Књижевне новине

4 =:

ЕСЕЈ

Родољуоиви знамени у поезији Васка Попе

ПЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ нашег века вероватно ће у будућим историјама српске књи: жевности бити обележене као деценија у којој су многобројна сучељавања и ин. терферирања књижевног наслеђа са но вим сензибилитетом и модерним идејама о уметничким структурама истински пок: ренула и усмерила до тада "тек слућене потенцијале књижевног израза. Ослобађање из мртвих вода традиције донело је већ на самом почетку крупна дела, угра:

ђЂена у фонд оних духовних вредности ко.

је припадају данашњој естетској и исто. ријској свести. Иако није била у првом плану општег буђења и сазревања књи. жевне мисли, и родољубива поезија је доживела отрежњења од анемичних и тромих инспирација, отимајући се од родољубља громке фразе и замахнуте песнице.

У то време Васко Попа је први прона: шао метафорички кључ којим се одбрављује слух за освежене пулсације родољу. биве песме. Када се 1953. године појавила његова прва збирка „Кора“, уносећи нови немир у тадашње стваралаштво, у њој се налазио и циклус „Усправна земља“ прегршт од десетак песама родољубивог тона. Три су се нарочито истицале: „Со. поћани“, „Манасија“ и „Каленић“, у ко јима су егзистенцијалне драме националне прошлости проговориле поетском речју, чија је суштинска особеност била ра: Бање оригиналне поетике родољубивих заноса. Постојећа искуства српске родољу. биве лирике Попа је пренео на виши план уметничког смисла родољубивих тема, ос лобађајући их од позитивистичког прису. ства у времену и продужујући пројекцију њихове духовности, коју је сурова исто. рија немилосрдно скраћивала. Био је то нимало лак и једноставан чин поетског превазилажења, јер ниједна лирска врста није тако упорно верна традиционализму, пошто је њен емотивни комплекс израз чврстог егзистенцијалног заједништва.

Због перманентне угрожености нацио налног бића, српска родољубива поезија, од романтичара до Попиних дана, била је натерана да се оствари углавном преко етно-психолошке пројекције тема и при: морана да буде глас који јача снаге от. пора нације и изражава њену вољу за трајањем. Национални активизам је пре васходна одлика њених координата, а по. нирање у актуелност тренутака која вапи за помоћи у великој егзистенцијалној нужди њена стална инспирација, те је стога њена естетика најчешће подређена њеној етици. С друге стране, родољубиво осе. ћање 19. века искристалисало се из епске поезије, од чијих се животодавних емана ција није могло удаљити а да се не пре кине пупчана врпца с провереним симболима отпора. У таквим околностима сргска родољубива лирика прихватила је, па и даље развијала, агонални карактер опе ваних тема као митску потпору свести ко ја се брани, али је на тај начин било оне. могућено свестраније и продубљеније ис пољавање родољубивог комплекса и заус: тављен имагинативнији распон његових духовних продора.

Национални активизам и' агонални ка рактер објашњавају и једну интересантну језичко-стилску појаву У нашој родољу. бивој лирици. Она је у великој мери за: сићена емотивном метафором и изложена доминацији њеног фигуративног феномена до те мере да нам се чини да је њоме највише била спречавана употреба нових, мо дернијих, вештије нађених симбола него што су они на које се ова поезија осламбол учествује у и» грађивању врхунских асоцијација песмо. творног духа, јер је метафора ближа емотивном бићу ствараоца, ова врста наше поезије развијала се понајвише ширином својих тема, осим У ређим случајевима, када се песник снагом талента пробијао кроз тврду кору устаљених емоција да би се винуо до духовнијег нивоа патриотске инспирације.

