Књижевне новине

Душко М. Петровић. ПРОЗА“ КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Стара ПОРАРТГ..

песм а Бамил Сијарић

Зу ПЕШТЕРИ има село Долићи. Око њега са источне и јужне стране повијају се брежуљци, а тамо на сјевери

' запад пукла, као длан, равна поља, којима, рекло би се, краја нема. Некада је у Холићима, због тих равних и широких поља, био чувен лов соколовима и хртовима; јер соколови брзо и право лете, а ту су имали куда да лете, а хртови брзо и право трче, и ту су имали куда да трче =- и ништа им, што небом лети и земљом гази, а лови се, није могло умаћи.

Лов соколовима почео је да ишчезава још давно, и тих птица ловица бивало је све мање — док их најзад није сасвим нестало, и о њима остале само приче.

Хртови су још дуго остали, али је и њих бивало све мање, и најзад им се број свео на два, три. Једног од та

Жики Јовановићу

Прехлађено Небо мокри кишобране.

Над селом мрак, Ама, ни звезде!

На месечевом клавиру нека чудна свирка. Или само дирка2

Госн Жико.

Кажу да је стара,

ноћна. песма почела да труне... О, цако је с небеске струне, једном ће морати да. стане,

па да сване,

натенане. „- два или три поклонио је Елмаз Долићанин своме зету у Госн Жико. Бихор Шарану Липовцу; нека му од њега, уз кћерку, оде и хрт. 5 у .

Небеска песма непрестано пишти ... Како ли је тек јутру,

кад је већ ноћ почела да вришти>! Све ћути.

Нико да се јави.

Ама, нико!

Госи Жико.

. Довели су та десет дана послије невјесте, и свијет, који је прије долазио да Види невјесту, сада долазио да види ихрта/. | ; ј “ –

"У Бихору није било хртова, и ако је који и био није ловио, јер Бихор је крај горовит и.ломовит и није за хртове. Стога свијет у селу из којег је био Шаран готово није пи знао шта је то хрт, сем толико да је пас — али друкчији од обичних паса, јер други му је сој и род и друго му је и име. у :

Гледали су га — и пијесу умјели ништа да кажу, до да је то оно што прије нијесу видјели — да је хрт. Стајао је на својим танким погама, а танак и сув, тако да је апчио на жив, затегнут лук, који се нема куда одапети, јер је свуд тијесно. Нешто царско, што могу да имају само добри коњи, лавови и хртови, имао је у своме држању, али и нешто што имају невјесте кад се тек доведу. Широка поља и бескрајне даљине били су и сада у његовим очима, и за њима туга, јер је то остало у Долићима. Да је товорио, рекао би: Нијесам више онај који лови, мМего уловљени, И чинио-је оно што је дато и хртовима: пустио је сузу, као што и хоће то бити са странцем кад се нађе у туђем крају.

И, као да му ноге нијесу више ни требале, кад се нема куда трчати. А исто тако ни очи, кад немају куда потледати. Плашно се брда и шума око себе, које су му затварале видик, и готово му малегле на шапе. Далеке тачке па земљи, које од свега што на четири ноге ходи хртови најбоље виде, ишчезле су, и са њима нестао читав дио свијета: земље, п неба.

Дизао је једну од предњих ногу, превијао је у кољепу као да је сломљена, и дуго тако стајао на три — како ис стоји ништа друго, до хртови. Никаква промјена у др-

И У дугој мутној поћи,

у зло доба,

тек да проба,

најдивнија звезда Дапица,

светла и лепа као узваница,

везене скупља скуте

— свиленим рукавом тамно Небо брише п уздише. ' Госн Жико..

На. обрисаном Небу пуп се месец јавља, пи мало наиван;

док тућом светлошћу сија,

киван,

гледа Даницу како у село слази...

И језик за њом плази!

Госн Жико.

Под снегом село

као ћод капом спава...

Даница се на Небо враћа.

Лукавом месецу ноћ све краћа,

па код старс небеске струне, уплашен јутром,

облацима отвара жбиро-рачуне ...! Поред струне!

Госи Жико.

Над селом мрак. Ама, ни звезде! Прехлађено Небо мокри кишобране; стара песма никако да стане,

на да сване,

натенане.

Госн Жико.

