Књижевне новине

ТРИ ВЕКА ПОЛИТИЧКИХ

ТЕОРИЈА

“ _ Др Јурај Колаковић: „ХИСТОРИЈА МОДЕРНИХ ПОЛИТИЧКИХ ТЕОРИЈА“, ЏП, Издавачки завод „Зрински“, Чаковец, 1973:

ИМЕ ЈУРЈА КОЛАКОВИБА познато је одраније читалачкој публици. Некадашњи асистент знаменитог загребачког свеучидишнот · професора и академика Ферде Шишића, код којега је докторирао запаженом дисертацијом „Обрана Сиска од Турака“, Колаковић је редовни професор на Правном факултету Свеучилишта У Загребу и спада у ред оних малобројних југословенских историчара, који се специјално баве филозофијом историје и историјском методологијом. Из овога под: ручја дао је низ заџажених студија и расправа, међу којима се нарочито исти. чу: „Њемачка социјална демокрација према националном питању“ (1957); „Проблеми око периодизације хисторије“ (1959); „Рана Марксова схваћања о хисторији и човјеку“ (1960); „Хисторијско-филозофски фактор у позитивистичко-емпиријској подитичкој методологији“ (1963); „Политичко-теоретска концепција Марксове Критике Хегелове филозофије државног пра-

ва“ (1964); „Дилтајева антрополошко-хисторијска и структурно-типолошка методологија _ као _ један _ вид филозофије живота“ (1965); — „Политичко-демагошка

схваћања фашизма и националсоцијализ ма“ (1966); „Лењинова политичка мисао“ (1967); да споменемо само оне најзначајније. '

Синтезу Колаковићевих дугогодишњих систематских изучавања ове сложене про блематике представља његова „Хисторија политичких теорија“, у две књиге, од ко јих се прва појавила 1969, а друга почетком ове године. Из наведене и коришћене литературе на неколико главних светских језика даје се одмах уочити да је то ре зултат дугих и напорних студија и самосталних критичких · посматрања — једне научне проблематике на чијем се обухватању, савлађивању и разрађивању утрошиле читаве деценије.

У предговору прве књиге свога дела аутор је објаснио зашто је своја излагања започео са ХМШ веком и завршио са 1848. годином. Колаковић је јасно сагледао да баш ХУП век представља „погодну полазну тачку за проматрање теорија које су се изграђивале на капиталистичким производним основама, као и оних теорија које буржоаске теорије настоје превладати као израз тежњи за новим друштвеним односима сразмјерно развитку производних снага. Овај период Од ЖХУП века — по Колаковићу — довољан је „да се виле хисторијске тенденције и изврши најоптималнији избор средстава за остварење хисторијски вредносних циљева“. А, с друге стране, у својој првој књизи ишао је до 1848. године зато што сматра да „ова година представља код једнога дијела европских народа значајну прекретницу“. Традиционализам, либерализам и национализам добијају после револуције „друге садржаје и друге облике“. Тако се традиционализам — по аутору „од ранијег отвореног контрареволуционарног схваћања преобразио у позитивизам као протутежу теорије научног социјализма“. Либерализам се постепено де формирао и дегенерисао: „Слободну раз мјену потискивао је протекционизам, а на гањском плану мјесто првобитних осуда војних авантура све се више цијенио

КЕИЖЕНЕНОВИНЕ 5

пад таштине ЗА =

КРИТИКА |

тоЈКО МИЛЕТИЋ

ЈУРАЈ КОЛАКОВИЋ

курс агресије и колонијалних похода“. А национализам је добивао „конзервативно и реакционарно значење“ и све више „прелазио у империјализам“.

Друга књига Колаковићевог уџбеника још је обимнија од прве књиге и садржи 453 стране текста. Подељена је у три де ла. Први део обухвата раздобље од револуције 1848. године до Париске комуне 1871. Аутор је најпре језгровито оцртао социјално-економску и друштвенополитич“ ку стварност овога периода на раскрсници; приказао настанак, развој и угушење четрдесетосмашке револуције; њене узроке и последице; развитак научне мисли у "томе раздобљу; затим је окарактерисао даље токове либерализма, национализма и социјализма тога доба; изложио политИчке теорије (позитивизам, расизам, пруски етатизам, ласализам); исцрпно и докуменг товано анализирао социјално-економску и друштвено-политичку с стварност у цари; стичкој Русији са специјалним освртом на настанак и продор нових напредних теорија руских револуционарних демократа (Бјелински, Херцен, Доброљубов, Черни: шевски). Посебну пажњу посветио је аутор сазревању услова за оснивање 1 Интернационале, њеном формирању и организовању, појави антимарксистичких теорија у крилу Интернационале и борби против ових теорија (прудонизам, бакуњинизам). У. другом делу своје књите Колаковић осветљава социјалногекономску и друштвено-политичку стварност од Паћрске комуне до Октобарске социјалистичке ревог луције, приказује развој природних и друштвених наука, анализира даљу разраду марксистичке теорије на искуствима Париске комуне, оцртава појаву првих теог ретичара анархосиндикализма и солидаризма у Француској, идеолога социјалног дарвинизма у Енглеској, разрађивање маркеистичке мисли у Немачкој, Марксову и Енгелсову борбу са противницима марк: сизма, појаву нових грађанских политичких теорија и борбу против њих. Посебну пажњу посвећује аутор револуционарном радничком покрету у Русији: борби против народњаштва и ревизионизма, појави Владимира Иљича Лењина, његовој концепцији партије новога типа, његовом учењу о социјалистичкој револуцији и диктатури пролетаријата, његовом схватању и разрађивању националног питања Као саставног дела теорије социјалистичке револуције, најзад пуној афирмацији марксистичко-лењинистичке теорије социјалистичке револуције у току 1917.

