Књижевне новине

ЕСЕЈ

| ДОБРИЦА ЋОСИЋ И ДОСТОЈЕВСКИ

„дако треба очскив

ће ди се заиста и о

КАО ПИСАЦ у сталном развоју, Добрипа Косић развија све сложеније и посмат ра дубље корене и појаву зла у човеку и око њега. Са сложеношћу и дубином, иду уметничка снага им замах, а са њима смелост. ___У „Деобама" се налази врхунски вели: ки сукоб који мора да буде дубоко трагичан и да се заврши уништењем једне од сила као збира зала, па иако све муке почињу од трагедије личности. Личност је скоро увек, као код Аостојевског, на. крајњим границама могуће људске доживље“ ности,. и зато најпогоднија за испитивање свега што може да провери њену снагу и слабост. У Босићевом роману бије стравични, апокалиптично расуло из људи, из њихових дела и идеологија, из догађаја и атмосфете. Ту је трагедија мисли и осећања, ужас над садашњицом, која је крви

"злочин. Али, ни будућност, у коју се тако

иде, није поштеђена — многи њени зачеци подвргнути су сумњи и негацији. То је оно што се у будућности унапред плаћа, за прошлост и садашњост. „Бесовштина"“ у људима, безизлазан крај зла са јасним оптужбама, драматични сукоби са мутним исходима, све се то слива у велики роман —- трагедију, који и својим завршетком подсећа на крај „Злих духова" Достојевскот, Комунистичка и реакционарна, чет: ничка, идеолотија ооре се на живот и

"смрт, и по томе би се закључило да је

питању универзална, општа идеја борбе између напретка и реакције. Делимично, "неким односима п везама, п јесте тако,

о, 7 поређењу са Достојевским, који нас овде интересује, мислим да је проблем Ћосић нешто сузио, умањио, свео у уже границе, Смачности су у захвату судбина Србије и Русије (мако код Босића, историјски, неупоредиво значајније п више), са изворима зла и противуречностима У човеку, али нема много оног битног, ун верзалног, што се односи на суштину че векове егзистенпије на земљи, уопште, До стојевски, који историјски обухвата неупо.

_редиво мање из историје једног народа,

мање и по региону и по значају, сва питања подиже до универзалног, ДО општег,

"Мислим да је Посићу сметао донекле пре-

наглашени _ ВИД — историјско-социјалних услова, а мнсте историјске околности и апчности, које је проучавао и чији је сарременик и сведок био, спречавале су га да више превазиђе извесну локалност збивања. Увек ће се, поводом ћосићевог романа, више говорити о поразу четника, него с: поразу непријатеља, противника, реакционара. Основе једне, у суштини, непревазиђене регионалности овог дела треба и ту тражити.

Неколиким основним идејама Босић је близак расправљању о општим проблемима духа и света. Тиме је он, по врстама и смислу идеја, близак Достојевском. Оба писца, и многи њихови јунаци, кроз сва дела, просто сипају идеје, споре се о њима, развијају их у недоглед и примењују

· (зетина код Достојевског ређе, али КОА

Ћосића више) у животној борби. Захваљујући одсуству дистанце која постоји између писца м јунака, коју смо раније поменули, ми никада нисмо сигурни 'шта. је у појединим идејама пишчево и који су његови прави „заступници“. Из свих дела,

· пак, могу се излвојити неке основне иде“

је, које заступа или сам писац својим ко ментарима, или су, према ономе што о пи: спу знамо, његове и кад их говоре други.

Тако, на пример, према мишљењу оба писца, сукоб зла са добром у човеку 38Х" тева од уметника да брани личност, да чива и штити човека, да схвати како нема краја стварима које могу утидати на чсвека. У том смислу, Достојевски утврђује идеју о.човеку као загонетци и тајни,. као што се версватно слаже са својим јунаком Ставрогином који каже да човек једнако снажно може осећати задовољство И кад ради. добро и кад чини зло. Ћосић јасно

сутерира претпоставку да се никада не

може тачно знати шта ће човек уредити и како ће се определити и мислим да му

· није туђа идеја о човеку као правом %а0

су и дубокој тајни, коју у једно, саопштава његов јунак Бата

прилици авловић.

