Књижевне новине
· Мијо Мирковић (1898—1963)
_ ' стране
ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ
1 ~
- МАТИЈА 77 ВААЧИЋ
" Матија Влачић
– утемељитељ
херменеутике
Прилог хисторији разумијевања знанственог или умјетничког текста
НЕДАВНО су Виша економска школа дра Мије Мирковића. у Пули. и други објелоданили зборвик радова под насловом „Знан. ствени скуп посвећен Мији Мирковићу“. Књига има четири дије-, ла.и доноси, међу осталим, реферате на тему: „Значење Матије Влачића у. културној ревоаџцији Европе и његова актудлнаст данас“. Познато је да је био не само врсни економски стручњак, већ и бард Истре и значај ни хрватски. пјесник, чувен У књижевности као Мате '"Балота. Мирковић је написао и•три књите о свом земљаку и познатом. хрватском латинисти европског угледа Матији Влачићу (Франковићу) (1520—1575), професору на не ким њемачким свеучилиштима и писцу многих учених дјела у ДУ ху протестантске реформације.
Међу рефератима о хрватском латинисти посебно се истиче рад ординарија за филозофију на загребачком Филозофском факултету дра Владимира Филиповића под насловом „Влачић као оснивач херменеутике“. Сам је Вла чић казао да није имао никога који би му био претходник или. тко би му могао помоћи или му савјетовати у. херменеутици.
Питањима херменеутике сусрећу се у првом реду Е јер погодити смисао текста који се преводи више је него провес ти тек филолошку анализу рије чи и њихову међујезичну замје ну. У најновије се вријеме том основном задатку херменеутике намеће и један нови задатак са естетичара: разумијевање умјетничког дјела, откривање „поруке“ која је у њему сакривена, па тек више или мање уочљиво из ње зрачи.
Своје јасно и језгровито излатање Владимир Филиповић је са: жео у слиједећим реченицама:
„Уз проблем многозначности ријечи и нужности „повијесности У разумијевању интенције _ ријечи наглашава Влачић потребу цјеловитости У разумијевању сваког текста који је свагда на себи својствен начин структуиран. Нарочито у питању превођења указује на потребу критичкога опре за Кад се ради о преношењу ми сли из једнога у други језик. уз многозначност ријечи ту је истакнут и проблем другозначности фразе која се преноси У страни језик, а што је најосновније,
ади се о другачијим „начиним живљења и другачијим доживљатима свијета, па је ј неће кват израз за пррАМе те који су другачије доживљен или их уопће више и нема.
ХМ истицању нужности познава-
ња свијета коме је неко дон настало, Влачић не само ла смисленост
промјенљиву ј соје ва ијечи, која доби овс те када се односи на један ноби доживљај свијета, него истиче ЈЕ ону фундаменталну Није пе Е је и фи
мене антропологиј 5 пи | јес тромјенљив
е повијести о пром, а у свијета у коме повијеснобиће чов
јек живи.
лаже ново значе
3 је: мост и »„тјеле ажећи „пјеловитос . ари“ као функпионалну овис и них дијелова текста од
ст појели | пјелине. Влачић отвара тема модерног структурализма.
тику
преводиоци: •,
веома тешко ·
Дакако да ни принпипи логичности и старе Аијалектичности заправо класичне реторике — ни: су били заборављени кад се радило о принципима експликације мисли.
А све то заједно чини управо оно богатство грађе коју сувре мена филозофија језика и херме-
· неутика обрађују. Богатства гра-
ђе нас зачуђује, многе његове те зе су данас већ преживјеле, али проблематику његове методе тек садаттњица с темељито обрађује. Влаић је постао и остао најзначајнији претеча те данашње проблематике.“ »
НАЧЕЛА ХЕРМЕНЕУТИКЕ
Одломци из књиге Мапћлаз Р!аслиг Шупсиз »Ре тапопе сорпозсетпе застаз Шетаз« које је с латинскота превео за зборник „Знанствени скуп посвећен Мији Мирковићу“ проф. др Владимир Филиповић
3) „Језик је каткада – нејасан. Многи су разлози за то, о који ма ћу управо нешто рећи. Основни је разлог ипак незнање, Је зик је наиме тек знак или слика ствари и у исти мах наочале кроз које ми гледамо саме ствари. Ако је пак језик или сам по себи или за нас нејасан, онда кроз њега тешко _ спознајемо саме ствари.“
ду „Језик других народа је за друге увијек тежак. То нас учи искуство. А то вриједи и за жи.
