Књижевне новине

па аи аољ сарај трид тање ттана ељњивнесавивти

| ПРОБЛЕМИ НИЈЕ ДА НИЈЕ БИДО живих

Машина сведок

против човека

сведока, али једноме се н ше поверовало — пориве Ње нетофону. Е Човек може и ј ; да слаже, а му се лаже, ако га присиле ту та подмите, ако жели да се свети, да науди другом човеку. Матнет 1 се не плаши уцене, не прима митом не дај ј 6 аје мито, он нема душу, он је сети који региструје, хладно, без осебања, и зато му ваља веровати

Тај Е такав строј, савршен м

: н, власништво до Татјане Ладбеј, „чуо" је и Мале тио" како је, 24. септембра 1970. године, семберијски фтизиолог др Небојша Ивковић опсовао Партију и Синдикат. Машина, међутим, није регистровала, није то ни могла регистровати, да је човек био пијан и испровоциран,. да се то све одиграло у приватном стану дра. Татјане Лабеј и да је поовка снимљена потајно, шпијунски, без упозорења. М то са циљем уцене, јер човек који је опсовао био је директор, дакле онај који даје посао, а човек ко: ји. уцењује био је незапослен, дакле онај који тражи посао,

Магнетофон ова факта није регистровао, али ретгистровали су их људи, а њима ваља, веровати.

· Уцењени није прихватио 'уцеан подитнута је "оптужница, лан 174 Кривичног законика: повреда угледа државе, њених органа м представника.

Окружни суд у Тузли: огласио је 14. марта ове године дра, Ивковића кривим и изрекао му. условну казну. Али, ипак, казну. Кад је саслушао пресуду, Ар Ив ковић је рекао: „Припадао сам и: припадаћу и убудуће само Пар тији ове земље".

Није то, верујмо. му,

принуде,

казао

|. саучајно: од 1945. тодине члан је

СКЈ. Ако је опсовао, опсовао је, дакле, властиту припадност и вла стито убеђење, о којима сведочи факат о 26тодишњем партиј. ском стажу.

. · На првом суђењу, 11. новем> "Ббра 1971. године, тај исти Окру. жни суд у Тузли није поверовао живим сведоцима, а мртвог све дока — магн н — Одбио је и да саслуша, Ар Ивковић је ог. аашен невиним, а. поступак ДОКторке с Лабеј оквалификован је "као „неморалан и човека недос"тојан чин“,

Кад је изречена ова пресуда (извињавам се што замарам познатим фактима) пренеде су је, и: то на ударним ступцима, све, домаће новине, а одјекнула је и изван југословенских даљина, то не из разлога што је др Не бојша Ивковић ослобођено опту жбе, него због тога што је СУМА казао да је трака докторке Татјане Лабеј, снимљена потајно им у приватном разговету а са злом намером, да је таква трака врт џца мржње и неморала и да не може бити саслушана као доказ пред једним социјалистичким Фу: дом. Директно је речено да је уцењивач, др Татјана Лабеј, по чинила кривично дело и да би места осуди било само у случа“ ју да је јавна тужба упрла пр стом у — власника магнетофона,

То је био први, рекло би се правнички, разлог одбијања мат“ нетофона као сведока, Други раз“ лог био је етичке природе; сас аушање такве траке пред судом значило би „Хирошиму ЉУдСКОГ достојанства" и „Хирошиму Мар ксових идеала о човеку. Јер, плашећи се да не ОСУДУ снимани им, због тога, пред суд — људи више не би го

ворили, већ би мумлали, "ме би чак смеди ви да слобдомно мисле.

