Књижевне новине

Србољуб Митић

· Како се луди

ЏПантелеја бунио

Чукунчукундеду

Да боговски мени сладац да ми менц

. медовину Рајско да ми царско да ми мени вино Није ми је ни за капку Ни за меурак жеће моје земљинске

Мени ми је да ми у Омољу извор бео Нељуд неки божју да ми не раскопа воду Омрак неки да у оку не стамни ми љути

у сјајац Огад неки да ми онај сребрн. поток

донебесац Ногом кужном не загади

Мени ми је углув неки да ми глави

Не ујази онај мојски тромни говор

У коскама да ми ону јасну ватру

људогази не утуле

Да мого бих у мрачину оком

Да бих тминца на четверо на петеро

Неумову главу тлавом у челенку да топузнем

Па или да раскубам гнусца

Ил моја ми у комаде лубња

И мени ми је о мени једно добро знано

· Од стоке нисам и игом на врат не може

ми се Макар ми и негве на ноге моје јелење

Да мене на пир богатински да ме за софру краљску Ја бих тетребе дебеле и румене рибе морске И свакојако слатко месо дивијг и питомо Ја бих пцима и ртима

Из трбува глада мога рика није

Из душе ми

Из главе ми моје главно отимају отимари Па не имам нити горак лебац црнац

Мени ми је само у срце да не дира ми се У одбогницу моју да ми се не дира снагу У подчелицу ону моју силу велику

И очима на путу да ми нису кукуљуди Док ратим пред дланом да, ми нису

И да ме не море гадом и ругом

Док несвет бијем од почетка у свешир

Мени ми је гејаку ми је од матере дано Заповећено ми је да го на зубе алине Како би да се развиди свет рашта ли је И докле ли је смртан пут љуцки

И све да се докаже.

Ранко Рисојевић.

Елегија за Блеза Паскала

Свако дјело творцу изумиоцу припада. Пиндар

Презиреш, ли ме кад кажем да сам срећан

у кругу своје породице2 Шта тражиш, од мене, савршени створе, с ону страну људских закона, ти непоткупљиви и срдити анђеле људског ума» Из мог незнања потиче моја несрећа, не срећа. Човјече Блез, Васионски простори са мном | немају никаквог додира. Ја сам сав унутра, гдје почињем и гдје се завршавам. Коначан сан

је у моме буђењу, а коначно буђење у мом сну. Чујеш ли ме, Блезг Слушаш ли ме и поред свега2

Кад умрем и ти ћеш још једном умријети.

Али ти због. тога не очајаваш, Твој живот

заштићен. је од тих малих потреса. Он се као

увела биљка сав плоду предао. Шта говорити

о твоме животу, у сјенци Јансениусаг

Ти не очајаваш, већ освјетљен свјетиљком. изнутра

из реда у ред хвалиш свота Бога.

Из ноћи у ноћ чекам Виргилија, али прини

не долази из своје ноћи. Ко би могао да-ме прати у твој Рај, каји човјек сличан дјетињем смјеху2 Гдје је тај град, гдје то небеско село,

у коме твоја уџерица сасвим по страни. свједочи о крајњој радостиг

Зар могу да преболим сва одсуства»

Било је љето, вријеме неподобно за размишљање, али ја сам се био одрекао сунца да бих могао, заваљен на смрекине излице, слушати твоје срце. Томе се чудио А. Сидран, човјек који не настоји увијек да буде разборит. што није за похвалу. Ти: се ниси љутио на мог. пријатеља

и то ме је онесиокојавало. Био сам престао

да се надам ичему добром са своје стране. Пврчци су били умнији од мене

са својом баховском музиком.

Нисам се могао свега одрећи, Блез, . и данас ми то изгледа сасвим прирадно. Ал тада се ипак била појавила твоја рука коју од себе нисам могао да видим.

