Књижевне новине

ПРЕДНОСТИ ИЗВОРНОГ ЗНАЊА

Сретен Марић:

„ПРОТЕЈСКА СВЕСТ КРИТИКЕ“; „Нолит“, Београд, 1972.

ТЕШКО БИ БИЛО говорити о Сретену Марићу, на основу књига које је досад објавио –(„Огледи“, „Гласници апокалипсе“, „Протејска свест критике“), као о критичару који усваја само један метод. Ипак је сасвим сигурно да он не примењује критичке поступке из прошлости који се обично називају заједничким именом позитивизам. Њему су, дакле, страни и биотрафизам, пи испитивање извора, и утврђивање историјских пи друштвених чињеница у вези са неким књижевним делом. Ануптрадиционалист, Марић се креће у просторима модерних критичких и естетичких теорија веома сигурно. Простране литерарне културе, упућен у научна сазнања и филозофске дисциплине, он ипак премаша ниво једног зналца, јер је његова ерудиција жива, а његови ставови и судови јасно одређени. Многобројна имена која помиње и теорије о којима расправља увек су подређени љеговој концепцији и зато не оптерећују есејистички занимљиво и неконвенционално писане текстове. Равнодушан или одбојан према лансоновској традицији у критици, Сретен Марић је сав окренут модерним критичким достигнућима и модерној књижевности уопште, онако како се она схвата п тумачи у Француској, земљи чије стваралаштво и теоријску мисао аутор књиге необично добро познаје и осећа.

„Протејска свест критике“ садржи неколико текстова у тематском смислу разнородних (Есхил, Сервантес, Хелдерлин, Сосир, Башлар, Пуле, итд.). Отуда и утисак извесног несклада који они остављају. Најбољи су. чини нам се, огледи о Сосировој лингвистици, антропологији Клода Леви-Строса, филозофији Мишела Фукоа и Гастона Башлара; њима се придружује оглед о Жоржу Пулдеу, једном од најдубЉљих француских критичара.

Марићеви огледи су, пре свега, информативни, Наш читалац ће добити, читајући ову књигу, широку и углавном тачну представу о неколицини истакнутих европских мислилаца. Аутор излаже њихове погледе сажето, духовито и јасно. Једноставност и јасноћу Марићевог излагања посебно истичемо, јер је то заиста било тешко постићи кад је у питању тумачење езотеричне мисли једног Фукоа. За разлику од већине наших структуралиста који, не разумевајући добро нови филозофски жаргон који буја у радовима француских структу. ралиста, пишу не компликовано већ збркано, Сретен Марић успева да и о сложеним проблемима језика говори без гломазне фразеологије. Иако воли модерну књижевност у свим њеним видовима, малармеовску сугестију и херметичне поетике које су преплавиле европску лирику после Бодлера, он задржава нешто од оне старе француске строгости. и јасности, поштовање према рапионалној мисли и према прецизно употребљеној речи.

Осим информација, Марићеви есеји нуде и садрже нешто друго, нешто још значајније: дубље анализе и оцене неких доминантних мисаоних струјања данашњег времена, Аутор подробно испитује после дице Сосирове лингвистичке револуције, њено дејство на антропологију, књижевност и филозофију. Структуралисти се слажу у томе да науке о човеку треба ослободити сваког субјективизма и дати им статус природних наука. Да би то поститами, они примењују методе формализације п математизације, стварајући системе “ којима сви индивидуални, субјективни по искуствепи чиниоци не значе више ништа. Ислитивање апстрактних односа измеБу елемената појединих структура потиснуло је сферу доживљаја, живе речи и индивидуалне мисли ка периферији паучног интересовања. Марић показује на уосдљив начин све успехе али и све промашајс овог новст сцијентизма који испољава сву своју једностраност нарочито када је у питању литература. Структуралисти не признају промену, развитак, настајање, оне категорије европске филозофије које је после Хегела немогуће заобићи, Марић, мн

РУДОЛФ ФИЛИПОВИЋ

СРЕТЕН МАРИЋ

поред свег поштовања и дивљења које гаји према Фукоу и Леви-Стросу, не може да се помири са структуралистичким ниподаштавањем свести и оне европске филозофске традиције која се обично везује за Декартово име,

