Књижевне новине

· Гордана Тодоровић

| Пролећа |

а ПИПИН НП а ар а Бр аи а Нљ те парк т

"Животи који сте руменилом свог хода 5 сунца.

обасјавали земљу, животи слободе.

над црвеним путем земље, животи.

песама ружичастожутог

пролећа, тамноцрвеног, мрког,

животи — споменици, црвена ивица хумки

пева о срцу, уздрхталом од росе,

0 срцу песника — саздавача, песника.

див — човека чији пут води

кроз црвене росе јагорчевина младости,

између љубичица кровова, ;

између дрвореда црвених плодова љубави,

кроз велики напор ка добру,

измећу великих плодова времена, снова,

троз тврђаве људске љубави "а

чије заставе гледају _ Ва А

из великог. пролећа једнакости и

радости!.. •

ЛИПЕ

Дишем златни ваздух са дланова липа и све ми звезде ту уз срце горе

док ми на очи, на заспале пољупце горостасно стабло мирис љубави сипа.

Корачам, а липе са прстима. златним, као девојке су што само песму ткају, љубав ми буде лепршавим срцем,

ко јарбол живота чистог

лепотом ме очарају.

Љиљан чист се њише тихо ко сенка ; А песника.

Липе ољупкују дах биља сваки. Кроз крвоток со меда оне су речи благе росе,

славује сунца на високом стаблу носе.

Срце ми. је свитац у травама зеленим. Птица сам што над вином облака крила у сави.

Хтела бих ко липа да стаблом раћђам небо плаво, на љубав да подсећам сунце с пехаром

руже, на крила која су слобода и љубав, на славује

док даљине трепераве у срцу мојем Х круже,

док од мојих руку ко дигнуте беле лире васиона бруји...

ПЕСМА ЛЕПОТИ

Обавићу крила љубави око земље и живота и измшшљаћу им лепоту као цвет ћутљиви. Дотаћи ће ми крила нежношћу бисерно дрхтава сенка онога што у крлеци звезда с песмом живи.

Ми смо засањани нарциси са сунцем У себи,

руке су нам као добри бокори јагорчевина

поверљиве.

С лепотом на длану живели смо и мрели.

И кораци су нам од росе,

а без црних љубичица неба.

Ти имаш лице као умиљата роса,

а птица која пролеће У

изнад мира твојих руку проноси лепоте пламен.

Не затварамо очи

пред небом с жубором срдаца. Ти личиш

на филигран цвркута грана,

а ја на моје колевке — куће у шуми јуначки камен.

Мој глас је плава симфонија славуја изнад плиме људских суза.

Нека моја земља

која ме носи као зрак сунца

остане кроз векове

то срце песмебез уза.

Нека нико не нахрани мржњом крлетку 5 неба. Волимо заједно небо што смишља ' ивркуте! Љубави, ти си стуб месечине лепоту чију ми је досегло срце и крилаћење слободе и песму, јутро на рукама вода. Хоћу да причам травама о твојој лепоти, ти што волиш ми лице — ружоток и косе два повесма сунца јер живот није вода — играмка у стакленој кугли заборава. љубави, ти си славуј који пева уместо сунца.

Спаваћу у љуљашци неба неизломљене

чистоте и бдећу над нереченим црвенилом шапата воде и пламтеће сва срца људи од ватре боја јер ко што птице свијају крила око сунца целога дана од прве ласте до прве звезде ја носим љубав на рукама — лептпровима

за људе — цветове, за све досегњиваче | лепоте.

КЉИЖЕВНРНОВИЦЕ | 6

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“.

ЈЕДНОГ ЉЕТА

Ненад Радановић

РАСПУСТ је затварао свој круг. Гледали смо небо над колосијеком, сјајну кулу околних обронака, путање које'су ишчезавале некуд м, најзад, сатима смо клечали пред је врејским споменицима не схватајући смисао позлаћених и испреплетених слова која су нам нешто важно и узвишено саопштавала. Били смо усамљени. Сестра је газила кроз бо-

коре репуха и чичка, онда састављала вијенце и била Фло. |

ра или нека друга богиња, биља. Пратио сам је и дивио се, не знајући да ли то чиним искрено или се опирем вртоглавици и изненадном паду.

