Књижевне новине

ЕСЕЈ

Фетишизација науке и технике

Један савремени вид његовог превазилажења

МЕ ВОЈ ИЕ може погинути Од влапотко кал ја та могућност расте у треВЕМ У бе ма ар оружје замењује ноповољно испробаним. Изгледа да револуционарна идеологија у наше време преживљава један такав тренутак преоружавања, условљен научно-техничком ревоАџцилом м, посебно, човековом космичком експанзијом. Овај одсудни тренутак предГати 5 ЗМ оваа У свом разговору са и а , Он је изјавио да ће „требати да преиспитамо сва своја филозофска, друштвена и морална схватања, ако. успемо да успоставимо интерпланетарне везе“. Лењинова видовита изјава била је обелопробе 1961. тодине У дневном листу „Извјестија., у броју од 22. децембра. Она је наговестила садашњу неопходност да се марксизам наоружа новим сазнањима која рађа космонаутика као битан момент мучно-техничке револуције. У, исти мах, имплицитно, она је указала на могућност да поједини неуки марксисти оштете марксизам ако тим новим сазнањима буду баратали незграпно ни неадекватно.

Данас се такво баратање испољава, углавном, у фетишизацији нове технике и савремене науке; оно: води изокретању марксизма у својеврсни техницизам и сцијентизам. Истина, ово изокретање противречи субјективним намерама оних идеолога који га врше. Оперишући инструментима и аргументима које им пружа револуционисана техника, они би хтели да се коначно разрачунају са релитиознофилозофском мистиком. У ствари, они постижу обратан резултат: мистификују ту исту гехнику, пошто је третирају као фетиш. Овакви поборници револуционарне идеологије нападају духовно отуђење у виду мистицизма, али при том отуђују саму технику коју мистификују и фетишизују, уздижући је изнад хуманитета.

Тако се у њиховом култу науке и технике понавља један „парадокс“ што га је још Маркс уочио: „Укидање самоотуђења. — писао је он — чини исти пут као и самоотућење“ (К. Маркс: „Економско. филозофски рукописи“). Прилично је јасно да наука и техника теже да укину религију м мистику; мање је јасно, међутим, да оне не укидају човеково самоотуЊење, ако конституншу сопствени култ; јер, у култу машине, човек је исто тако отуђен од самога себе, као и у култу „АУше“ или бога. Свестан или несвестан, култ машине није ништа друго до модеран вид, човекове алијенације и мистификације; уосталом, он се лако саживљава чак и са најлревнијом, изворном мистиком.

Ово саживљавање већ је доспело у Видокруг наше савремене књижевности, по“ ред осталог — и у' најновију збирку при. повелака Славка Јаневског „Омарнини, (Оморине). У тој збирци, македонски новелист прича једно комично збитије: по“ што је неки јуродиви „видовњак објавио да се негде у околини села налази закопано злато, сељаци долазе на мисао да скровиште те драгоцене ковине открију помоћу — тајгеровог бројача! За њих, гајтеров бројач је нека врста расковника. или талисмана. Очигледно, они та мисти-

пкујУ. = % му ештини, међутим, мистификована. наука и техника не може да буде ни на ука ни техника. Мо Антонију Грамшију, она би била „научна предрасуда која се битно не разликује од верских преАраи да, а често је чак и погубнија од 285. других: „Научне предрасуде — ТВРАЈ ам : БИ аст — носе са с италијански марксист, ПИ ЕШ АСТА. тако накарадне илузије и тако А

едрасватање тиме и саме верске пр пл оси (А. Грамши: „Хи-

ле постају племените“ ] С торијски ЈУ атеријализам и Фиоза Ија Бенедета Крочеа“). Грамши. је прозрео механизам извитоперавања 145 у. преа: расуду, то јест У св сре : овај механиз сто; Е Ре фопсирању одређене НАРИНУ која, на тај начин, постаје „РИКИ трн мит“. односно један ментални р 4,

Према томе, револуционарну БА РарЦЕ ју рањавају њени невешти папина ји модерну технику претварају у шШ

тим и у сушту - овања, па самим, | МИНИ АЕ илеологије. У том погле-

оје супротност СВОЈ м оваквих револуционара

а непзетптино ара МАНЕ ИЕ макијавелистичка вештина ре

акционарних идеолога.

