Књижевне новине

М

САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ У СВЕТУ 2

Индијека књижевност

на енглеском језику

ГОТОВО СВИ ПРИКАЗИ савремене индијске књижевности почињу објашњењем језичке ситуације: у земљи са око 150 говорних, 14 националних и 15 књижевних (петнаести је енглески) језика, заиста је тешко изабрати приступ у оквиру кога би се њена књижевност могла посматрати као целина. Најчешће се иде редом, књижевности се набрајају према одговарајућим језицима, с тим да индијска књижевност на енглеском језику, због њеног изузетног положаја, обично долази или на прво или на последње место.

Историјски, она се јавља као резултат знатног прозападног и антитрадиционалног расположења, које је било захватило индијске интелектуалце, нарочито у Бенгалу, око половине прошлог века. Књижевни резултати тог расположења били су прилично просветарски и почетнички и брзо су бачени у заборав после кул: турне револуције која је, опет у Бенгалу, довела до новог буђења националних идеја. Права и пажње вредна индијска књижевност на енглеском језику почиње да се ствара у двадесетом веку, углавном од та: лентованих и амбициозних младића који у писању на свом матерњем језику нису видели велику перспективу и који су тражили ширу и образованију читалачку публику, као и озбиљније могућности пласмана своје књижевне производње. Отуда. је карактеристична појава да релативно већи број ових писаца потиче из слабијих и мање значајних лингвистичких заједни“ на (М. Р. Ананд — пенџаби, Р. К. Нарајан — канара итд., док је мањи број оних који су произишли из по људству и културној традицији снажнијих заједница хиндија, урдуа, бенгалија и тамила.

Друга, за књижевну науку значајнија карактеристика односи се на изразиту квантитативну и квалитативну доминантност прозе у овој књижевности, док јој је поезија оскудна и само местимично вредна пажње. Постоји једва неколико значајних песничких имена, мебу којима се у старијој генерацији може издвојити Сароџини Наиду, ипак значајнија као борац за национално ослобођење, у сред" њој Нисим Езекиел, уредник одличног бомбајског часописа »Роену Тпфа«, а у нај млађој Дом Мораес, заиста значајан песнички таленат, коме је, међутим, енглески готово матерњи језик: син врло углед“ ног бомбајског журналисте, као седамнаестогодишњак је већ стекао углед једног од првих млађих песника Индије, својом књигом „Почетак“, објављеном 1957. Дужи боравак у Енглеској донео му је и »НомћЋћогпдеп рште«, за другу књигу, „Пе. усме“, из 1960. године. Због тога што се у својим репортажама и у путописној књизи »Сбопе Ауау« оштро и цинички, понекад и помало нарцисоидно, обрачуна вао с манама индијског друштва, а и из уобичајене зависти, прорицали су му брз пад, што је он оповргао већ и самим својим спорим, стрпљивим, дистиплинованим радом резултат којег је била изврсна књига »Јоћи Мођоду«, објављена 1967. то„дине. Разлози за изразиту премоћ прозе мо: гу се тражити и у томе што је ипак кудикамо теже писати поезију него прозу на туђем, усвојеном, па ма како добро савла"даном. језику, али су свакако важнији они историјски: санскритска и остала (тамилска, на пример) класична индијска књижевност имала је развијену и поезију и поетику и у том смислу пресудно утицала на даљи развој књижевности у Индији. Слично важи и за персијску књижевност, чији је утицај био пресудан за књижевност Индије могулског доба и урду језика, који је према броју људи који се њиме служи други најзначајнији језик подконтинента. Ниједној од ових традиција, „међу

тим, није била позната књижевна проза у ·

модерном смислу те речи: она је овамо стигла касно, у деветнаестом веку, са запада, заједно са енглеским језиком, на коме се једино и могла изучавати и усвајати. Зато је не само разумљиво то да су многи прозаисти — почетници „усвојили енглески језик као свој изражајни медијум, нето се не може олако одбацити ни она у Индији често тако жучно оспорава“ на тврдња да је најбоља индијска проза проза писана енглеским језиком. Јер не само да друге језичке и књижевне културе Индије нису имале традицију прозе, па дакле ни књижевног реализма, него су уз то и имале традицију клачине поезије и максималне стилизације, која се сваком покушају увоћења ове западњачке новине трчевито и моћно опирала.

Међу „класике“ индијске књижевности на енглеском језику убрајају се, углавном, три писца: Мулк Раџ Ананд, Раџа Рао и Р. К. Нарајан. Рођен у породици пенџабских занатлија — уметника, Ананд пред: ставља неку врсту „енциклопедисте“ у са временој индијској култури. Пошто му је отац био у британској војној служби још као дете је пропутовао највећи део Индије и тако зарана дошао у додир са двема реалностима које ће га пелог живота оку.