Развила би се једна општа сум“ њичавост и једно опште непове рење међу људима. Јаз између приватне и јавне персоне У 40 веку још би се више продубио и човек би у другим људима, па и у себи самом, почео да тражи

| сумњу, Интимна сфера основу за сумњу би ~“ опасности

људскости била а човек у човеку озбиљно угро-

жен, о

Тракг атјане Лабеј (заш то Зе а а уперена је против људског достојанства. Мека је, уистину, АР Небојша. Ивковић, те ноћи, у пијаном стању, пред женом. која та је мепровоцира' ла ми са којом <е дуго познавао поовао и Синдикати Партију = таква псовка, ухваћена на пити" јунској траци, 19 сме, због по. штовања етике " људске части ако ни због чег дрУТОГТ, бити при хваћена као дока» У то крун ски, једини доказ и једини раз

дот виности. у | Нећу де кажем да је морално | то што је рекао Ивковић, #'

није морално ни

ко је то рекао ( те. када сами себи, понекам, ои

| | | | |

пе срна А пниаанљнца дана са нткњаненјиса= патианвеа лана фафа ава внианиввн- плвнераерениатниска

а

ни Ена

мо нешто што нам је најдраже, мада волимо и док псујемо), али хоћу да кажем да је, изван сваке сумње, неморално оно што је учинила др Татјана Лабеј,

Јер (позваћу се на Марксову мисао у „Рајнским новинама" 1841, године) „ако ниједно законодавство не може да нареди моралност, још је виша истина да ниједно законодавство ме мо. же неморалност признати правоваљаном"“. Бојати се да у Тузли, на другом суђењу, неморалност мн кривично дело дра Татјане Лабеј нису проглашени за савесмост и моралност,

Кад је првобитна пресуда оборена, могли су се чути правни коментари: судија је погрешио што није саслушао траку. Да ју је саслушао, па тек онда ослободио дра Ивковића, не би му пала ни пресуда.

Нипошто. Та се трака нипошто није смела саслушати. Јер, са» ма чињеница да се она окреће у. судници, или да се чита мат метограм, свеједно, товори: овај „доказ“ може и бити — доказ. Већ тај факат, хтеле то судије или не, неморалност проглашава моралом или бар нормалним поступком, па је готово небитно ис“ ходиште већања, На првом суђењу, „лабејска" врпца мржње и освете није прекорачила судски праг ми у томе и јесте достојан ство: и величина те пресуде,

Трака је, на. жалост, у Ару: том „кругу“, — мада индирек» тно-— ушла у судницу. Из магнетограма, ако је он истинит, не може се, међутим, закључити да. је др. Ивковић псовао Партију и Синдикат. На.провокативно пи тање Татјане Лабеј; „Значи, псовао си Партију ин Синдикат2", Ивковић · одговара: _ „Јесам, па. шта ми да сам псовао".

Значи, није чак извесно ни то да је — псовао. Али је извесно нешто друго: др Небојша Ивковић, мада је пијан; не пропушта да каже дру Татјани Лабеј да је СКЈ његова партија и да би био срећан када би тој Партији свако желео оно што јој он жели,

Суд у Тузли је пренебрегао ову велику чињеницу. Штавниије, кад је др Јован Вукчевић, И» ковићев _ бранилац, затражио да се испита политичка оријентаџија ин прошлост тужиоца, доктојрке' Лабеј, судија Милан Шаран казао је да то нема везе са про цесом дру Небојши Ивковићу.

А имало је везе. Није било на) одмет, кад је већ трака ушла у судницу, проверити: ко је гра фанин који „брани“ овај соџијализам2! Поготову, што се знало да је оптужени грађанин више од две деценије припадник авантарде овог социјализма.

"Док је др Небојша Ивковић био у партизанима, његов касни“ ји тужилац, др Татјана Лабеј, го. сподила се п прилично комотно очекивала слободу и социјализам, А др Татјана Лабеј (гле апсур-, да!) сада је оптужила дра Небојшу Ивковића да је вређао своје животно опредељење по ставила се у „заштиту“ тог опредељења.

На крају, да не би било дилема, поставља се питање; може ли магнетофонска _ трака, снимана без упозорења „сниманом у би ло ком случају, бити доказ пред судом2 .

