Књижевне новине
СВЕДОЧАНСТВА
ОАЈЕК ВУКОВЕ ПРВЕ КЊИГЕ
»СРПСКИХ
ПОД УТИСКОМ епских
име раџићеве збирке и високе оне кој о они
добили у европској књижевности склони
смо покадшто превидети апи. и усмене лирике, обј НЕ
великог сакупљача 1
не и више, превођени и прихватани широм света. Од посебне важности је непрегледан број подстицаја које су из лирских народ: них песама примили наши и страни писци.
Мочене и неуоче 1 не појединос кушао бих да јед ти о томе по-
ављени у првој књизи били исто толико, ако
сјединим у кратком нацрту.
Прва Караџићева књига „С пских родних пјесама“ — односно 52 а рамена. објављивани 1814, 1815, 1824, и 1841. — има-
ла је стваралачког одјека у европској књижевности. нас "
Крајем двадесетих година деветнаестог века јавио се код мађарских писаца један стилски правац који је неговао стварање У Ауху нашег усменог песништва. Назван је „српски манир“. У њему су се огледали многи мађарски песници, поред осталих Михаљ Верешмарти, Александар Петефи и Јанош Арањ. Главне одлике „српског манира“ биле су: реченица грађена у ритму мисли, обраћање присно и непосредно, стихови неподељени на строфе, понављање
„малих целина.
Под утицајем Симе Милутиновића, с којим се сусрео 1826. у Лајпцигу, лужичкосрпски књижевник Хандриј Зејлер напустио је исте године класичарски стил и почео певати друкчије. Уз помоћ нашег романтичарског песника стекао је познавање примера Караџићеве збирке, а једну од њих, лирску, и превео. Окренувши се заувек народним изворима, Зејлер је тиме ударио основу новој лужичкосрпској књижевности. Сличан преокрет догодио се и са највећим финским песником деветнаестог века, Јоханом Рунебергом, који је писао на шведском. Године 1829. он је случајно, код једног пријатеља, у Хелсинкију, видео збирку Петра Гецеа »Зетсће Мок5Недег«, објављену 1827. у Лајпцигу и испуњену скоро искључиво лириком. Наше усмене песме потресле су га до дна душе. Био је „дирнут њиховом једноставном осећајношћу и очаран неизвештаченим обликом“ (0. Московљевић). Превео их је од мах, безмало све што је постојало код Петра Гецеа, и штампао 1830. (»Зегбјака ЕојЈКзапзег«). Пробудивши, у додиру са нашом усменом лириком, свој прави уметнички дар — јер оно што је раније писао није изазвало неку пажњу — Рунеберг је“: 1830. године издао и прву књигу својих песама. Она је „означила прекретницу у финској и шведској литератури.
Караџићева збирка имала је знатног утицаја и на почетак нове књижевности У западној Украјини. Преводећи српску У смену лирику, Маркијан Шашкевич и Ја ков Головацки усавршавали су свој пе снички језик. О песми „Потера“ Маркијана Шашкевича изнето је мишљење да је ме стимице одјек стила наше усмене књижевности. _
У лирским примерима Караџићеве збирке нашли су стваралачког подстрека за по једине своје песме Александар Пушкин, Тарас Шевченко и Хофман фон Фалерслебен. Пошавши од песме „Три највеће туге“, Пушкин је мењао и допуњавао из ворник: славуја је обдарио трима песмама, момка је оженио и затим раставио од: „ле“ пе девојке“, гроб младићев уоквирио је живљим појединостима. Тако је створио ново дело, коме је и наслов дао друкчији — „Славуј“. У песми „Ниси ли видола 25 војко“ Пушкин се од изворника == >» п се срди на господара“ — одвојио ле више. Он га је толико преиначио да изг да као да је записао руску народну пе а; Оба Пушкинова огледа настала су ока Вас Неких тридесет година касније, 1860, Тар
Шевченко је испевао стихове изнад којих
је ставио наслов „По српском“. За њих, Је главно надахнуће добио из песме „дјевојка и коњ момачки“. Прерађујући хм | мотив, украјински књижевник ДРВО ТЕ. је стално пред очима. У потврду ом се Мало навести по један одломак из његове.
и Караџићевог записа:
А ја њему младоме, Прновеђом томе, | Примам коња, и ништа = Водим ка бунару. ) 2 — Реци, коњу, 38, киме
2 Ви толико јурили: | — Ми смо некој дрновеђој
Сву ноћ журили. се хоћеш ли Ти, окоту, "Са нашег бунара: Хоће ли та црнове за Бити скоро млада:
(„По српском“)
пити
Ја јој дадох коња провађати, Она коњу тихо г080раи: " „Ој дорате гриве позла ЕЦ ћ Је ли ти се господар же 7 Коњиц њојзи вриском одговара: „О! Бога ми, лијепа дјевојко, Није ми се господар женио, Нето мисли тобом о јесени;
О јесени која прва дове!
