Књижевне новине

ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ

СОЦИОЛОГИСТИЧКА. ТУМАЧЕЊА | КРЛЕЖИНОГ ДЕЛА

ДА ЈЕ МИРОСЛАВ КРЛЕЖА она ле у реда чак и за оне који не деле његове погледе на литературу и културу могло се најбоље видети из излагања једног нашег књижевног критичара и професора универзитета, објављеног у једном од суботњих бројева „Политике“. Аутор поменутог излагања Ми прлне а а осврћући се (са за: ин пл а ње

закашњењем од две године) на дискусију о Ласићевој књизи тврдио је како свако настојање да се Крлежа доведе у везу са полемикама против социологизма значи заправо покушај да се аутор „Глембајевих“ начини мучеником и жртвом и тако одвоји од југословенског радничког покрета.

Разуме се, било би излишно посебно доказивати колико је бесмислен овај покушај да се ауторитет који је Мирослав Крлежа стекао поред осталог и супротстављањем догматским тумачењима књижевности искористи за одбрану управо тих истих догматских тумачења. Није, међутим, излишно управо поводом оваквог једног покушаја размислити мало више о социологистичким интерпретацијама Крлежиних дела уопште.

У вези с тим, требало би најпре указати на методолошки веома важну и никад довољно наглашену разлику између социолошког и социологистичког тумачења књижевности. Тврдити да литература врши извесну социјалну функцију м тврдити да литература врши искључиво социјалну функцију две су (битно разлдичите ствари. У првом случају, реч је о социолошком, у другом случају реч јео социолотистичком приступу књижевности. У чему је разлика између ових приступа покушаћемо да покажемо једном за ову прилику нужно сведеном и кратком анализом, неких Крлежиних драмских текстова.

Нико, рецимо, неће спорити да је драма „Господа Глембајеви“ вршила и да и данас врши извесну социјалну функцију. Сви ликови ове драме социјално су мотивисани тако да у читаоцу или гледааопу изазивају вредносно негативан став према феномену „глембајевштине“. Исто тако нико неће спорити да „Господа Глембајеви“ припадају оном облику књижевног казивања који називамо трагедијом. Међутим, ако се ова драма у потпуности сведе на њену иначе неоспорну социјалну мотивацију и социјалну функцију није јасно по чему би је — ту драму — требало сврстати у трагични жанр. Чета има трагичног у томе што ти Глембајеви, морално тако проблематични и одбојни, пропадају» Па ипак, читалац не завршава читање Крлежине драме нити гледалац напушта гледање њене представе испуњен осећањем задовољства због пропасти негативних јунака о којима је реч.

Додуше, могло би се приметити, и то би, сигурно, било тачно, да читалац, од: носно гледалац, трагично _ доживљава, строго узевши, само судбину једног Од Глембајевих, Леонеа, дакле, оног који се највише одвојио од те исте „тлембајевштине“. Проблем, међутим, тиме још ни издалека није решен, јер се морамо од мах питати чиме је Крлежа мотивисао Леонеово уздизање над оно што се зове „тлембајевштина“.

Трагајући за одговором на ово питање наћи ћемо да у Крлежиној драми _постоји још један мотивацијски ток. Обдаре“ ност коју Леоне има захваљујући ,лози њетове мајке — лози Данијелијевих — и јесте оно чиме се он издваја од осталих чланова породице Глембај. Овај пак мотивацијски ток, односно тип мотивације, условно ћемо назвати биолошким.

Присутност поменутог типа мотивације огледа се и у Леонеовој „пренапетости“. Ту у неку руку психичку мању вредност наследио је Леоне такође од лозе његове мајке. Леонеов лик показује, уосталом, да ни сама „глембајевштина није искључиво сопијални феномен. Постоји нешто што се у драми зове „тлембајевска крв“. Та крв коју у себи носи Леоне сукобљава се са његовом данијелијевском, истанчаном али „декадентном“ жицом.

