Књижевне новине

сала иеааааљлн ликвидирана дневни днињељева а.

пп пттадатинеепвииириниравииине--е4 -а пидр кади еп а

ЕСЕЈ

СТРМОГЛАВ

У ЈЕДНОСЛОЖНИ ЗАНОС

Винаверово виђење Лазе Костића

АКО ЈЕ ИГДЕ

и то она Нана. пе је то без сумњ Лазе Костића,

нимало прикривена, онда

у којем, у ствари, следбе-

ник брани свога узора. Костић и Винавер | су сродници по песничким хтењима, сличе | ; Е

них су м песничких афинитета, обојица

дрески преступници у области језика, на- |

равно, све у сврху стиха и песничк 3 ог Пркора-р везао пера ЊЕ о тирало, углавном, у ПОН тваЕу књигу „Заноси и пркоси Лазе Костића“), Винавер у исти мах излаже и своја ст емљења, заступа сопствене идеје. Иако 55 у већини случајева спреман да Костићу (а за право можда и не увек особито разАожно, он се труди да пажљиво размота клаупко у којем су се нашле и истине и неистине о овом песнику, и правилно укаже на ћудљиве токове ове заиста необичне судбине. Отворено говорећи, Винавер брани Лазу Костића. На први поглед парадоксално, јер ништа није бесмисленије него бранити ствараоца; но, Костићев случај и случај његове поезије су изузетни, бар у нашој књижевној историји.

а Свен ба, песничког пиједестала, Ла-

тип је још за живота био осуђен на неразумевање, осетио је све озледе које доносе тренуци кад слава тамни. Његови литерарни противници су познати и није их потребно овде посебно наводити. Винаверова полемика се углавном устремЉује на њих, али ништа мање ни на оне који су својим половичним разумевањем само још већма навлачили вео преко Костићевог песничког наслеђа, скривали на један индиректан начин истину о снази његове уметничке речи. И Винавер је признао чудновата, понекад крајње настрана понашања Лазина у животу, па и у поезији, дакле, све оно за шта су се, углавном, п хватали грчевито противници његовог певања. Можда тој, заиста прилично настраној личности није ни требало оправдавати поступке, поезија је независна од њих, бар сад када је песник једино њом присутан међу нама, али Винавер је и ту спреман да ућутка противничку страну. Зар нису у свом животу били особе-

"њаци п Едгар По, Бодлер, Хелдерлин2 Ов-

им аргументом се постижу две ствари: прво, са песникове личности скида се вео идеалне људске узорности, песнику је дато и признато да је човек са свим љуАСКИМ слабостима, и друго, позивањем на светске врхове у поезији, Костић је не само оправдан за своје „изгреде“, већ и доведен, у највише песничко „друштво. „За Ви-. навера је Костић наш највећи "песник, „највећи песник најпесмовитијег ·народа“. стваралац чија је једина брига брига о пес ми, којом хоће свет да усрећи.

Определивши се за Хераклита, за проширени рат материје, Костић је био спреман да све у свгту види У судару, У опреци из које све произлази. Винавер га види као веома динамичну појаву, као оно право што се од истинске поезије тражи. По Костићу, све проистиче из борбе, из укрштања двеју супротних сила. Он је за хеленску хармонију, за химну, да се са песмом а не с халабуком иде У бој, за поезију која све обједињује и која ствара другу, преображену стварност, толико потребну народу. Маштом се живи, маштом се улази У ткање животних односа. На тим путевима затиче Винавер Костића, и деди с њим ова песничка схватања поети-

ке живота,

Како видимо, ЈЕ 1е флуидна поетска нит, А не са сазнајним, рационалним коренима, заинтересован мање, и стога је рационалну компоненту Костићеве у аве већим делом оставио по страни. Да будемо прецизнији: он је њу уочио, али она се некако нашла угушена полетним опаскама о Лазиним дозивањима мртвих, виловањима вилованки. Пружајући нам песника заноса, он као да је заборавио ону количину коју је Костић рационално кувао и чињеницу да Је Лазино откидање песме од надахнућа било стедраМАНКА и чин џ којем је ум био главни сређивач. је Костићеву борбу за стих сва упуштања у песничку авантуру, као и укрштај САОУанског са западним, дубоко оправлавес. Песник је дужан да се са свачим порве, у“ све да упрегне свој песнички дух. Он мора изазивати синтаксу, _траматику и метрику, мада је ово излагање опасности ; по неки пут за песника дооро, а че4 њега. Тога је Винавер

штће наопако по | свестан и он је то врло танано уочио.