Увече смо читали бескрајна, неразумљива писма тетке Василије. Редовно нам се јављала из Приједора, као да смо јој могли пружити сигурност и ослонац у животу. Мајку су запрепаштавали ти листови, па смо њихали главама у којима је непромијењено тутњало сунце минулог дана, али се отац пије поводио за нама. Слушао је примакнувши се Јелени, а кад би на писмо налетјела прна лептирица, он се дизао и вјештим замахом уклањао авет из кухиње. Рекао је да се Василији, нашој претјерано осјећајној тетки, дешавају невеселе ствари и да би је требало охрабри-

"ти и казати да све није тако мучно како она пише. Обудовјела,

од дјетињства нервозна и неисправног срца, навикла је на патњу без граница, али њена садашња писма потврђују да та граница ипак постоји и да се Василији приближава

" крупно зло. Умукнувши, отац је рукама прекрио лице. Кла-

тио се у столици, и ми нисмо погађали да ли је плакао или само заклонио ружну гримасу бола.

Његова слутња се обистинила. Догодило се то једне од оних жалосних субота кад се народ спремао у цркву и кад су старице у дугим колонама пузале граду и, бивајући све гање и погуреније, топиле се иза Алмине куће. Мајка нам

је махала кроз прозор. Знали смо, као и сваке суботе, да.

нас је чекало Василијино писмо, Сестра та је отворила. Ето, у том посљедњем њеном писму позивала је Јелену и мене. Распуст ће ускоро бити завршен, наглашавала. је, а телике године су прошле како се нисмо видјели. Потцртала је пасус о тешким временима, окрутности мјештана и замкама у које је неправедно уплетена. Но све то не би било нарочито кад би њена душа била свјетлија.

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИБА

Кренули смо ноћним возом. Ујутру нас је примила те. тка, коју је Јелена већ познавала, али се мени чинила туђа, јер сам је чувао у веома нејасној успомени. И сада, као да ме први пут стегнула на груди и као да сам први пут био суочен с њеним необичним ликом: кожа јој је била млитава, испругана широким борама, и цијела јој је глава била велика, спљоштена и жабље безизражајна. Тетка нас је ћутке водила за руке.

Становала је у најмљеној кући, готово најстаријој у читавом округу. Тамо гдје смо се надали да је уграђено двориште, бијаше пустопољина с једним сувим багремом на коме је објешена љуљашка. Из кухиње сам посматрао рјечицу и бомбама поломљен мост, сличан привиђењу или нечем врло крхком и оронулом. Тетка ме опоменула да не размичем завјесе и да се што рјеђе мотам око прозора. Посаулшао сам, мада сам се тегобно мирио са мраком и вјечно присутном мемлом који су владали у њеним со бама. Бојао сам се да ћемо ускоро добити наређење да није дозвољено напуштати кућу и прилазити љуљашци и дрвцету. У почетку, и Јелена се покоравала; сједела је испод свадбене слике која је представљала најсрећнији дан теткине прошлости. Сјећам се, на тој фотографији је држала цвијеће, била осмијехнута, засјењена шеширом и

пауновим перјем, а грлиле су је руке једног официра, та-

кође насмијаног и големог. Чинило се да би Василија међу тим рукама остала радосна, заштићена, и да би занемарила све што се одигравало око ње: људи су гурали буре, неки војник се пењао на коња, група дјечака дизала крлетку и крчмар стајао на прагу гостионице. То је слика њеног вјенчања и стога је за тетку означавала блиставу тачку овог дома. Можда је зато и Јелена првих дана не престано чучала под том сликом. Цртала је мале капеле и Врбас и друге љепоте које смо изгубили доласком у Ва. силијину кућу.

Дизала се прије пијетлова. Не отварајући окна, тумарала је по собама, пљескала је и мрмљала, као да су је кроз пресјечени сан прогањали нелагодни призори. Од ње них корака трескао се лустер изнад нашег кревета, дрхтала паучина и звецкала чудна стакалца привезана на ме талне квадрате, док је она јурила тамо-амо, жустра и ус плахирена Час би се обрела у кухињи, час на ходнику и степеништу, па је стењала и протестовала против сусједске дјеце. Нисмо се узбуђивали, По много чему њено понаша ње је одговарало неким очевима манирима, али нас је не што ипак збуњивало. Биле су то позивке на доручак. Те. тка не би улазила у нашу собу, него би шаком лупила У кухињски зид, а послије појачано брундала, и ми бисмо, блиједи „и престрављени, завирили у кухињу, потом испијали своје шољице млијека, "зурећи у шарен, прљав стол“ њак. ·

Након доручка Василија је из неке тајне, током ноћи

закључане просторије, домамљивала седам или осам ма.

