Књижевне новине

ПН = == —=—=—=

ДАТУМИ

ХАМЗА ХУМО – (ЕВДАЛИЈА, РОМАНТИК, БОРМ

Уз двогодишњицу смрти

РАЗМАК КОЈИ НАС једва дијели од смрти Хамзе Хума, прва двогодишњица, 79. того је прсшијеп који не дозвољава да се истражи колико је Хумина . литература присутна након њега. Нама, његовим суграбанима, чак се понекад причини да ћемо га срести како лута по сарајевским улицама ил чикмама, једнако ведар, доброћуд, мумлав и присан. Стари, добри Хумо! Пјеснички бара! Па ипак бисмо смјели устврдити да теговој литератури, истина јогг недовољно истраженој, уосталом као и многих писаца прије њега с ових страпа, вријеме тек долази, И биће му све наклоњеније ! Већ сад се повремено пише о Хуминим заборављеним пјесмама, заступљен је у антологијама, а увелико се врше припреме да се у едицији „Културно насљеђе Би Х" у пјелости објави све што је написао. М тек кад се појаве у из лозима књижара Хумина сабрана дјела у више књига, тек тада ће се моћи без 60јазми пи без устручавања да се процјени шта то дјело у реалности јесте, шта све садржи, коликог је домета, каквих димензија, каквоће, шта заправо с њим у а тератури, првенствено литератури Босне пи Херцеговине, започиње, а шта пак закончава. Тек тада ће се у складу свих његових компоненти и састојина, елемената, моћи видјети његова творачка снага. У детаљу, п цјелином. Но већ је и данас мање-више јасио да је Хумо пјесник по вокацији по да је поезија ако пс најбољи дио његова живота и стваралаштва а оно свакако најпримарнији, Јасно је да је поезија у Хамзпном случају била саставни Ано живота, п сама дно личности, личност сама, те да је овај романтик, боем м посљедњи севдалија, како га је називала критика, заиста аутентичан пјесник, од формата, расе и дара. Но колики је, то остаје да се испита. А да је аутентичан и самобиташц, то је мећ непобитно.,

Пишући оглед о Ивану Цанкару Јосип Видмар с разлогом истиче како смо понскад пред дјелима извјесних писаца неопростиво обазриви те да се устручавамо да њихово дјело естетски вреднујемо. Но, ма како и ма куд узмицали, то нам пред стоји. Па то предстоји пи пзучаваоцима Хумина дјела. Увјсрени смо да ће оно издржати ту пробу оним најсвојственијим себи, највише хамзинским. Потребно ће бити изрећи такву оцјену о квалитетима Хумина стваралаштва и у цјелини и о дијеловима понаособице, мспитати, провјерити, прокушати и коначно установити шта оно јесте, шта заправо своје доноси 'и баца, пи колико се унугар њега сатлашавају разнородни његови састојци, врсте, и једни према другима, 1: сви заједно према цјелини, Тада ће се јасније видјети шта све чини особеност Хумина талента. И примарност. Је ли то поезија, и то поезија каквих значајки, она која стоји на почецима и прожима све његове дијелове, пили можда приповијетка, па чак и роман пам драмар Естетска процјена је више струко корисна, а умјетности иманентна, јер служи расвјетљењу објективног значаја једног дјела у времену и простору, трема унутра али м вани. Јер ако бисмо заобилазили из било којег разлога естетску процјену литературе, чак и оних писаца чије је дјело окончано, саздано једном заувијек, поткрепљујући свој укус и критериј потребном аргументацијом (с текућом критиком, истина, ствари нешто другачије стоје, јер су ту критерији мното релативнији, несигурнији, али такође миеизбјежни) убрзо бисмо се нашли у ат солутном беспоретку,/ на беспућу, претрпани произвољицама пи сумњивим идејама, већ како коме затреба из ванлитерармих разлога, Рецимо, онда бисмо вриједпост дјела једног Базиагића могли изравпати са дјелом Дучића, и обратно, што би била апсурдност.

Наравно, приликом оцјене ис треба тубити из вида околности им специфичности, њих ваља подразумијевати, али оне нису пресудне. Естетским мјерењима успоставља се ако не равнотежа, а опо бар извјестан ред, чак правда. Другим ријечима, не само да је могуће установити однос _ вриједности у литератури пего п нужно нимало не повријеђујући или оштећујући остале његове културно-друштвене објекције, функције и релације. Полазећи, лаклас, од чињенице да је књижевност дјелотворна само као естетски феномен — лако бисмо локазали, путем апализе, да је Хумино дјело способно да издржи такву једну естетичку анализу. Чак и радикалнији естетички захват, Чак би бно користан јер би у први план извукао освједочене _ резултате и домете који се сада утапају у маси и просјеку, у пеиз диференцираном мноштву. Тада би бљеснула она, да кажемо, _ основна, узрочна квалитета на којој се Хумнна литература држи, осовљава п опире пролазности.