Трећи део Колаковићеве књиге обухвата раздобље од 1917. до наших дана. Излажући настанак и развој новијих политичких теорија аутор је зналачки изложио даљи развитак Лењиновог учења 0 социјалистичкој држави у раздобљу борбе за социјалистичко уређење, анализирао проблеме лењинизма, и дао карактеристику стаљинизма са његовим специфичностима. С друге стране аутор је критички из ложио генезу и теорију фашизма и националсоцијализма, осветлио политику Мусолинија и Хитлера и указао на наказности њихове теорије и праксе, Исто тако, критички је анализирао политичке доктрине католичке цркве, еволуцију од ранијих конзервативних схватања ка неким новијим и модернијим погледима. Са много разумевања аутор је приказао југословенску теорију социјализма, засновану на револуционарним _ искуствима, развојне путеве и суштину социјализма у Југословенској теорији,

Потребно је посебно нагласити као велику предност ове књиге да се аутор није ограничио само на настанак и развој политичких теорија у Европи, него и на другим континентима. Тако, анализиране су и приказане и политичке теорије у

ндији, Кини и Сједињеним Америчким Државама, са њиховим карактеристичним специфичностима.

Посматрано у целини, Колаковићево дело представља много више него врло добар универзитетски уџбеник за студенте историјских, правних и политичких наука на југословенским факултетима и вишим школама. То је један неопходно потребан приручник и за све друштвено-политичке раднике, публицисте и новинаре који желе да се дубље упуте у сложену проблематику настанка и развоја политичких теорија у свету од ХУП века до данас, надовезује се на раније објављено дело академика Лукића и долази у ред оних стандардних дела из друштвених наука која су неопходна свима онима који се интересују за ове фундаменталне пробле: ме од широког општег значаја.

Коста Милутиновић

Од ДИВЉЕЊА КА РАЗУМЕВАЊУ ПОЗОРИШТА

Гојко Милетић: „ПОЗОРИШТЕ И ДРУШТВО“, Београдски издавачко-графички

завод, Београд, 1973

РЕТКЕ СУ кол нас теоретске и аналитич: ке књиле о савременим театарским збивањима: углавном се штампају зборници критика, бележака или литерарних импресија. Управо због тога дело Гојка Милетића „Позориште и друштво" привлачи својом тежњом да се што комплексније објасни и афирмише театар у данашњим, све сложенијим друштвеним збивањима.

Трагање за смислом позоришног делова ња заокупља песнике, филозофе и глумце још од античких времена. У првом делу своје књиге Милетић под насловом „Теоретске маргиналије" износи и коментарише старогрчко схватање о улози позоришта У друштву. Истичући да су све касније теорије позоришта, нормативне и дескриптивне, метафизичке и прагматистичке, класичне и авангардне, успоставиле активан дијалог са античким естетичким изворима, аутор даје преглед различитих схватања о природи позоришта да би се нешто више задржао на утврђивању-марксистичких естетичких основа нових схватања о могућ ностима савременог тсатарског ангажовања. Он то чини веома сигурно, са познавањем естетичких теорија и позоришне ли: ратуре, како би поткрепио сопствено уверење да је позориште више од свих дру' гих уметности везано за облике друштвене стварности, као једина конкретно ма" теријализована и жива уметност, Развијајући мисао да је демократизам у природи позоришта и да се он мења истовремено са природом позоришне игре, Милетић до“ лази до теза које би требало да Позоришној комуни при Народном позоришту у Београду дају историјско:естетички смисао. Иако аутор пореди комуну са Фолксбином и другим у свету познатим формама удруживања театра и гледалаца, тешко је прихватити његову констатацију да: позоришна комуна ствара најадекватније услове за трансформацију позоришног инсти туционализма, за надвладавање елитизма и за непосредну, демократски интегралну ег. зистенцију позоришне уметности која ће се према гледаоцу отварати у свим димензијама и свим значењима.