ИСХОДИШТЕ

На три конака одавде три несреће у свакој срећи на три конака одавде гасне сунце излазећи

ђ–—–

= РИШ 1 Ћ -риве Ги ве па“ 5) 57] РУДЕ ва Ур 6 | | И 1 ИЕ | |

ут + 5 | 6 НЕ Га | +. [> [+]

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

пи три су сна пред једном јавом три змије на једном камену три троба под једном травом три терета на једном рамену

њању тијела не би тада настало; не би клецнуо, не би посрнуо, не би ничим мрднуо, сем што би се учинило да лебди, п да нема под собом ослонца. Изгледало је да он своје тежине и нема, и да ништа у себи нема што земљи вуче, а ни небу, него да је само једна опруга — што се одапиње у даљине, у равнине, ка циљу...

Био је бијел. Длаке кратке толико. да се чинило да је го. И по томе је — по голотињи, од свега што се вратима и вратницама пред кућом његовог господара затварало, он једини био као какав љути сиромах, без гуња, без руна, без кочети. И све чим се покривао, м то само дио своје главе, биле су његове дуге и танке уши, готово провидне, оборене доље; дизао их је само кад трчи, и то не увис, – него дуж врата, и тада се чинило да ушију и нема. А оно Месец небом што се највише, код тог голог створења истицало, биле на белом коњу језди су очи; биле су му црне, и изнад њих, за чудо, црне обрве, сам нако је сав био бијел. Тим црним, крупним, и понекад као до пола ноћи стакло сјајним очима гледао је мудро као какав старац. Нијесу то биле гладне псеће очи створене да ишту; биле су створене да гледају, а на свијету се има шта гледати. Стога се — кад чучне на своје стражње ноге а на предње високо се ослони, чинило да је на некаквом свом пријестољу, са којег — управо својим гледањем, не иште него даје. Леђа су му тада једна коса раван, која одоздо, од репа и земље, иде горе према глави све више и више, као да би ка небу, ка којем, а највише ноћу, и иначе иду очи хртова. Ако се та линија његових леђа дотакне, она ће задрхтати као каква напета жица, и нешто што више није додир, него звук и глас, одзвониће кроз цијело његово тијело, како каква свирка... не од меса и костију, јер тога је у њему било мало, него од некаквих танких и звучних жица био је сачињен, и због тога и танак, и лак, и звучан... "а

"Споро се навикавао на чељад у кући Шарана Липовца; држао се једнако као туђин — који је, ма колико му се говило, био неповерљив. Било му је довољно што познаје једну главу — жену Шаранову, уз коју би се, као све свој уз свога, прикрпио да се спасава. Дегао би пред њу, испружио предње ноге, положио по њима главу и гледао је као да каже: Ми смо своји...

Предијевали су му име, али се он на та нова имена није одазивао, до на старо и право — Тауз, којим га је жена Шаранова Пемба и звала, и он се само њој одазивао. Осјећао је близину између Шарана и Џембе, и први коме се и сам приближио био је Шаран. А највише једног згодног дана за лов, кад та је Шаран — у рано јутро, прије него што је сунце покупило са траве росу, извео у лов, Свака длака на њему засијала је, у очима се разгорјеле ватре, а ноге, од нестрпљења пред лов, ломиле се. као са неба . Пустио га је — као што се обично и пуштају ловачјавља се пророк са седом брадом ки пси, подно горе, а он ће чекати на врх горе и брда, куд и погнуте главе 6 звјерка, гоњена, обично бјежи. одлази дан за звоном и стадом - Хајкачи су хајкади. М био је тренутак такав: да би

се сви други ловачки пси, уз толику вику и халак, као чункови, заболи у тусту шуму и закивћали. Али он није умио у шуму; нијесу то била равна поља, нијесу пуцале бескрајне ширине, ни оне праве линије пред њим, кад се — сва снага коју хрт има, предаје ногама, а ноге циљу... То што су викали и халакали није.та на лов намамљивало, јер тако нешто није научио — јер ловио је без вике, и сам б — н ћутке, и то што је чинио личило је на двобој, у којем се побјеђује ногама.