ј сио свему овом он је пренагласио, мебутни не ирационалног. Тиме,

њега највише интересу-

док је за укрш-

о азгледа, присуств и авно није обезвредио Лазу Костића, ди је само темпераментом свог специфич-

био приморан да код свог песаље оне природе која њему вољу, он Је али многима

ног прилаза ет ника тражи А

више погодује. Истини за

1 тачно уочио, ЕУ појединости Е Ба њих није био спреман да ММП > ки компоненту. МОЖА

ионалну

ац призна Р „богданопоповићевске“ 10

из бојазни О гике2

Познато ћЂионичар за све звуковно,

| је изв дији. Он је "' 1 лизе ове материје, А за песничку уметност. ~

ј ч Костићу, случају Ре

е Винавер велики мајезика, да је изузетног, слуха у нијансе у језичкој мелошио врло деликатне анаја је, знамо, главна Како је у овом Винавер је

је да ј

добро дошла, | е у Винаверовом виђењу |

. изграђеност У

· тересантно је да се и · делимично, овим дао завести.

· цића, којега је Винавер оптужио

. језицима где је . на. Њима та утврђена речничка конфи-

: и разговетнијему изразу,

имао низ повода да о језику у више махова проговори. А кад се једном дотакао те своје „слабости“, он се растакао у изобиљу својих богатих анализа. Написао је

о језику, како Костићевом, тако и о том питању уопште, низ врло бриљантних стра- | ница. Макар уз пут, ако наиђе на какво |

језичко или књижевно теоријско питање, Винавер се, без обзира на прегледност излагања, маша своје ерудиције, за коју знамо да је огромна, и засипа нас материјалом о одређеном питању.

2: Није, ипак, у потпуном тачна примедба да је Вуков језик одсекао народ од прошлости и „натерао га да мисли на тутаљиву савременост“. Истина је да је Ву ков језик сав „отворен“, и у домену јасности. Полазећи од тврдње да мишљење као логична карогија не може постојати без уопштавања, Винавер жали што је Вуковом победом одбачен стари црквенословенски који је, по њему, имао већу апстракцији и богатију именичку форму, све оно што је језику народних умотворина недостајало. Међутим, и Вук је за тај исти језик из старина, имао осећања. Што је стари језик у жару реформе страдао више но што је требало, ни Вуку није било сасвим право. Винавер је у случају Вуковог језика изгледа поштао од тврдње по којој је то само неинтелектуални .товор гуслара и свињара, што је. у суштини нетачно. (ИнВинавер, макар Он је то доцније осетио и оградио Вука од ортодоксних Вуковаца; али сенка је остала сенка. С друге стране, ни напад на Данида је узаконио служење напорним глаголима и приморао нас на сликовиту конкретност, није „потпуно оправдан. Изгледа да је овом приликом испуштен из вила онај филолог који је превео Стари завет.) _

Винавер је уочио да у нашем језику мисао зависи од мелодије. Сем тога, наши песници су били још у једном повлашћеном, али уједно и опасном, положају: бидо им је омогућено да експериментишу, чега су, иначе, лишени ствараоци у оним синтакса чврсто утврђе-

гурација одузима део заноса и опасне слободе. Винавер доказује да су многи мелодијски и ритмички · експерименти Лазе Костића не само његов лични песнички домет, већ и наш свеопшти изражајни подвиг после којега смо „лакше говорно Аисали“. Јер поезија нас учи „моћнијему

зом“, а израз нам, опет, помаже да се снађемо у свету опипљивих односа. Како Винавер примећује, наши песници пре Костића стварали су углавном језиком у којем није било „афективне недоумице, ни ситне ироније“. Због тога се њихов израз полако претварао у калупе и клишее.