Са Милетићем је могуће полемисати, чини се чак да он указујући на најактуелније прбблеме савременог театарског де» ловања тражи дијалог са теоретичарима и ствараоцима. Свестан је при томе да из весни његови ставови неће наићи на ра зумевање, али га то ни мало не збуњује, Веома је отворен, заинтересован, понекад субјективан — и увек спреман да брани театар као оригиналну и аутентичну умет-' ност. У делу књиге који је назвао „Интерпретације" занимљива су му излагања о садашњој позоришној ситуацији, о пара доксима позоришног тржишта, кибернетичкој екстази, буџету и естетици и новим сценским формама и новој публици. У овим фрагментима потпуније упознајемо личност Гојка Милетића, његово велико практично искуство, изузетну информисаност о свему што се збива у савременом театру и став према теоретским дилемама модерног израза, Када се овим текстовима додају есеји из последњег поглавља „Ретроспективе“ књига постаје целовит пле доаје за савремену позоришну естетику,

Уз све то аутор се категорично опире свакој вултаризацији проблема који се. односе на позоришну ситуацију и друш“ твене ставове. Полемички тонови се осећају и у репликама са ставовима појединих марксистичких естетичара, Милетић остаје доследан своме уверењу да дилеме које се данас јављају нису нове и свако Аруштво мора нужно да се одреди према позоришном деловању. Истовремено се својим анализама и историјским фактима он залаже за другачији третман позорипг та ограђујући га од свега ефемерног и тражећи потпуније разумевање његове осо бености.

Петар Волк

" ставно,

ЈЕДНОСТАВНА И ПРИСНА ПОЕЗИЈА

Јелена Боснић: „ЈА, ЈЕЛЕНА ПАНОНСКА“, „Либертатеа“, Панчево, 1972.

ПЕСМЕ Јелене Боснић иду у ред оних пе. сама које без икаквих великих двоумљења и тегоба можемо да уврстимо у ин. тимистичку лирику. То је једна тиха и смирена исповест о себи и свету, о свету у песникињи и оном који је окружује и са којим она жели да се поистовети. Једно: непретенциозно, бележећи своје утиске, Јелена Боснић гради свој свет Од малих ствари којима она може да прида и не тако мало значење.

Листа њених тема, ако тако може да се каже, није ни нарочито дуга ни много разноврсна. То је, у првом реду, љубав са свим оним што она доноси од првих, неде. финисаних, трептаја до великих доживљаја, од неизвесности до извесности, Од онога што је тренутак који пролази до онога што је тренутак који се овековечио. Затим, ту је однос према природи, који је, у ствари, једна специфична врста односа према животу. Човек живи у при роди и ван природе за њега нема живота. И љубав о којој размишља и пева Јелена Боснић догађа се у тој истој природи и део је тог истог живота. Живот природе разноврстан и богат, допуњује се љубавним темама и љубавна песма Јелене Боснић понекад је песма о љубави, а понекад песма о природи. Ова песникиња, дакле, укида извесне границе, у њеној љубавној песми човек се стапа са природом и тако спојен и стопљен потврђује своју личност и своје постојање.

Ако бисмо желели да повучемо и трећу страну троугла у оквиру којег су 0сновна интересовања и теме Јелене Боснић, онда би ту трећу страну представљали војвођански пејзаж и војвођанска природа. Љубав је сила која покреће свет, на којој почива свет и — рекли бисмо да Јелена Боснић у то верује — због које постоји свет. Љубав је оно што даје смисао природи, без чега би природа била потпуно празна и дехуманизована и не би имала никаквог дубљег унутрашњег смисла. Али, исто тако, човек не може да постоји без нечега што би представљало његово упориште, што би представљало чврсто тле под ногама, што је, код Јелене Боснић, управо та Војводина. И то она се. љачка, паорска, са бескрајним равницама, њивама које се спајају са хоризонтом, Ђермовима, торњевима и ушореним сокацима. Када. се љубав и Војводина саберу добија се оно што Јелена Боснић подразумева под природом. Када се све то скупи добија се песништво Јелене Боснић,

Јелена Боснић, као што се види, има један доста једноставан доживљај света. Она настоји да такав доживљај света опише и искаже на крајње. једноставањс и чист начин, без сувишних украса и траскавих метафора. Гради целовите песничке слике у којима боје, одређене ситуације и непосредност израза складно једно друго допуњују и не остављају никакве недоумице. На једном месту Јелена Боснић каже: „Кћи сам Војводине. Наследих од ње широку душу, као што су широка поља њена." И једноставна, могли бисмо

да додамо, па да из тог стиха сагледамо малтене потпун аутентични портрет ове песникиње.

Збирка песама „Ја, Јелена панонска" припада, поменимо још једном, интимис тичкој дирици. Писана у облику исповести, она је једноставно изречена истина о животу, као што су све истине, до којих се тешко долази, када се до њих дође, релативно, једноставне и просте, Из њене поруке може да се закључи много. Али она својом поруком говори и нешто друго, можда још значајније. Књигом песама „ја, Јелена панонска".Јелена Боснић нуди једну посебну врсту „Аружбе. То је књига малих лирских минијатура, књига стихова који се могу говорити тихо, који се никада неће цитирати као нешто велико и значајно, али који ће моћи увек да се читају у оним тихим, благим тренуцима када осетимо потребу за једноставном а присном поезијом.

Владимир В: Предић