Књижевне новине
|
пасивни акт =
ЛЦОР
си песнику Италије,
КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ
Моји енглески песници – Перен Биш Шели
ЈА САМ изабрао, за овај мој ) вели. ких енглеских песника, ара Мао РаЛија, и Џона Дана, али то не значи, да међу њиховим савременицима, није било и друтих песника вредних помена. Још мање да није било песама, других песника вред» них помена. На пример, могао сам, уз њих поменути и Кемпиона, Бена Џонсона, Шир»лија, или Џорџа Херберта. Свако столеће спушта ниже, или уздиже, на више, неког песника, према свом. избору. Ја сам уз дигао у ХУП веку Џона Дана, али је ХУП век, за највећег енглеског песника сматрао: Ејбрехама Ковлија. Једног другог песника, Херика, данас, у Енглеској, англокатолици сматрају за највећег, уопште,
Тако је и са појединим песмама. Мноти би, у Енглеској, на пример, истицали по неку песму, иди стих, Деннела, или Дрејтона, или Неша. Тодики би у Енглеској накривили, као у заносу, главу, и наведи стих Нешов као ванредан, у ком се каже: Смрт свима покаже да су само играчке. Пезћ ргоус Шет а би тоуез. Или би оддекламовали, као најлепше, познати стих Дрејтона, који каже: „Кад нема помоћи, ходи, пољубимо се и разиђимо", У оригиналу је лепше: 5се #ћег5 по ћећре, Соте Јев из Кззе апа раг!.
И ја бих, иако сам уздизао Џона Дана, кад би реч била само о једној, ванредној песми, одлучио се, не за Дана, него за јед“ ног његовог савременика, за је песму његовог савременика, државника Елисабете 1, који се звао: Сер Џон Дејвис. То је поема која има наслов: Огсћезта ог а Росте ог Рапста. — „Оркестар, илити једна. поема, о Игри“. У тој поеми Сер Џон, тако рећи, прича, постанак игре и света који игра. Играју и Небо, и Земља, и Сунце, и Ноћ, п Месец, у барокним, лепим, стиховима, од којих су најлепши, — по мом мишљењу, — они, који говоре о игри земље и мора. Море, са својим зеленим, кристалним, таласима, грли земљу, око паса, па играју као пар, који зна и музику "и метре времена и поезије. За све време, меБутим, море не скида очи са Месеца, који игра у својој сребрној сфери. По такту Месеца, тако рећи, море грли земљу, која је уплашена, — па је љуби,
Навешћу један одломак, једну строфу те поеме, као пример, у оригиналу:
Опегу те Ватћ дот, злапа тог суву 511, Нер тоске, тетоуе пог, пог Нер тоиташтв5 · а тееге. епећј УШћ Редтипаз 5КШ, Зау ћеаут мапа рете, апа. !ћаг те Еатћ, дотћ Иеете Апа зиф у титетћ ипаетеаћ Те јес!е) Уее !понгћ 1ће Бат 15 сусг зтеајаз! зеепе,
Оп ћег Веоаа ђтваз! ћазћ Раипста еуег Беепе,
: (Анонаћ -зоте мћиз;
Што значи: Само је земља која стоји, за увек, мирно, њене се стене не мичу ви“ ше, њена брда не сусрећу. Мако понеки паметњаковић, обогаћен учењем, каже, дз. зна, да је Небо, оно, што стоји мирно, а да земља ледби и брзо се врти, под ногама његовим. Ицак, нако видимо да је земља увек непомична, на њеним широ ким грудима, увек је играња било.
Превод таквих, старинских, ванредних, стихова заостаје иза оригинала, пуног ритма, слика, симбола, смисла, поезије. А заостајао би, пи да сам та дао на нашем језику, у истој форми, и сликовима, јер превод је увек само, бледа, слика оригинала. Понављам зато да не треба, — даје узалудно, — читати преводе. Треба читати оригинале. То јест слушати оригинаде.