три плача у сваком смеху три мрака у свакој слутњи три страха у сваком греху три крика у свакој ћутњи

па три конака одавде три несреће у свакој срећи на три конака одавде гасне сунце излазећи

БЕЛИ СОНЕТ

месец пебом , звезде на војну призива

у бистрој се води огледају

у љути се бој спремају

месец небом преварене звезде везане води белом јутру робљем да додвори

месец небом звезде ко фењере гаси бело му се јутро умиром огласи

ПОД ЈАСИКОМ

Сунцокрети негде сунце загубили а требало би да је већ дан

нас нема 5

и саме се сечке низ поље њишу сао да дишу

и подне већ

говор ми песмом бива

између шљива

крадом “у одметнике креће

на друму шумском

кочије царске криком пресреће

КЊИЖЕВНИ НОВИНЕ

-

|

"и своју танку главу — из немоћи, дизао небу као

Стајао је пред шумом као пливач па Врт коју се не усуђује да заплива, јер Је не о огриено и су му ноге некуд, али је пред њима било св са пе може пуно шуме, па тијесно као у кавезу, Ни м дрхтао је, даље од жице. Трептао је што не мож ДАР ава

простору куд би се могло; кад би се могло... Не зађе у шуму. Остаде на мјесту као какав колац. Пљуну његов господар у тај колац. . или су га касније на равније стране и а шуме, гдје би помало потрчао — али само ПИ ну -Е грмана, до некаквог стабла, које није — мене ну НА сметње пред својим ногама, умио да заобиђе, Њ-К Ра није ни могао, пи у њих ударао право главом: У камен, У ; у У АНА рањавајући ЈЕ аћали су га кући крвава. и . Пслије Та ера у лов, од којег је ВИАНО да нема ништа, његов тосподар је дигао руке од њега, и пре“ пустио та судбини осталих паса: нек му се даје је која и њима, и нек се веже за колац; кад је за 10, а. НИ] за лов. К ' За колац та није дала Пемба, рекла је: Да то није пас торни па да тор чува, он је нешто друго, он ЈЕ КРЕ 5 | Ходно је око куће и око стаја, бирао мјесто гдје ће лећи, и све више постајао обично псето — пи ЛОРНРО Це ловно, па бескорисно; до што би се дјеца, ОА ориа Паре једино са њим поиграла. Одбачен — он се био прикрпио За дјецу, за једино друштво које га прима, и гдје би се опа играла ту би био и он. Чучнуо би па траву, на који корак од њих, и све што би она радила пратио својим погледима п покретима као да се и сам са њима игра: њихове игре, и на. њихов начин... Нешто од оне своје игре — кад је био штене, н касније млади хрт, видио је сада у тој Ајечјој забави, и поново постајао оно што не може постатп: младим хртом, малим штенетом... Дозвољавао је лата У игри опкораче, јер је то од друга, или да та чак и погом ћушну, јер п то је од друга — и то заборављао, као што и бива у дружини... МЕ Долазиле су и пролазиле године, и он бивао све старији. Није више био ни бијел, као онда кад су га довели, ни то опако; израсла му је нека жућкаста длака, која никако пије била украс — на његовом још и сада типком тијелу, пего ружноћа. Заболе би му се у ту длаку сламке и травке, нешто што може да се деси псима али ис и хртовима, и то га је чинило још ружнијим. И највише због те длаке и сламки у њој, а још и више због хода његовог — јер ходио је тромо, ми гледања његовог — јер гледао је тужно, оп је постајао нешто сасвим друго од онога што Је пекад био — кад је један. млади, бијели, хрт био И само ноћу, кад из свога легала дигне главу према пеоу по мјесецу, бивао је поново оно што више није: млади хрт, и сав хрт — као што. је горе млад мјесец, м само мјесец... Тада пије видио брда око себе, ни шуме око себе, ни па себи ону жуту длаку, ни како га дјеца у узицу вежу по узтахују — видио је пебеске ширине, и у њима, као нскад у широким долићким пољима, ловио... Линија од њетових очију ка мјесецу била је права, и он — пеометан шумама и брлима, трчао очима ка мјесецу, и хтио да потрчи и ногама. Био је то — а у ноћи, још један од оних двобоја кад је некад ловио пољима, у којима он никад пије бјежао, исто тјерао и хватао — и хтио и сада да ухвати, још: једном ... Још оног горе... На равној чистини. Пред оком. Прел потом. На небу... Бивала би тада тишина свуда. И тама ноћна на земљи — па земље као да и нема, до горе пеба, на којем су он и мјесец једини, и мало — па ће остати само један: хрт, или мјесец,.. . Нико није могао да прати ту борбу, јер она је, пако па свијетлу простору, на небеском, на који се — као на позорницу, гледа са земље и из таме, била невилљива; као што и јест све невидљиво што је само један сан, или сну слично. Кад би мјесец навео ка гори, за коју ће да зађе хрт би, видјећи да губи борбу, први пут пустио из себе глас побијеђеног, негдје у ноћи, из таме, из некаквог сламишта. Био би то глас какав пушта уловљена, од рана крвава звијер, а не глас хрта. Нико га тада неби чуо — јер нико није ни ловио, и ноћ би, и небо би, и мјесец би текли

„даље — свако својим путем, не знајући и не марећи за јед-

ног хрта у једном сламишту...

