Књижевне новине
а пала а лана пратиља љеанћлјо а авина анаљаваљадаље аи а ата лит ма аи патент ељи тања стаде. | Рио амера ен ица ее
- лао пиђо те драуарери—љатиттеттаа а илиљитеиг аавиах аи орввљнсни-
– пате деде
тоалет усташа тата тата љаљетиаамвна аеареиааирииртеаинацра
заборављени
ЕСЕЈ
Лиреки почеци _
Ива Андрића
0 ИВУ АНДРИБУ, о коме се код нас пише и често и опширно, — апологетски највише, са покушајима да се његово умјетничко дјело доживљава и тумачи понекад им на метафизички начин, — треба писати још више и чешће, и то нарочито у односу на нашу стварност, јер је Андрић један од наших великих писаца који су, као м он, сви у свему изашли из нашег роБеног тла, везали се за њега најдубљим коријенима, објашњавали га и трагали за мучним загонеткама нашег живота, наше историје и легенде.
Далеко је оно вријеме кад се Андрић први пут појавио у нашој књижевности, лирски меко, резигнирано и устрептало, са Лаким немирима који брзо и пролазно узнемире човјека, наиђу под утицајем још свјеже лектире и прве младићке ране, али, каткад, оставе неизбрисив траг — као да је у тим првим ударима живота и на живот било судбинског и историјског опредјељења за све оно што ће касније бити велико дјело. Прошло је шездесет година. од тих првих Андрићевих лирских дрхтаја, шездесет година које Андрић није живио само физички, него стваралачки, и кад се данас, само у најкраћим скицама, „вратимо“ у то далеко доба, — много даље по књижевним дјелима и мјерилима него по животу самом, — нама се чини да је прошао читав један огроман вијек отада, са тодико наших писаца и дјела, са толико ратова и промјена, са замјенама царева и-краљева и падом царевина и краљевина, од остатака феудализма до побједе социјадизма, да нам и покушај да се, макар за тренутак, пренесемо у оно давно доба изгледа — просто нестваран.
Трагајући за тим далеким и давним АнАрићевим лирским почецима, стално сам мислио о томе како Андрић нерадо говори о тој својој раној фази, и питао се: какви су за то разлози, зашто није допустио (или се није сложио) да се његова лирика објави у сабраним дјелима, зашто како се дознаје — још није изашао у сусрет многим предузимљивим издавачима који би радо штампали његове лирске пјесме и записе2 Ако за неке есеје, који још нијесу у књизи издати (са изузетком записа о Гоји), можда за то, по Андрићевом дичном процјењивању, има разлога. (на примјер за онај о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли), није лако објаснити зашто је такав његов однос пре-
ма лирици. Претпоставимо да се у есејижма може наћи понека идеја, чак и понеко "залагање, који су карактеристични за кон"кретни и актуелни временски тренутак кад
су ти есеји настајали, а данас су, могуће, и те идеје и ти тренуци, занемарени или (Његош и Касово: 1934. године, Вук мн реализам 1946. године, Вук и проблеми реформе: 1947. године), али за лирику, која је више израз расположења нето- дио система мисли, такав критеријум се не примјењује и не може се оправдати. · Кад је ријеч о Андрићу (и уопште о
сваком великом писцу) наше радозналости
су увијек велике. Зато сам и ја, признајем, трагајући за Андрићевим почецима пошао од неколико личних и априорних мисли: о великом писцу ниједна појединост није сувишна и безначајна; нема ствари која не доприноси да оно што 1е највеће и највриједније не осјетимо и не нађемо у најмањему; ништа се код јед: ног писца не јавља. изненадно и изван времена и простора у којима живи; не може бити да један такав писац какав је Андрић данас, коме се сви дивимо и с ко. јим се поносимо, не може бити да се од мах нечим необичним и битним, каснијем дјелу сличним, није најавио У својим почецима. Остављам, овога „пута, по стра: ни његову рану, али врло занимљиву и важну књижевно-критичку Аједатност. Говорићу о првим Андрићевим лирским почецима, прије појаве његових танких књижица поезије »Ех Ропго« и „Немири“. Као гимназијски матурант У Сарајеву, кад му је било 19 година, Андрић је објавио прву пјесму У прози, „У сумрак („Босанска вила", 30. септембра 1911, стр;
276):
„У сумрак певају девојке. Њини су гла·
сови меки и дахну свежином цвећа и љу.“ бави. Фина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад табланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
· Као румене латице засипљу ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав. од старих пријатеља, на спомен онота што проживих у љубави и заносу. Оне певају У сутон, као срећа моја,
да ми рупцем маше.