"ве језике, у којима се уз свако-
дневно, говорење, читање, писање постављају стално питања стручним језикословцима“.
5) „Стари језик је увијек та ман за оне новије. Римљани су, као што је то устврдио. Хорације, једва разумјели ·Сибилинске књите и анале понтифекса, пре мда је то заправо исти језик. Тако ни Нијемци такођер данас
не разумију оно што је написа
но за вријеме Карла Великога, премда се ради о. истим ријечима, као што се јасно. види по Отфопедову пријеводу еванђеља. Мопће је сав прастари начин изражавања, а по томе и начин живота за касније генерације таман и тежак,"
[Спомиње у вези с тим мишљењем и Аристотела, који управо на то упозорава у својој. Реторици (кап. 3). .
8) „Језик је врло сликовит и то у многоврсном виду. Он је богат на параболама, алегоријама, ти повима, облицима питања, описима, сликовитостима те сличним товорним фигурама, које се не могу без предзнања разумијети ни разријешити“
ду „Језик имаде многе и често употребљава разноврсне пренесе не начине изражавања. Многи од тих начина неупотребљиви су У другим језицима, напосе што се тиче њихове примјене. Они, наиме имаду посве другачији начин субординације и ако се могу тропи и сликовити изрази свих језика једнако називати.
25) „Често је говор оптерећен с одвише ријечи и смислених садр-
. жаја, тако да неискусноме није | ко. ·
без помагала лако разлучити ко. је су главни смислени садржаји а што је случајно дато, па како су међусобно повезани, по коме их реду ваља разумјети, вредно. вати, у коме их основном смислу ваља задржати те да ли их
се може у њихову властитом сми
слу употријебити.“ и
26) „Велика слобода у употреби ријечи влада у неком језику, када се ријечи помоћу различитих тро: па везују сад на једна, сад на дру га значења или ствари. Тај начин доводи неискусне до сумње или чак до заблуде.“ .
27 „Та велика слобода _ удвос тручује каткада смислени садр жај једне ријечи, како ћу показати у правилу о ријечима, које изван п против своје природе до бивају неку покретљивост.
Приредио
| КРИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11 | Шимун Ме
_ Италији.
Скипа о људевиту_ Вулићевићу
Један од заборављених старијих српских писаца
54
НЕМА КОНАЧНЕ СЛИКЕ традције. Простори књижевности не освајају се само новим дјелима нето и новим сточавањима са традицијом; тако се извјесни писци селе из литературе у књижевну историју као своје једино пребивалиште, а други из књижевне историје васкрсавају и су дјелују у живим токовима. овдје, као свуда и у свему, вла дају, дакле, динамични и сложе. ни процеси. Деси се да у њима значајан писац буде у савреме ности несхваћен, а касније, сти: цајем различитих чинилаца, оста не одсутан.
У српској књижевности, која. сопствену традицију није испитала у обиму што, би могао да нас задовољи, данас се очевидно "збивају зрели критички подухвати који руше симплификована поимања традиције. Мијењају се представе о цијелим епохама, књижевност се ослобађа 'спољних захтјева и мјера, у традицији се проналази оно што је досад
било. у мраку, а одбацују се „ври“.