Кад се иде даље у развијању оваквих иде

ја, онда је сродност између ова Ава писда видим на оваквим, заједничким пита : на коликом растојању престаје човеком бље, како сносити тиранију и зло КА го пе зна кривац, шта урадити да се Ј Које постоји пре људи искорени или У

Или: може ам се у потпуВА ТЕ одбранити човек, ко.

ности осудити За од будуће хармонитварити победници, хонда кад се жели 3ло бро (и Достојевски и

је света коју ће 00

моћи дз створи АО Ћосић)»

За опредељење У таквој врсти питања,

о а бира, мора да ствара, изу. Ш ПИ у има треба. да се налазе. његови јунаци. Мзузетност и искључи“ "вост доживљаја Ћосић је ние а видео џ народноослободмлачкој борби, у смислу

· Победе м опредељењима. између праведне

и издаје, Тако велика тема омогу.

Вин иу је па бола осети и рационално пројектује основне идеје. Захваљујући то ме, он је дошао и до неких општијих закључака. Трагика жртвовања и свест да ·ће плодове победе уживати други, сељац ка стихија са јеретичким мислима о свим

врстама борбе, неизвесност човекове пози“

ције и његова обавеза да уради све што може, све то показује сличност великих

преврата у разним епохама, на разним

просторима, са сличним пишчевим фикци-

јама и сликама стварног живота. Зато се

Може товорити о поређењу судбина, · на

пример, Русије и Југославије, и о идејама Достојевског и Леонова, с једне стране, и Добрице Босића, са друге.

Посматраћу овде компаративистички неколико идеја: о постојању бога, о проблему инквизиције, о будућој хармонији света,

УМ саставу основних идеја о постојању и судбини света, Босић није могао да зао

биђе улогу цркве и мисао о богу. Зато у,

лику јеромонаха Гаврила постоји сложени сплет драмских сукоба, потиснутих жеља, сумње и безверја. И све то много подсећа на Достојевског, на идеје „Руског менаха" и „Великог инквизитора" из романа „Браћа Карамазови". Тачно је, према неким осполемички став Босаћев, некада прикри вен, а некада отворен, али са тенденииозним изјашњењем против култа прашлоста, против религиозност идеализма и право. мовним идејама Достојевског осећа се јак славља.

Достојевски је о свом последњем рома“ ну говорио да је баш у „Великом инквизитору" дао уметнички страхотно порица“ ње бога и да у читавој Европи „нема атенстачког израза толике снаге, и никада га није ни било". Он је доказивао да је све Христове идеје до темеља разорио чове ков ум. Па ипак, Аљоша није случајно рекао за Иванову причу да није худа, него похвада Христа, а Достојевски записао да се Христос варао, али да је боље остати у његовој заблуди. Као и увек, код уметни ка Достојевског долази до великог и нере. шивог сукоба члеја. Такав је однос „Велнког инквизитора“ и „Руског монаха". И разложно и уметнички јача је оптужба од смирења. Инквизитор је стално говорио о јзаноме, о основном питању човекова живота: слободи и хлебу. Он зна да је човек створен као бунтовник, -- зато не може бити срећан. Слобода постаје нешто најнесносније м за човека и за друштво, Инквизитор јасно види да обичан човеков разум никада неће све схватити, да је више гладних него оних са грехом и злочином. Пред њим је стравична слика милиона. слабих, а слободе и хлеба не може бити јед нако за свакога у исто време. Сазнање је потпуно: човек пе зна шта је добро а шта зло, у збору ће погрешити; човек је не: мир, несрећа и заблуда, и зато не верује ни у бога, нити у бесмртност душе,,. Старац Зосима проповеда нешто сасвим дру го, али ништа мање јако по убедљивости идеја, за које се залаже и писац, Основно је ово: силом се никад не: може победити — може само смиреном љубављу; треба волети човека и у његовом греху; човек ја за све и-свакога крив; нико никоме че може бити судија, чак ни злочинцу, јер је човек подложан греху; може само по: страдати за другога...