(„Дјевојка и коњ момачки“)
кад и Шевченко „По сргљ
Исте године . ском“, написао је Хофман фон Фалерсле-
бен стихове „Брзо преобраћена“. Њихов извор је нашао Јевто Миловић у „зЗавје товању“.
Осим песама из Караџићеве књиге, у европској књижевности није остао без од: јека ни сакупљачев предговор, онај који је објављен 1824. Преводиоци су одавде пре
"носили — дословце или у верном тумаче-
њу — целе реченице и странице. Чинили су то и они који су приказивали збирку или уопште писали о Србима. Најбољи, стваралачки свод Караџићевих напомена уобличио је Леополд Ранке 1829, у првом поглављу „Српске револуције“. Говорећи о певачима, о распрострањености гусала, о смењивању јуначких песама љубавним У колико се с планина силази „према Дунаву и Сави“, о ранијим временима готово заборављеним и о сећању које се „хвата за последњи сјај нације“, он је стајао под непосредним утиском лајпцишког предговора. Међутим, у одељку о лирској песми немачки историчар био је потпуно свој:
„Она нас најпре уводи у домаћи живот. Не задржава се дуго на ратару у кога су уцрне руке, али бела погача“, радије на старцу чија се брада достојанствено таласа, чија је душа, кад се он враћа из цркве,
_ смених песама.
НАРОДНИХ ПЈЕСАМА«
гали су се њоме при грађењу свог уметничког језика. Посебно је занимљив случај Станка Враза. Како је сам изјавио 1839. у писму Вуку Караџићу, он је читао најпре немачке преводе из његове збирке и то га је побудило да се прихвати „науках славенских“. Прешавши затим на изворник, узео је прву књигу лајпцишког издања. Читао ју је „јутром и вечером“, а ноћу стављао „под узглавље“. Била је за њ откровење. Она му је, као ниједна друга, смањила муке око личног израза.
Караџићева збирка подстакла је Димитрија Миладинова на сличан сакупљачки подвиг. Вративши се 1856. из Београда, где је провео „нешто више од шест месеци“, почео је велико сабирање македонских уЊегов и Константинов зборник појавиће се 1861. Разврставајући лирске песме, Миладиновци су првенстве: но водили рачуна о приликама у којима се оне певају. Није тешко назрети — подвлачи Харалампије Поленаковић — да се њихова подела заснива на Караџићевом начелу.
Над Караџићеву књигу лирских народ: них песама мадносили су се сви српски
ВУК КАРАЏИЋ У МЛАБИМ ГОДИНАМА
тако смирена да се упоређује са дахом цвећа, мирисом; али највише се задржава на оним склоностима које стварају и одржавају породицу. Песма нарочито радо товори о девојци која још игра и игра се и која је цвет.(...) Баш овде, где је живот суровији, истиче поезија брижљиво Уну. трашње скривене моменте. Али она нам не прикрива да је доцније друкчије; да удата жена киту цвећа, коју је, иначе, стављала увече у воду да се развије, сад даје детет! да јој баци на Бубре; да свекрве могу да буду зле; да се јетрве свађају. Ласта на зива кукавицу срећном што не мора да слуша ово. — Општа црта је поређење ра зличитих наклоности. Драги се воли више него брат, али брат више него муж...) Односи у кући преносе се на небеску по р о дицу.“ о
п
Највећег стваралачког одјека имала је међутим Караџићева књига у југословенској књижевпости.
Код словеначких песника, који су је читали у изворнику а често из ње и преводили, њено дејство се осећало нарочито у десетлећу после 1848, По речима Антона Слодњака, женске песме из чувене збирке биле су „моћан подстицај за велик део лирског сновања у том раздобљу“.
Присни зналци Караџићеве књиге, х!рватски песници илирског препорода пома-
романтичарски песници, од првог до последњег. Узимали су из ње речи, обрте, поређења, метафоре, симболе, слике, мотиве, стих, Све је то после, при преламању кроз њихову свест, постајало друкчије.
Већ 1817, у песми „Непознатој“ Сима Милутиновић се надахнуо познатим стихозима о девојци спуштених трепавица. Прве гри строфе развијао је у сазвучју са усмечим узором. Песму је међутим завршио позивајући незнану лепотицу из видинског кола на љубав после смрти. Још једно изврсно дело створио је Милутиновић уз подстрек из Караџићеве књиге. То су стихови „Истилару“, написани 1840, и посвеЛени Исидору Стојановићу. Њихов извор је стара краљичка песма „Путујући пје вају".
Крајем 1843; испод пера Бранка Ради“ чевића указивале су се „Враголије". У њиховој основи биле су и неколике слике из љубавних песама Караџићеве књиге: „Туд се дала танана стазица" (бр. 479), беаонота девојка на води (бр. 592), жбун као прибежиште (бр. 611). Не треба доказивати да су „Враголије" само један од примера; нашој усменој лирици обраћао се Бранко Радичевић сваки час.