Биле су потребне пуне две деценије да циклус из „Коре“ добије своју коначну физиономију и израсте У књигу „Усправна земља“. Њена је мисао, строго сведена на омфалдичне разлоге антрополошко-философског одупирања смрти и нестајању, — што чини кичмени стуб тема, — од ранијих песама у себе примила само оне које не нарушавају структурално једин. ство опеване целине. Одавно је приме: ћено да Попина мисао тежи циклично] обради инспирације им заокружењу свих поетских елемената који чине њену целину. Та мисао је У „Кори“ опевала родо: љубље као интегрални део унутрашњег и спољашњег света постског субјекта, ОдНОсно одбрамбени грч опстанка у простору личности. „Непочин-поље “је драма егзи. стенције у присуству свемоћне смрти, драма којом се не дефинише само човеков етзистенцијални напор, већ се њено зби: вање исказује понашањем бића уопште, као живот по смрт пред слепилом сила које

понаособ. Своју

делују У свакој твари најпотпунију смисленост ова драма до била је у космичкој симболици „Според;

ног неба“, тде је човек постављен У жижу вета из којег се отима жудњом за виси. пама и бескрајем, бранећи се од разјанљених чељусти свемирске равнодушности. У том погледу ПОСТОЈИ извесна тематскофилософска синхронизација, без А на време које их раздваја, између „Ддуче микрокозма“ и „Споредног неба, односно шесто певање Његошевог бесмртног епа је било драмски констелирано тако да је и Попа могао доживети човека прогнаног у „блатну тјелесину , али кроз пројекци“ ју која означава трауме и конвулзије све

сти овока

У „Усправној земљи“ опевана је наци: онална асимилација духа након његовог залетања у космос и неидентификовано време, пошто се човек, ојађен сидералним

чежњама које мора да травестира како

би поднео њихов терет, повукао у исто ријско време властите нужде, у обим митског и антрополошког памћења, којим је обележен његов пут од архетина до субјективног вољног избора. Потпуније речено, Попа је у човека инвестирао изванредно простран соларни мит, који почиње космогонијом, а наставља се антропологијом и историјом, што у суштини значи да из међу „Спореднот неба“ и „Усправне зем: ље“ постоји директна, непрекидна веза.

Васко Попа је обогатио српску родо“ љубиву лирику мскуством на које она раније објективно није била добро припремљена. Национални активизам њене увек актуелне одговорности пред народом он је заменио националним универзумом у цело купном збиру времена у коме се нација рађа, консолидује и трајс, а уместо мета. форике стешњене агоналним карактером језика изграђена је симболика, која овла: дава тематским рачвањем песама и мит ским дубинама генезе из које происходи живот.

„Усправна земља“ има пет циклуса: „Ходочашћа“, „Савин извор“, „Косово Поље“, „Беле-Кула“ и „Повратак у Београд“, са чврсто заснованом целином, чија је основна структурална сугестија епска, а доведена је до драмског набоја у „Косову Пољу“ и „БелеКули“. Песма с почетка збирке образује с првом песмом послед“ њег циклуса мисаону кохеренцију епског типа, коју сачињава ходочашће кроз мит и историју свога народа, кроз откривено и дозвано време из чије се магле издвајају прастари тотемски симболи, уткани У тенезу нације на даљини пред којом се мути људско памћење. Кретање времена омогућено је континуитетом _ вредносних

категорија, што казује да је Попа изабрао и опесмотворио својеврсну историјску ак: сиологију естетских, митских и колективно етичких _ садржаја (изванредна _ лепота фресака, етногенетско присуство свести о националном бићу, трагизам косовског отпора и његова кулминирајућа страва на лобањама ћЋеле-Куле), због чега се први и последњи циклус односе као узрок и по. следица песникове потребе да се наднесе над време. „Ходочашћа“

сти, из матријархалног симбола Тројеру“ чице и манастирског живота сазредог „на лакој грани времена“, а ради осветљавања светог пута од вучјих сазвежђа мита до Београда и његове поливалентне метафоре вечног трајања („Бела си кост међу облацима кост костију наших“). На именовани однос посебно упућују симболи Жиче и Дунава, које песник апострофира с радо. сним пијететом: „Црвена гтоспођо Жичо“, „Велики господине Дунаве“. Сва у солар. ним симболима (путоказно карактеристич“ ним за „Усправну земљу“ и разумевање Попине поезије уопште), Жича је „на са. мом врху изабраног троугла У пламену“, који чини са Римом и Цариградом, приморана од душманских суседа да корача „У правцу своје висине“, тамо где је и „не беско родно место“ Дунава, „четврте рај“ ске реке“, која више није класични симбол пролазности, него историјска артерија српског народа, са извором у миту, а У шћем у вечности. Али ако су Жича и Ду“ нав симболи вишезначних слојева порекла, „Сентандреја“, последња песма првог цикдуба, има равнотежу са „Београдом из последњег циклуса, песмом која затвара књигу. Симболизована бројем седам (седам сентандрејских цркава), па тако уве. дена у меру савршености коју овај рој поседује, „Сентандреја“ је судбина неста. јања метафизички суочена са судбином препорађања и трајања у песми „Београд“. Ово суочавање Попа је извео као равно. тежу на којој почива, упркос евидентног страха од пролазности, тријумф свих зна: мена и суштастава песниковог отпора У видокруту родољубивих инспирација.

