Књижевне новине

ТЕЛЕВИЗИЈА

УТЕМЕЉЕНА као модерно средство, једно од одлучујућих, за остваривање важних друштвених циљева — телевизија се, сваки. час, претвори у сопствени циљ. Борећи се, повремено, против монополизма.у разним областима живота и рада — она често постаје отеловљење монопола, Организује велике просветитељоке акције, у исти мах упорно гајећи многобројне облике. „елитистичке“ и „ларпурлартистичке“ културе. Разбацуије огромне своте новца на помпезно замишљене и примитивно реализоване забавне спектакле, а истовремено трца у

крајњој новчаној оскудици, Пропагира бављење масовним спортом — и помаже звезломанију спортиста — професионадаца, Подробно „фотографише“ радничку класу — никад не изложивши пред јавност спецификацију својих радних задатака,. преглед учинка и — новчано вред-

новање тог учинка.

Највећа противречност, без сумње, лежи у односу између телевизије — институције и појединца на телевизији. По неким · мудрим. дефиницијама, телевизија је вероватно највиши израз неопходности тав. · колективнот стваралаштва, рада У „тимовима“, _ заснованог на заједничкој одтоворности за успех или неуспех целине програма. Текст, режија, актери, камере, музика, осветљење, тонски уређаји, монтажа, магнетоскоп, преносна мрежа и још хиљаду „ситница“ — све то је међусобно условљено, неодрживо у случају изостанка само једног, било којег, од тих чинилама. Дакле, на први поглед, телевизија. је медијум који апсорбује десетине појединаца, њихове таленте и креативност —. тако да синтеза таквог рада, готово остварење, неизбежно губи карактеристике индивидуалности — а добија уједињене квалитете свих...

Рекосмо да је тако „на први поглед“. Али, први поглед као и прва. хубав, обичносу прилично далеко Од. стварности. Јер, на. тој тачки збива се највећа противречност телевизије: квалитет остварења ипак, ~ највећој мери, зависи од п0] единца — од његове обдарености и моћи да наметне свој лични „тон“ целом остварењу.

. Потврду за ову констатацију могли бисмо да нађемо малтене у свакој емисији, која има „дужи, временски или, тематски континуитет. Задржимо се. на емисијама. · из „сувог блока“, то јест на онима чија корисност стоји У обрнутој сразмери са популарношћу и које никад не "привлаче најшири круг гледалаца; можда су такве емисије најјаснији показатељ колико јеАна личност може да учини својим при„суством, надахнућем „и ерудитским "радом чак. у ситуацији кад су објективне 0колности против ње. и а + ебашнама емисије посвећене нахж-

проблема — о којима пр

не само што никад није чуо, већ углав-

ном не поседује никакво практично интересовање за њих. Поред тога, научне емисије неизбежно су, везане за прилично дугачке уводне, објашњавајуће текстове, за интервјуе са научницима, говорне приказе научних скупова ита. Често недостаје „жива слика“, филмски инсерт о неком експерименту или подухвату, наравно, и језик тих емисија је врло ан... У свим телевизијским анкетама, емисије Р науци непомерљиво су заузимале једн од последњих места на листи популарно сти, што је поново противречност; у'веку великих и непрекилних, научних револусција — гледаоци осећају неизлечиву до саду научних. емисија! % · отивречности се настављају. на Ме место у „научној редакцији. образовног програма РТБ дошао је аи о који није научни радник, већ крио то се скоро истог часа про! 58 до на том сектору телевизије, иако се а став саралничке и техничке екипе ПИЈЕМ променио. Воја Чолановић поседује АЕ нички сензибилитет, креативност, (о Пау вање психологије публике — и рожт ко жељу да онО што ради буде ЕН Вар сно. Зато са екрана, као Ае ТЕ а · однео, нестају тломазне, те О . ве“ научне емисије, пуне ес ђе без речника тешко разумљивих етмиместо њих, појавиле су се Ра само не емисије, опрелељене а Мане за једну. или две теме; једа Е 4 је неког хронолошког збира, емиту

4 е- от Чана науке" (у, трајан. ФА 64 овог „сет пет миптута. НА иче и лаје, из"стручног нивоа, поје. ; : вештаји и интервјун ФУ Мића Ме рили језтком којег свако р

пуњавајући филмске

лењиваља = 4 | ни (емисије, ез вештачког инсистин а

наџштрб слике. А букна Вална тИчна вредност појединих еми:а —_ на пример, мг“ љПаки прегледом „сезонских Рета ела је чак 10 захтева гледалаца а просива | ирењем!

