Књижевне новине

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

НОВА И СТАРА ПРОЗА «о

КЊИЖЕВНОСТ ТРЕБА ДА ИМА АУБОКЕ КОРЕНЕ

Драги уредниче,

И код нас све то о чему ме питате виси у ваздуху; утолико ми је лакше било да се одаучим да Вам одговорим; а сматрам да је то донекле и моја дужност као писца.

Постоје ствари у књижевности које ће имати неку вредност за сва времена, јер ни у књижевности се не може · ништа изнудити; свака дрека пре или касније промукне и изгуби глас, нестане је као воде у пустињи. Живо за сутрашњицу може остати само оно што има корене, што пусти довољно дубоке корене и уме занавек да срасте са човеком и народом из којег је некада ова литература и израсла.

Знам да ништа ново не казујем када понављам стару истину да никакво етике-

ИВАН ПОТРЧ

"тирање неког новог писања још увек није то "ново ни модерно све'док нова струја заиста уметнички и стваралачки не оживи; писац или песник мора освојити читаоца новим изразом и тек потом можемо говорити 0 неком новом стилу или новом пачину писања. Највише неспоразума ове врсте, а они у литератури нису нови, долази отуда што поједини, сувише амбициозни и некреативни почетници желе да стекну признање силом, по сваку цену и врло нагло; некоме се чини да мора на нов начин писати пре свега због самог тог новог, декларишући се за неореализам или црни реализам, за оно што и у свету носи заставу и што му изгледа као оно што је најповољније да се тиме може, на јефтин начин, узнемирити свет. Ови, углавном наступајући, аутори и њихови и ЊИХОВИМ стиловима привржени оцењивачи и 38ступници мало се питају колико је та „нова" дитература жива и креативно написана, те као таква уверљива за читаоца х за људе. Чини ми се повремено, а вероватно и јесте тако, да је наша критика, која је некада била оштра и немилосрдна према слабом писању, управо слепо попустљива према својим присталицама; као да је за сва вечна времена заборовљена ХСупанчичева максима:

И још нешто, браћо, ко је снажан, тај тихо ради, зноји се цео дан и са браћом се својом бије ·-·

А данас су за све криви издавачи; нешто је мање крива публика, коју проглашавају малограђанском ако купује књите и ствара своју библиотеку код куће. И одједном, као главна препрека што такозвано ново не може продрети и реализовати се, добити свој простор под сунцем, треба однекуд да буду и писци, они ретки писци који су своје коренове нашли у СВОМ народу и које људи купују, читају, а издавачи стога и издају. Код нас је чак неко поставио захтев да се „ограничи публиковање

луксузних дела која су иначе доступна у

јефтиним издањима" и истовремено запи'сао речи о „митологизацији ауторства" код

нас. А то су, не мало, ружне ствари (афере), све је то врло слично ономе да је потребно некоме утушити песму у грау да би неко други могао да запева, без обзира

да ли поседује глас или не! Људи би же-

лели да по ружама дођу до признања, а

истовремено се осиромашују за оно што је најдрагошеније у свакој младости, а то је: снагом свог свежег израза освајати свет — што је и најбољи пут раста сваког, заиста креативног успона у изразу,

на и списатељског. Рано преминули крашки песник Косо-

вел написао је неумољиве стихове о томе како свако мора досегчути свој циљ сам,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

или пак пасти, уколико му недостаје снаге! Мислим да ће то подједнхко важити и за данашње време, за наше данашње и сутрашње, социјалистичко и комунистичко друштво. И не могу се певати химне некоме кога још нема у нашој свести, ко

још није умео да нас освоји — јер то

би била гола литературоманија. А никад је још није било толико колико у наше данашње време; постаје мода, као и јефтини шлагери, али, нико нас не може присилити да клекнемо и пред наше свакојаке литерарне шлагере.

Није, дакле, реч о некаквом прекиду нормалног књижевног развоја уколико ме нека написана књига освоји или придобије или погоди; нити ми, пак, може сметати тематика, нарочито ако је људска, као што ми не могу сметати ни језик ни структура писања. О прекиду или дисконтинуитету не можемо пре свега говорити тамо где је до прекида и дисконтинунтета ДОшло због само пуког литерарног новаторства, због новог по сваку цену или што би се то ново неком свидело, дакле, када имамо посла са недоживљеним и нестваралачким пискарањем.

Па ипак, све то не можеш доказати неком ко није стваралац, а понајмање ћеш у томе успети ако нема стваралачке критике, или је има премало, и када један слој у нашем друштву има интереса да ствара генерацијске или било какве лруге

препирке. Иван Потрч

ЗА НЕПОМИРЉИВОСТ (А ПОСТОЈЕЋИМ

ТОКОМ ДУГОГ НИЗА година пружала ми се могућност да се нађем око у око са прозним остварењима писаца разних генерација — и то не само међу рукописи“ ма за часопис који сам уређивао, већи у другим публикацијама из цијеле наше земље. Имао сам у рукама и многе књиге прозе старијих и млађих наших аутора. И управо стога осјећам извјестан страх пред ријечима, у које сада ваља сажети бар дио мојих утисака о тој веома разно. ликој прози, о њеним вишестрано разуђеним особеностима. Страх од непрецизности, страх од уопштавања и уопштености, страх због немогућности да се сви ти многобројни утисци некако доведу у везу они су настајали'у разна времена, често случајно, без мојег настојања да при читању тежим ка одређеној синтези личних утисака и оцјена.