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и: у ком се нико не огледа".
О том лирском запису може се рећи све, само не да је почетнички наиван и да није бар мало „андрићевски . Оне дјевојачке пјесме у сутон, блате „као кад бехар опада“, они гласови који подсјећају
тајну или прошлу, љубав
на ко зна какву, а и сарајевске сумраке „кад јабланови сја-
ју у црвену злату, као витке поносне жене", оно сјећање на поздрав старих при“ јатеља и на успомене које су већ минуле, ; она далека срећа која
у љубавној чежњи, се причињава као махање рупцем, и то не
КЊИЖЕВНЕНОВЕНЕ 5
било коме, него њему, младом пјеснику и лирском јунаку, — све је то саопштено оним нешто умилним, сентиментално-блатим тоном, али иза којег се већ наслућује сав понор тајне и чудне пјесме, жене као радости и коби, са заносима за које се често не зна откуд и зашто долазе и куда. нас у својим неизвјесностима носе. Андрићева пјесма је и својеврсна прича: најприје опис, али онај „унутарњи“ који нам омогућује да видимо мјесто и призор, са нашом околином — сарајске сумраке, бехар, високе јабланове; затим, причу о дјевојкама и њиховој пјесми и гласовима, 0 љубавима које су у заносу прошле и нестале, о пријатељима чији је поздрав тако мио, а они су негдје далеко. У свему има доста тајанства, наговјештаја и слућења, који су били и остали једна од важних одлика Андрићевог стварања. А изнад свега је то онај поентирани нагласак, овдје о себи, кад је све прошло, ишчезло, нестало некуд заувијек, а он, пјесник, остао сам, са срцем као „тамним језером", које је задрхтало од дјевојачких пјесама у сумраку, узнемирило се на час и опоменуло на некакву неодређену пустош и празнину. Ја не видим у томе намјештену младићку тугу, вјештачко и вјешто подражавање узорима који су дошли под утицајем лектире, него искрен, медитативан, не без наде, иако болан, уздах над самим собом.
Мјесец дана касније (30. октобра 191. године, у истом часопису, на страни 309) наилазимо на другу Андрићеву пјесму „Блага и добра месечина". То је већ знатно мисаонија пјесма, рекло би се чак некако тематски неутрална, не онако као прва — лична, своја, са личним дрхтањем, немирима и успоменама, нето уопштена, свељудска, космичка, као да се млади поета замислио над судбином читавог свијета и у њему видио и тражио оно што је свуда заједничко, свуда, опет, само наше. Мјесечина је, у тој пјесми, блага и добра, сама за себе, иако пада „кб молитве матера наших по гробљима заборављених"; она је таква да и облак, који је и сив и снужден, учини бијелим и аијепим и претвара га у какав диван и раскошан цвијет. Али, мјесечина није само то, није та појава која, блага и добра, мијења слике природе и ствара само илузију нијансираних боја и прелива. Она. је — и ту. је Андрић.већ мисаоно удубљен и зрио посматрач живота, сасвим конкретног = утјеха за оне „који нерадо под сунцем. ходе", а то значи да није схваћена „неутрално",. хоћу рећи независно од човјека, од његове патње и среће. Јер, та мјесечина може на исти начин да „слика“ природу, али се различито одсликава у човјеку:
„И лицима уседелих девојака
даје лепоту заборављених ноћи, младости снова и цвећа
и очима тужним сјај страсних, давних ашиковања.