Више указујући на поједине недостатке структурализма но критикујући га у целини, аутор истиче. запостављену проблематику индивидуалног доживљаја, дијалектичких процеса мишљења, кантовске и декартовске свести као извора сазнања. Проблеми субјекта, недовољно осветљени у радовима структуралиста, упутили су аутора књиге ка феноменологији и оној књижевној критици која се формирала под утицајем ЖХусерлове, Хајдегерове и Сартрове мисли (Жорж Пуле). У изврсном есеју о Пулеу, Марић је анализирао један тип критике који се суштински разликује од формалистичке критике Ролана Барта и показао сву Пулеову оригиналност м снагу. Мако поборник модерног израза и модерне мисли, која је великим делом У знаку величања ирационалног, Марић није склон да прихвати негирање мисаоности у аитератури.

Уместо опредељивања за један приступ књижевном делу, Марић прихвата неколако критичких дисциплина, сматрајући да је критичар биће које мора да се преображава и прилагођава писцу кога тумачи. Скептичан и ироничан дух, формиран у клими у којој се фанатизам сматра за обележје полуобразованих, он негује једну широку, трпељиву критику, где није важна само мисао већ и начин на који је она казана. Он не ретко кокетира својим знањем или, тачније говорећи, својим незнањем, својом нестручношћу у појединим научним областима, која ипак превазилази обавештеност једног аматера. Марић исто тако воли да критикује једну концепцију помоћу друге, супротне, да би после и ову другу критиковао помоћу прве, итд.

У целини посматрани, Марићеви есеји су не само инструктивни него и инспиративни. Они нам помажу да се ослободимо смућених провинцијских погледа који збивања у такозваним великим културама виде на егзалтиран и извитоперен начин. Ове огледе писао је интелектуалац који је модерну европску мисао упознао на изворима: у томе видимо најдрагоценију особину књите „Протејска свест критике“.

Павле Зорић

ПОЕЗИЈА КАО КУЛТУРА ОСЕЋАЊА

„СРПСКЕ ПЕСНИКИЊЕ ОД ЈЕ: ФИМИЈЕ ДО ДАНАС“; „Слово љубве“, Београд, 1972.

БЕСТСЕЛЕР очигледно привлачи читаоце, — али чиме2 Књижевним вредностима. или неким ванкњижевним састојцимаг То пресудно питање намеће се поводом сваког литерарног бестселера, па и поводом књите „Српске песникиње". Када је реч о тој књизи, питање је сложеније, пошто се ради о антологији песништва, па се вредност м питању јавља као вредност обухваћеног песништва и као вредност саме антологије. Биће да:у датом случају најпре ваља одмерити и проверити ову другу.

Готово свака савремена антологија делије као јабука раздора. Око ње се одмах укрштају критичарска и остала пера. За овакве спорове најчешће бива окривљаван антологичар, али нама се чини да њихов прави узрок лежи у самом жанру антологије иу његовим савременим променама, _ Преиначавајући класичан антологијски модел, исте промене су изазване квантитативном „експлозијом" и квалнтативном мутацијом песништва, рецимо — појавом компјутерске поезије. Напоредо с тим, данас се умножавају разанчити концепти песништва и прохивречни критеријуми вредновања. Отуда, чак и кад би био кадар да обујми необу-' хватну песничку производњу, антологичар би остајао у недоумици пред питањем; шта све треба сматрати поезијом м поетском вредношћуг У неким граничним случајеви“

ма, његову недоумицу појачава дилема и»

међу историјског и естетског мерила. У књизи „Српске песникиње", такав случај представља _ Јелена _ Балшић-Страцимировић, а можда и сама Јефимија. Историјски посматрајући, оне су прве песникиње у Срба. Да ли су оне стога морале ући У ову књигу, без обзира на меру у којој њихови текстови удовољавају (или не удовољавају) ригорозном естетском критеријуму»

После свега остаје утисак да данашњи антологичари не могу чинити ништа друто него захватати воду решетом. Оваква импресија, ипак, не мора да буде сасвим тачна. Јер, састављајући антологију „Српске песникиње", Стевап Радовановић и Слободан Радаковић одиста су захватили много поезије од вредности, — али остаје питање да ли сву ту поезију спецификује „желственост".