Ко је прихватио ту рукур Кога је прихватила та блиједа рука провићења2

КЊИЖЕШЕНОВАНЕ 6

ПРОЗА КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Последње јутро

"Уроша Нејаког

Жика Лазић

ПРОБУДИО СЕ КАО УВЕК — у шест, али док се тетурао црема тоалету, прибрао се и по свечаној тишини која је испуњавала стан, схватио је: данас је недеља. Некада су га дуго чешљали, облачили у ново оделце и водили у цркву.

Помокрио се, опрао руке, овлажно чело, посрауо, и ослањајући се о хладан зид осетио неку чудну малакса лост у грудима и глави. Требало би да се спреми и сиђе у гаражу: прање кола н поправка паљења, Целе недеље напоран рад и састанци, чак су му отели и суботу. Нешто није у реду са разводном кутијом. Можда треба. заменити платинску дугмадг Већ неколико дана није нешто у реду ни са његовим здрављем. Често се јавља срце, лупа, чује његове бучне откуцаје, звони ин шуми у ушима, нека омча му стеже врат. Покадшто га прободе оштар бол, а руке су му ишаране белим пегама. Упркос томе и даље много пуши, испија јаке кафе и покушава да се одржи у најновијем вихору који је захватио пословни свет. Новца је све мање, а с разним неприликама свакодневно стижу вести о оставкама и смењивању његових политичких патрона, до; јуче тако моћних и сигурних у себе,

Нека, кола ће причекати, још мало ће лешкарити, че би ли тај кратки одмор помогао срцу и глави. У собу провири кућна помоћница, држећи зембиљ. Пита да ли да му скува кафу пре одласка у куповину; Не, хвала. Сети се оне посете код покојног тече. Баш су вечерали, када је за-

а урин 2

ин и = ај

|

ђ

де

|

ЦД

СТ

ИЛУСТРАЦИЈА · МОМЕ КАПОРА

куцала. на врата девојка која је служила код једног смењеног моћника у суседству и затражила на зајам мало кафе. Теча је устао, извадио из кутије десетак кашичица кафе пи пружио девојци, рекавши: „Питај газду треба ли да му позајмим и моју капијуг“ Црну шалу су сви разумели, али се нико пије насмејао. Наиме, на течиној капији су још увек стајала крупна слова, исписана масном црвеном фарбом: ДОЛЕ НАРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉ! Негде одмах после ослобођења то је исписао неки активиста, иако се теча није компромитовао за време рата, Напротив, тајио је у срцу грађанско родољубље и живео повучено, најчешће проводећи дане на Сави. Међутим, леко та је жигосао. и он је пркосно забрањивао да се те речи избришу са капије.

Лежи на леђима, али све теже дише. Окреће се на страну, обавијајући око тела, које напада лака грозница, покривач. Хладњикаво му је, аса балкона допире певање канаринаца. Требало би. обићи птице, насути им свежу воАу у напрстке, сипати ситао зрневље и бацити по листић салате. Цвилео је и пас. Хоће у шетњу. Колима испод подвожњака до Дунава, а потом пешице поред некадашњег Бачког купатила. Опет осећа срце. Раније би се у тим при ликама опомињао да је време за дуг одмор и спортски живот, а сад се боји. Ставља под главу још један јастук: поглед му пада на књиге, часописе, пеотворена писма. Све је припремио синоћ да прелиста'и прегледа, али му се изненада приспавало и оставио је за јутро. Поглед му клизи по рафовима библиотеке. Колико се непрочитаних књига нуде његовој уморној пажњиг Хрпа часописа, стручних, књижевних, забавних! Не стиже сваки да извуче из омота. Највише му шаљу из захвалности што је благајна његовог предузећа увек отворена за културу. Предузеће! Извесне по стовне аранжмане је правио само за љубав својих протектора који сада падају као муве. Може лако да падне под млар закона, а то не би издржао. Радије метак у чело! Ипак, има осећање да ће се све лепо завршити. Можда ће

морати да'иде са места првог човека у предузећу, у потаји.

прижељкује тихи одлазак.