2, | редњаци доживљавају

1 | 4 1ство које треба

ехапко као некакво божансте | у рол, лукавији неза дњапи пита: ћу то исту технику као Ђавола коти прети. би и упропасти човечје

1 ети ла поро је биће. Тако је релитиозни филозоф Берба

1 ле машине освојити зоковао ла ћ са А ла се толико усаврше да могу . ала у фупкцпонисати без. ичије помоћи. Према ем тада ће иттчезнути и последњи љуо у , „А Ап, јер ће

бити бескорисни.и неспособни да сипве у тој тех

ничкој средини. Овој назадној „демонизацити технике иле па руку

основно противречје савремене наџчно-техпичке културе. Како тврле неки совјетски ист!

заживачи, ова култура

| шава спољни, сопи-

" тализује и усавр 1 : али кераот али у исти мах пренебрета

Ако папвни нап

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

идеолошког отуђења и могућност

ва човеков унутарњи, психички свет који, међутим, не може бити занемарен, а још мање избрисан. Инфилтрирајући се у тај запостављени свет, религија и мистика успевају да запоседну одређени простор унутар саме технолошке цивилизације. У запоседнутом простору, у том вакууму који су попуниле, оне „демонизују“ исту ону технику коју површни прогресисти обоготворују на особен, стихијски начин. Било да се обоготворује или демонизује, техника у сваком случају бива анимирана, те самим тим и мистификована. Школски образац оваквог анимирања представЉа покушај једног истакнутог физичара да атому и његовим честицама припише — слободну вољу. Захваљујући покушајима те врсте, савремена атомистика посувраћа се у атом-мистику.

Али, док извесни научници настоје да мистификују технику и науку, данашњи богослови се још приљежније старају“ да

_ технизирају и „сцијентификују“ сопствену

мистику. Кад је у питању став према науџи н техници, теологија нипошто не игра само на једну карту. У ствари, у том чворном питању, она има два алтернативна става који служе једном истом стратегијском циљу. С једне стране, наиме, теолози одбацују науку и технику као ђавол-

Са своје стране, техномистика обележава парадоксалан обрт. у савременој идеолошкој борби. Поједностављено говорећи, улогу протагониста у таквој борби играли су научник и свештеник — технолог и теолог. Данас, ови протагонисти престају да Суду антагонисти, уколико своје главе стављају под идеолошку капу техномистике. Но, ветар историје прети да одува ту идиличну капу која је сакрила драматичан конфликт савремене технике са прастаром мистиком. На тај начин, он почиње откривати једно тпатање које се усијава на температури научнотехничког преврата.

Ово „вруће“ питање јавља се у пољу књижевно-уметничке критике, као и у свим осталим жариштима идеолошке конФронтације. Оно се угнездило у самом

· предмету критике, то ће рећи — у савре-

меној уметности. Унутар уметничке креације, у раздобљу њене кризе, разматрапо питање се поставља услед непрестаних судара ирационализма и позитивизма. Овакви судари се често одигравају у јел: ном те истом делу, па и у његовом аутору: чак и кад очајнички пориче „Технички Разум", стваралац није у стању да савлада сопствено осећање рационалности.

"Коначно, под притиском друштвено-исто-

ријске ситуације у којој протиче садашња научно-техничка револуција, ово рвање прационализма и техницизма преокреће се у њихово еклектичко стапање, заправо у техномистику. Представљајући извесну новост, исто стапање је остварено (на пример) у делима Дишана-Вилона који је коње приказивао у облику машина.