живањем и ј 5 Према томе — ако кадровској служби „телевизије Ура У Ка 5 А чи ПА

] к а пр 65 би постати неком врстом ЈА будућа „антажовања, премеа унапређивања или ои од жности: јелан ла стваралац виш 5 Јешштем успеху телевизије етина предестинираних, мирополазаних документима, бара трафијаћ резултати раи везама. Ако с“ 5 вредности, онда успех може да. послужи као за одмеравање вредности емисија и многих других

редакција. |. ба

Берислав Косиер

_ЛИРИКА У ПРЕВОДУ

НП АК (Е КРЕЋЕ ; Михаил Берберов

Траки јека гробница

1. Речно камење, суво; без пљеска таласа,

· без миловања побелело:

бело камено небо. 2.

Ту су се срца отапала тужно. И косе су тонуле ко потоци у земљу и тела. лагано свлачила су пут своју.

Жути остаци костију

означавају скелете жене и мужа.

Ако узмогнеш да се удаљиш — видећеш

да то ћутање запањујуће личи на два

млечна пута, У мтаку песка која су + срела,

И видећеш;

коњ је

мртав ветар,

хумчица мртвих звукова копита, мртвих облака триве.

Веселе стреле —

над главом осута лепеза немоћне су

као ноктићи мачета које моли.

Стаклени сатир

на отрлици је висио —

још прича о"њеној младдсти.

Његова копља угасиле су муње

које товоре о древном гневу и посивелој храбрости.

8. , Сребрна жена грлила му је.ноге; _исковаше њену. смерну оданост у новчић сребрни.

Але сребрних чаша

ненапуњених вином. седамнаест векова зјане као кратери угаслих вулкана.

10. Само два златна месеца из колевке минђуша треју.

Њихов жути сок испиле су траве, корењем прообише камен белог неба. Не чујемо њихов зелени жшамат, уловљен као веселе аду

мрежу, својих стр а

"Тако спокојни окончавамо_ своје · вечно земаљско обнављање.

1965—66.

-С бугарског превели: ; Митко МАЏУНКОВ и Адам ПУСЛОЈИЋ

Грегори Корсо

Песници аутостопирају

Наравно: покушавао сам да му кажем али он окрете главу

без икаквог извињења.

Рекох му да небо прогони сунце.

а он се насмеја: |

„Каква корист“.

Осећао сам се као демон,

опет, и тако. рекох: „Али и море прогони рибе“.

Овота пута он прасну у смех

и рече: „Претпоставимо да и јазоде гурају планине“.

И тако сам већ знао

да рат предстоји.

Борили СМО, се;

он рече: „Колица за јабуке

као анђели на метлама,

Снепс пи Сплинтер,

— холандске кломпе“.

Ја рекох: „Муња ће погодити храст и ослободити дим!“

Он рече: „Луда улица без имена“. Ја одвратих: „ћелави убица, ћелави убица!“

А он ће стварно гневан; „Пећи! Гас! Кола!“

А ја ћу, смешећи се:

„Ја знам Господ ће одвратити 2лаву , ако мирно будем седео, размишљајући“. Завршисме ишчезавајући,

мрзећи час и ваздух!

Превела Г роздана, ОЛУЈИВ |

ПВЛНЕВИРНОВИЕ

ЕВГЕНИЈ ЈЕВТУШЕНКО

Евгениј Јевтушенко

Патуљасте орезе

Ми смо — патуљасте брезе. Ми смо ко трн што реже под вашим ноктима,. ледене је.

И вечнопромрзнуто канство иде на разна неваљалства да вас повије у још нижем низу.. Ви се чудите, кестенови У Паризу»

Вама је мука, надмене палме, што смо ми, као, ниско палер Вама је жао, носиоци моде,

какве смо све ми квазимоде>

Ипак, из топлог краја вам је драга грађанска смелост наша, снага, па нам шаљете тужно и важно

осву подршку моралну вашу.

'Ви „мните, наше колеге,

да ми нисмо дрвета-колеге, али зеленило — макар не дивно сред смрзнутности прогресивно.

Баш хвала. Некако ћемо од зима и сами опстати под небесима, док врашки нам кврчи вршке без ваше моралне подршке.

Наравно, ви сте слободније, миле,

ал нама су зато јаче жиле.

Наравно, нас париски лахор не њиже, ал нас по тундрама цене више.

Ми смо — патуљасте брезе.

Ми своје позе нисмо узеле без везе и све је то само споља, ништа. Угњетеност је облик бунтовништва.

Ми верујемо, наказно искречене, да вечита смрзнутост није вечна, да ће ту гнусобу макнути од нас, и добићемо право на витки стас.