Месечина. Мајка невољних, сестрица оних који се воле,
улази у срца. паћеника
и диже старе, сузне спомене, 6 кбо свиле руже из прашних књига. Сви који много страдају
не воле обесно сунце.
Месечина. Њена је молитва сребрена".
Шјесник уочава све важније промјене које мјесечина изазива на лицима људи (од тих „лица“ до посљедњих, једноставних а чистих, над којима Андрић мисли, пут је досљедан), како их мијења, колико чини друкчијим, како буди и освјетљава у њима оно што је негдје дубоко запретано или на изглед нестало, а стихови, мако се ређају као у простом набрајању,
а
18,5.-18.6:1972
У ОВОМ БРОЈУ, УМЕСТО ВИЊЕТА, ОБЈАВЉУЈЕМО ФОТОСЕ ЕКСПОНАТА СЛОБОДАНА НЕШИЊА И НЕНАДА НОВАКОВА СА ИЗЛОЖБЕ ДИЗАЈНА У ГАЛЕРИЈИ МУЗЕЈА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У
· БЕОГРАДУ — СЛОБОДАН МАШИЋ: ЕКСПЕРИМЕНТ
4, ПЛАКАТ
| |
ИВО АНДРИЋ (ФОТОС ИЗ МААДОСТИ)
увијек садрже мисао до које се долази само дугим посматрањем живота и ра зумијевањем односа међу људима. Опет је на крају поента, сада не онако лична као у првој пјесми, него знатно уопштена, доведена до потпуне мисли, изведена из ранијих стихова као афоризам, као максима: „Сви који много страдају не воле обесно сунце“. А мјесечина је остала, за оне невољне и напаћене, и као утјеха и као молитва, са једним новим одсјајем и звуком, у старинском маниру — „сребрена“. Андрићев слободни стих је једноставан и непосредан, са паралелизмима и контрастима слика и мисли, али, осјећа се да је пјеснику више стало до мисли него до слика, више) воли ослобођене ријечи него круте норме које би могле да спутају мисао. Ако му није стало до стегнутих рима, стало му је до ритма, до' оне унутрашње 'музике која се хармонично · простире према одређеним контрастима, и иде од једних ка другима, Иако у знатно мањој мјери и са, донекле, младићким богатством слика и бираних супротности, у овим стиховима се осјећа већ нешто од оног зрелог Андрића који воли јасну, напоредну и хармоничну реченицу, поштује мисао која долази као поента послије приповиједања о одређеним људима, догађајима и условима, ства-
ра израз који: је чист од кићења и суге-_
рира суд са дистанце која није буквално поистовјећивање. ,
У „Босанској вили“ за 1912, годину Андрић је објавио три пјесме: „Лањска пјесма“, „Тама“ и „Потонуло“. Занимљиво је да се у овим пјесмама Андрић држао ијекавског изговора, а не екавског, као у ранијим, и тиме се, тада, веза» за свој матерњи изговор који ће, касније, опет напустити и прећи коначно на екаплски. За ове нове Андрићеве пјесме могло би се, укратко, рећи да садрже углавном исте одлике, као и оне раније, само што је лиризам, са мисаоном нотом, јаче до. шао до изражаја. „Лањска пјесма“ је сва као један дах у којој се стварност биј:лих пвјетова, њихов мирис и ситна киша пролећња складно стапају са пјесниковим сјетним расположењем и усамљеношћу:
„О нико не зна, како је тешко ходити сам п болестан, без икога свога,
у златно прољеће“.