Аљоша Карамазов је памтио и једне и друте идеје. Он је био узбуђен, запрецашћен, у првом тречутку чак и померен визионарском поемом свога брата Ивана (и поводом Зосиме је сумњао), али се у ол Аучном часу тргао, смирио и покушао себи да олакша питањем и сугестијом: како и колико слободу правилније схвата православље2 3

Многе од идеја из романа Достојевског, са нешто друкчијим циљем, па. и покушај да са одговори на Аљошино питање, нала: зимо у Босићгвом роману „Деобе".

Као лик, јеромонах Гаврило је грађен уметнички прецизно, У поступним разво“ јима радње и у својим аичним преживље» њима, у унутарњим реакцијама на ствар

· ност око себе, он је многим појединостима,

у преображају од калуђера до убице, од Добривоја до Гаврила, остварен уверљиво. Да није оригинално замишљен м дат, види се одмах. Питање је у овоме; да ли је ћо сић у својој основној идеји, коју је веро ватио имао на уму када је градио овај лик, да ли је успео да морални идеализам, као суштину хришћанства, потпуно уметнички сруши мли да та само, на основу своје тенденициозне мисли, априорно одбациг

Гаврило се опире, бори, неће да послу. «па оца Саву, јер је у светој књиза речено „не убиј", Од молитава и клечања хвата га несвестица, али — нако је у тој борби по: веден и „рат против Христа" — он зна да

От

вињЕТЕ У ОВОМ БРОЈУ БРАНКА ЦОНИЋА

АОБРИЦА ПОСИЋ

је најбоље праштати. Гаврило је упоран, издржљив, и нама се чини — неће попустити. Први сусрет са партизанима је ве аико његово колебање, али се већ назире извесна пишчева сугерирана мисао о злу у човеку, јер је Гаврило = и не видећи их — осетно у њаховом гласу нешто „сатанско' и одлучио да постане „Јуда“. На основу „гласова", тај преокрет је, ипак, преор», неочекизан и неубедљив. Касније, Гаврилу је жао што се онако крвнички поступодо с партизанима у Христовом храму; он тако није мислио, није мучења и убиства желео. И после тога, он је још људе одвраћао од злочинстава, молио их да не крваве Бадње вече и да не узимају туђе животе за Христово рођење. Он је знао да се таквом вилом и страхом. не уноси вера у људе н да такву победу Исус неће. Почетак правог, убедљивот, прелома настаје онда кад ни међу својим саборцима не вади ниједно христолико лице. Можда још последњом снагом, која је на издисају, говори о праштању и милости. У немоћи, оп зажели да прво њему клизне низ грло Урошев нож да би и тако пострадао за друг, који су — он то сад осећа — окрутни и зли, са сатаном им злом у души. А када је видео да син пуца на оца, тада се у њему, по поступности оправдано, пробудила и сумња у бога, ублажавана донекле само старсм причом о Авраму и Исаку. У ра» товору са заробљеним партизаном и комунистом Милошем, сином четничког вође Уроша Бабовића, он почиње да се уверава како ничега нема, јер, ето, ни противник ће верује. Гаврилов крај је пораз; нема бога, нема вере, нема добра; морао је ла постане војник, са најстрашнијим сазнањем за себе — љули нису достојни Храста, „зао је у нама, ту га треба сатрти".

