Књижевне новине
али а видите љета љиљана ара рам варваре -- а
|
ПРЕДАНОСТ МАУ
Феба Соретић: Слике, Галерија Дома ЈНА, Београд,
ВЕЋ СКОРО ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ сусрећемо се на изложбама са сликама ђе Соретића, Толико по прилици траје и његова инспирација плодном сремском равницом им људима, та ретка заљубљеност у завичај, у његове боје, светлости, поља и облаке. Соретић је кроз ту верност изградио свој, личан начин изражавања, нашао је специфичан однос према боји као средству грађења облика у слици и обли. ка слике, у равнотежи виђеног н доживљеног, вањског и унутарњег.
Соретић полази од једног отиштет доживљајног стања као перманентне спремности да се суочи са пределима својих љубави, али у процесу грађења дела почиње од мотива као конкретне визуелне чињенице, од пејзажа, ређе мртве природе или људске фигуре, да. би, колористичком транспозицијом, дао једну сло боднију, маштовитију целину. Међутим, ош не припада сликарима који своје унутарње немире, трауме и визије уткивају у свет облика које преузимају из природе: он не иде даље, у формалном погледу, од благе стилизације. Зато је боја за њега од примарног значаја, боја као среа> ство и боја сама по себи, као светлост која открива свет чедног, помало идиличнот сремског пејзажа, дворишта, кућа, жлаипова кукуруза, диња... п на слоја да што верније прикаже атмо сферу тог света, ону неухватљиву, ма. гаичасту слику равнице која се губи на рубу хоризонта, носталгичну и зрелу као плодна јесен.
Соретићев поступак, међутим, донекле одудара од ове сентименталне везаности за пејзаж: он хоће да буде жустар, она“ жан, сензуалан, чак и бруталан, јаког потеза и пуног намаза. Феђа у том смислу тражи и вредности боје па покушава да је употреби чисту, онакву каква се она приказује у пуној дневној светлости. Као да је инспирација надвисила осећај хармоније целине. Нема се, пред свим слика» ма, осећање да је слика рођена у пуном замаху, чврста у конструкцији, јединственог даха. Импресија као да има већи значај од експресије па се колористичка композиција не затвара увек у компактну целину.
Овај, у суштини класични концепт ретке доследности даје Соретићевим сликама неку посебну етичку димензију, драж искрене преданости делу и његовој уепоти.
Формална целовитост
Јосип Диминић: Скулптуре, Галерија КНУ, Београд,
БЕЗ ОБЗИРА на асоцијативне карактерисе У
стике, _Диминићева скулптура 5 концепту показује као тежња ка з2утономној вредности дела, ка његовој
формалној целовитости и затворености, без потребе да сама собом, као одређеном формом или формулом пренесе, конкретан садржај стваралачке свести. Другим речима, Диминићева скулптура само у општим односима својих формалних проблема додирује нека актуелна питања свести и савести нашег времена. Тиме она затвара круг своје актуелности приннипима чисто естетске природе, припада јући оној струји у савременој ликовној уметности која тражи, или боље рећи дозвољава могуће аналогије, између обли ка дела и облика неких биолошких прастања материје, асопирајући у дзљеМ развоју и одређене органске облике, То је она својеврсна хибридна естетика, оно стање савремене уметности које више не тежи класичним дефиницијама. појма 00 лика — садржаја, али која те дефиници је "у потпуности не одбацује. Ново је ви. ше у начину обраде материјала, У пре ступу материји коју вајар прилагођава својој логици и преображава у свој језички знак и — како често верује — симбол једног модела односа према свету и до“ живљаја тог света. .
Међутим, то још увек не значи да, је скулптор одлучан у тежњи за редукцијом облика до апстракције, да волумен, масе и међупросторе сведе на чисте апстрактно категорије, мада је таква тежња потти)могнута специфичним односом према. ма“ терији и материјалу (чиста, хладна, инду“ стријска боја на пример, у контрасту са органски конципираном формом). Бела, плава, жута покривају ове глатко обрађене површине, често углачане до високог сјаја, па мако оу све скулптуре ФА дрвета, добија се утисак да се скулптор служио неком пластичном материјом, одливеноу џ калупима.