Ако овај спецификум уопште постоји, онда га морамо тражити у извесној кул тури осећаља, тачније — у њеној већој или мањој превази над осталим ком понентама поетског света. Но, та култура је атрибут свеколике хуманости. Она није била страна ни најмужевнијим мислиоцима и делатницима: Ентелс је плакао гледајући „Даму с камелијама", а Надежда Крупскаја сведочи да је Лењин „био веома емоцноналан". Дакле, осећање је један општи хумани квалитет који изгледа потенциран у женском бићу, и који је непосредно обелодањен већ у Јефимијиној лирској реченици: „И да утишаш љуту буру душе и тела мојега". Српске песникиње су означени квалитет култивисале до високог степена. При том, ово култивисање је описало дугу кривуљу, од потискивања емоционалности — у доба рационализма и класицизма — до кулминације култивисаног осећања у делу Десанке Мак симовић. На тој кривуљи, искрене песми-. це Драге Димитријевић-Дејановић обележавале би тачку где потискивање емоционалности уступа место њеном ослобађању.

Судећи по поезији у презептованој књизи, потискивање осећајности рађало је тугу, то јест осећање потиснутости. Отуда, туга чини утисак доминантне боје у емоционалном спектру ранијих _ српских песникиња: још је Јефимија изразила жељу „да свагда тугује". Касније, ову тамну боју замењује пламена боја гнева као јутарња румен ослобођења. У стиховима Љубице Ивошевић, та румен је поетски бледуњава, али потом добија јаркији одсјај у песмама Мире Алечковић и Флорике Штефан („Девојке и желе мога порекла/).

Најзад, У поетским остварењима бројних послератних песникиња, на пример у песми Тање Крагујевић „Вратио се Волођа", зраци хумора преображавају цео тај емоционални колорит. Зато, поменута остварења наговештавају известан преокрет који је утолико дубљи и разговетнији, уколико је хумор избрушен до сатиричне оштрине (песма Мирјане Стефановић „Липа"). Као и проживљена мисаоност Гордане Тодоровић („Љубавни позив "непостојећем"), тако и тај хумор не разгра ћује културу осећања него је надо грађује.

М сваком случају, топлина осећања делује као атрактивна снага „Српских песникиња", Такву температуру еманирају не само стихови наших песникиња, већ и речи једне револуционарке, наиме Розе Луксембург која је у заточењу писала: „У за а У А говорим да је смешно, да нисам ја одговорна за све гладне шеве на свету, и да не могу плакати над свим батинаним биволима..“ (Писмо из Бреславе од 12, У 1918. године). Иста „женствена" топлина привлачи чак и мушкарце које технолошка мивилизација окружује хладно ћом метала и роботизма. Ола зрачи, тако"Ђе „из књиге „Српске песникиње".

Приказана књига је више једна ко лекција песама неголи њихова антологијска селекција. Њени састављачи, наиме, остали су на раскршћу књижевно-историјских _ обзира и књижевнокритичких параметара. Та неопредељеност показује се у поговору Стевана Радовановића: изјављујући да се није држао стротог естетског критеријума, писац поговора ипак тврди да је у књизи сабрао „лајвред: није стихове најбољих песникиња". Очевидно, ова се тврдња коси са. наведеном из: јавом. Упркос оцртаном противречју које спада међу битније недостатке Радованови ћевог и Радаковићевог подухвата, „Српске песникиње" су радо пи широко прихваћене од, стране публике, Како објаснити тај „парадокс"2 Прихватајући ову антологију пое зије, читаоци су пригрлили че толико саму антологију колико ону извор. ну поезију која је овде, не ретко, помешана са непоетским стихотворством. По свој прилици, ова књига је баш зато м постала бестселер.

Радојипа Таутовић

У 19. стољећу“

_ КУЛТУРНЕ ВЕЗЕ ЕНГЛЕЗА И ХРВАТА _

Др Рудолф Филиповић: „ЕНГЛЕСКО-ХРВАТСКЕ КЊИЖЕВНЕ ВЕЗЕ ; „Либер“, Загрео, 1972.

Др РУДОЛФ ФИЛИПОВИЋ, редовити свеучилишни професор Филозофског факудтета у Загребу и члан Југославелске академије, већ десетљећима проучава енглеско хрватске књижевне и културне везе. Као синтеза тих истраживања, пиопирских ис траживања дошла је књига „Енглеско-хр. ватске књижевне везе" што ју је поткрај прошле године објавио загребачки накладник „Либер" и којој је стручну рецензију дао и предговор написао првак хрватске и југославенске англистике академик Јосип Торбарина.