М пјесми „Тама“ тај тон усамљености, узалудности и беспућа (прије Ујевића) добија још одређенији израз:
„ја не знам куд ово иду дани моји ни. куда воде ове ноћи моје.“
А пјесма „Потонуло“ је мисаоно дубља, отуда и нова форма, за мисао неопходнија — пјесма у прози, са извјесном ширином_и развученошћу у којима као ла се најбоље траже и налазе све везе и тај не, кад се чини да је све сакривено негдје “ дубини, али нако тако изгубљено, па можда и умрло, изазива мисао која се никако не губи у човјеку:
„Џа ипак мутно слутим, да све то има . драге и тужне везе са оним што је потонуло.“
У раним, младићким данима, на-по чецима својим, стајао је Андрић забринуто и над собом и над појавама у животу, окренут лицем ка суровој стварности у којој је више налазио повода за мисао и бол Од мисли него утјехе у љепотама природе и тајнама живота. Његов израз, нешто расплинуг и развучен за поезију, чак и са дигресијама које ће бити ка рактеристичне за његово приповиједање, носио је у себи највише слободе говора, непосредности и исповјести. Он ће наставити даље трагање за својим изразом, темама и расположењем, п као свршени гимназијалац у Сарајеву и као студент у Загребу, све до почетка првог свјетског рата, када га, У првим данима рата, хапсе аустријске власти и задржавају у тамници три дуге године, А послије тога долази зрело доба и нова фаза у Аглрићевом књижевном стварању,
Нас овдје интересује Андрићев поче. так, који трајс до.1914, године. Утврдити тај почетак значи, макар најкраће, пол сјетити се на тренутак у животу једнога писца, који је одавно постао велики (и тренутак и писац) и на историјско врајеме, које је и тешко ни велико у исти мах, .-:-- Мања
|
|
не невјероватно, а да је Анобјавио у
Данас изгледа. ако оно историјски страшно далеко дрић прве своје лирске записе часопису чији су редакциони чињавали: Владимир Боровић, Алекса Шантић, Милан Прелог, Јован Дучић, Димитрије Митриновић, Вељко Петровић,
Марко Дар, Симо Ераковић, Милорад Павловић, Пера Талетов и Сима Пандуровић а били: Никола Т. Каши-
ковић и Петар Кочић. То је вријеме пред балканске ратове у којима се војевало с Турцима, то је доба аустријске анексије и окупације у Босни и Херцеговини, доба нових националних буђења, окупљања # ишчекивања. Да би се, вјероватно, нагласила и удаљеност сарадника, али и њихова духовна блискост, истовјетност у погледима и нада у заједнички живот, поред, имена сарадника написано је и име мје ста (не само као адреса) одакле се сарадник јавља, па је, на примјер, уз име Ива Андрића написано Сарајево, и редом овако: Петар Кочић, Сарајево; Светозар Ћоровић, Мостар; Вељко Џетровић, Сомбор; Аугустин Ујевић, Спљет; Даница Марковић, Књажевац; Марко Цар, Задар; Милош Црњански, Бечкерек. А осим ових писаца, у „Босанској вили“, У Андрићево младићко и почетничко књижевно Аоба, сарађивали су, ми с њима Андрић заједно: Јован Цвијић, Исидора Секулић, Алекса. Шантић, Јован Дучић, Димитрије Митриновић, Владимир Ћоровић, Борив:оје Јевтић, Бранко Лазаревић, Владимир Назор, Сима Пандуровић, Иво Бипико, Велимир Рајић, Владимир Черина, Љубо Визнер... Како то изгледа давно и да леко, а колико је још даље кад се зна да је, у то доба, кад Андрић објављује прве своје пјесме, у „Босанској вили“ иштампан оглас у коме се саошштава да се књи-
та родољубивих пјесама Вељка Петрови-
ћа може наручити код пјесника, који живи у Сомбору, у Угарској!
Књижевно-историјски, то нам вријеме
изгледа можда још старије и давније. У.