Диминићу се не може порећи чистота и целовитост инспирације: напротив, цела изложба делује хомотено и лично, као садржајни еквивалент једног специфичног облика мишљења.
Срето Бошњак ·
КЊИЖЕВНЕНОВИН 8
СЦЕНА ИЗ „МАНДРАТОЛЕ“ У ИЗВОБЕЊУ АНСАМБЛА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
ПОЗОРИШТЕ
Макијавели и други
Поводом азвобења „Мандраголе • на сцени Народног позоришта
ЧУДНА ЈЕ позоришна мода: млади, обдарени, екстравагантни, авантардни, слободни и провокативни редитељи забављају се у разним крајевима света поставкама „Мандраголе“. Дијалог са Макијевелијем омогућује безброј духовитих асоцијажпија, симболе преображава у пинизам, а комедију у итру са фетишима нашег вре мена. Мало их је, ипак, који у томе из држе тако да се већина разилази са писцем па његов текст остаје више повод не то смисао театарског чина. Таква судбина задесила је и веома талентованог и надахнутог Паола Мађелија.
По томе како нам се овај уметник представио на београдској сцени све се пре могло очекивати до традиционалистиаки добра представа доведена. у своме концепту до перфекције. Макијавели је ве аики изазов који није лако прихватити и сценски протумачити, јер „Мандратола“ није обична комедија: испод класичног за» плета налазе се:опори реализам и сарказам у коме има више тратичнот него сме• танот. У своје време, време Медичија и Савонароле, она је била нешто посебно и то је остала све до данас. Та двосмисленост, на којој су се оснажили Молијер и сви они ствараоци који су тражили и налазнан разлоге за побуне свога духа, није Мађелија навела на веће искушење и он се определио за представу у стилу комедије дел арте која представља синоним за талијански театар.
Такво тумачење није ново, али може да буде прихватљиво под, условом да се у фарсичној игри нађе простора и за су. рови реализам и хладни осмех супериор“ ног интелектуалца. Мађели се разумео са Аушком Ристићем који му је припремио сценографију каква се у оваквом концепту само пожелети може: сликарски годинама окупиран својим дивним ликовима разних Арлекина — он је у шту рим, али им богато патинираним флорентиским кулисама, нашао за њих изванредан простор за игру. Мали трг између ви: соких и стешњених кућа и цркве у прочељу креиран је тако да истовремено пред, ставља и лица и наличје трада, тмурну реааност али и њен привид, па је живот испреплетен са глумачким импровизацијама тако да присуство застора на просцевију, што асоцира на присуство једне Од чувених глумачких компанија, делује не само логично нето и као природни део амбијента. У истом духу, са модним валерима, направила је веома успеле кости.
ме Љерка Калчић, од којих је опет онај.
месара Нича посебна креација. Млади глумци су са заносом прихватили комедију дел арте и са необичном преданошћу следили редитеља који је у сваком тре нутку знао шта хоће.
Мађелијева редитељска палета је веома богата и садржи у себи неке од голдонијевских тонова, а служи се чак им пиранделовским сенкама, Када се узме да 7 нашој средини још од тостовања чувеног Пиколо театра, од пре осамнаест година, није виђена права италијанска комедија разумљиво је што оваква поставка изазива интересовање. Мађели је на том про-
стору, изузетно ангажован, нема детаља
који је остао необрађен, све је лепо замишљено им још лешше изведено, тако да. је његова „Мандратола", у професионал ном смислу, више нето што обично виђамо. "Мост између комедије дел арте и са временог театра чини управо тај застор који су на сличним трговима често разапињале разне компаније. Како су оне обично имале доста душа на храни, живеле и играле су на тим импровизованим позорницама, узимале су и давале животу (како је запазио још Св. Аугустин) то нам гедитељ омогућава да завиримо иза тих шарених боја и упознамо нешто од варљивости и недокучивости глумачке игре: лакрдијаштво и збиља — приватан говор
и ло пола наџчене реплике, коментари пре, за време и им после одиграних призора, отпор према улогама и игра са страшћу, бежање са позорнице и враћање у друга чијем расположењу, уношење маште у свет реалног и потрага за животним суп тинама у сопственим илузијама — додали су збивањима ону димензију која дозвољава да учествујемо у заплету а по по треби и да се од њета сасвим дистанци рамо. у