Јасно је да је Хумо пјесник посебног стила и оштимунга, романтичне инспирације, која вуче коријен пз завичајне, херцеговачко-мостарске _ постојбине, поднебља, духовног климата. У њему се укрстио Оријент на издисају п у декаденси и Медитеран, Но то је само зачетак. Овдје је пресудан стваралачки потенцијал самог пјесника. Те источњачке везе до Хуме су допирале посредно, преко лектире, али и непосредно, из самог живота, из ужареног поднебља херцеговачког. Тјелесно, чулно, које мучи. душу али им потенцира, иптензивира _ радосни осјећај живљења, постојања, то је Хумо, пјесник који у грозницама љувеним тражи и налази смисао. алпо и спокој духу тек У окриљима. природе, с природом у срцу. Хумо је мо-

дернизовао севдалијску инспефацију. Оно

ХАМВА ХУМО

аутентично хуминско је његов превасходни празнични, светковински, свјетлосни и химнични осјећај живљења, у који се увлаче сјене посталгије за младошћу и сје не пролазности, неумитне. Ту је и хумински шарм, А из тог осјећања радости која преплављује човјеково биће рађа се, као приролан, ограничен пзажетак, пи његова боема.

Хумо је оплеменио насљеђе из кога је поникао. Стога није поруга кад се у критици констатује да је можда посљедњи севлалија наше посзије, мисли се управо на то да је модерии севдалија мода је вријеме таквих пјесника, на жалост, за нама. Ближе посматрајући Хумо је директни следоватељ Вашагића и Шантића, но друго је питање, п можда право питање, колико је његова лирика, севдалијску традицију — умјетнички онлеменила, обогатила или осиромашила. То остаје доцнијем критичком мериторном испити“ вању. Но сасвим је сигурно да из тог спонтаног чина — схватања да је живот тренутак понуђен радости за гозбу и пир, те да је пјесник уживалац пл сладострасцик таквог живота, а поезија још једна више радост за дух, душу по чула. Отуда се можда у Хуми п породио, пробудио осјећај распусности, ренесансне интегралпости човјека, пјесника п свијета као и чина пјевања, те је његов живот стога био саставни дио поезије и обратио, п сам чин пјевања је био и чин живљења. Хумина поезија је стога тако спонтана, искрена. А љегов живот органски, састав“ ни дио пјесничке авантуре. Код Хуме нена ни трачка ничег траженог. Природно је стога што је и његов живот сликовит. као и његова поезија: боемски широк. Иза Хуме, тог посљедњег Мохиканца поезије као љубави и љубави као поезије, наступа једно прорачунато пјесничко покољење које живи по опробаним клишеима грађанске рецептуре успјеха и каријере, а поезија им је програмирана, понекад чак чисти намишљај, бизнис, средство, Раба се у кабинетима, експеримент лалек животу, непрожет њим, Више нико не помишља, ни на памет му не пада да живи како пјева мо пјесмом. Чак нико и не блефира да му је погзија све, завјет и заклетва. Нема прућица, проклетства, безумља. Бесаности, Таквој поезији, как ву је писао и живио Хумо, данашњи ијесници листом окрећу леђа. Романтизам поезије је припао деветнаестом и првој по ловини нашег стољећа. Нема више ватрених задрибалди, луталица, авантуриста! Касних испичутура! Сад би то дјеловало изгредно, _ депласирано и посве детоде. Хоће се кабинетски и пословни радници. Чистунци. Структуралисти. Испеглани комбинатори! Чиновници!