Алц ако се промени клима, а наше гране одједном не приме слободне, друге облике у нама»

Та ми смо навикле да смо — с наказама.

„И то нас мучи и мучњ

а студ нас све кврчи и кврчи, ал чврсто, ко трн у месу, урастамо, Ми, брезе патуљасте.

" Превео Миодраг СИБИНОВИЋ

Пабло Неруда '

За Арагона ово цвеће

За седамдесетпету годишњицу песниковог рођења

Прими, Аралоне, неколико цветова из Земље Чили, неколико листова попрсканих раскошном 5 . крви, неколико корена безнадежно слепих :.. Од овог свеукупног пролећа, песниче, брате седе главе, доносим ти, с поштовањем и љубављу, џ иње. Гледај цвет кактуса, трн агаве, пешчану иркву дуна, гледај детелину са четири листа, распојасано сунце каранфила, капљице воде, крв нара, акацију, путника украј пене. Све то је за твоје чисто чело, ово далеко, врло далеко ивеће је за тебе. Ово трње је за твоју борбу. Ове капљице мора за измаглицу твога погледа, светлије: осим свих, Ово пријатељство за твоје кристално срце, ове руке за твоје, једини великане, заједно са свим минулим рукама, са сваким хлебом сутрашњице. За тебе су ове речи, мајсторе, кнеже, победниче свих речи чија је боја као у сребра, које се сливају на усијан асфалт и на противнике добта. Речи мостале из зрна, мача, стена, вина, одрицања, смелости, дивовског храшћа, речи које само ти знаш. певати, речи из сенке, из меда, чисте речи које намах запрете, помету се, шичезну, које као стрела иду правце у скривено време и сакривено пролеће носиоче семења посред магле,

(Одломак) Превела с немачког Б. М.

Јарослав Смељаков (1913—1972)

Крајем новембра умро је у Москви Јарослав Васиљевич (Смељаков, знаменити руски совјетски песник, који је, нашавши мноштво повода и подстицаја чак у свакидашњим, привидно небитним мотивима, умео да их лирски и људски осмисли. Међутим, у средишту

његових преокупација види се тема трулбеништи схваћеног као стваралачки чин и као приолижење ши. роким, светлим хоризонтима, Самосвојним постеким захватом, веома природан у лирском изразу, а ом 7

, епској нарацији, Смељаков је ослободио своју главну

тему оних наметљивих, сивих пратилаца — укалупље них обрта, назовикњижевних фабриката и полуфабри“ ката, итд.

Рођен 1913. у украјннском граду Луцку, у раднич кој породици, Јарослав се обратио поезији врло рано, као осамнаестогодишњак. Почетком тридесетих година, у Москви, славни песници Едуард Батрицки и Михана Свјетлов запазили су талентованог младића-СловосАа“ тача Смељакова, Тада, 1931, он је дебитирао „Баладом о бројкама“, а 1932. појавила се његова прва збирка стихова — „Рад и љубав“.

Аичној судбини Смељакова утиснула је свој жит аажна оптужба, тако да је песник био „репресиран“ 1934—1937, године. Заробљен од Финаца 1941, а ослобоћен крајем 1944, он се тек у другој половини четрдесетих година обрео на широком простору ствара лаштва, „земље Поезије“. Међу онима што лмају слуха за песништво дубоко су одјекнуле Смељаковљеве књиге „Разговор о тлавноме“, „Дан „Русије“, „Младићи“, „Децембар“...

У октобру 1967. Јарослав Васиљевич је посетио нашу земљу. Као лирски траг те посете остаје Смељаковљева песма „Јутословенска свећа“, надахнута херојском стварношћу народноослободилачке борбе.

. " »

Ако болест ме сколи,

ја нећу лекаре да гњавим, Вама, другови, кажем

(и није то бунцања знак): Красну стену ми прострите, ону са маглама плавим,

а узглавље нек буде звезде поноћне зрак,

Ја сам ишао стазом

што није за слабе, зацело. Ако ране изнесем

из битки за праведан свет, пут планински ми ставите, одмах, кб завој, на чело, а на ћебету шаре

да чине јесењи букет.

Капљице ил' прашакр То отпада.

Кад на стаклу чаше спектар ода.

Зар не лечи сребро водопада,

Жарки ветар са пустињског тла... '

Многи векови дишу

иланином, ц морем, и горјем.

Чим погледаш — осетиш:

да, живот је вечности 2лас. . Нису жуте обланде,

већ облаџџ тогути мојим обзорјем. Млечним путем, не болничким ходником, ја ћу отићи од вас. у

Белешка и превод Лава ЗАХАРОВА