Наравно, може. Али по овак ва, осветничка, аморална, уцењи“ вачка. Може, рецимо, ако би тре бадо да послужи као доказ завере против државе, заверс да се минира фабрика, сруши мост, у“ бијају људи, једном речју — ако би сведочила о неком припреманом или почињеном великом дру штвеном злу. Тада О важно да ли је постојало упозорење о снимању,

Та. врхунска државна и дру штвена добра, у процесу дру Изковићу, нису, ни најмање, била угрожена, Није их, да будем до краја јасан, угрозио др Небојша Ивковић, а њему се судило. Угрозила их је АР Татјана Лабеј,

_али њој се није судило,

Можда је, ето, рецимо и то, др Небојша Ивковић занста посовао, Но, учинио је то у приват ном стану и у приватном разго вору. било какве лоше наме ре, чак и без намере да — опсује.

жава, а Суд је њен пред ставник, мора етички супериорно да пређе преко таквих прива. тних разговора, чак ако је џ њи ма,и нешто неповољно за њу ре чено,

Вук Драшковић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11.

би било не

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

ЗАПИС 0) „ВЕЛИКОМ ПАНУ:. РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Поводом стогодишњице рођења Михаила Пришвина

ПРОШЛО ЈЕ СТОЛЕЋЕ откако је ма једном забаченом имању у орловској губернији дошао на свет скровити мудрац Михаил Пришвин, једна од, 'најособенијих фи гура у руској књижевности, Данас је то славно. име, увелико укључено у универзитетске кур" севе; почев од 1959. године о При, шевиновом опусу се пишу књиге (Т. Хмељницка, А, Хајлов, Г. Јер. ов, И. Мотјашов) и бриљантне студије (на пример, Л. Боровог „Пишчев језик“); досад је 06 јављено више издања сабраних дела. овога писца. (1912—1914, 1927 1930, 1956—1957), и нема, изгледа да се ова повољна традиција, прихватања једног богатог наслеђа. прекине. за пишчевог живота, све је било друкчије, све је би: ло неодређеније и сложеније, па. се на махове чинило да ће Пришвин остати на споредном колосеку руске писане речи.

Сам аутор је за такво стање, истини за љубав, давао озбиљан повод. У његовој биографији било је елемената који нису служили као доказ да Пришвин у свом делова“ њу размишља о списатељској каријери. У раној младости био је искључиван из школе (из јелецке тимназије) им „чак хапшен 36017 учешћа у марксистичким кружоцима (у. Риги, 1897), што је сведочило о':његовим политичким инте ресовањима. Касније је завршио агрономију у Лајпцигу и слушао филозофска. предавања у Јени, што је упућивало на:жељу за, саз. нањима из других области; чак и његове фолклорне и етнографске амбиције, забележене у путописима из северних предела (међу којима и из Норвешке), нису по тврђивале да ће Пришвин нас тавити као писац, каквим се не претенциозно представио 1906. тодине, када је објавио прву про. зу „Сашок". А и његово литерарно '„ватрено крштење" било је не обично; први су га запазили симболисти, „Необичности“ су се настављале током свих предрево“ луционарних и послереволуџионарних година, Најпре га је Гор“ ки „преотео“ симболистима, 06јавивши му у своме „знању“ са брана дела; затим је следила уо бичајена биографија ратног АО· писника им, после Октобра, још уобичајенија професија педагога. и дечјег писца, који је често без разумевања м ефекта у тим со. џијадно усплахиреним годинама позивао да се упозна „лице самог живота, био то цвет, пас, дрво, стена или чак лице чита вог једног краја", Пришвин уп" раво тада постаје писаџ, кога штампају сви часописи паклоњени такозваним „сапутницима", а његова повест „Завичај жалрало. ва" (1929) делује већ као ремек дело, Критика је ипак, нема или непријатељска; његово „бекство" у природу се посматра као до зертерство од живота и концеп ције стварања живота, баш како се у том времену гледало и на пустодовну фантазију Александра Грина. Аутор „дуталице на таласима" је умро 1932, године, пре“ кративши себи муке неразумева ња и игнорантног прећуткивања, али је Пришвин, у најбољем случају оцењен као посвећеник пат“ тенстичког „схватања света, МО рао да издржи до 1954, године, доказујући право на своје виђење и, у тренуцима потребе за от пором укусу епохе, проглашава јући минијатурне белешке из дневника за сопствену _ верзију „песме над песмама".