Хумино дјело је дјело страсти. Свакако неуједначено, неравно. Има своје озрачене тренутке, али и исклизнућа. Писао је драме, окушавао се у роману, а доста дао у новелама „Хаџијин _ мач", „Случај Раба Сликара" итд. и, парочито, у поетском роману „Грозданин кикот", који је доживио више излања на нашем п меким страним језишима, у преводу. Тим краком своје литературе Хумо је припадник тав. лриповједачке Босне, која је, не само по Кршићу мего и иначе, осебујан, колоритан и специфичан феномен паше пјелокупне литературе, посебно ове истог пам језика, српскохрватског, Није то никаква надувана крилатица илити мистификација, како се некоме хоће, него ар. тистичка реалност која са Андрићем пио митавом још плејадом приповједача, па дјеломице и Хуминим приповјеткама, достиже свој зенит. Но Хумина проза је њему крајње својствена. Кало проза која много дугује поезији, боље речено: поезија која говори ликом пи формом и формулом прозе. : На завршетку овог записа да кажемо још да је Хумо припадао тенерацији пјеснишка опијених романтичким јужнославенским идејама, идејама свога доба, уосталом као и многи писци те ере, Андрић, Мјевић, А. Б. Шимић, Т, Крклец, 3. Шубић, ита, И као и сви они, опијен и солидаран са 'ослободилаштвом Србије, писао је мното па екавици. Зашто му то данас пре. бациватиг Овакве и сличне појаве ваља марксистички пропјењивати у тадашњој културно-историјској димензији и перспективи, а не изоловано, ван контекста времена и простора, или евентуално са садашњих актуелних друштвених налога и потреба. Занимљивије је уочити да и садашњи иетакнути тјесници, не сви, извјесни, чине то исто у босанскохерцеговачкој поезији, Сарајлић, Тахмишчић, Трифуновић, итд. — но, вјерујем, из далеко прозаичнијих разлога: јер им се екавица чини му-

зикалнија. Хумо је припадао, међутим, великом посљедњем покољењу романтичара! Ристо Трифковић

ПОДСЕБАЊА

ЦРВЕНИ БУРЕВЕСНИЋК КОСТА

АБРАШЕВИЋ

ПЕСНИЧКИ МАНИФЕСТ братства у Ср: бији последње деценије прошлога века испољен је, осим код извесних других неза“ довољника, и У поезији гимназијалца Косте Абрашевића који је прерано осетио те жину живота и бол радничке класе ши“ ром света, Абрашевић је развио црвени барјак У знак побуне против устројства људског друштва и његове хипокризије, алп је подлегао бољци и прерано згасиуо, оставивши за собом руковет стихова иеуједначене песничке снаге и разноврене по форми и осећању. Овај темпераментни младић је у знак негације друштвеног стања у Србији и поретка света уопште, опевао љубав, слогу и разумевање међу људима и народима, жигошући све што је рушило сан о људској срећи, раумевању и слободи. У заносу и емфази, сагорео је певајући првено симболично тесло им ветар који обара темеље старога друштва и проноси широм света песму борбе, идеја и начела, химну братства, једнакости и слободе. Настављајући пут Јаше Томића и Стевана Луковића, натовестио је Душана Срезојевића и длејаду пролетерских песника-радника пре првог светског рата, чији ће се бунтовни тлас наставити и стабилније естетски објавити у међуратној социјалној поезији, посебно у поезији његовог земљака, трибуна македонског народа, Косте Рацина, који је „Ватрометом" и „Копачима" доследни на-

стављач револуционарне постске мисли свога бунтовног претходника. ' Предочавајући _ неминовност _ доласка

новога времена, громовито је испољавао гнев који је био п гнев страдалника, ралничке класе посебно, Обесправљени и оне могућени: радниџи без посла, сељаци У мрежи зеленашких замки, просјаци и убоги чемоћници — у Абрашевићевој песничкој слици пропраћени су саучешћем то 3алатањем за ослобођење од тежине жив, љења, беспослице, сиромаштва ни страха од неизвесности, Окрепљујући их и надахњујући за борбу, Абрашевић је опевао гнев, слободарски и мобилизаторски позив за преврат као основу за стварање новог аруштва и сигурности људске егзистениије. Чак и када опева љубав и природу, или кад пева епитрам и успаванку, Абрашевић користи глас побуне у жељи да истакне да се ни њихове чари не могу интензивно осетити и доживети ако је човек оробљен, притешњен и онемогућен. Отуд борбени оптимизам овога песника пма топ жестине и гнева и снагу протеста и пркоса, Црвена боја му је борбени симбол. Црвени су му крв, муња, небо, мржња, барјак, освета („Шрвена"). У знаку те револуционарне симболике обраћа се слугама бога и олтара, власти ин 'тирапије, предочавајући им пропаст п клнктаво тророкујући: Чујте, трма из низина: Свет је наша домовина.