' Наша народна песма, на несрећу, својим клишетским обртима и _ устаљеним песничким нормама врло повољно делује на рђаво. песничко стварање. Треба само „укључити“ десетерце и догађај сам носи.

„Али у томе и јесте тајна: наша народна 'песма — тога је нарочито био свестан "Вук — тражи доброг певача који ће већ

устаљене обрте догађаја зналачки зачинити, спојити једне с другима добрим „титом“, како објашњава Винавер. Главна вредност наших десетераца зависи, дакле, од ТОГ „гитовања“. А то је, ипак врло тесан обим за шире стваралачке могућности.

Јамб, песничка стопа. због које су се нога копља полемичких мишљења, нераздвојно је везан за Лазу Костића. Он је осетио да је У народ ушао немир, који се више није могао успешно казивати мирним трохејом. Лазино новаторство има, дакле, и своје историјско оправдање, поред песничког. Да је остао

ит

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ | 5 улети, Канон: мааца

власти над изра- |

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

на овим чињеницама, Винавер не би рекао“ ништа ново. Међутим, он је. веома луцидно показао везу између јамба као версификаторске организације, и_песничке мисли, којој овај веома корисно по-

саужује. Наш јамб је ослободилачки, и

зато Винавер истиче његов пресудни, револуционарни значај. Песници треба да се њиме користе „за помаму, за осионост, за чудо устука, за крик, за неодољиви полет у вис, за језиви грч — стрмоглав. у једносложни занос“!

_ Лаза Костић је био свестан каквог је друштвено-уметничког знања улога позоришта. Одушевљавао се Шекспиром и необично волео драмску форму као веома повољну за изражавање песничких преокупација. Па ипак, иза себе је оставио врло оскудан број сопствених драмских остварења. Винавер је то први до краја расветлио: српски трагичар није могао премостити једну тешкоћу, није могао променити схватање које није дозвољавало да и најмања кривица падне на једног од јунака народног епоса. Ни најмања сенка није могла. пасти на. Милоша, а без стварања кривца без кривице нема драмског сукоба, нема ни трагедије. Само у два случаја дозволила је народна традиција код својих припадника извесна осенчења: код поружнелог Максима Црнојевића, којега је Костић трагичарски уобличено, и неспособног владара Уроша М, који је "предмет. трагедије "Стефана Стефановића. Мако је поседовао моћи трагичарског кова, Костић је _ полазећи од заблуде у коју га је делом увалила и фолклорна народна представа, успео да створи свега два трагичарска остварења („Гордану“ ме убрајамо у трагедије).

Још у нечем је промашио Лаза Костић, што је такође била последица чисте заблуде. Винавер је растумачио да Костићева фолклористичка представа о српској жени није дозвољавала да се његови женски ликови драмски расцветају. М њима је бура остала унутар душе, због чега је не ретко бивало нејасно шта се у њима збива, а сукоби су испадали више пута немотивисани у својим драмским сударима. Лаза Костић је свесно ишао за концепцијом трагедије, а подсвесно се залагао за епопеју, истиче Винавер. Због тога није могао створити драмску трилогију о Јевросими, идолу српске мајке, коју је намеравао да напише. Он није могао пристати да жену оживи у АРУГОЈ пред стави до у фолклорној, чиме јој Је, У ствари, оспоравао право да буде јунакиња трагедије. Он је замерао Шилеру што је Јованку Орлеанку драмски представио. Жена може бити мајка, верна љуба, сестра (ова последња је идеал српске народне песме); у супротном, ако прими особине мушкобане, она престаје да буде жена. Лаза Костић је овим одрицао жени неки развијенији унутарњи свет. Винавер претпоставља да би сусрет са Ленком. Дунђерском био по ову Костићеву животну и трагичарску заблуду спасоносан да до њега није дошло тек пред крај песниковог живота. Женска бића би била дата са више надахнућа, Костић не би мислио да жени није дозвољено да узме маха. Овако, како је могао створити драмске сукобе кад наша фолклорна Јевросима (она из народне песме) трпи и крије своје мисли и осећања испод стида.