једности“. створене _ ванлитерарвим критеријумом. Новији радо: ви о Стерији, Његошу, Вуку, Ла зи Костићу и другима зацијело су драгоцјени. То су плодови једне зрелости која нам је толико недостајала. ,
Људевит Вулићевић један је од заборављених _ српских – писаца. Није само одсутан из тако пре судне Скерлићеве „Историје нове "српске књижевности“ већ га
Ва анамо, ни у једној зна: нијој поратној к о нашој сењижевности. У „Малој енцикло"педији“ „Просвете“ (1969) забиљеСен је; „ВУЛИЋБЕВИЋ ЉУДЕВИТ
(1843—1916), књижевник, професор и новинар, ом из Цавтата; поборник либерализма у политици и слободоумља у верским ства рима. Га; дела: Моја мати, Сила у савјести, Моја вера и др. Ле сад. је о њему и Павле Прновић
· (како — видјећемо доцније). Са
брана на дјела Људевита Вулићевића' изишла су 1929. са опсежним али не нарочито инструктивним 5 овором Васе Стајића. У пред: одору се види да је писац рођен 1859. (а не 1843. или 1840, како
„наводе „Просвета“ и Павле По
повић, датум рођења засад нисмо утврђивали) као ванбрачни син Је лене Вулићевић. Мати га је изу "ветно вољела и „певала му је "народ песме и казивала' прило„ветке“. Шкодовао се код фрањетв а а философију студирао у Венецији. Боравећи у ускоро половину свога "живота“, стекао је велико обра ковање, заронио у хеленске изворе и Јон Европу ХТХ ви „јека, У хришћанству није могао
се смири. Умро је у Напуљу
“да „27. јула 1916. тодинс. Каки“
У „Југословенској књижевности“ (1923) Павле Поповић пише: „Идући за књижевним родовима, ми нисмо нашли згодно место за два одлична књижевника“ (Љубо: мира Ненадовића и Људевита Вулићевића), О Вулићевићу ка же: „Стилист такође као и Нена довић. Њих су двојица два глав на представника стила и - прозе у овом времену. Његови списи „Моја мати“ и „Сила у савјести“ писани тоном јевавђеља, јесу лис тови из морала, философије, ре лигије“ Поповићево тврђење да је Вулићевић прелставник прозе
не може, по нашем суду, да ври.)
| |
једи за цијело књиж Он ~ = љ
дјело. несумњиво стварао прозу, али мислимо да смо у праву кад кажемо да је значајан дио његовог опуса пјесништво У прози. Водимо, , , рачуна о суштини а не о спољном облику.
Бу козмоса лирике и универзу-
"ма прозе“ модернитет не може
да призна. Ако пјесму у прози и јесте тешко дефинисати сумње у. њено етзистирање, наравно, нема. А Вулићевићев густи, метафорички језик, његови симболи и ритмови нужно нас воде до закључка да је ријеч о пјеснику. Индикативна је. Вулићевићева реченица: „Силни ме вјетрови и бурни та. ласи слагају мисли у ријечи; не. ма овдје мјере, нема уређена гла-
соклона, није стиха“. Као и сви
аутори пјесама у труди да се ослободи „устаљених закона језика“. Истина је да му мјера често недостаје, осјећаји се не обликују у поетску емоцију, заведу га конструкције библије и народне пјесме, али у чис
прози он се
„тим, понајбољим својим трену-
цима ствара аутентичну поезију, слободни смо чак да кажемо посебну у нашем _ деветнаестом вијеку. Његова метафорика и ритам готово нам изгледају као неочекивана слобода српског је зика у оној епоси: фра
„Биљези су вјечне Мудрости и на сунчаним зрацима и на | корњачиној кори. Све је дивно; колико је дивно
| пукло море онолико је дивна та : пскапља | "росе коју малена птица јутром Е- пије из љиљанове чашке.“ „Све се мијења. Гдје би море сад је сухо, жито се плави, грожђе се црљени; гдје би сухо море бучи и мноштва живих живу.“ „Говори, душо, и реци. хоће ли " те бити послије мене2 Била би милота живјети и знати за се послије смрти, па једрити морем, једрилац срећни, "у каменици од злата и бисера.“ |
Ове неспутане ријечи суверено надилазе многе змајевско-јакшићевске неплодне игре, њихову језичку оскудицу и тзв. обавезна мјеста; пјесничким алогичностима и бесмисленим _ сусједствима ријечи, тако обилним у оно ври јеме, Вулићевић је знао да у макне. Његове су слике бистре и богате смислом, то су далеки и дубоки предјели пјесме. Библијски амблеми постају у овој поезији чисти симболи, а то Васа Стајић очевидно није открио, јер тврди да „он (Вулићевић) није стварао маштом, и није унео у нашу књижевност ни један крупнији или ситнији симбол“. Стајић такође каже да је Вулићевић „био више човек него књижевник“, да „књижевно дело Вулићевића нема самосталне вредно сти, независно од његове лично сти“ и да је „као чист лиричар
изражавао себе. Неприхватљиво
нам је овакво Стајилево мијеша-
ње личности и дјела. Сматрамо да је пјесник заиста „као чист лиричар изражавао себе“, али то
. не може да буде мана као што је
за Стајића. Напротив, Стајићеви ставови изгледају нам каракте-
ристични за прошле ситуације наше књижевности, па и за Ву лићевићеву судбину. Сам пјесник записао је: „Не надам се да ће данашњи Срби наћи у овој књижини („Моја вера“) себи штогод охарно, али знам да хоће сутра.