Да не бих заморио своје читаоце са
овим ренесансним, и барокним, енглеским
песницима, ја ћу прећи на песнике ХЕХ века, ближе нама, а завршити са модер. нима. Изабрао сам Шелија, Прелазим преко Шекспирових сонета, јер је оно што сам давно рекао, о њима, одштампано сада у издању мојих Сабраних Дела, Изоставио сам и Милтона, који је био јако цењен код нас, у прошлости, а не могу, овога пута, да говорим, ни о Блејку, Кол риџу, и Вордсворту. И међу романтичарима, изабрао сам само једнога, од тројице великих, иако су моје симпатије на страни Бајрона и Китса. Шели је. својим отромним опусом поезије, са највишим циљевима у литератури тог столећ , изнад њих.
Пошто је, међутим, код нас, Шеди дат
у преводу Ранке Кујић, чија. је докторска. теза, о Шелију, одличан рад, велики напор оддично обављен, после три тодине студија у Енглеској, ја ВУ 9. Шелију говорити, у једно'' суженом круту, као републиканџу из простог разлога,
ао републиканац, интересантан, са појавом генерације такозваних „тневних младића", који су се чуди, нарочито, 32 време мог боравка у Лондону. А као песник, у Италији, мени најближи и најмилији. Према локументима, најновијих сту“ дија о тој тројици, Бајрон је много важнија, озбиљнија, фигура, у ослободиламком покрету Италије од Аустријанаца.
што је К
Шели, да се није удавио у мору, код Липо мом мишљењу, У та-
ворна, био би,
дији, сасвим изгубио везу са Енглеском,
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
ђутим,
везу револуционара, и претворио се у поету Италије, јер је пошао био, очигледно, тим путем, усамљености, меданхолије свог приватног живота, и размишљања, а ме акција.
Мако је политички опус, утопија, с0цијалистичких програма, под утицајем литературе усрећавања човечанства, онако, како су то мислили Томас Пеин, и таст Шелијев Виљем Годвин, код Шелија огроман, ја ћу прећи преко тога, јер није у оквиру ових приказа. Сем тога, и за: то, што ја, лично, после мојих студија, кроз тодике године, у Лондону, сматрам да је у том огромном броју Шелијевих политичких памфлета, у његово време, био од утицаја само републикански део. Торијевци, реакционарна партија тадашње Енглеске, били су се уплашили утицаја Француске револуције, само у форми републиканства. Они су отерали Китса, из литературе, они су обележили, као „неморалног", Шелија, презирали га, али су
се бојали, само Бајрона м, само њега,
узимали озбиљно. Шели, са своје стране, осећао је добро да пут, ка социјализму, у Енглеској, води преко срушеног престода. Да није отишао у Италију, и смрт, огроман опус његових револуционарних и социјалистичких сањарија, могао је да се претвори у акцију, јер је Шели био искрен и готов на жртву. Овако, у политичкој прошлости Енглеске, мора се сматрати, — како је речено, — за лепог, али „неефикасног", анђела, демона, А Ђеац Бије евесма! апгеј.
Да би читаоци, у оваквом, кратком, приказу, запазили велику поезију тог младог човека, који је живео свега 30 година, а радио свега 10, ја мислим да треба да обедежим податке из његовог, приватног, живота, јер су ти догађаји, несреће, путовања, очигледно, ударџи крилима јез: ног лабуда међу енглеским песницима романтике, који је свој живот, љубави, своју меланхолију, претворио у огроман опус свог стихотворства. Шелијева. поезија, и што се тиче речника, п што се тиче осећања, и што се тиче интелекта, мес само да је идеална, него и ванредна, поезија. И тај поетични опус је огроман, а после“ дица, очигледно, једног, апсурдног, живота. Шели је рођен године 1792, син је имућ ног, малог племића, члана Парламента, а унук једног баронета. То је година када је Дантон срушио, у Француској, престо. Са 19 година, Шели, године 180, на универзитету у Оксфорду, издаје памфлет „О потреби Атеизма" (Тће Месеззиу ој А!ћејзш) и бива истеран из Оксфорда. Ис те године, одводи шеснаестогодишњу ћер једног кафеџије, у Шкотску, венча се са њом, а затим одлази у Ирску, где пропатира устанак. У кућу је био узео још једну жену, учитељицу, која се звала Елиса бет Хиченер, која је лудо заљубљена У њега, Кад је та жена постала несносна, Шеди се ње ослобађа а даје јој пензију, нако је пун дугова. Хериет, његова жена родила му је кћер, а идуће тодине, сина. После тога су једно према другом охладнели и разишли се. Шеди се, у међувремену, заљубио У ћерку социјалног философа, Тодвина, која се звала Мери, одлази, са њом, у Француску и Швајцарску, где је упознао Бајрона. Са брачним паром пу. тује и Клара, једна ћерка Годвинова из његовог другог брака, за коју сад есејисти кажу да је одиграла „чудну улогу“ у Кући Шедија и у браку Шелија. Она је, ме нашла своју велику љубав, на пуШелијем, у Швајцарској, — али Од њега је имала ћерМери товању са Ше је то био Бајрон. чицу, коју је Бајрон назвао: Алегра. је Шелију родила сина. _
Пун дугова, Шели је тек године 1815, наследио свог деду, баронета.