Нападан у име „доброг укуса“ Богдана Поповића, у име граматике Светислава Вуловића и дипломатског такта професора Недића, Лаза Костић, је, по Винаверу, знао само за једно „вјерују“. Веровао је у лепоту и покрет, веровао је да је све у суновраћају изнад којега лепота лебди уздигнута. Одушевљен Костићем, Винавер не једанпут узвикује: „Изволите, тосподо критичари, даје вам се могућност да надозбиљите Лазу Костића. Напишите сличну реченицу! Она је достојна Вертера када се устреми на природу и поредак". Само полазећи од факата, (за њега то ни: кад није последња мета) он даје једног новог испројицираног песника. Мако смо на тај начин добили представу оживље ну из специфичног угла, можда мало ви-

ше субјективног, иако је у њој Костић хогичар остао прилично по страни, она нам је својим нарочитим открићима по много чему драгоценија од неке друге која би претендовала на неку сувљу и

„доследнију објективност.

Благоје Јастребић

“а

Висто Тошовић

Пеђај анђеле |

Јасни

Твоје очи су бистре

Мада срце крвари

Док спајаш далек изгубљен осмех Мирно тело

Запослене рушилачке руке

Зато певај анђеле

Без твоје песме анђеле

И празно и пусто

У овом свету би било

Од наше крви и од нашег је меса

А свагда други глас

Шптрипа кочница заглушује плач виолине Зато певај анђеле

Јачи и умнији од нас

Глув је за наше дозиве

Но без њега нигде

Ни у мисао

Тек тамо у предворју смо пакла Без света јер без судбине

Зато певај анђеле

Зар ћемо и ми ускоро

Не запамтивши му лице

А толико болова унели смо у своје додире Ми тако нежно

Дубоко загледани у себе

А неутешно тако

И у једном даху

Као вилењаци кратко

Зато певај анђеле

Нама све треба

" Нас нико не зове

Чак ни цвет

Онај најнежнији док цвета у вази А ми

Ми у њетовом митесу док трептимо У срцу раздвојени

Ми губимо себе

Зато певај анђеле

Ипак

љубећи бескрај у вољеним очима Ми једини кадри смо да осећамо И једини зато смо овде

И једино овде

Макар један дан једну ноћ

Цигли трен само

И да бисмо били и да би трајало Свему да кажемо своју мисао Именом својим испунимо свет

Зато певај анђеле

Ми тако крхки као сламка

И тако нестални као ветар

Ми срећнији од птице јер имамо сап У својој ноћи док грцамо

А тако срчани грабећи сваки зрак У пукотини свакој да се настанимо У свему да задржимо свој лик

Зато певај анђеле

Ломећи свадбени колач Ми тако срећно пијани У црнини тако скрушени И бело и црно и бледожуто и модро им црвено и зелено дречаво Све пристало нашем лицу Тако недовршеном А толико клесаном Зато певај анђеле

И мали и велики греси

Злосрећне последице заборавности

У буци која не престаје

људска својства придодата стварима Зато певај анђеле

Оно што изазива дивљење

А није од нас

Право на занос али и на самосажаљење Губитак вере и малодушје

Јер нисмо сви од исте грађе

Мада је у нама све људско

Можда највише људско што посустаје Зато певај анђеле

Кад крене ноћ да брсти у лиснику речи Славуј огласи звезду

Гасећи светла за собом

Видовитост посрнулих награђена патњом Пут изабран срцем порицан срцем Загонетка будућим изазивачима Сфинге Пустиња сна у додиру са сећањем

Зато певај анђеле

[

Твоје су очи бистре

Мада срце крвари |

Док спајаш далек изгубљен осмех Мирно тело |

Запослене рушилачке руке

Зато певај анђеле

Ко је живео Твој глас није пречуо Певај анђеле