Веран Караџићевој књизи био је Јован Јовановић Змај целог свог живота. Дететом је читао њене песме и памтио их. Већ у раним покушајима ослањао се на израз усмене лирике. То је чинио и у позним „Снохватицама", нарочито у њима.
. песме „Босиљак, и роса“:
За пост „Брига материна", написану 1868, Јован Грчић Маленко био је свакако подстакнут једном прастаром сремском игром коју је Караџић описао и приложио стихове као пратњу (бр. 678). Одавде су му се највише урезали у сећање, прво, позив сестри да донесе свећу мртвом брату и, друго, две риме: „Дамјана, тамјана".
Да је Лаза Костић поклањао стваралачку пажњу садржини и звуку Караџићевих примера, потврде би се могле наводити и наводити, Неколике од њих биће довољне. У „Беседи", 1864, славио је он паганске обредне песме — коледе, додоле, прпоруше и краљице — зато што су очувале уметничку свест Срба кроз векове. Као позоришни критичар, спомињао је стихове:
Не мисле се убити, Већ се мисле љубити (бр. 487),
а за љубав Омера и Мериме тврдио да је „чистија и светија од љубави Ромеа и Јулије“. Певајући последњу своју песму, »бата Мапа аеЏа Зае«, 1909, за сваки први, трећи, пети, седми и осми стих октаве узео је симетричан десетерац, који је годинама преображавао а који је пореклом из усмене сватовске лирике. Можда се у томе крије још једна тамна лепота песме.
Живот Караџићеве књиге у српском песништву није престао са крајем романтичарског покрета, већ се наставио до наших дана. Од знатног броја доказа који би то потврдили ваљало би одабрати неколико.
Пошто је најпре ишао за Ракићем и Хередијом, Момчило Настасијевић је нашао себе тек у додиру са „матерњом мелодијом“. На дну његових „Пет лирских кругова“, „Магновења“ и „Одјека“ препо знају се, у новом обличју, појединости што их је упио из Караџићеве књиге. Док је у „Међулушком благу“ претопио пелу претршт сватовских стихова, у „Бурђу Брањ ковићу“ препевао је песме „Калопер Перо
Пред саму смрт Растко Петровић је „пои вита Јела“ и „На саборима сједећи“. кушавао да мења (...) свој песнички израз“. Посебно је тражио „непосреднију везу са искуствима народне поезије“ (С. Велмар-Јанковић). Тако је, препначивши прва два стиха „Изједеног овчаоа“, добио нову слику и досегао нову дубину:
Посу се небо мртвима И тамно поље звездама.
Последњи докази биће из савремене књижевности, из дела двају приповедача.
Иво Андрић наводи у „Травничкој хроници“ песму „Митровкиња цару француском“. Испред приповетке „Књига“ исписује, осим одломка из Леопардија, и три стиха о „великом страху“ детињства из баладе „Опет тврђа у вјери“. У роману „На Дрини ћуприја“ објашњава како је „од је дне старинске песме“ начињена нова за време првог српског устанка: Алибег је замењен Борђијем. „Старинска песма“ палази се код Караџића под насловом „Барјактар дјевојка“. Сликајући — у истом роману — гуслара који гуди гостима „древне механе“ украј моста, Андрић му ставља на уста, незнатно измењен, почетак
Процвиљео ситан босиоче: 3 Тиха росо, што не падаш на ме2
И одмах прати како је одјекнуо уводни поклик: „Гости, који су се дотле (...) правили невешти и разговарали, одједном сви умукну. При тим првим стиховима њих све редом, и Турке и хришћане, прође један исти дрхтај неодређене жудње и жеђи за истом росом, која живи у песми каоиу свима њима, без разлике.“
Други приповедач, Михаило Лалић, гради цео један мали одељак „Хајке“ око прастаре краљичке песме „Дјетету“, која почиње стиховима:
О] снашице Недо, Откуп' ово чедо!
и која се наставља тобожњом претњом да ће чедо бити однето у земљу где греју два сунца. Лутајући по „непознатом пустом крају“, „немоћна као никад (... и сама“, престрављена јунакиња романа — Неда по имену — покушава да се присети обичне молитве. Не полази јој за руком, никако. „Умјесто оног што је тражила, у памћење јој одједном наврије одавно заборављена пјесма из дјетињства.(...) Запрепасти се: то као да јој неко, њеним гласом и дахом, преноси поруку мрачних сила с оног свијета кивних на све живо па и на њено нерођено чедо.“ Уневши у посебан душевни оквир старе обредне стихове, Лалић им је дао друкчији призвук, тамнији од оног што су имали. Као п сви претходни, досад навођени писци, откривао је на стварала: чки начин усмено песништво Караџићеве збирке.
Владан Недић
1ИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5