"њи, што ће сутрашњи Срби би-
ги духовнији и јачи“. Да ли ће
"се пјесниково надање реализова.
ти2
Здравко Крстановић
Пееници једне генерације
Поводом додељивања АВНОЈ-еве награде Скендеру Куленовићу и Душану Костићу
Наставак са 1. стране
као редак и јединствен спој родољубивог осећања и лирског исказа, језичке слободе и прогресивног опредељења. Међутим, дубљи слојеви поема открили би несумњиво присуство мисли, оне поетске рефлексивности каква долази до изражаја у позној фази песниковој, у „Сонетима" пасталим током шездесетих година. Али ОДнос слике и мисли касних „Сонета", опет, асоцира на ране, такође сонетне форме. „Оцвале примуле", што још једном потврђује јединствен тон читаве ове; обимом невелике, али у својим врховима необично снажне лирике.
Песник необично богатог п неизвештаченог језика, насталог у непрекидном досауху с гласом на родне лирике и моћном оркестра цијом народног говора, Куленовић је мајсторски владао интонацијом кратког и дугог стиха, као и различитим песничким формама од строгог сонета, преко жубора речи у „Писмима Јове Ста-' нивука" до правог поводња поетског језика у поемама, творевинама чију је музику – немогуће подражавати и репродуковати. И поред непорециве присутности у послератној драмској књижевно- сти, и поред есеја од којих неки (о Мажуранићу и Самоковлији) представљају за пасионираног читаоца право откровење, Куленовић је у првом реду остао песник, један од корифеја нашег послепатнот песништва.
Песнички лик Душана Костића такође је немогуће уклопити У схеме и периодизације наше савремене лирике. Костић је ишао доследно својим путем и остварио поетски језик несумњиве амтентичности и оригиналности. Плодан у лирици, Костић је пролазио кроз различите стваралачке периоде и метаморфозе, изграђујући м дограђујући један занимљив и тематски богат опус. Од стихова патетичне интонације и поетског ангажмана, током послератних година, где је остварио личну ноту и постао један од малог броја песника који правазилазе хронолошке оквире тога раздобља, преко необично успелих интимних сазвучја, насталих током педесетих година, преко најновије лирско — мелитативне фазе, Душан Костић је подједнако испуњавао захтеве поетског стварања као и бројне и верне читалачке публике. Од првих збирки („Пјесме", 1947), преко зрелих остварења („Мреже", „Сутјетска", „Тиха жетва"), до сумирања и резимирања песничког и животног искуства („Шлеп уморне воде") Костић је остваривао антољдогијске резултате који чине трајну вредност наше послератне поезије, '
Дело Душана Костића и Скендера Куленовића не да се лако омеђити (а то би значило и завршити!) одређеном периодизацијом, то је поезија која се не може ставити у витрине и као музејски експонат предати времену или забораву. Њихова лирика траје и својим свестраним значењем при- | пада генерацијама читалаца, стамена и постојана, у непрекидној спрези са животом и његовим дамарањем, жубором и шумором, Ако критика још није дала праву оцену Куленовићевог и Костићевог дела (није ли прилика да то сада учини2), публика је њихове
стихове прихватила, идентификовала се с њиховим песничким гласом И поруком. Наградом
АВНОЈ-а Скендеру Куленовићу и Душану Костићу дато је признање не само њиховом књижевном раду, већ и једној песничкој тенерацији која је с успехом испуњавала свој дуг и завет подједнако према револуцији и према поезији. ,
Иван Шоп