Отуда потиче средишњи мотивацијски чвор драме. Трагично је заправо то што управо тај духовно и морално најсупериорнији члан породице Глембај и сам најзад подлеже оном глембајевском у себи, оличеном у некој врсти биолошког фатума. Леоне не убија бароницу само зато јер му је она мрска као најмрачнији симбол глембајевског света и не само зато јер га је она лично повредила и изазвала нето и зато што је из њега протоворила „глембајевска крв“.

То пак да интелектуална и духовна истанчаност и морална — супериорност могу ићи са једним биолошким, глемба-

јевским оптерећењем које на крају тријумфује са снагом фатума, разуме се, пије само једна социјално мотивисана драмска апњеница, као што уосталом, није, ни само неки ефектан спој социјалне и (бполошке мотивисаности него и

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

нешто, што бисмо, у недостатку неког бољег израза, могли назвати метафизичком трагедијом. 5

Обликујући ликов својих _ јунака Крлежа се заправо служио са три мотивацијска система, различито их комбинујући. Портрет Пубе Фабриција је превасходно социјално мотивисан док за обликовање бароничиног лика писац користи, осим социјалног, и биолошки мотивацијски систем. Леонеов лик рађен је, међутим, комбиновањем сва три мотивацијска тока, што је од посебног значаја. за тумачење драме, с обзиром на то да је реч о лику главног јунака. Осим прецизно – одређеног .· социјалног _ статуса Леоне има исто тако прецизно одређен „биолошки“ и „психолошки“ статус пау вези с тим и одређене аксиолошке карактеристике услед којих долази до извесне колизије вредности са трагичним

исходом. . Израз „колизија вредности“ захтева једно објашњење. Још не тако давно

теоријски настројени умови углавном су се спорили око тога могу ли се вредности реализовати. О томе да вредности моту

бити међусобно супротстављене и да је њихов свет заправо мноштвен и хетероген није се много размишљало. Теку

новије време рађа се свест о такозваној колизији вредности. На примеру Леонеа Глембаја ова колизија долази до израза у томе што читалац, односно гледалац жели да са једном тако високом продуховљеношћу и моралном исправношћу иду и неке друге позитивне особине као што су: моћ владања над афектима, олносно психичка стабилност, или, можда, још: тачније „психичка снага“.

Међутим, управо Леонеова трагедија товори нам о томе да овакав спој вредности није нешто апсолутно загарантовано и у томе и лежи метафизичка димензија Крлежине драме. Кратко и једноставно речено Крлежино драмско дело је мотивацијски слојевито, „наддетерминисано“ да употребимо омиљени психоанаантички термин, па га тако ваља и тумачити, То, рецимо, да бароница Глембај судски не одговара зато што је прегазила. кочијама једну стару пролетерку јесте драмска чињеница коју треба читати искључиво у кључу социјалне _мотивације, али то да се бароница подаје сваком привлачнијем човеку (без разлике није чињеница која се може прочитати у социјалном кључу.

Јотш је сложеније адекватно читање Леонеовог лика. Чин убиства може се прочитати, као што је већ речено, помоћу социјалног и биолошког мотивацијског кључа истовремено. Бароница је симбол оног што је у „глембајевштини“ морално најниже — она сама није крвно везана за Глембајеве па је утолико њена сопијална веза са њима јаче изражена. С друге стране, Леоне убија зато што је

из њега проговорила „глембајевска крв“, дакле бполошко а не социјално биће Глембајевих. Крлежа, наиме, социјално

мотивише могућност успона Глембајевих али не и њихову биолошку предиспозицију за тај успон, То да под одређеним друштвеним _ околностима – просперирају особе глембајевских биолошких предиспозипија социјални је фактор, али нем саме те предиспозиције као такве.

Највећу тешкоћу приликом читања „Господе Глембајевих“ представља „метафизички“ мотивацијски кључ. Док се свака карактеристика Леонеовог _ лика може тумачити понаособ у терминима биолошке, психолошке или социјалне мотивације, дотле однос тих карактеристика захтева и једну „метафизичку“ интерпретацију. То да продуховљеност и морална исправност могу ићи са глембајевском афективношћу која се завршава убиством видели смо није драмска чињеница која се може адекватно читати ни у биолошком ни у психолошком нити пак у социјалном _ мотивацијском _ кључу. Теку међусобном односу ових кључева лежи метафизичка димензија драме и управо то чини проблем њеног читања необично сложеним.