Па ипак, ако нешто ваља рећи, онда прије свега, нијесам за супротстављање књижевних генерација, нити за негаторске искључивости, било са које стране оне долазиле. И „ново“ и „старо“ свакако су доста релативни појмови, па ми је блиско вјеровање само у континуитет квалитета, и то уз пуну тематску и изражајну разноликост.

Нови квалитет у прози (стварно нови и стварно квалитет) не ниче, чини ми се, из програмских истрчавања, нити из хтјења да се по сваку цијену створе и лансирају књижевне иновације које значе раскид са дотадашњим остварењима. Но“ ва проза (и литература уопште) настаје, рекао бих, као варница, кад се окрешу вријеме и таленат, а онда је — на основу створених нових вриједности — лако афирмисати авангардне програме и групе или, ако хоћете, књижевне покрете и генерације. Ако некоме од нас, који смо годинама (и само тако) престали бити млади, није пријемчиво и блиско нешто од оног што доносе нове књижевне генерације, то никако. не значи да им се морамо супротстављати (чак ни кад нас поричу!), нити да их ваља етикетирати у негативном смислу. Битно је, ваљда, разабрати шта је то ново (знамо да новотарија, сама по себи, не мора донијети и квалитет), гдје је олјекнуо пуцањ у празно, а гдје су, пак, оне праве вриједности у прози која ступа на сцену.

ЧЕДО ВУКОВИЋ

Како назвати то ново, што настаје данас у нашој прози2 Није ми се лако опредијелити. То је превасходно посао крити' чара — они то могу обавити далеко боље и студиозније, Не знам чак ни да ли је добро, ни да ли је за то дошло право вријеме — подводити многе нове разноликости (а ја их назирем и увјерен сам да их доста има у прози) под заједнички именитељ. Питања се спонтано разгранавају у више смјерова: колико у неких млађих прозаиста има „неонатурализма“ (кад се не нађе добра нова ријеч, онда се дометне оно „нео“ — на примјер, неореализам и сл.), колико има свјесне антипатетике, колико нагињања ка виђењу само тамних страна човјека и живота, колико има бјежања од лирских тонова у прози, колико, при свему томе, има језичких и стилских трагања или инспиративних ослона у наслеђу из давније прошлости, колико ·утицаја из страних литература итд. итд. све су то, наравно, питања за брижљиво изучавање, уз посебан третман сваке творачке индивидуалности.

Од свега је, ипак, најважније да се нешто на нашим књижевним обзорјима неопозиво креће, да је присутан немир и немирење са постигнутим и да бивамо све богатији остварењима од вриједности, остварењима која су прожета новим ду хом, као, уосталом, и они битни токови наше стварности и наше свијести о њоји савременом свијету, и да та нова остварења чврсто стоје на нашем тлу, не пристајући да буду пуки епигонски одјеци страног. Негдје сам прочитао источњачку ријеч: онај ко многе надмаши — многе је побио. Ако се то донекле дешава и у литератури, онда ми се чини (колико сам могао да схватим) да значајни писци не стварају нова дјела да би „надмашили“ (у смислу „побили“) своје претходнике или савременике. Друкчија је природа тог надметања. А друкчији је и положај и „стартна основа“ генерација које, рецимо, сада упоредо постоје и стварају. Наша средња и старија генерација има претходнике, потом своје вршњаке и пред собом нови млади талас који је запљускује. Млади, пак, имају само претходнике и своју суврст, а све остало је — непознато сјутра, непознато и као животна судбина и као лите: рарна. визија свијета. Дакле, у односу на моју генерацију они имају могућност да закораче даље и дубље у то будуће, непознато. И зашто да нама, због тога, силази језа низ кичму2 5

Чедо Вуковић

ФИЛИП. ДАВИД

НЕМА КРИТЕРИЈУМА ЗА ПОУЗДАНЕ ОЦЕНЕ

НАША ТРЕНУТНА књижевна ситуација није претерано охрабрујућа. Много је зле крви и нетрпељивости. У сваком случају, ово није време погодно за теоријске диску. сије и распре, те сам стога уверења да сви полемички разговори и „пријатељска убеБивања“ којима смо сведоци ових дана пре имају своје корене у општој психози нетолеранције него у стварним разлозима естетске природе.

Према томе, упуштати се у неке детаљније анализе и укључивати у општу полемику, значило би, по мом дубоком уверењу, само подлећи једној лошој атмосфери, определити се против неког, нападати и бранити се, а ја за то нити имам воље, нити жеље, а понајмање видим праве сврхе таквом исказивању.

