Књижевне новине

ПОРТРЕТ

у ПОЕЗИЈИ

ХУМАНИСТИЧКА ЧЕЖЊА —

МИЛА БИСКУПЉАНИВА

ОСЕЋАЊЕМ, СЛУТЊОМ и. пес- , ничким немиром, Миле Бискупљанин је на трату хуманистичке самосвести нашег доба. Фанатички верујући песми, он се упиње да се ослободи животних сурогота, осећајући свим бићем да је у опасности од животарења, које носи низ тодине, низ реку „прилагођавања, низ самозаборав. Даљина је у њему и око њега, а он ступа ка не_ достижним циљевима, растачући се у прашини равнице и умору. Размењује мале и једине ствари које та греју за смелост путева, и неизвесност идеала. И тако одолева стварима чија га глад по жудно тледа. Ђискупљанинова поезија је из · тежње да се свет осети у свеколикој разноликости и мноштвености, али не толико мишљу и системом колико чулом и срцем. Царство и уточиште човеково је “у његовој друштвености, шанса у залности. У космополитској инспирацији време песниково згучтњава се у колективно време, време човечанства. Сан о једнакости тава не оспорава право на разлике; можда, чак, излиференцираност и разноликост представљају истинску једнакост. Песник се радује срећи друтих и богати њиховом лепотом; а чами у туђем сиромаштву. Дијалози с временом пуни су осећања носталтије и узаАЏАНОСТИ „између свега што нас даје и узима". Скепса и релативизам су песников разговор са. дОГматском свешћу и култом ствари. "Ђискупљанинове песме су покушаји виђења света У тоталној једмакости, редуковању разлика до идентичности, изједначењу људи У Аутовима и богатству, у лепоти и ружноћи, на јави и у сну, у чи стоти и треху. Оне почивају на тежњи да се дође до општељудског, елементарног, да се нађе близина у ЉУАСКОЈ даљини и најинтимни| је у заједничком, да се опише једна племенита, линија сигурности око свих. При свему томе као да се тражи самооднос човека, као да свако собом носи меру егзистенпије, као да је свако довољан лог за себе, као да нема сми-. сла поредити различита дела, нето тек односе њихове са власти, | том мером. о · Бискупљанин је песник. неспо“ која и борбе, којима се њетова инспирација зачиње и одржава. Он не гради од поезије Зид који би та.штитио, не жели сигурно јео у несигурним ветровима, ту“ ш су му кротко море и поуздани бедеми обала, Проклето је све што остаје на прату живота окамењено, опредмећено као „историја у рамовима", оно џ чему је живот сажет и тиме убијен, ду боки мир и пуста величина великана у беживотним дворцима, сјај књита и дела и њихова надмоћ над човеком! У трагању за домом и смислом у ветровитим временима, на ратним путевима и у високим ватрама, песник слути лепшу невесту од девојке са тласом сребрним и "ноистовећује се са онима који су остали на пољу части;

У њеном сну било је ватре Која руши · И која зида. („Земља ватре", из истоимене жњите) „Једнота дана, једнога дана", лева песник људским делима која су као континенти, витка као мостови, неспокојна као цесте, те а као тамнице и касарне. је између хиљаду питања. и много више одтовора, између хиљаду доказа за живот и против њета, Расте у њему слутња реални“ запије и историјског свитања. До-+ дази човек из дађине и из давнине, усправља се, хоће да освоји тврђаву достојанства, да врати тину опустошену џ времени“ ма. Песникова рука као да преко света хрли да зближи, да. збра" тими. Он преклиње, очајнички и као да су МУ То последње речи, као да се прашта са свим и свачим, као да се преображава у аманет, осећајући надирање празнине, близину стихије и прсте самоће. зове људе да се око родног бића окупе и. огреју, да се одлуче, без изузетка:

Само сви мољу све Само сви могу приближити далеко

·Остварити и неостварљиво · Само сви решени на све.

| (Испричано за све", збирка „Ватра земље")

_ Песник као да тежи да се помстовети са светом, с бојом и товором природе, с њеним редом и нередом. Зове свој глас из токова сњених, саставља лик на водама несигурним, одређује себе између среће и бола, неизвесности и вере, остајући при том бесконачно одан

| |

свом путу, који је замена за све и разлог за све. Песник је у ширини света и бесконачности пута. Његова песма је без починка, он не застаје и не окреће се да би сабрао брегове и путеве, не посеже за тамним вировима истине. Не труди се око сажимања живота у обрасце смисла и порука, он је сав у пролазу и континуитету, прогутан просторима живота и расплинут у свакидашњици коју жељно дише.