КРСТО ХЕГЕДУШИЋ: ИЛУСТРАЦИЈА ЗА КРАЕЖИНЕ „БАЛАДЕ ПЕТРИЦЕ КЕРЕМПУХА"

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА

Други, још захвалнији предмет за размишљање о мотивацијској „наддетерминисаности“ представља Крлежина дра-

ма „Вучјак“. И у. „Вучјаку“ налазимо један социјални мотивацијски ток први чин сав је у знаку тог мотивациј-

ског тока. Међутим, у другом пи трећем чину мотивацијска слика се мења. Социјални мотив је, додуше, и ту присутан — пре свега у судбини Маријане Маргетићке препуштене на милост и немилост сеоским лихварима — али, упоредо с тим, све јаче долази до израза и једна психолошка димензија у ликовима актера драме, пре свега у лику главног јунака Крешимира Хорвата.

И Хорват има у себи нечег „пренапетог“ и „декадентнот“, али у овом случају Крлежа ове карактеристике види превасходно у психолошком: а не у биолошком кључу. Психолошки портрет главног јунака „Вучјака“ обликује се иначе и помоћу контраста са ликом „американке“ Еве. На подлози Евине одлучности и предузимљивости јаче се истиче Хорватова неспособност за акцију.

Разуме се, контраст о коме је реч не

гради се само на психолошким карактеристикама него и на карактеристикама социјалног значења. Хорват је интелек-

туалац који нема ни друштвеног ни породичног упоришта, а Ева је из једне сеоске, патријархалне средине доспела у урбану средину Америке и тамо усвојила један нов животни кодекс.

Противстав између ових књижевних ликова не исцрпљује се социјалном димензијом драме. Хорватова _ психичка лабилност не своди се на социјалне одреднице његовог лика, као што се ни Евина стабилност и виталност не може без остатка извести из њеног друштвеног положаја. Међутим, осим социјалне и психолошке и овде је присутна једна специфична метафизичка димензија драмске радње, опет оличена у извесној колизији вредности, Вредносне, карактеристике Хорватовог и Евиног лика различито су распоређене. Уз Хорватову лабилност и неспособност за: акцију иде изузетан смисао за оно што је морално пожељно. Насупрот томе, уз Евину психичку снагу. иде једна скоро потпуна морална неосетЉивост. а !

Овако распоређујући аксиолошки позитивне и негативне карактеристике својих јунака Крлежа је, не. нарушавајући нимало логику психолошке и социјалне мотивације, постигао и један „метафизички“ ефекат, или један. „метафизички. квалитет“ како би то рекао Роман Ингарден. Неспособност за .акцију сама. по' себи може бити сведена без остатка на раван социјалне и психолошке мотивације, али Када се таква једна црта. доведе у везу са духовном профињеношћу и смислом за моралне вредности и када се уз то супротстави једној комбинацији виталности пи аморалности' какву имамо у Евином лику онда сеу свему томе може. назрети. једна порука која је битно метафизички интонирана.

Образовани читалац двадесетог столећа није више човек који уважава само мсралне и хумане вредности него и човек. за кога активна, делатна могућност људске природе такође представља идеал за којим треба тежити. Управо у више димензисналности проблема света. вредности која је трагична ваља видети један од основних драмских чворова. трагедије „Вучјак“. Контраст Хорватовог и. Евиног лика износи пред наше очи. могућу · несагласност различитих. вредносних димензија. Ми бисмо желели да главни јунак, упоредо са интелектуалним и, моралним квалитетима, поседује и квалитет психичке снаге. Уместо тога, он на крају, психолошки сасвим логично, постаје играчка у Евиним рукама. ; ,

Друга мотивацијска мрежа метафизич,

ке природе плете се око' Хорватове пасторалне, русоовске илузије да ће у патријархалној, сеоској средини. наћи; оно за чиме је узалудно трагао у урбаном интелектуалном амбпјенту своје релакци: је. Истина, Херватово разочарање има пуну- социјалну и психолошку. мотивиса-

Предраг Богдановић-Ци ,

Поредимо кажичасе

Пробуди се, побратиме, из ока му реку украдоше.