Да ли су неки континуитети поремећени, или не, да ли нове генерације прозаиста доносе нешто ново у тематици, структури, језику, итд. прерано је и немогуће судити, јер време, углавном, сваку пресуду

· ове врсте чини крајње необјективном и

смешном. Осим тога, не верујем да постоје било какви утврђени критерији за доношење поузданих оцена и процена књижевних дела, као' што, уосталом, никада нисам био наклоњен нити сам узимао 0збиљно извлачење непостојећих граница између, рецимо, „реалистичке“, „фантастичне“, „есејистичке“, „поетске“ или не знам какве прозе.

Просто, то су спекулације са којима писац нема везе и које га у крајњој линији и не занимају. Писац је препуштен. себи да између четири зида, за столом, над својим рукописом, решава своју судбину, без потребе и намере да се меша у туђу.

Филип Давид

"ПАВАЕ УГРИНОВ

АВАНГАРАНО ЈЕ нужно КЛАСИЧНО

1. „РЕАЛИЗАМ“, „критички реализам“, „народни реализам“, „црни реализам“, „надреализам“, „неонатурализам“, „барбарогенизам“, „есејистичка проза“, „фантастична проза“, „апстрактна проза“, „шозизам“, „нулти-степен“, итд. Шта све ово значи2

Шта, на пример, значи „црни реализам“ 2

„Црни реализам“ је једно име, више или мање срећно, име за одређен приступ литератури; донекле (или однекле) нов начин за изражавање стварности. Начин исто толико добар или промашен колико и остали; исто толико пријемчив колико. и остали; исто толико недовољан колико и остали, Начин у први мах можда изненаЂујући, потом нормалан колико и остали. Начин донекле мрзак, док се не привикнемо, интересантан у међувремену, досадан кад га упознамо. Исто колико и остали. Нешто ново; истовремено ништа ново.

Други пример: „апстрактна проза“. Назив „апстрактна проза“ употребљава се у смислу: неопипљива, нереална, неконкретна и неразумљива, или тешка, имплицирајући истовремено њену отуђеност од литературе, нелитерарност, безвредност у "књижевно-прозном смислу. Како ту ствар стоји2

„Апстрактна проза", на изглед, све то занста и јесте у односу на постојеће литерарне навике, ако их има, постојеће метафоре и језичке могућности, односно ограничености. У односу на појмовне могућности за које знамо да су не само скучене већ и променљиве. У ствари, „апстрактна проза“ је. даљи. покушај ·дефинисања реалности која се не да дефинисати али која дозвољава покушаје дефинисања, која допушта, широкогрудо, да буде схваћена, мада то не може бити, или понекад. У тој лицемерности (стварности) је наша нада, која је исто толико лажна колико и покретачка, у том смислу што омогућава непрестано нови израз исте ствари, илузију продирања у суштину, илузију откривања њених нових лица што, објективно, обезбеђује илузију литературе, односно њену непрестану свежину, њену обнову и интересантност. Ова „апстрактна проза“ је само једна реалистичка проза у ње ном најдоследнијем смислу, јер друкчије проза не постоји и, дабоме, сваки други назив за њу само је варијанта њеног константног назива, Само покушај да се друкчије назове, да би се именовала револуција (рецимо), привидан корак даље а, уистину, само корак у дубину ње саме. Литература, дакле, живи од таквих нових покрета (и писци заједно с њом) као што су „апстрактна проза“ или „црни реализам“ а заправо она непрекидно описује једну те „исту ствар у лагодном уверењу да је открива и дефинише и да иде даље и, чак, да исцрпљује њену суштину, те се поставља питање њеног даљег опстанка, њеног даљег смисла. о

2. Суштина ствари је без сумње у томе: да ли једно дело, У први мах ново и необично, садржи — класичне пропорције, Право уметничко дело у исто времејени ново и класично. Оно има свсје одмерене линије, своје димензије, свој кристални сјај и јасноћу. Али то није увек одмах јасно; „нулти степен“, на пример, може бити име за једну још нејасну ствар. У једној другој пројекцији, дневној, комерцијалној, новинској, то може бити начин да се заинтересује публика или бар љубитељи. Од тога назива сама ствар не трпи; она се полако, њој својственим правилима, сама открива, и најзад показује у својој јасноћи. То је јасноћа класичних принципа. То је снага унутрашњег склада која се сама намеће. Ако је нема, тренутак опсене је кратак, затим све тоне у заборав. Дело је то које само себе афирмише, упркос неразумевању, дело је то које траје. Ништа друго. Називи су само украси, Додуше, са извесним ефектом, у извесном тренутку. Само најпроницЉивији духови не служе се овом врстом окултизма, они одмах уочавају срж, оно класично "језгро у средишту сваке по јаве. У том смислу ми изгледа да је сваки нови „изам" (што но кажу!), једна нужна мистификација, а да је у суштини реч само о новом виду класичног, које, иако вечно, никад није исто.

3. Вреднои ново литерарно дело, само је. један неочекиван вид — класичног, Авангардно је, нужно, класично, или није авангардно. Нема разлике између авантардног и класичног. То су два пазива за једну исту ствар у две њене различите мене (временске). Иста ствар се најпре назива „авангардна а, ускоро, класична!

Павле Угринов