чака. С креденца је узимала здјелу и сипала млијеко, онда убацивала. комаде бајатог круха ми то им давала, али не пред нама. Чопор сивкастих, пјегавих, сурово нарогушених М полудивљих животиња сукнуо би за њом, Василија се са својим „мезимицама задржавала скоро до полнева. Се стра и.ја.смо остајали у кухињи, за столом, кијеми. и од:

имање љеннниевиња=-

сутни, као да се тетка уопште не намјерава вратити. Јед: вом сам прикупио снагу и на прстима прешао ходник иски“ ћен портретима неједнаке величине, обрисима и утљеном искривуданим линијама. Зауставио сам се КОД врата иза којих се чуло мијаукање. Видио сам тамом располућену Василијину главу на којој је дријемала мачка, док јој је на рамену стајала друга и на лијевом трећа, а по коље, нима и бедрима миљеле остале. Тетка их је плетаћом иглом

' присиљавала на мицање, изузев оне што је спокојно ку-.

њала на тјемену повремено склапајући око. Једва сам раз ликовао столицу од Василијиног тијела, њену лубању ФА тучане кугле која је стављена близу прозора умјесто вазе. Доцније сам претресао и неиспитану дужину ходника. Собу у којој коначе мачке нисам пронашао. Повукао сам се у кухињу. Јелена је спавала поред шољице и њено липе је било увело и мртво,

Дешавало се да тетка нестане, Обично је изабирала најврелије дане, кад се изнад Приједора кочило сунце и кад су пси урликали на пустопољини и у небу цвиљели јастребови. Запрепаштавало ме да је тада у собама било одвећ мрачно и да сам се, обневидио и малаксао, сударао са Јеленом која је поболијевала и све више потпадала власти опште безвоље и клонулости. Спарина је продирала У кућу. Негдје су шкрипала враташца а Василије није било, а сесгра се бринула и питала о њеном пребивалишту. Слијетао сам раменима. Вртио сам се као камичак у чегртаљиг, док једном не размакнух завјесу да бих осмотрио пејзаж и облике ствари изван куће. Зовнуо сам Јелену; тетка је сједела на љуљашци. Багрсм се савио ка њеном потиљку и најдоњим огранком правио сјенку великим мачкама на њеној глави,и раменима, а дјелимично и оним ситнијим које су дрхтале на њеним удовима. Дуто смо пиљили у ту слику, Пажљиво сам навукао завјесу, летао на хладан тепих и, лишен мисли, прећутао цијелу бесконачност у те ткиној соби.

Понекад смо зиали куд се удаљава. Било је то празни. ком и пазарним даном, јер је о врат вјешала бројаницу п вукла тандркава колица која су подејећала на црну ко. чију. Претпостављали смо да се неће брзо вратити и да нам је то једина прилика да приђемо прозору и да се освје жимо небом, растегљивошћу облака и стреловитим летом птица. И једног таквог дана Јелена је начинила подвиг.

Отворила је капију иза које се протезало несагледиво поље маслачка и дотад невиђеног растиња. Гледао сам. се с кућног улаза. Страховао сам да се не појави тетка. Срећом, то нас је мимоишло. Сестра се сагињала, ширила ха. Љину и окретала мамећи ме у игру, али нисам се усуђивао. Кад се сунце ослонило на манастир, донијела је нарамак дивљих ружа. Ставила их је у врч у крај собе. Све до Василијиног повратка облијетали смо тај ћошак и истезали руке према њему као да је тамо буктала ватра а око нас било проклетство и студ.

Те ноћи дуго нисам могао заспати. Затварао сам очи покушавајући да заборавим благодат којом је Јелена обогатила теткин дом, али и кад не бих гледао у тај кут, до мене је допирао мирис, опојан и свеспасавајући. Замишљао сам како сједим у врту а изнад мене није ноћ већ јутро, простравије и свјетлије од било којег јутра у моме животу. Ипак, сан ме надјачао пред зору.

У освит ми је неко дотакао руку. Пробудио сам се и видио жалосно лице своје сестре. Показивала је празан врч и на голој подници изгажене руже које нису преноћиле < нама, Јелена се поносно држала и није заплакала, упркос томе што смо сваког часа очекивали да ће тетка шаком ударити у зид и брундањем нас обавијестити да је доручак готов.