Дискретни и неексплинирани принципи Бискупљанинове поетике кажу да смисао поезије треба тражити у њеној непрестаности, надолажењу и јењавању, смени. Он не верује у песничка решења пред којима се може стати и њима се окрепити. Он је увек у власти нове инспирације. Време је схваћено кар несигурни караван, песма. као земља непрестане борбе.

Бискупљанинова поезија је носталтичног тона, меког штимунта, непосредног доживљаја и једноставног и јасног израза. Интими-

стички интонирана и, у доброј ме“

ри исповедничка, она се најцеловитије остварује у кратким поте зима, крокијима и минијатурама. Дуже песничке творевине показују неједнакост даха, неџједначеност ритма и остављају утисак недовршености. У искушењу да се изрази на најједноставнији начин, Бискупљанин оствари лепе језичке и стилске обрте, али, не ретко, не побегне од вербализма и неукуса, И завршни у реторичности и декларативности, па се ни насловом не може искупити („Скица за аутобиографију"). Поједностављена и једнолична структура стиха понавља се, везе стихова. су

МИЛЕ БИСКУПЉАНИН

него

више да. остаје ути. и расположења без брижљивије селекције. Песник тешко може да одоли искуше

понекад механичке функционалне, тако сак слагања идеја.

њу да се до краја не изрази, чиме песма постаје информативни ја али на рачун џверљивости, а простор маште и осећања ограничен и сужен, као У „Крилатој песми", на пример: Песме се дожив љавају као мали пејзажи располоспирације и снага

жења, а дах ин г доживљаја не успевају увек да краја пе-

прате песников став Ао сме.

Ритам је снажно средство Бискупљаниновог израза. Некад је његова надмоћ над осталим еле» ментима песничког говора толико видна да се има утисак да се песма преображава У музику. да је све У неодољивом ритму! Али, не тако ретко, архитектуру песме осиромаши и учини једноличном обилна упо. треба. једноставних фигура, прележно интонационих, као што се то дешава са анафором до мани. ра, на штету динамике и раз новрсности, наравно.

Технички недостаци могу да го“ воре по песниковој изворности и животности, а у 080м случају они имају пореклом У схватању песме као вечитог тока и непрекидне присутности. Али нехат и слобода песника не значе и слободу песме јер песник нехат у животу може да превазиђе и нехатом, а у песми се објективизира и остаје њена трајна тескоба, Ове

занатске нелограђености донекле ; дубоко ЉУА-

гуше инспиративну, ску, изворну_и, по њеној природи, аутентичну Бискупљанинову пое-

зију, и основа њеног смисла,

Момчило Параушић

Можда је та противречност |

Афоризми.

Има лажи опорих као истина . палуба које личе на откро.

_ „Удворица, као и каћиперка, „верује да му претварање лепо „стоји и успева. | '

Одсутност порока код многих људи је пре знак слабих страсти но присуства врлине.

Бити срећан у деспотизму је немогуће без осећања гриже савести. Духовна препотентност је оби“

чно знак моралне импотенције.

Сензација је храна пре злургде но доброћудне знатижеље.

Страх одаје психички, а лаж морални кукавичлук,

Врли пријатељ је друга савест у часовима моралне недоумице.

У еснови сваког сентимента. лежи инфантилна чежња за не женостима малеринске љубави.

Ауторитет (без снаге личног примера је идолатрија.

Неправду моћи. сносити а пораз не хтети поднети у природи. је тиранског карактера.

Ништа тако не уравнотежу је дух и душу као хумор и смех.

Само јак карактер може бити спосебан за дуго и систематско мишљење.

Страх да нам се учтивост не претвори у извештамену љубазност, чини нас често неспретним у опхођењу.

Без мишљења се може владати, али не и управљати.