Од године 1816, у животу Шелијевом, који није био лак, ни дотле, почињу да се нижу, смрти, м самоубиства. У октобру, те године, убила се сестра Шелијеве жене, Фани, рођена у једном друтом браку његовог таста, Годвина, У децембру, исте године, скаче у воду, Шелијева прва жена, Хериет. То је био велики скандал, тадашњег, Лондона. А суд је одузео Шелију ћерчицу, ми сина, из тога брака. Ћерчица
" стола, који сећај
ПЕРСИ БИШ ШЕЛИ
је поживела, синчић му је умро. Марта 1818, Шели, пошто је озаконио свој други брак, са Мери, напушта Енглеску, заувек.
Идуће четири године, Мери Годвин и Шеди провели су у Итадији. Не те године, нису биле сретне, иако је, за све то време, Шели написао безброј стихова. Прва два детета, које је Мери са њим имала, умрла су рано. Преживео је само син, Перси.
После лутања по Италији, по Венецији, Напуљу, Риму и Ливорну, Шели се, најзад, смирио у једном рибарском насељу, поред Ливорна. Кућа, »саза Магпк, у којој је живео, био је постао центар гостију из Енглеске, Шелијевих пријатеља, — и жена. Поред његових пријатеља: Медвина, друга из клупа, Томаса Џеферсона Хога, писца Едварда Џона Трелоунија, п Бајрона, који су краће, или дуже, били гости Шелија, у тој кући, треба споменути пл жене, више, пили мање, заљубљене у песника, на које је Мери, била, више-мање, љубоморпа, с правом. Опет је била у кући Клара Клермон, ћерка друге жене Меринога оца, која је играла „чудну улогу", у кући Шелија, Затим једна романтична Талијанка, Емилна Вивиани. И најзад, пајвеселија међу њима, Џејн, певенчана жена Едварда Виљамса.
Едвард Виљфамс био је, неко време, у морнарици, па је радо једрио са шелијем, у лабици, коју је песнику бно дао, на поклон, Бајрон. Шели је, почетком јула тодине 1822, отишао, са том барком, у Ливорно, да дочека песника п есејисту, Лија, Ханта, кога је био позвао, из Енглеске, у госте. Са тог пута, Шели се није жив вратио, Његово тело, унакажено од риба, или гусара, море је избацило, кроз неко. лико дана, на обалу, код Виаређа. По закону Италије, Бајрон је спалио тело свог младог пријатеља на ломачи, у присуству, Ханта ин Трелоунија.
У оквиру оваквог кратко приказа. било би немогуће читаоце упознати са огромним опусом, Шелија, из Италије. Било је очигледно да је мислио да, из Италије, настави, пером, своју борбу за политичке слободе у Енглеској, и, за срећу човечанства, То каже његова жена, Мери, која се, после, бавила издавањем Шелијевих рукописа. Ја ћу, навести, у оригиналу, само некодико одломака из његове републиканске поезије, пи Љубавне.