У Гавриловом а ћосић је много од симбслике прилично једнострано. конструисао. Он, у ствари, даје познато „историјско" решење. Нема „изненадности", ску. чена је инвенција, зна се шта ће на крају бити. Працизност у грађењу лика чини ми се сувише поступна, сувише очекивана, некако као „научена". Једина „изненадност', она. са „гласовима", психолошки није убедљива. У мотивисаности свих разлога за Гаврилово опредељење, Посић није довољно истакао јунаков лични страх који је први и стварао и рушио богове. Ако се ради о полемичком односу према идејама Достојевског, није јасно шта је са Христо вИМ моралним идеализмом: остаје ли, зато што је сувише хуман, а недостижан, или су људи тако слаби им зли да га не могу остварити“ У симболском значењу, бота као да и има и нема2 На Аљошино плтање о слободи, постоји један одговор: слободу и православље схвата исто онако мутно, као и католичанство. Значи ли тољ-да се инквизиција наставља2

Инквизиторска је позиција у ћосићевом роману онај однос између јеромонаха Гаврила и заробљеног партизана Милоша, Од: нос је сличан по књижевном поступку са однасом Велики инквизитор — Христос код Достојевског, са два значајна одсту. пања: симболика је грађена реално, конкретно, према томе и уметнички слабије; постоји и полемички отпор према идеји Достојевског. За читаво време велике инквизиторове оптужбе Исус је ћутао. Исус као симбол правде и лепоте. И Милош је пред Гаврилом ћутао дуго, врло дуго. Таврила је разочарао, јер му није рекао да има своју веру, „Иследништво" се, као инквизиторско зло, смењивало, али Милош, симбол нове истине, није ништа рекао ни Џиљи, а дуго је ћутао и пред „Лазаром Обичним, последњим злом које је видео. Ма крају је „попустио" и поставио једно питање: „Јесу ли Руси ослободили Харков"

. Христово ћутање код Достојевског није трпљење, није смирење, није уверење да је тако морало бити, није оно познато ћу. тање као одобравање. Христу је тешко. зато он ћути као човек који не осуђује себе, накб можда не види излаза. Милошето ћутање код Ћосића је поносно држање пред смрћу, а његово последње и једино питање непријатељу, који је зло, јесте вера у промену, у победу, и опомена зло чинцима, Христос није осуђен у роману Достојевског — отишао је да се никада више не врати; то је знак, за вечита времена, да се на земљи ништа неће изменити и да зло нико не може искоренити. Ми. Лош је заклан у Босићевом роману, али се осећа — и јасно је =" да ће његови дру. тови победити, :

И у овом примеру Ћосићева симболика лика и ситуација је реалистична. У поре ћењу са Лостојевским, она је панланск" »изврнута", дакле, конкретна, извире не

посредно из догађаја и симболизује реалан исход. Достојевски испитује могућности духа, зато се служи фантастичним симболима и то чини — да би било убед: љивије и за карактеризацију лика боље причањем друтота, Ивана Карамазова, од кога та фантастична и визионарска поема постаје неодвојива. Иако фантастични и рођени у узмућеном и високом духу Ивана Карамазова, симболи код Достојевског имају резлнију и оправданију функцију, од симбола Посићевих, који су непосред» ви и стварни. Босићева реалистичка симболика, маговештена у почетку Милошевим одласком и бекством у „шуму“, као у „небо“, у висину и слободу, и завршена ма крају последњим платањем, које је знак промене, психолошки и уметнички, иако извире из реалних околности, није у симболском смислу уверљива, јер се осећа конструкција и одступање од мисли Достојевског да треба „у потпуном реализму наћи у човеку човека". Милош је, као књижевни Амк, потребан писму са стране победника (он је једини такав лик), и више је идеја, симбол пл фикција, нето жив човек, какав би, по мом мишљењу, више одгтоварао општој концепцији романа.

Паралела Досгојевски — Ћосић, ло уметничком поступку, по идејима и ликовима, може да се посмагра и утврђује на неко. Аампким даипнијама.