+ Пошто до касно у ноћ ради или чита, или једноставно брине сам са собом, остаје у својој радној соби, преноси постељину и деже да спава, Чује како вода куља из котлића у клозетску тиољу, а затим женино кашљупање,. Сва

впата су отворена, сем његових, како би се заштитио од тих

бруталних шумова, Одјекује музика из транзистора. Жена

не намерава више да лешкари. Према томе, нема ми њему одмора. ћна помоћница се враћа из куповине и ставља на сточић хрпу новина. Узима „Политику“, али при погледу на прву страницу осети оштар бол п одложи пЕРТИЈУ бит заудара на свежу штампарску боју. Тражи најпогодниј подожај за своје тело. У последње време се буди с неким чудним осећањем: чини му се да је дете и треба му много времена како би схватио торку неумитност да је Ма о педесету, и да је сувишан, и да се у овој кући сви према њему односе као према старцу којег трпе због МеароИИИ великих пара прижељкујући дан када ће их ослободити свог присуства, а оставити новац. Имао та је од малих лоту. И увек је пристизао нов, свеж, са свих страна.

Берка се са мајком оштро објашњава. Ме чује о чему је реч, али претпоставља да је искрсао неспоразум око ње ног синоћног касног доласка. Била је припита им рашчупана, Виђао је како се љубака на степеништу, жена му је наговестила да њихово чедо живи са својим момком сматрајући да је то свакодневлица еротске спохе. Надао се да ће сркнути још мало сна, био му је потребан као жел“ пом гутљај воде. Тек толико да поново осети ону слатку опугттеност која одавно није прожимала његово напето тело.

Берка љутито залупи вратима, знао је како се ко одцоси према свему, па и према вратима, а потом из њене собе омјекну дрека са магнетофона.

Најзад, могао би се неко сетити и обићи оне животиње на тераси. Канаринци вриште, а пас цвили. Ако он не устане, поцркаће од глади и жеђи. Телефон! О, боже, није паљда 2

— Тата — одјекну ћеркин глас.

Прихвата слушалицу са свога стола и чује:

— Уроше, јеси ли ти2

Ето, пикада неће научити ни да телефонирају.

— Буразеру, јеси ли за одлазак до Ушћа на ауто-мото трке, а после на тераси један преферанс до ручка... А:

— Данас — ле! '

— Хоћеш ли поподне на брдог

— Не, Идем у село!

— Жао ми је, довиђења.

Поново се опружи, осећајући за тренутак блаженство опуштености и даха поветарца који стиже у собу њишући прозирну завесу. Више не осећа опу муку у грау, груди. ма, стомаку.

Кућна помоћница доноси кафу, он ћути, нема снаге ни за оно аутоматско — хвала! Устао је и син. Чује га како прегласно зева. Кашље и он од претераног пушења. Подригује, тегли се, цвили, зна да се дуго огледа, полунаг, поспан. Ошамарио би га због тих анималних малира, али је касно за то. Уосталом, одавно је прокламовао девизу децу не треба тући.

Пре подне би могао да обиђе болесну тетку. По њего вом савету купила је гарсоњеру у граду, а вилу на Деди. њу је изнајмила страним дипломатама. Сад се и то све мо. же компликовати, Телефонирала је јуче да се осећа лопте Већ годинама прича само о својим болестима. Нема лепе, ЏПовео се за тим наследством, мада је све сад тако тешко. притиска га поседништво, можди тело. Посетити и клуб Ффилателистаг Жена ће' вероватно тражити да их све, или бар само њу, одвезе до викеллице у Гроцкој. Да проветре собе и наберу рано грожђе. Тај виноград и кућа, у коју све ређе свраћају, појели су толико новпа, времена и снате. Сал све то мрзи им кад оде, једва чека да побегне натраг. Притиска та кућа, непотребно велика, чокоће. трешње, брескве, Јабуке. Све је то мучење, све то треба сала описизати партијској организацији, Прибор за лов и риболов. Све је то једно страшно мучење. Не воли да пепа, нити да убија дивљач и птице. У свему, смакао је једног лепог дивљег пловала и после та је поклонио, јер није имао ко да припреми пачје месо.