љубав слабића не испомаже

много, као што мржња кукавице не угрожава осетно.

у

Волети врлину није врлина.

Стварно убоћ човек је онај који трпи оскудину, а не познаје друге вредности, до материјалне.

Кајање је често осећај само љубља жоји нам“ ласка "да смо постали бољи:

Можемо изабрати дан своје смрти али не и доба свог живота и у томе је прва беда човековог. живљења.

Хуља презире будалу варају. ћи 78,

Тврдичлук је пасивни облих лакомости и кукавна форма се бичности.

Изванредна храброст улива поверење и кад има подле намере.

Бити лакомислен није слабост у свакој прилици као бити лако.

веран.

Амбиција нас тера на дуж ност, сујета на титуле; прва ужива у успеху, друга се шепури У

достојанству.

У рђавом друштву људи св чвршће везују манама него врли“ нама.

Многи људи удовољавају <60јој вољи за надмоћношћу кроз старање о другима.

Има људи који ће вам завидети и на скромности.

Пазимо добро коме ц чему се смејемо, да се не бисмо инди» ректно смејали самима. себи.

Плод истрајности није увек зрео и сочан.

Треба се чувати пресићености пре него глади.

Једна од трагедија 6еликих људи јесте у томе да средина њихов индивидуализам често тре тира као егдизом. |

Мирољубивост тирана је стрет ња њиховог властољубља.

Иза жеђи за популарношћу 0 бично стоји за материјалним вредностима. |

“

Наивност извесних особа 16 пре знак недостатка унутарље зрелости но животног искуства.

Хладнокрвна неустрашивост 16 често жраброст на ивици живог не равнодушности. г

Слободан М. Добрић

ИНТЕРВЈУ

_ При крају 1918. 200ине, Србија је ослобођена од окупатора и 20 тово сви југословенски крајеви су уједињени. Некако у то време 30" почиње Ваш улазак у књижевне кругове, Како, друже данас оцењујете те своје литерар" не почетке2

После мрачних дана окупације, изишли смо на пропланке једног ширег и вишег живота, Ја сам та“ да имао 16 година и већ сам увелико писао, Највише ме је импресионирао „Књижевни југ“ из Загреба, тде су српски, хрватски и словеначки књижевници зајелно радили. Био сам почео песмама и већ их објављивао у АНЕВНИМ листовима: У „Епоси“ и „Ново стима и, Школски друтови у Тре Ћој мушко) помраеа били су ми Бранимир ић, Милан ; Живорад Вукадиновић, Густав Крклец, Милош Црњански, Сима Пандуровић, правник Бартош и музичар јшански као ин низ других из тенерације која је после дошла У јавни же" вот. Затим су неки од нас у „Мисли“ и „Српском књижевном гласнику“ почели да објављују своје прилоге; ја сам објављивао сти хове.

Био је.то један умерени модернизам: рушили смо старе врелности у књижевности, тражећи нове, Више је било експеримената нето стварања зрелих, завршених дела, али смо и учили, гручу књижевност сам учио још у младим данима, а највише сам се користио француском, енглеском и руском литературом али сам такође проучио џи немачку, талијанску и шпанску, а, наравно, и културне вредности словенског југа; не само српске и хрватске нето и словеначке и бугарске, И тако сам, тражећи неку меру између модернизма и класике, тражио и свој израз У поезији, приповеџи и есеју.

Чије критике о Вама највише цените»

О мени су писали повише м много пута: Милан Богдановић, Исидора Секулић, Бошко Новаковић, хрватски критичар ћуубомир Марковић, Словенац Миран Јари. Налазим да је најзанимљи, вији мој портрет нађен у посмр!ним хартијама Симе Пандуровића. и десет година после његове смрти штампан у пожаревачком „Бра ничеву“. ·

Који су Вам класици најдра: жи2

светских писаца највише ценим Достојевског, Пушкина, Чехова, Бору Станковића, Иву Андрића, Дантеа, грчке тра гичаре и, наравно, „Илијаду“ и „Одисеју“, Хомера. и Библију, али мислим да сам дошао у стање Аз. могу, као стваралац, да „функцио. нишем“ и мимо књига — пошто се надам да сам дошао до изве сног стања у коме могу из самога себе да стварам. Веома ценим тику Парстернака и Соджењицина, иако не могу да их ставим У ред равних оним писцима које сам горе поменуо.