Достојевски најчешће приказује све или у ретроспекцмји или у већ стеченој, формираној, сигурности уверења; Ћосић радије иде поступно, индуктивно-анали: тачки, нако има „припремљену“ идеју. До стојевски је увек изузетно уметнички снажан у „саикању" идеја и линкова; код Ко сића нешто више уметничког, јаког (на равно, према упоређивању са Достојевским) има највише у „Деобама", у вели ким сликама катастрофа и масе. Го коњ струкџији и сложеној структури, његов роман припада врсти великих _романагратедија уопште. Достојевски јасно утере Њује да Велики инквизитор, позивајући се на Христа кас узор, ради све што је протавно хришћанској идеологији, Босић као да хоће да каже да је зло толико дубоко у људима и толико га има око њих, да ни Христови фанатипи не могу издржати У својој вери. Достојевски је све у „искривмењу“ пребацио на католичанство; Ћосић као да не вади ништа боље ни у православљу. Инквизитор Достојевског је атенста, у младости је много пустињачио, али се памећу и искуством уверио да је то узалудно; он је постао материјалиста, не верује у бесмртнсст човекове душе, али не верује ни у добро на свету, зато примењу. је силу и ломачу. Јеромонах Босићев, после великог личног испаштања, не верујем слободу за коју отац убија ситна, видео је да зло иде право на човека, осетио је да се људи по заочинствима познају пи да је човек чсвеку у исто време и звер и жртва; зато нема добра, нема среће, јер су људи зли. Последња мисао Достојевског, за коју се још човек може „ухватити" као за наду, јесте: мора се веровати, Христов етички идеал остаје и за њега се треба борити у новим условима, Коначна мисао Ћосићева, пако можда није тако категорична, ова је: хришћански идеализам је заблуда и лаж, излаз је у стварању нове етике.

Оба писца верују у будућу, нову, хармонију света, али је не желе по сваку цену. Хармонију света остварену невиним жртвама, крвљу деце и убиствима, Достојевски не признаје, пориче је, гневно одбацу“ је и при таквој визији његов свет постаје религијски или неостварљив или мрачан,

"Ћесић, борац, са комунистичким опреде-

љењем, зна да у стварању хармоније света учествују и сила и неправда, тешко је прихвата и опомиње оне који у слава победе могу да забораве како је стварана, Таква је опомена; „Тешко победницима“, која се, иако саопштена „туђим" гласом, застрашујуће разлеже са неких страница романа „Деобе". Босић дакле, као и До стојевски брани човека, и у тој одбрани, у уметничком смислу, доститао је једну од највећих вредности, а нашој литерату. ри оставио неколико узбудљивих ликова, који су, без обзира на зло које их окружава и које сами стварају, људски доживмени, углавном хумано објашњени и по некад трагично узвишени. У њима има до ста одлика типизаније, али у градирању није тако изразита само једна особина да би оставила печат црно-беле технике у сликању људи,

Неке Босићеве мане нису потпуно врлине ни код Достојевског. То је оно местимич“« по, ала врло изражено, оптерећење литерарног текста тенденциозним начином типизације најјачим средствима (иронијом, пародијом, па и памфлетом); има и фељтонског развлачења радње и политичких реплика које, као оцене, долазе са „исправне" стране, јер се зна како је историја пресудила. 7

Роман „Деобе", као каква велика и те шка грађевина сложене конструкције, оставља снажне утиске. Снага таквог дела извире сама из себе. али се може мерити бројем и разноврсношћу асоцијација које изазива, и у којима читаочева имагинација — она имагинација "што је помиње Бод» Аер — складно може да попуни многе праз нине. Нема у књижевности упоређивања које писцима понешто не одузме, Али, са. мо мали писци не знају за утицај и само они не могу да „издрже“ поређења са дру-. тима, са великима. Дело „Деобе" п Ћосњ ћев дар у њему ол врсте су и степена ко. ји могу да се међе са великима. Зато су упоређивања са Достојевским овде вршена више са жељом да се наш писац бар у нечему прибанжи велмикоме него да се умањи.

(Одломак из отштирне студије)

Василије Калезић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5