Циклус „Савин извор“ представља. са: жимање антрополошког памћења у лич. ности народног свеца, прави почетак на: ционалног ходочашћа кроз време, раздре“ шено бреме сећања на челног човека наше духовне историје. Свети Сава није само централна личност овог циклуса. Будући симбол националне самобити, он је опеван као комплекс порекла неизмерљив време. ном, па та сусрећемо и у косовском боју и на Врачару, где није могао бити спаљен, јер је у њему вучји пастир надјачао сред: њовековног духовника, те је ближи своме народу уколико даље одмиче у мит, Атри. бути које му Попа бира у народном преда: њу припадају паганској а не светитељској митологији. Окружен духовима, Сава је

· антропоморфизирани тотем-предак, вечност

у садашњости, снага клијања и разлиста. вања смештена у подземно корење свега онога што је надахнуто трајањем. Кроз лик св. Саве Попа је опевао јединствени мит о етногенези Срба, који нам је доса: дашња. наука углавном описала, али чија

је историјска влакна само песник у стању |

да споји с данашњим етносензибилитетом.

Мит је облик памћења којим појединац проверава своје осећање припадности колективу на заједничком путу од прадревмон исходишта до потпуне идентифика: ције са историјским временом. На том путу индивидуални чин није вредност за себе, он је устројство архетипске норме, Инвер.

делују као ва. Вење живе ватре из скамењене прошло

ВАСКО ПОПА

товање мита у историју и обратно осло. бађа драмску енергију тема — као у цик лусима. „Косово Поље“ и „БелеКула“ јер је поезија једини прави медијум за естетски целисходну интерференцију митских и историјских еманација егзистенције. Истицањем вредносног архетипа ис торијског понашања чин жртве у косовским песмама проосећан је као универ. зални отпор силама универзалног зла. Посвећен смрћу, кнез Лазар постаје Венцоносац, његови војници на заједничкој вечери уместо хлеба једу своју „златну прошлост“, бој предводи вучји пастир са симболом трајања и вечног рађања („с про пветалим штапом у руци“). Распоред драмских структура у косовском циклусу подешен је према ефекту главне импресије, која се може исказати речју: тишина. Не. ка неземаљска тишина упија у себе догађаје, трагична збивања су трансцендирана у митско време да би се жртва сачувала и наменила будућности. Све је подређено нестајању и поновном подмлађивању живота. Сличну функцију има и симбол коса: да изрази песнички сублимат временског тока у којем се сталожила драма откри: вења универзалног у националном. Чита мо у „Косовској песми“: „Ти зелена царице траво /ти једина победи“. Па даље, У „Косовом посланству“: „Трава царује меЊу словима ји њихове редове/ по својој вољи престројава“. у

Драмски свод „Ћеле Куле“ постављен је у сам зенит збирке. Силе разарања добијају снагу метафизичке неумољивости, по. стају неминовност времена које чинодејствује стравом и присилом. умирања. Све је спремно за завршни чин трагедије, на позорници збивања остали су само смрт и живот. Тријумф смрти узалуд настоји да апсолутизује бесмисао живота, јер победа ипак није припала ништавилу и силама мрака, већ ругању, изазовно изреченом на рачун чудовишно одсутног циља смрти, зато што нема пораза тамо где су се клице рашћења заметнуле у циљеве живота који се руга аветима пролазности и временске нигдине, негирајући их и поништавајући тим ругањем. Чворно питање распамећене егзистенције везано је стихом: „је ли ово наш свет или није“, са одговором нађе ним у заљућеним псовкама Прног Борђа:

Без освртања безбудућни за мном Можете ли

На нож земаљско им и небеско Смрт је нас одавно сита.