ствари, открио

Пришвина, је, у ] Александар Блок, који је још У раним путописима наслутио „по езију и још нешто"; присећајући се ове оцене, Пришвин је касније објаснио то „још нешто" елементима научног прилаза или, евентуално, концептом „трагања за

истином", „Научно“ и „трагање за истином“ засвагда, најбољим

остали су у При. највише У

швину књигама —

његовим

. швина естетички

поменутој повести „Завичај жара лова", повести „Корен живота" (1933) и недовршеном _ роману „Кашчејев ланац" (1923—1954). Како је представљено у постхумној критичкој. литератури, метафора „корен живота" је и била Пришвинов одговор на замерке да. не учествује у процесу стварања живота, а романтичарским авантурама. Алпатова, јунака. „Кашшчејевог ланца", аутор је целог живота _ објашњавао – суштину стваралаштва уопште, прибегавајући решењима и ситуацијама изобилне словенске митологије,

Није ваљано тражити кључ Пришвинове уметности у њего. вој сродности с Тургењевом, Ак: саковом, Толстојем, Буњином, чак и с неоспорним Буњиновим уче. ницима Паустовским им Казако вом. Упркос тенијалној дубини Тургењевљевог проницања у све“ тове природе, аутор „Ловчевих записа" је у њима тражио обје. кат зависти и страха; бољи при мер у том смислу од „Бежине ливаде" не треба тражити. Акса» ков се није могао ослободити до» коног, . „тосподскот“ _ опсервира: ња природе, као што Буњин није могао да величанственом духу природног живота не супротстави мајушност _ људских амбиција, Толстој је, пак, исувише ишао за Русоом и његовим чисто моралним

МИХАНА ПРИШВИН

концептом доживљаја закона У природи да би послужио као узор писцу „Завичаја ждралова"; што се тиче Паустовског и Казакова, у њих су природа им литература равноправни учесници и» грађивања живота, често смишљено _умањеног у грандиозној слици света уопште, Пришвин је пошао другим ан који је био ближи Гетеу, Тјутчеву м, У новије време, Заболоцком; приро да за њега није била сјајна ре" минисценција, она је имала „душу“, „слободу“, „љубав' п „језик“, које су најдубље указивале на унутрашње законе живота уопште.

„Домаћа филозофија природе", коју је Миханл Пришвин стварао у песничким сликама, његов је допринос што се ме може упоредити ни са чим другим у РУ ској књижевности, Негде у ње ним основама стоји јаснаидеја да се сопствене мисли иосећања не подарују измишљеном лицу већ „крају који ме занима", како би тај крај постао „живо биће". Тада су могући не само „дијалог печурака" у коме нема никакве мистике него и истрајно уверење да су житељи природе „као љу: ди", кадри да од човека — на; мерника, „услед своје глупости“ и укао од бога" моле — кишу; сама по себи природа је за Приизграђена до краја, на изглед самозадовољна, лишена људске потребе за фанта„ зијом, Али природа је истовремено и човек, „ја“ онога који се У њој обрео, Тај контакт се не може избећи, штавише — он је м врху човековог општења са светом ван људи. „Све је било дивно у тој слици парења, али шљука није долетела, — пише Пришвин, — Утонуо сам у се ћања: сад шљука није долетела, а у далекој прошлости она није дошла". Природа, дакле, живи У души човековој, особито свет воде, „најскровитији", чију је симболику Пришвин преузео од Ге теа; она је проширује у узајамном додиру, вазда охрабрујући људски дух; тако у Пришвиновој слици бораве напоредо живот чољеков и живот брезин, осматрајући се и препознајући, Но, мо: жда на жалост, Пришвин запажа да се човек не псцрпљује природом; да је „неки главни део 407 века" напустио границе приролм једнако се од ње У НМРЈ