Приказано стапање као да је докрајчило вековну дивертенцију науке и уметности. Саображавајући се узору. њутновске механике, класична наука је замишљала космос као неку врсту механизма, Насупрот томе, уметност је одувек била склона да у свемиру види некакав свеобухватан организам. Оваква склоност није била туЂа високој књижевности, као ни савреме-

ФЕТИШИЗАЦИЈА САВРЕМЕНЕ ТЕХНИКЕ И НАЈНОВИЈЕ НАУКЕ ВОДИ У МИСТИФИКАЦИЈУ КОЈА СЕ СУПРОТСТАВЉА СТВАРАЊУ ИСТИНСКИ “ХУМАНОГ ДРУШТВА

ску саблазан; с друге стране, они се труде да их присвоје, доказујући да оне постоје аа4 тпазогет' Ре! момлаш. Стога би једино провинцијски „напредњаци“ могли зинути од чуда, ако би Папа једног "лепог дана. благословио неки западни космоплов који Не „оскрнавити“ божја небеса. Укратко, црква и религија нису с раскида да узурпирају најмодернију технику, као што ни ова друга није сама по себи имуна од верске мистификације, Ј | Семе такве мистификације било би'бачено у ветар и остало би бесплодно, ако не би могло да се уврежи у тлу савремене масовне свести. На жалост, оно се може укоренити у тој свести, благодарећи њеном унутарњем противречју које је лупцидно увидео Антонио Грамши. Посма-

трајући „човека из масе“, Грамши приме-.

ћује: „Готово би се могло тврдити да он има две теоријске свести (или једну противречну свест): прву рађа практична акција тога човека, док другу намеће идеолошка ' традиција, углавном — религија. Отуда, када мистификује технику, данашња теологија усађује се у обе свести; штавише, она претендује да их стопи У техномистици, те. да тим алхемијским стапањем „разреши“ њихово суштинско противречје. је Бавећи се ритуалном. „игром стаклених перли“, односно својом рутинском проблематиком, школска филозофија махом игнорише ту техномистику, мада ова данас, постаје доминантна" форма. идеолошког отуђења. У том погледу, књижевност је била хитрија и далековидија од филозофије. Као што се може и очекивати, реч је 0 „инфериорној“ научно-фантастичној књижевности, између осталог — и нарочито — 0 совјетској научној фантастици двадесетих тодина. У својим романима „Машина ужаса“ и „Побуна атома“, В. Орловски је антиципирао каснији покушај сједињавања механичких и психичких чинилаца. На страницама „Машине ужаса“,

он скицира ту машину, подешену. да. на.

даљину емитује психичке таласе који пре-

носе безразложну страву. На страну то

што се „кошмарна“ скица В. Орловског већ помало остварује и потврђује у неким производима модерне ратне технике; за нас је важно да је она антиџипирала сливање технологије са психологијом; другим речима, она је наговестила једну стварну појаву која се у идеолошком кривом огледалу одражава као техномистика.

ној паралитератури. Она је разговетно показана у „Чаробном брегу" Томаса Мана, у следећем питању; „Није ли један научник, у смелости своје фантазије, говорио о „животињама Кумове сламе", о космичким чудовиштима чије су кости, мозак: и месо састављени од сунчаних система2" Ако се са висина „елитне“ књижевности спустимо у раван „петпарачке" паралитературе, ми ћемо се опет наћи пред сликом васионе као гигантског организма. Тако, прелиставајући научно-фантастичан роман „Ловче, врати се кући", ми видимо да њетов аутор Ричард Макенеј дочарава некакву планету која је, у суштини, један јединствен биолошки организам. Можда није случајност што је овакав књижевни „витализам' најјасније изражен баш на оним граничним тачкама где се' врши „осмоза" између литературе и науке. Управо на тим тачкама уметнички „вита лизам" је најнепосредније сукобљен са-научним механицизмом.