доба Андрићевих почетака, у „Босанској вили“ излази у наставцима Кочићева „Суданија“, Светозар Боровић пише своје познате приповијетке, Дучић почиње са огледима о својим савременицима од којих је онај о Кочићу, као уводник, примјер критичког запажања и освјетљавања, наше сеоске приповијетке, са многим ма нама које се истичу код Кочића (а Кочић је „тада уредник!), започиње дуга и упорна борба око Диса и одбрана његове поезије од Скерлића, најприје биљешком „Критика о пјесмама Владислава Петковића (Дис)“ (1911), која садржи кратак преглед мишљења од Јована Скерлића, Светислава _ Стефановића _н Драгутина Домјанића до Димитрија Митриновића и Владимира Черине (Скерлић је ту остао усамљен), до помирљивог Бранка Лазаревића, ученика _ Скерлићевог, који је у огледу под насловом „Песник стиха и нервозе“ (1912), расправљајући о Дисовој поезији, ипак утврдио да је Дис значајан наш пјесник, а критичари особени људи: „Ми смо, критичари, људи који улазимо у безброј туђих кућа, али своје рођене немамо... нако немамо своје роБене куће, ми их имамо безброј“. У то
"вријеме је Андрић, осим оригиналних пје · сама, објављивао и своје преводе Аугуста
Стриндберга и словеначких пјесника Жупанчича, Александрова, В. Левстика и других,
Кад се говори о Андрићевим почецима и „Босанској вили“ треба, за ову прилику, истаћи двије појединости које су важне и за Андрића и за тадашњу књижевност. У „Босанској вили“ је тада највише прево: бен Волт Витман, па је сасвим могуће да је својим слободним стихом и непосредним изразом могао утицати на Андрића (Андрић га је посебно волио и о њему касније писао). Став сарајевске „Босанске виле“ у књижевним питањима није исти са ставом у Скерлићевом „Српском књижевном гласнику“ (у „Босанској вили“ је брањен Дис не само од Скерлића, него и као стални сарадник „Босанске виле“). Према томе, туга и резигнација, мисао о неправди и заџ, У поезији пјесника око „Босанске виле“ имали су непосреднији и сугестивнији израз, мање брушен и углачан, мање канонизиран, него што је био случај са захтјевима који су се понекад наметали од стране „Српског књижевног гласника“. Андрићев тон, иако личан и сутестиван, могао је бити и израз општијих кретања и расположења у поезији тога времена.
Али, тај Андрићев тон, у суштини, остао је исти и двије године доцније У „Хрватској младој „Хирици“, антологији млађих пјесника која је штампана под уредништвом _Љубе Визнера у Загребу 1914. године. У њој су пјесме Владимира Черине, Франа Галовића, Јанка Полића Камова, Аугустина Ујевића, Љубе Визнера и других. Три последње Андрићеве пјесме из „Босанске виле“ прештампане су са незнатним али занимљивим измјенама (неки стихови су нешто друкчији, срета се „тко“, „нитко“, итд.) п додате су још четири: „Строфе у ноћи“ („Пролазност“ и „Трагедија“), „Јадни немир“ ми „Ноћ црвених звијезда“.
Најприје да видимо како је Андрић на. јављен У специјалним биљешкака о пе сницима који су заступљени у овој антологији: „Иво АНДРИЋ. Најчудеснији Сарајлија: без и најмањег турског атавизма: њежан, бијел, и болнотанко мирисаве душе као они бијели његови цвјетови што заре слатку тугу његових женствено чежњивих снова. Одвише без енергије, да би писао дуге чланке. Кратак као пролаз ност авантуристичке љубави. Принц без дворца, пажева и принцеза. Зими се надише каванског зрака, да би се у прољеће лијечио даховима разбујалих ливада. Не сретан као сви артисти. Амбициозан. Осјетљив Укратко има будућност“ Де нас, из ове ретроспективе од шезлесетак година, било би занимљиво анализирати шта је све у овој малој биљешци речено о ономе шта је Андрић тала био, како же вио и колико новог обећавао, колико су те ријечи биле пророчке (како се то код нас воли да каже), а колико је све то
Наставак на 5. страни
Василије Калезић
одбор са-,