Међутим, представа не забавља онако како би се од ње у оваквој поставци мо гаО очекивати. Покрет, ма како био бравурозан, сведен је на формални облик и постао је сам себи сврха. Свака асоцијативност је искључена тако да у комеодији није остало ништа специфично и дру тачије од оног што смо видели у другим пучким комедијама. , Макијавели никада није скривао да се за своју игру послужио ликовима познатим још од Плаџта и „искуством пучког театра, Комедиограф-
ских амбиција нема и за себе је као ми-'
слиоца задржао само фра Тимотеа (претечу Тартифа), лицемера који у игру уноси јеткост и торчину и чини је тако разорном и шокантном. Католички критича: ри столећима упорно доказују да је он, напротив, оличење наивности и, евентуално, еротске раздражености, нека врста анЂела што мираколом засмејава децу и плашта издапеле. Мађели је, свесно или несвесно, подлегао оваквим сугестијама, и ту централну личност комедије свео је на безначајну епизоду и поверио глуму који се прави на силу смешан им помало настран. Редитељ може да има маште, страсти м талента колико год хоће, зли без правог Фра Тимотеа нема „Мандраголе", а им то се зна већ генерацијама. Да је тај лик креирао Мија Алексић, Раде Марковић, Љуба Тадић, Зоран Радмиловић, Павле Минчић или неко други ко би · своме изразу могао да обезбеди ту слојевитост представа. би била богатија, смешнија, асоцијативнија а и значајнија. Писац не може бити само повод представи кад се модерни театар враћа правој литератури, изворној мисли пи животној истини — да би свом новом реализму обезбедио не само просторне нето и временске димензије.
Да се може бити у лику и стилу — а опет и у домену личног и креативног потврбује управо игра Милоша Жутића као Нича. Иза тог стандардног оклопа осе“ ћају се свеже и ефектне вибрапије, изузетан рафинман и убедљивост тако да ње гова игра просто задивљује. Ово преобргжење је тим драгоценије што до њега долази у часу када је маниризам био толико захватио овог глумца да је постојала могућност да му израз потпуно обезвреди. Управо стога ова улога је за Жутића не ка врста личне ренесансе. -
Са шармом, товорно лепо издиференциран и изнијансиран у двојној масци шеснаестог века, играо је Мики Манојло. вић свог Лигурија. Овај веома талентовани млади глумац је ишао чак и даље у свом заносу тако да је у лик уносио врло успешно и нешто од Пометове лукавштине. Добрила СтојнићМађели кроз Аран хузеов Андалузијски концерт добила је мелодијску линију која је није оставила у лакрдији чина него јој је обезбедила и волумен туге тако да је одисала и тихим сарказмом и У својим сценама била не само убедљива него и изворна. Марко Ни-
" колић је као Калимако био сасвим прикладан, док је Станислава Пешић у Сострати коначно напустила свој жанр бледуњавих наивки и зашла у карактерну комику за коју очигледно има више смисла, Огњанка Огњановић (Жена) и Богдан Михајловић (Сиро) прихватили су редитељеве стилске " сугестије са пуно дисциплине и поверења.
" Ова представа никог не оставља равнодушкним,— и то је, чини се, њена. највећа вредност.
Петар Волк
"зентанту једне часне
ТЕЛЕВИЗИЈА
БАМЕНТАРНО
достојанство
ШТА ЈЕ ГЛУМАЦ> Питање, на први погле, потпуно изанђало ОА честог постав љања у раздобљу Од Шекспира до наше ере масовних медијума. Па ипак, недоумица траје у повећава се: данас мање но икада пре знамо да ли је глумац аумтентиџли уметник, креатор — или жива машина за репродукцију и рсанимацију не чијих туђих речи, порука и ситуација. Много се пише и говори о користи коју "тедевизија доноси гледаоцу — или о штети коју му наноси. Мало се размишља о фрустрацији глумца у за прегама којима управљају поједини несвесни Ђакони а свештеници божанства Телевизије. А трагедија је што ни глумац,
понекад, не размишља, о себи као о дру:
штвено одговорном јавном раднику, репре
изузетног позива — па било да је рангиран као велики, осредњи или безначајни глу-
мац.