Залазећи, мало-помало, мјесец се најзад претварао у звијезду над гором, од које је — у очи хртове. шшла танка зрака, слична стријелици, коју — као посљедњу, и смртну, побједник баца на побијеђеног... Тада би се, на крају, и прекинула веза између горе великог неба и доље малог сламишта на гумну, у којем је лежао један хрт. Оборио би — кад се чин заврши, главу на своје шапе, скупио се, и био опет сам и опет стар, и као да више није пи био хрт. Ајечја узица око врата и сама би му то говорила: нијеси више ...

Настајале су, и дуго трајале, студене зиме. За псе торне Шаран је начинио мале колибице, сламом их горе покрио а доље поздер простро Лајали су из тих својих кућица као да их бране — потврђујући: да пас не лаје села ради, него себе ради. Да је и имао такву кућицу, хрт не би лајао — јер није му у соју да се лавежом брани; то нека чине они прости...

Био је бескућник; он једини од свега што је његов домаћин имао. Завлачио се под ниске стрехе или савијао уз кућни праг — ту гдје, ако не топлота од огњишта с друге стране прага, а оно дим долази. Испред ногу чељади, кад праг прекорачују, склањао се, пили — већ олијенио им обнемарио, пуштао да га прескачу, и швилио кад га пачепе. Изазивао је сажаљење у чељадима кад зацвили, тако као да су начепила старца, и — за утјеху, пуштала га да уђе у кућу код огњишта. Било је то спасење за њега премрзлог, кад праг: прекорачи. Прикупио би се уз угарке — ту гдје је било увијек пепела, па му и меко и топло, Главу би положио на шапе, прижмурио, и гријао се; а то је било управо оно што му је, сад добро стару, п требало... Остајао је ту све до оног тренутка кад жене стану да пеку хљебове; кал узму да око огњишта разгрћу жар и по њему полажу црепуље. Будиле су га тада тим својим црепуљама из сна, и тјерале од огњишта да им не смета — а он се, као што то чини сваки бескућник кад се негдје привије, опирао и остајао на своме пепелу све док на њега не би дигле угарке. Био је — у тој борби са женама за свој лежај, сав осмуђен угарцима, тако да му је, некад витко и типко тијело, а сад тромо и погрбљено, било ишарано црним пругама, и колико је добио угарака, толико је носио и пруга.

ДХобе — од тога лежања уз огњиште, гарав од дима, сив од пепела и осмуђен од угарака, и личио је на живу,

“на недогорјелу паљевину...

Био је тада — и такав .. можда још једини остатак остатака некада чувених долићких хртова — и њихов крај... Онакав као код старих чардака, који подсјећају

шта су некад били — па више нијесу, и чекају само још

један вјетар, онај посљедњи.

ј Био се скупио пред прагом, ту гдје га вјетрови нијесу дохватали, али та је, на ведрој зимској ноћи пуној зви-

"језда стезао мраз. Била је ноћ сва сјајна: доље на земљи

дебео смрзнут снијег, а по њему мјесечина, па се — небо и земља, стопили у бескрајну млијечну бјелину, кроз коју, сам и велик, плови мјесец. Гледао та одоздо испред прага усамљен на земљи каб и он на небу, и — још једном кроз бјелине пи равнине небеске, ловио га... Једна танка стаза од њега малог пред кућним прагом до великог мјесеца на великом небу ишла је право, и он — на тој стази, а ка мјесецу, био опет млади хрт у лову, и све ближи свом циљу...

Нико није могао видјети тај лов — а да је могао, видио би у очима хртовим уловљен мјесец, и њега, бијелог од мјесечине_ као кад је некад био млади,хрт — мртвог.

Остало је и даље горе нал њим велико небо, наднесено над мале ствари на земљи... Сјале су по њему звјезде. И мјесеп.

И ноћ текла...