(„Свет је наша домовина")

Убеђен у неминовност рушења свега преживелог, Абрашевић је своју песничку мисију окренуо младости идејне свести 1! духовне чврстине, јачању снате воље и акција социјалистичког смера. Слутећи распад старог, видео је рађање новог социјалног организма:

Умире друштво, ко трошна лађа, Из смрти беде — срећа се рађа.

Снага воље п убеђења у превратничку мисију радничке класе учинили су његову визију путоказном, Уверен у бољу перспективу човечанства, посветио је невољипцима целог себе:

јер моје

песме снаже

Патнике целог сеста што себи спасење траже...

Није ми живота жао;

Вековно људско страдање, страх од сила, мрака, заблуда, пеправде и експлоатације, оковали су људско тело мо дух, онемогућили их да се вину и окрилате

Васа Поповић

У ЗИМОВНИКУ

ј,

Изненада походи ме песма, ја у чуду, она. себе свесна.

Гледамо се, поче изнебуха, она пева, а ја немам слуха.

Бежи песмо! сјаши, мила, јад, шта. ћеш са мном кад те нисам 3809.

Па ћутимо, обоје рањени, ја веселник и песма у мент,

Тишина је, нико да се јави.

умирени, опет смо мутави.

Слава миру! ал тај мир ме преди, ко да умрех, унутра, у себи.

Сад ме шкропе по челу босиљком, тужна врбо, бићеш ми починком.

ЛА сврби ме, и мртвог ме сврби, што поданих да сдм тужној врби!

Шта се може, Покој. Горе свеће. Све је јасно. Стање је висеће.

Не може се живети наслепо: и стисмути!) и певати лепо!

Мрав и цврчак куд би заједнички, кад о мраву мислим јеретички!

Сам сам кукац усред зимовника, слупана ми усна хармоника.

ОПЕЛО

Где су, нитам, а били су, пријатељи, другарчине, побратими, друзи вељи, где су, шта су, јесу, нису,

умрли СУ.

Плачем сада. Касно плачем, доцкан, позно,

Једем своју џигерицу, гризем, грозно,

а они су, ко да нису,

умрли су.

Опело им касно држим, доцкан, Јанко! Теби, Мико, Воко, Лазо, мили. Бранко, били сте ми, ко да нисте,

умрли сте.

и стога, у свом ангажованом апелу пи по руџпи о братству међу људима и народи“ ма, реско констатује п одважно позива:

Доста је тама морила људе;

Лоста је стезо незнања мрак;

Нек братство извор напретка буде

Истине нека обасја зрак. („Братство")

Увидевши да је у суштини поретка у коме рвдни човек тавори ропска пониз. ност, указивао је да су достојанство и морална чврстина, више од свега, нужни за отпор непријатељу. Читањем су му се отворили видокрузи друкчијег света, а социјалистичка литература иницирала је и распламсала у њему глас борбе против глувила, сивила и запархложености паланачког живота. У тој литератури је тражио исходиште из царства лицемерја, неслободе пи лажи, а у борби једини спас од сила које гуше и онемогућавају. Побуњеничким гласом позивао је на обарање институција друштва заснованих на корупцији, насиљу и девалвацији поштеног људског рада. Не наишавши нинашта што би та у таквом друштву оснажило да поверује у лепоту света, почео је да сумња, да пева блиску смрт и њену неумитност, али, пепомирљив, он је није признавао упркос томе што животне сласти није „ни једне капи пио".

У структури Абрашевићеве интимне посзије има утицаја Радичевићеве пи Змајеве, а нарочито Илићеве прозодије. _ Па ипак, у бунтовним песмама се осамосталио и проговорио особеним гласом који струји животним осећањем _ реалности, протестом и мепоштедном борбом против линемерја, подлости 1: стихије безумља У свету. Мако местимично противречен, неуједначен и неоригиналан; мако има наигности, бледих слика и почетничке неспретности у метрици, патоса ни екскламације у тону, баналности у римовању и лексипи а рапавости у интонацији и ритму, Абрашевић је написао неколико песама („Свет је наша ломовина", _„Бура", „Црвена", „Братство“, „Не жалим жи вот", _ „Звижди _ ветре"), _ које, будући да представљају језгро његове визномарске представе новог света и лепшег живота значе пионирски подвиг побуњеничког песничког мишљења у Србији крајем прошлог века. Са свега осамнаест тодина обитовања међу живима (на стаништима: Охрид — Шабац) он није могао даљос ни више. Неколико пркосних прве пих цветова његовог буревесништва остаје у историји српског песништва као незаобилазан протестни белег.

Хратутин Огњановић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 6.

= Аш ——————— 2 а ви а == о о о