Драма „Беле-Куле“ је основни догађај „Мсправне земље“, визуализација њеног родољубивог напона, апотеоза отпора који је улог у Ново, очовечено време, чији се долазак крваво плаћа. Црни Борђе, Чегар, ћелеКула — све се то узотимало своме времену да би била створена будућност онима што ће се доцније родити, Ту будућност изражавају и симболи трајања који су послужили као наслови песама последњег циклуса. Међутим, трајање није у отклањању, већ у савладавању и потчињавању зла, у моћи да се зло дијалекти. чки трансформише у аксиолошки квали“

тет историје, а тиме и осмисли за чове-.

ково присуство у времену. Загледан у длан историје свога народа, песник није видес крај цртама његовог живота.

„Усправна земља“ Васка Попе је нај.

целовитија књига српске родољубиве ли. рике и до овог тренутка најзрелија. Она је могла да проговори и гласовима које је историјска коб српског народа отела Попиним песничким претходницима, и рас поном који припада искључиво нашем тре. нутку. Према наслеђу своје лирске врсте „Мсправна земља“ је значајна онолико колико је остала Попина поезија изузетно важна за померање искуствене свеукупно“ сти српске лирике, Њена веза са насле Њем је јасна. Песник је осетио да је витални подвиг српског родољубивог песни штва његов отпор и одговор епохама са ко. јима се никада није мирило, али је том отпору Васко Попа изнашао неупоредиво

шире димензије значења, оваплотио та у.

константу митске упорности живота и из дигао до нивоа историјско-философске контемплације. ;

Милутин Срећковић

Божидар Милидраговић |

Земља

Трећим лицем земљи се окрећемо. Просутост у њој угледљива је каткад Док идемо

Уз подсмех најнижег бога

Тамо где све пропада а она остаје Сама гола и без знака

Заљрће се у нашим јадима

Црна и хладна показујући бедра.

Ми више не можемо без тих посредника Да се спустимо право у њу.

Па и у кућама где је поднице прикривају Зар смо мање суманути У тумарању од зида до зида»

Збуњени гледамо је

Чекамо да нас чистијој зими. представи А она никад не мења одговор ' На наш крик

Да нам треба друкчија смрт.

ЖИТО НА СЕВЕРУ Путниче, нек ти буде!

Прививење добре појаве,

утвара Ово жито на северу. У крају који те плаши и замара. Нужда а не срећа Надмудриће студен.

Земља је неизвесна

намучена спава Под мерама делања. Једва прибрана, једва. рада Да не заборави и окуражи Оно у себи.

Хлеб који преломиш ваљано ће те замислити Пре но што те оснажи.

"ЖИВОТИЊА

Уз зиму и доконост одлази "Са места на којима. си видљива. Све краћем дану опире се твоја рика,

И око, бистро под рогом, окреће се За годином.

Сама у крду Јављаш се одсутна, И неискупива

Тамо где нема преступа, На месту чистом

без правде Не дижеш тлаву на звезде Једнако далеке У сваком часу твог срећног. живота. Каква ти је старост,

збуњује ли те

Кад литица окомито израсте>

' Моје оружје,

постивено,

Диже те

Да китиш зору брзим пегама. Обманута, подносиш само ударац, Не и увреду.

Увек уз непријатеља.

Он ће само увеличати твоју одбрану Тамо где се све стешњава.

ТЕТРЕБ

· Једном се о њему прича прела

Сад зору не подилази перје Испод грла љубавника. Ни дрво у ком се крио

_ Да-јутро сване.

Таква усамљеност ником више Шију не подвија. Данас се нико не одваја од рода Да га воли са стране. Занос је изруган.

Женку не ваби глас. И све је извесно, Започето усред дана.

А она коју је звао

Одавно је навикнута на ропство

Тако да се и не одазива Пролеће љубавника

Једном се о њену песма плела.

_ | КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5