Познато је да је „породица“ наших те левизијских Форсајта — увијених у дебеау кожу неповредивости — ретко поседовала но чулоза разликовање квалитета ОД „уикарта“, успеха од промашаја, писца Од скрибомана, умешности ОД меркантилизма. Редакторима. се одувек, некако библијски, „све опрашта. јер не знају шиа чине". Али како пронаћи речи оправдања, опроштаја, за плејаду сензибилних тлумаца — чији су таленти осведочени у десетинама позоришних и филмских улога, чија жестока реч одјекује на. јавним трибинама и састанцима, у интер вјуима и дискусијама, док воде малтене крсташки рат за „праву уметност, КУАтуру за радног човека, социјалистички хуманизам ... а појављују се истовремено, из седмице у седмицу, у петпарачким творевинама Новак-Новакове ГГ-радионице за израду и развлачење кора за телевизијску лењу питу, у творевинама око којих постоји само једна дилема: да ди су још у сфери малограђанског кича или су пото нуле до нивоа опорезованог штунда >
На том буњишту отпадака свих пред ратних варијетско-ћевабџијских и после ратних тезгарошких комедијашница, заковитланих у кругу муж-жена-таштазет,служавка-комшија-кучепедигре-кибицовање“ пазикућа-рођак-спаваћица-лустер-фудбал. „ итд. — шта ту тражи чувени глумац, удОстојен Октобарске награде за велику улоту Готољевог капетана. Жевакина2 Шта траже тлумци, које памтимо још из „Плачи, вољена земљо“, „Поглед с моста", „Пра во стање ствари“, „Хиљаду зашто“» Није могуће да су били опијени и заведени недоказаним бројевима самопотврђујуће ан: кетарнице, којима телевизија телевизији вазда доказује — да је вољена, тражена, ги високо цењена од: неидентификоване ту“ блике... Нека публика је својевремено исто тако „волела“ и',„тражила"“ гтладијаторске борбе, спаљивање вештица, рибу“ девојку и вођење мечке на ланцу; само што у тој врсти „испаше за очи и нагоне“ нису суделовали — глумци,
Још тежи, још нижи. пад одиграо се у једном неочекиваном бункерчићу телевизијског програма: на осетљивом тлу емисије за описмењивање „Операција 30 сло: ва", Неколико узастопних епизода завр"шава се непојмљивим | простаклуком: тладума ц трчкара по разним сценским просторима тражећи клозе"т. Ова „духовитост за народ“ доживљава своје финале тек у тобожњем ХХЕ веку — а свимљево је, зашто бисмо крили, у канцеларијском ходнику београдске телевизије на Ташмајдану — где на сваким вратима стоји по једно „вицкасто“ обавештење да се унутра налази ВЦ за дуже, кра" ће, брже итд. потребе. Глумац сти же и до врата са натписом „ВЦ за сваку прилику“, окреће се према камери и обраћа свемоћном преторијанском тријумвирату ове редакције, Оливери Павић — Александру Антићу — Аушану _ Радовићу, тријумфалним речима: „Другарице Оља, друже Ацо, друже Радовићу, ово је наша заједничка велика победа!“ па улази У дотичну просторију да обави нужау!
Да ли је глумац, који се прихватио У лоте лабавопетљастог полуписмењака, свестан у каквом је подухвату учествовао» Учи ли се писменост ради олакшавања физиолошких потреба> Хоће ли ХХЕ век све претворити “ један џиновска клозет са безбројним вратима и хоће ли то бити „наша заједничка велика победа"2 Да ли је глумац, потписујући уговор, престао да буде — уметник, пошто уметник размиш“ ља и одмерава на својем људском „кантаРУ , конструктивност или деструктивност идеја чији ЈЕ тумач>2 Није ли, радећи у програму „нлементарног образовања од раслих , изгубио из вида елементарно достојанство — без којег нема ни чојства ни уметности2
Наше самоуправно друштво не додељује титуле заслужних, народних и истакнутих уметника републичког и савезног значаја, титуле које имају извесну доказно'заштитну вредност и лепо изгледају на репертоарима, с визиткартама и надгробвим споменицима. Наш уметник има само једну неотубиву титулу дел о које створи. Вредношћу дела мери се и однос публике према уметнику. А уметник који не поштује себе и свој рад — стварно нема право да тражи било чије поштовање.
Берислав Косиер
професије и једног,
(НП