Рат је, = каже Шели, = државника, игра, уживање попова, шала судија, плаћених убица, занат, а за краљевске убице, чији је престо сраман купљен. издајством и крвљу, хлеб пасушни, и ослонац њихове власти.
То, у стиховима Шелијевим, разуме се, звучи, много јаче:
Мар 15 #ће зваезтатз вате, Те ртез!5 депоћ, Тће 1амуег5 јез, ће Реге! аззаз5 5 1таде, Апа, 10 тпозе тоуд! тигтаетегз, уућозе теат, Ттопез Аре БроцаћЕ ђу сите ој ттеасћету апа воте Тће ђуваа ТПеу саг, Те згајр оп уућазћ Тпеу 1еап.
Иако су ти стихови остали, у ужем круту, и њихов републиканизам само на папиру, то не значи да не утичу, у Енглеској, и да нису утицали на генерације, које су дошле после Шелија. У мојим очима, Шели је био, потенцијални, Сен Жист, једне енглеске револуције, која није преишла, из Француске, а до које, ни после 150 тодина, није дошло. То, међутим, не умањује, ни лепоту мисли, ни оштрину сарказма, ни искреност Шелијеђих осећања. У сваком случају, док су старије тенерације песника ХТХ века, у Енглеској, после првог одушевљења за Франиуску револуцију, постали патриотски расположени, па и реакционарни, — па и песници Торијеваца, — Шели је, до смрти, остао републиканац, анархист, пи интернационаЛаш.. Хтео сам само да кажем да је владајућа странка Торијеваца, исмевала Китса, презирала „аморалног' Шелија, а узимала озбиљно само Бајрона, — кога се бојала.
Поред тих стихова, против рата, и пре на фразеологију Марлоа, Шели је, из Италије, слао Лију Ханту, и страшније стихове, против енглеског председника владе, лорда Каслреја, па и краља; У поеми, која је имала наслов; Маска Анархије, Тће Мазк оЕ Апагсћу, Шели, на пример, каже: да је сусрео Убиство. на путу, макскирано као Каслреј, који .
изгледао врло гладак, али грозан. Пратидо та је седам дога, добро угојених, којима је бацао људска срца која је вадио из капута. За њим је ишао лорд Елдон, канцелар, са хермелином на раменима, под маском Преваре која је, као и он, добро плакала, али су се те сузе претварале У камен, који је просипао мозак деци која се око његових ногу играла. За њима се ређају бискупи, судије, лордови, и штијуни, а литија се завршава маском краља, који пролази кроз баре крви, док га светина поданика поздравља.
То звучи, у оригиналу;
Г тле! Митает оп пе уау, Не ћаа а тазк Шке СазПегеагћ —
Уету зтоот ће 1оокеа ус! стт: зеуеп. Моод-поипаз јоПотеа Тет.
АП жете јаћ; апа ме еу пигћ!
Ве т адиттаће рпрћи.
Кок опе рђу опе апа туо ђу уо
Не 1гоз5ед “лет, ћитап, ћеагт5 10 зпеу/ Игтасћ. јеот, јаз младе словк ће атем,
То су крвави, француски, револуционарни стихови, нема сумње. Као што рекох, међутим, желео бих да мој приказ има, за предмет, песника љубави, Шелија, интелектуалног, усамљеног, сасвим друкчијег у Италији, из простог разлога, што сам ја стајао у Хајд парку, то јест Кенсингтону, поред понда где је Шели пуштао лађице, од папира, да плове, тде то и данас деца раде у Лондону. Стајао сам и на малом мосту Серпентаин, где је дубина била довољна да Хериет Шели изврши самоубиство. Иако је Шели и у Италији, све до смрти, наставио да пише многобројне стихове, који имају призвук политички, као на пример: „Напуљу“, „Слободи" „Јелади", вал да под утицајем Бајрона, ја примећујем у његовим последњим тодинама, пред смрт, у Италији, да је уморан, при мислима на акције, а све. више жељан, размишљања, и самоће, у тој лепој природи, Томе су можда, допринеле и вести, из отаџбине, где је реакција, и после самоубиства лорда Каслреја, све већа, — а можда и породичне недаће у његовом животу. Оба прва детета, које је Мери родила, умрла су, и само је син, који му се године 1819. родио, преживео. Мери је била љубоморна на једну Талијанку, која је била гост у кући, а Шели је био занет, женом свог пријатеља, који је у кући живео, и који се са њим утопио. У сваком случају, стихови, које ћу навести на крају, показују, у Шелију, неко тужно утапање у природу, у лепоту природе, у самоћу људску, у не. ку жалост, па и предосећање скорог краја.