Улази жена, подбула. зловољна, очигледно да је лоше спавала. Гледа та с мржњом.

— Докле мислиш да ленчариш2

= До смрти — рече Урош.

~— Благо теби — рече жена презриво.

Махну руком и изађе, залупивши јако вратима.

— Кудаз — чује њен глас из предсобља.

— На Аду! Дај ми лову! — поручује син.

— Не може! Не дам! — одговара жена. ил Мама — ма-ми-це — чује сина како јој се умиљава, затим њен смех који значи предају и на крају шушкање новчаница, у

— Где ћеш да ручаш»

— Не брили. О томе мисле девојке. Ћао!

Урош осети поново навалу муке п тегобе... А послелњих дана се будио као да му је десетак година, чуо је очев глас, звао га је: „Мој Урош Нејаки!" И схватио је свог имењака, последњег из немањићког рода, сасвим сатрвеног, али је Урош Пети бар имао Бога.

Ћерка телефонира. Напреже се, али не разабира с ки ме и о чему разговара. Само чује њен кикот.

Неко „звони. Стигао Је инкасант да наплати једлу од ЗНОГОБРОЈНИХ дажбина. Жена упада у собу, прилази сакоу, који лежи немарно бачен преко фотеље и претреса све џеПе не питајући за дозволу. Најзад проналази новац и од ројавши Колико јој је потребно, одлази, остављајући аовчаник и неколико визиткарти на фотељи.

у „Прогањају ме као дивљу звер" — помисли Урош ви ре. пи. ЕЕ полуотворене трепавице. Светлост му не смета, али је бука све већа. Укључен је пи телевизор. Девојка гледа. УМИЗИЈИ а седе, одјекује народна песма, а потом вика о те: која позива меког сељака да прими неку натраду. гранзистор, магнетофон, телевизор, гласови, теле фони. звоно на вратима, зар та халабука није довољна 32 смрт: 5

Неколико тренутака притиска лланове на уши, али не ма. снаге за тај „напор, нити може буку спречити, Ипак мо: ра а Е а побећи, С напором дохвати бележницу ЈЕ а јЕ пат пи НЕ ЕШ Састанци... Не зна тачно о

му. , а; о отићи ми на један, Да је важно запамтио би. јој | о о Доручак је готов... Лоручак! — чује јак жени глас, али се не олазива. -

Жена упада У собу.

— Докле мисанит да се излежаваш»

ћути и гледа. Жена поку

· ушава на силу да му отргне покривач, али се он брани. у МЕ АЕ

— Нећу да доручкујем... Пусти, ме осећам се лобро — брани се. . пе

— Увек теби нешто фали — жена љутито излази из

собе.

Затвори очи осећајући врло оштар бол који му кочи руку-и раме. То је то чега се толико плашно по чему је прочитао хиљаде написа, чуо стотине савета и опомена. Менаџерска болест. Када би мало попустио тај грм, па да смогне снаге и дотетура се до телефона, „С лекарима треба увек лепо, јер никад човек не зна кад ће му затребати" сети се своје шале када је упознао чувеног кардиолога Мо. ра неког да позове. Јечи, али га нико не чује Његови у том тренутку мљацкају у трпезарији и слушају јетарње програме... Весна — позива ћерку, Или му се чини да изговара њено·име, пошто више не чује себе. М грудима му крвари тешка рана, а даха је све мање, када би се бар дотетурао до прозора и удахнуо ваздух, Нема снаге да се помери... Не чују га, а, и да га чују не би му веровали, не би прекинули доручак. Ох-ох-ох — откуцавају вратне жиле, стежући трао. Крајњим напором се помери и склаизну са кауча. Јекну, па се стропошта на скупоцен тепих. Згрчене руке нагло се олабавише. _ Јопг су Архтали мишићи на нози, а из ивице уста цурила пљувачка.