одлазам је неопозив, он је у мо:

· наси над људима, Пришвин' је

дерном свету узрок дихотомије људског и природног, нарочито У свету речи. Аутор „Кашчејевог ланца" позива на повратак, али не да би се остварила русоовска. тежња за афирмацијом натурфилозофског морализма: „Само ако се осврне у своју прошлост, човек у своме огледалу види своју | сопствену природу“. Тек тако посредно и после уистину Орфејевог искушења — могућно је достићи вишу форму етичкога, не, опходног исцељења људског АРУштва. При том је важно нагла сити да у питању није повратак бајци, већ најобичнијој мочвари им тресетишту, које у неочекиваној песничкој слици постају свима блиски као „завичај ждралова" нли чак „завичај речи".

Има у основама овог виђења драгоцене немачке филозофске по уке, али и источника националног језика, начина мишљења, начина комуникације у свету неправди и губитака. Прича „Стара пе чурка“ као апологија моралног теста старог човека могла је настати само на руском тау; рус“ ским мирише и она рефлексија о фиктивној Дриандији, која тре“ ба да постане „као дом“, како би се у њему могла окупљати „сва родбина": ту Пришвин полази од несхваћених Домостроја и Розанова, заустављајући се у некој далекој будућности, коју данаше њи човек није у стању ни да претпостави. „Непознати прија» тељ", тај Пришвинов савременик коме је упућивано ово доследно наслеђе, није схватио ни ауторо. ву филозофију људске бесмртности, због које је можда овај опус и саздаван. У једном млану, када је морала бити реч о пркос ном отпору, ова филозофија сти. че готово интимну епистоларну форму: „Ја растем из земље као трава, цветам као трава, косе ме, једу коњи, а ја опет спролећа зеленим и лети о Петровдану рас цветам, Тако је то већ, и могућно ме је уништити само ако им руском народу дођу главе, али њему не долазе главе већ он, мо. жда, тек настаје", У другом пла• ну, који је најдинамичнија слика светског пејзажа, Пришвину се откривају мањкавости, тратичне и неодољиве, људског поимања. постојања. Човек садашњице је себичан, везан за уски круг унапред одбројаних дана у коме је одлазак у природу само потреба — за уживањем у младости и леком у старости; то је круг „мртве воде" што мисли да је „жива вода“, круг страха од за: гонетке смрти, а не радости што је она решена познавањем „отворених закона" живота: посрнуле смењују млади, што је јемство бесмртности смртних, „Ми, људи, — поучава Пришвин — не памтимо то увек као што памти лишшће, за такво шта нам недостаје јуначка скромност, која је тно. јиво стваралачке природе". Тај свети закон природе, који је уз

са па а љп њаванааињињи писана виши трена “ мисао лавра даља. наиван ради

маштао да приближи човеку, да та употреби као средство ствара ња нове митологије — митологи-

је човека као „наставка осећа ња природе". Пришвин је, свакако, живео,

радио и умро као идеалиста међу људима и материјалиста у контакту с природом. Овај раскорак савременици нису разумели, Они су Пришвина схватили као човека који ужива у времену радних грчева, А Пришвин је само био У највећој лабораторији, из које се враћао повремено, с прегрштима речи, које су зрачиле свезналаштвом, чудаштвом и алтруизмом, и нису рачунале да ће одмах до. ћи до разума и осећања оних ко јима су биле намењене, (М. Ју

ин љтитаетеааи-

Уплаћујући 30 (тодиш ња претплата), или 15 динара (полугодишња), на жиро-рачун НИП „Књижевне новине“ бр. 60801-601-2089, _обезбеђујетс редовно прима“ ње нашег листа. ,

даљини пале њи аи па ид и аи“ вис =

север