Филиповићева књига (Х1 +445 страница величине 20х13) има слиједеће дијелове: „Енглеска књижевност код Хрвата", „Славистика у Енглеској", „Англистика у Хр. ватској' и „Хрватска у енглеској књижев ности“. Као додатак дана је „Славистика у Америци“ која говори о Ватрославу Јатићу и америчкој славистици,

У књизи је најопширнији дио „Езтлеска књижевност код Хрвата", који има преко 120 страница, а обрађује одјеке енглеске књижевности у Хрватској У 19. стољећу. Писац је највише проучио познавање енглеског језика и књижевности код тадашњих главних хрватских писаца, а на страни 65. написао је и ово: „Није увијек могуће — а и није нам то главни циљ точно одредити односе појединих хрватских књижевника према енглеској литератури, (...) Чини ми се да ће се тек након темељитог проучавања односа појединих хрватских књижевника према француској, њемачкој и талијанској књижевно. сти (њихов однос према руској и енглеској књижевности већ је проучен) моћи точно одредити мјесто енглеске књижевности у хрватској. У дијелу „Енглеска књижевност код Хрвата" најдужа је глава „Шекспир у Хрватској у ХТХ. стољећу“ (четрдесетак. страница) уз коју је пи библиографија пријевода (рукописи и тискапе књиге), чланака и књига о „ејвонском лабуду“ и његовим дјелима и представама у казалишту.

До појаве Ватрослава Јагића у ЈЕнглеској је занимање за Хрватску и њезину културу врло оскудно. Хрватско народно пјесништво у то је вријеме главни пред. мет занимања за Хрвате у Ентлеској. Свјетски глас В, Јагића довео та је у везу с енглеским и америчким славистима, а Њих у посредни додир с Хрватима. Некако у исто вријеме кад су у Елтлеској и Америци утемељени славистички студији (1870), у Хрватској се развија дјеловање тројице англиста којих рад представља почетке антлистике у Хрватској. О томе товоре дијелови књиге „Славистика у Енглеској“ и „Англистика у Хрватској“.

Дио књиге „Хрватска у енглеској књи жевности“ састоји се од двије тлаве „Шек спирова Илирија“ и „Дубровник у ентле ској путописној литератури у ХУТ. и ХУП. стољећу“. Своју главну тврању („да је Илирија била Шекспиру конкретан и одређен географски појам, тј. Хрватска на источлој обали Јадранског мора“), аутор је темељито образложио. Да би доказао једну своју претпоставку — Шекспир је своје знање о мору, које се огледа у његовим дјелима, стекао и из путописа — Филипо. вић је простудирао енглеске путописе 16, 17. и 18. стољећа и у њима нашао велик број оних у којима се описује Хрватска, њезин дио јадранске обале и особито ње“ зини градови на тој обали. Међу тим градовима најистакнутије је мјесто имао ДУ“ бровник. О тој тематици најавио је Фили повић посебну књигу (њезин је радлзи наслов: „Наши људи и крајеви у енглеским путописима 16—18 стољећа“), а један је одломак уврстио у дио књиге „Хрватска у ентлеској књижевности“.

На крају књиге налази се исцрпно казало аутора, наслова дјела и предмета ко. је обрађује („укрштено казало“). Камо среће да многе књиге имају таково казало које помаже да се неки податак може 0/ мах наћи и даје потребну – оријентацију. Књига је лаписана правилним и лијешим језиком и радо се чита због једноставног („до једноставности треба нарасти“) и ја сног стила. Укусно је опремљена и украшена сликама.

Једино би се можда могло приговорити што је наслов књиге доста неодређен. Она. ме обрађује само књижевне везе (ако се под књижевношћу подразумијева _ умјет“ ност ријечи), а понајмање енглеско-хрватске књижевне везе, уопће, јер се највише задржава на енглеско-хрватским · културним везама у 19. стољећу, Недостаје јој и сажетак на којем свјетском језику. |

Нема двојбе да енглеска књижевност Од, европских није пајвише утјецала да хр" ватску. Па ипак утјецај те велике књижев ности на хрватску је темељито проучен и „то захваљујући у првом реду РрАоАФу ФиАиповићу којега најављена књига „Библиографија пријевода из енглеске књижевности и чланака о енглеској књижевности у зу“ твори органску пјелину с књигом коју сам приказао.

Шимун Јуришић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