Кад. смо се састали код стола, главу је закретала у страну и свака њена кретња. одисала.је бијесом послије не

_ опростиве увреде. Знали смо да је тетка уништила букет и

да њена срџба није била мала. Одрекла се устаљеног реда. да из тајне собе доводи мачке у кухињу, него је, осорно дувајући кроз нос, зграбила здјелицу и упутила се својим мезимицама. Избјегавала је сусрет са Јеленом, и кад би чула да смо изашли у ходник, у њеној брави би шкљоцнуо кључ. Тада је сестра привила чело на моје груди. Рекла је да нас је тетка казнила самоћом, а боравак се ни из близа није приводио крају.

И све би се, можда, несрећно завршило да нисам имао сестру. Предвече, она се опет искраде у поље. Василија је била закључана и нико није погађао какве су њене слутње и чиме се занима. У сутон, Јелена је донијела шимширов грм чија је висина надмашила њен потиљак, затим разно. бојне каменчиће п неколико претршти пијеска.

На чађавој подлози зида нацртала је веома раскошно дрво Проширила му је крошњу чак и преко вјенчане фо тографије, а касније се попела на столац па је највише огранке продужила на строп и супротни Зид. Пред њеном руком бјежали су лијени редови кукаца, уморно и тромо, јер се напољу протезала ноћ без вјетра и звијезда. На сваком огранку Јелена је објесила наранџин или лимунов плод, онда неко јужно воће и мени непознате, сувише крупне дуње. Кад је довршила, легао сам под њено дрво. Више нисам осјећао тјескобно протицање времена. Окре. тали смо главе пјешчаној кули иза које је ницало сунце. заклањали се шимширом и трчали кругом којег је сестра проширивала својим цртежима и растављеним каменчићима. Теткиним стварима смо надјенули имена обронака и ливада које смо вољели у завичају. Јелена је пјевушила и ја сам се смијао. Чинило ми се да сам добио крила, да се пијано дижем к небу и, окупан зрацима, кличем свему што је на моме путу — кометама и вијенџима сјајева, далеким стазама и бескрају. Наша игра је трајала до оног тренутка кад је између завјеса долепршало сунце и кад смо чули пјев штиглица иза капије.

Прискочили смо окну. Сестра је размакла завјесе н отворила прозорски канат. Држали смо се за руке. Глава ми је падала на њено раме. Високо, високо топили су се облаци, а сунце, та једина и истинска свјетлост, грунуло је у собу. Вјетар је лелујао завјесе, птице шарале плаве. тнилом, један пијетао се пењао зениту, и све је бљештало, и све нас је бодрило и свему смо се клањали. Изгледало је да се зидови Василијине куће распрскавају, да се ломе и њишу и да тама, сабрана по Ношковима, пуже стаклима. и бива бљеђа. Осврнуо сам се слици: и њу је уништио Бљесак, постала“ је безлична и мртва, а шимшир је шу штао, Јеленини цртежи оживљавали и мицали су се као да ће прекорачити прозорски лим и бити дио тог опијатућег и збиљског јутра наше побједе.

Неко је отегнуто и немоћно заридао. Био је то потресан плач, но сестра се није обесхрабрила; чврсто ме сте. гвула нагињући се ка прозору. Косу јој је мрсио вјетар и очи јо! бијаху склопљене. Касније сам провирио у сусједну собу: опкољена мачкама, мраком располућеног лица, на столиши се трчила Василија. Низ њене образе котрљале су се сузе.

Часови су пролазили, а тетка се није јављала нити нас је упозоравала да затворимо окно. Ућутала је и само сма чули мачке. Увече, у њеној соби је горјело кандило, а доцније смо слушали стопе немирне шетње, кашаљ и мрмљање.

Иза сна ме тргнуо непријатан осјећај да ме неко посматра и да сам прекривен сјенком. Код кревета је стајала тетка, одјевена у црну хаљину и са бројаницом око врата. До својих груди је дигнула наш пртљаг и казала да се обучемо, јер ће воз за Бања Луку ускоро стићи на станицу. Доручковали смо и кренули. Она нас је испрати. ла. Махали смо јој марамицама, али тетка је непомично стајала на насипу, онда се журно упутила цркви. Сестра се загрпнула у плачу, мада је воз био обасјан сунцем и мада нас је чекао недовршен распуст. -