Од великих

Пошто сте учинили велике У' слуге нашој култури као преводи“ лац и редактор, шта сматрате да треба још издавати и помишљате ли на своја сабрана или бар иза. брана дела»

Мислим да сабрана дела што више великих писаца треба дати натој књижевности; и страна и наша, Крајње је време да имамо Калдерона, Лопе де Вету и низ друтих великих писаца, као што је, на пример, Јулијуш Словацки __ кога ми не знамо. Требало би, такође систематски, откривати наше заборављене писце, на при мер: Зороавеља ИЛИ Драгутина. Илића, да поменем само ову Аво јицу,

у Не могу рећи на чему радим јер није добро говорити док се дело не доврши и не уклоне шу шке и опиљци у радионици, Али, могао бих — од онога што сам објавио и завршио — начинити избор од десет књита по три сто тине и двадесет страна осмине. Избор мојих дела дао би слику времена и живота од 1918. године до данас. А сем тога, евокације прошлости у мојим приповеткама и културно-историјским и књи жевним есејима, монографијама итА, — иду све до почетка наше културе, дубоко у Средњи век, Двадесет тодина мога рада У Срт ској академији наука и уметно сти (1948—1968), поред организа“ ционих послова донели су и нешто радова који се (мако у научној

ПОТРЕБНА СУ НАМ МНОГА _ САБРАНА ДЕЛА ПИСАЦА

Разговор са књижевником Божидаром Ковачевићем поводом 70 тодина живота и пола века рада

БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ

форми) уклапају у мој књижевих рад, јер се опет тичу наше књижевности и културе.

Како гледате на мену књижевност њој2

Данашња наша литература је

нашу саврепи прилике у

у кризи! Најгласније су незнали“ пе и — како би рекао Момчило Настасијевић — „недозвани“, а не „звани и изабрани“. Много има лажи и шпекулације. Имамо мното „критичара“ и мало право

критике, Најгоре је што драсти“ ка, порнографија, јаке и просте речи ометају прави израз, а и „ер заш“, „надомјестак“ идеје из тре ће руке често се јављају код нас,

. али тешко је укратко описати све

што се дешава у данашњем лите-

рарном хаосу... И на крају да ли кад слављеник осећате оно што је Владислав Петковић Дис, следећим стиховима изразио: ' ои у сат „Зашто и ти, срце, остарело ниси, Кад је снага зашла у тодине седе, Кад знаци младости губе се и бледе» остарело ниси!“ („Највећи јад“).

Лично не осећам велику разлику између мојих седамдесет и рецимо двадесет седам или чак седамнаест година. Имам велико интересовање, па кад могу — Читам писце и дела од Портуталије до Кине, Мало осећам неку врсту нелагодности, јер сматрам да боље било да уместо чланака о мени изађу моје књиге, које мислим, због лотнпих прилика код нас остају расуте по часописима или у фијоци. Мислим да моје мисаоне и патриотске песме, приповетке из Студенице и Него-

Зашто ц ти, срне,

тинске крајине и есеји о Средњем

веку и неким писцима Двадесетот века могу да занимају савременог читаоца. .

Разговор водио Ал. Д. Михаиловић

Једна | исправка из пијетета

М понедељак 4. децембра загребачки телевизијски студио емитовао је снимак опере „Опсадно стање“ нашет познатог композито“ ра Милка Келемена. Тим пово. дом многи наши листови објави“ ли су да је ову оперу Келемен компоновао по роману „Кута“ пуског нобеловца Албера Камија, Келеменова опера је, међутим, компонована према истоименом Камијевом позоришном комаду, а не по његовом роману „Куга“, Нема спора ла измећу комада „Опсадно стање“ (1' Ела! де меве, 1948) и романа „Куга“ (ја Резе, 1947) има неких додирних тачака, али су то ипак два различита де да, тако да није допустиво да се она мешају. Зато, из пијетета пре ма једном великану књиже нашега доба (као и због стварног стања ствари), треба ову грешку истравити, макар и са извесним закашњењем.

»

пп талира па

|; |

Муху Рис

'