У процеп је оборише сновима ме вртлог теши.

Поредимо кажичасе док нас време обилази,

Пуста. раван око боде низ образе капљу људи,

ПУЖ САМОУБИЦА

За доброг бацача ножева проблем усамљености не постоји.

Све дотле се улази у шуму док се не заборави одакле се дошло.

Потом се погледом затвори круг око себе.

Са стаблом од хиљаду сунаца с виса на вис пуж самоубица.

ност. Галерија ликова са којом је главни јунак суочен у другом и трећем чину по снази уметничке мотивације и индивидуализације представља можда једну од најбољих драмских творевина у драмској дитератури новијег доба. Пантелија Црнковић м његов потчињени Митар, затим старац, Томерлин и Лукач — да помене. мо само: ових пет имена — ликови су запањујуће уметничке уверљивости. Простор не дозвољава да исцрпније образложимо ово тврђење. Задовољићемо се само тиме да укажемо на мајсторство са којим је Крлежа комбиновао социјалну и психолошку мотивацију приликом обликовања поменутих ликова. Тако, рецимо, Пантелија Црнковић и његов потчињени Митар припадају истом социјалном слоју, са разликом у чиновима која је такође социјално функционална. Ме Ђутим, у овако оцртаним социјалним оквирима њихови ликови психолошки се битно разликују. Иако се Митар појављује на сцени сасвим кратко то је већ довољно да _ његову – жандармеријску, борнирану савесност и педантност сасвим јасно и уверљиво доживимо као сушту

' психолошку супротност пијаној лежерно-

сти и сочној Пантелије ' Црнковића.

И ликови Лукача, Томерлина и Старца омеђени су истоветним социјалним оквиром. Сви ови јунаци „Вучјака“ настоје да омаловаже Маријану Маргетићку _ полазећи од истог патријархалног стичког кодекса, али психолошке побуде им при том нису исте. Старац брани поменути кодекс са извесном увереношћу и патријархалном сугестивношћу и са нијансом једног очинско-покровитељског става према Хорвату, док Лукач и Томерлин, под плаштом старинске етичности, хоће да изравнају неке личне рачуне са Маријаном Маргетићком, при том се ипаку начину спровођења своје тактике обрачунавања темпераментом и речником знатно разликујући.

Па: ипак, сва та беспрекорно изведена. социјална и психолошка мотивисаност овог сплета ликова не може се у потпуности свести на социјалну и психолошку раван драмске радње. Јер, када се на крају сведе биланс Хорватовог трагања за социјалном правдом остаје у читаоцу, односно гледаоцу, мучно и трагично сазнање да се та правда за којом је Крлежин јунак трагао, не остварује ни у урбаној ни у патријархалној средини, а то сазнање нема само психолошку нити само социјалну него има и једну специфично метафизичку димензију.

Вероватно је оваква усмереност пору“ ке Крлежиног „Вучјака“ један од разлога што је овај изузетни драмски текст и данас још увек у сенци циклуса ТГлембајевих. Тако _ социологистичко _ читање Крлежиног драмског опуса има за последицу и погрешне судове вредности, што је карактеристично обележје сваког сопиологизма. Заговорници овог приступа књижевним делима нису само склони да дело сведу па раван његове социјалне

распричаности

мотивације него и да социјалну мотивацију сматрају за једину _ уметнички вредну димензију књижевног стваралаштва, У случају сопиологистичкогт тумачења Крлежиног литерарног дела то има за последицу да се сложеност и мотивациј-

ско богатство његовог опуса не само своде на једну једину, социјално функционалну раван него п вредновање тог истог опуса на основу неких једностраних и некњижевних мерила.

Никола Милошевић