Шели је, очигледно, био сретан у Италији. Он је назива „непролазном" у једном свом фрагменту, и тражи, од ње, да буле, као Сунце које се рађа у ноћи, као ветар Севера, међу облацима, као земљотрес У планини, Кад је Напуљ срушио тиранску владу, и добио устав, Шели Напуљу пева, оду. Шушањ јесењег лишћа му се причињавао, као да дуси ходају, кроз улице.
»Тће ашешипа! Јеауев ИКке Неће [ооа 5 о, зршиз раззте тоцећ ће у! гес. ЈИео. дивни, наполитански залив, сја, у тој ње,
говој поеми одушевљења. Напуљ, у заносу, назива, срцем људи, најмлађим тигантом, Напуљ је чуо глас Шпаније, — каже, — а сад ће, од острва Кирке, до Алпа, вечна Италија, бесмртна Италија, чути глас Напуља. У очекивању побуне, у Бонови, виче: Где је Дориаг А Милано подсећа на змију, у грбу бивших миланских тирана. Езра Паунд је, свакако, много научио од Шелија. Колико је Шели веровао у Италију, не доказује само, та ода, побуњеном Напуљу, него п они, меланхолични, стихови, које је написао, истој вароши, две године раније, кад је стигао из Лондона у Напуљ. Те станце, у децембру 1818, одају емигранта из Енглеске, који је свестан, да је, заувек, изгубио отаџбину. Иако је Сунце наполитанско још топло, и небо без и једног облачка, чак и вреву Напуља, из далека, чује само као шшапат самоће, Тће Сиуз уојсе изеје 15 зоб Шке Зоцаез. Чак и његов очај постаје, ту, тих, као што је ветар, ту, и море; могао бих каже, лећи, као уморно дете, и збрисати, ко сузу, живот свој тегобан, који сам сносио досад, и који сносити мо. рам, све док смрт не буде дошла, као сан, па будем осетио, како, у топлом зраку, образ ми се хлади, и чуо, како море шуми, над мојим умирућим умом, без краја, својом монотонијом.
Увр поју дезрашт изеу 15 тиа,
Ереп аз Те лута5 апа жагег5 ате;
1 соша пе домтп ЏКке а птеа стша,
Апа увер амау 1е Џје ој саге
тудазећ 1 ћауг Ботпе апа уе! тиз! беа:
ТИ дешћ ИКке чевр то те уат ату
Му сћеек столу со1а апа ћеак е 5еа
Вуеате оје" ту дута ђтат из 1аз! топотону.
У Италији је Шели био написао, године 1819, кад је боравио у Фиренци, и једну од својих највећих поема: „Оду Западном Ветру". — Оде То (ће Мезе Утд. — Из те ванредне поеме, која је исувише дуга за овакав приказ, ја ћу навести, у оритиналу, само крајње строфе, које су врхунци Шелијевих стихова, интенција, и поезије. Претвори ме, у лиру своју, као што претвараш шуму, ма увенуло пи моје лишће, и опало, као и њено. Олуја твојих, силних хармонија добиће, од нас обоје, дубок, јесењи, звук, мио мако је тужан. Буди ти, Душе силни, одсад, мој дух. Буди ти, ја, — необуздан. Потерај моје мртве мисли, кроз свемир, као опало лишће, да убрзају, рођење нечег новог, Ме да, део чаробност ових стихова расу, као о“ гаслог опише > о мојих речи, у човечанство
Наставак па 10. страни
"Милош Црњански
==
| |
|||