Данашња тетехномистика пуди привидно, неодрживо решење оцртаног сукоба. То решење је неадекватно, јер не: одтовара ни природи технике ни природи мистике. Оно се дугује извесним спољашњим факторима, наиме — тренутним друштвено-историјским околностима које наводе идеолошку свест да мистификује технику. У основи, дакле, право решење је усАовљено одговарајућим Аруштвено-историјским преокретом који се даје описати као синхронизовање научно-техничке и социјалне револуције. Унутар књижевног хоризонта, ово неопходно синхронизовање назрели су писци пнаучне фантастике. Пишући повест „Аелита“, Алексеј Толстој је наслутио да читава култура мора погимути под гвозденом петом технократије ако социјална револуција олвећ закасни. Симетрично томе, роман (С. Григорјева „Пропаст Британије“ наговештава да ће друштвена револуција бити изопачена и промашена, уколико није праћена одговарајућим техничким превратом,

Одређујући судбину људског друштва и културе, означена синхронизација омотућавала би људском стваралаштву да реши конфликт између науке и уметности. Обо решење нема никаква посла са техномистиком; напротив, оно је из основа руши, Уместо неприродног, хибридног мешања мистике и технике, оно доноси органску синтезу уметности и науке. Чини да је таква синтеза зачета, угла-

Дара "Секулић Јека торе Петрође

: Сјени оца Милоша Горо гојитељко

мисли наше о слободи о: мртвима.

Оскорушо наде у зубима рујна самоопомено маховино по костима,

Старији од очева још те јечимо У сновима.

Ни сједине наше ране не појмише помак ли си срне, шуморење

љубави слатко улиште или пустолина гдје падоше

потонуће и бојиште

одсуство немјерљиво страшно људско одмориште.

Гора ли си за говорење засјеница бијела безболна

на мјесечини невино растиње или тмина злочин опачина

рођењу нашем затајење

згуснут мук, удолина. Знамо се

горо од зелена.

"Ти си понорница

помор нашим изворима

и побједе граница што нас веже с очевима.

ИМЕЛА, ПЈЕСМА

Плод си мене притајене затечене у невријеме

мој неопрез док дрхтурим љупко бреме мека сјенка кад.зажмурим.

Недоношче што се свило У крило ми мазно на ме пије дане, ноћи

док згољна одољевам искри пјесме У немоћи.

Занесох те у свом соку кад друго ми се снило То што у твом оку бије

мој је бисер моје било Чудо двојно неумитно из мог се бића. изродила.

Лијепа губо на мом тијелу од бисерја лажног. круно на-челу ми

од мог. ти је ткива снажног. од мог сока бити,

Ту побједу невеселу тужније ћеш. изгубити у 'срчи мога. грања.

кад избијем-травим -плодом путању под сводом плавим

„Дотле ти си жељна варка невјера од изданка и јалова сања,

вном, у научној фантастици која све више конвергира. са револуционарним ралничким покретом. У предоктобарској Русији, један од најдаровитијих _ пионира поменуте фантастике био је бољшевик А. Богданов. Без обзира на своја озбиљна филозофска врлудања, он је својом књижевном визијом претекао научно сазнање. Тако, на странама романа „Црвена звез: да“ (1908) и „Инжењер Мени“ (1913), Богданов је предсказао откриће „негативног“ вида материје, затим аутоматизацију умног рада и, најзад, нуклеарну _ енергију као базу будуће енергетике. Поврх свега, Богданов је тврдио да свеколику ту научно-техничку еволуцију може осмислити само човекова слобода коју је он схватио као слободу у избору циљева. Наведеним тврђењем, он. је. научно-техничком напретку дао неопходну хуману димепзију чије потврђивање одваја научну _ фантастику од техномистике,

„Ова друга дехуманизује технику, па било да је демонизује или да је обоготворује. Она омогућава техници да „присвоји“ душевност и животност, дакле — из весне особине које јој нису интеренте, а које су најпре морале бити отуђене ол човека. У наше доба, техномистика се јавља као тлавни облик човековог идеолопког самоотуђења, док је научна фантастика оријентисана на разотућење људског бића. . Та фантастика, дакле, не повија се ни према мистицизму ни према техницизму. Она је стваралачки инструмент „практичног хуманизма“. Наоружана овим инструментом,. револуционарна идеологија није изложена опасности да погине ОА сопстве. ног оружја.

Ралојица Таутовић