КЉИЖЕВНЕНОВИЦЕ 1

та опкољавају, у рукама једног

пирати — уметношћу и Индијом, и то Индијом сиромашних и потлачених. Данас можда на образованог читаоца снажнији утисак остављају његове књиге о уметности него његови романи и можда је позна тији као „леви интелектуалац“ него као књижевник, али тридесетих година био је метеор на књижевном небу не само Индије него донекле и Енглеске, можда зато јер је први проговорио о једној Индији запуштености и беде, први бар на хумани“ стички ангажован начин. Мане и врлине његових дела су мане и врлине со цијалне књижевности уопште и можда најбоље долазе до израза у поређењу са Другим од тројице: Раџом Раом.

Док Ананд даје понешто грубу, сентименталну и једноставну слику индијске реалности, Раџа Рао покушава да рекреира. традиционални индијски мит; док Ананд жури да своје истине што пре саопшти, Раџа Рао пажљиво компонује свој енглески језик, тако да овај на крају добија, „санскритску дикцију“; док су сви бројни Анандови романи („Кули“, „Недодирљиви“, Село“, „Три листа и пупољак“) углавном подједнако лоши или добри, из готово минималног опуса Раџе Раа убедљиво се издваја роман „Змија и конопац“. Већ сам наслов довољно говори о садржини романа: змија и конопац су елементи метаФоре којом велики филозоф Шанкара 06јатлњава постојећи свет као илузију мају: он није нереалан у смислу да. уопште не постоји, него у смислу да се издаје за нешто што није, за нешто значајни“ је и богатије нето што у ствари јесте, да се представља као змија склупчана на путу а у ствари је само комалић баченог коноппа. Главни недостатак романа је У томе тпто натомилана мелитативност у садржатју и стилу местимично прелази у пуку, неуметничку пропедевтику, као што КОА Ананла натрпавање упечатљитах сли= ка реалности води у површну журналистику. Р. К. Нарајан је писац „малог чотека индијског југа“, писац изузетне литерар. не вештине и велике читкости: другде би

Р. К. НАРАЈАН

то могао бити и недостатак, али је у контексту индијске литературе још увек само врлина. Од млађих треба поменути Бхабанија Батачарију („Ко зајаше тигра“; „Ботиња названа злато", 1960; „Сенка из Ладака", 1968), Аниту Десаји („Гласови у граду“, 1965), Аруна Џоша („Странац“, 1968), али треба додати и то да ова књижевност у општем збиру, нарочито у области романа, није донела нешто заиста значајно, нешто што би могло да уђе у једну свет“ ску антологију, нешто „што бисмо имали право да очекујемо од Индије“ (Кумарасвами) и С. Раџи у своме жучно писаном чланку има право да се пита „Зашто су индијски романи тако...>“

Одговор је вероватно исти као и малопре: одувек је било познато а структура аистичком методом је и довољно егзактно показано како књижевност није сва садржана у језику, него је метајезичка реалност која итекако моћно усађује своје структуре и шаблоне и у ванјезичке слојеве људске свести: снага традиције ни овде није дозволила да се оле далеко. Можда је свест о томе, или бар стваралачка. интуиција, допринела да се у оквиру ове књижевности развије једна прозна врста која истина као врста није довољно призната, али која је овде развијена у оби-

КЛИМАКС ГОДИНЕ

Из „Аутобиографије једног непознатог Инлијпа“ |

ЗА РАЗЛИКУ од живота у Кишорганџу, живот у Банаграму увек се кретао према климаксу. То осећање није постојало садо код нас који смо овамо долазили за време светковине, Домороци су то осећање делили с нама у подједнакој мери, и гледали. су према Дурга Пуџи као према великом климаксу године, којим једино она и може да затвори свој пуни круг. Дурга Пуџа је највећа светковина за Бенгалца, о томе не може бити сумње, али је тешко рећи шта је све она још осим тога. Толико много наноса мисли, осећања и схватања учествовали су у њеном стварању да би сваки покушај да се дође до њеног језгра, одвојеног од слојева што аматера бпо исто тако узалудан као покушај да се издвоји тврдо срце из главице купуса. У ритуалу како га ми обављамо постоји и идеја мајке божје доброчинитељке и рушилачке мајке божје, и мисао о кћери одвојеној од мајке којој се враћа само на три дана, и то у врло људском смислу а не у оном езотеричном Персефоне која се враћа Деметру, и симбол ратничког ритуала одржаног вече уочи битке, и обожавање богиње подземља која тражи кр: животиња да би обожаваоцима улила нову снагу у замену, и с њом, идеја сунчеве жртве Аријеваца, разумљива подједнако и хиндусима, и Грцима, и Римљанима, а коју би хришћанин Пејтер и хришћанин Китс делом разумели а Делом јој се чудили. То је мешавина која сваки покушај симплифицираног објашњења чини смешним. Захтевала би ингениозност, знање и стрпљивост једног Фрејзера или Димезила да би се дала рашчланити, Ја свакако не желим то да покушам. Једино ћу да опишем Дурта Пуџу како сам је видео у Банаграму. Не могу чак ни да кажем да ли је светковина овде слична оној у другим местима, јер је нигде другде никад нисам ни видео.

Фигура богиње је била доста пријатна за гледање, упркос њеним многобројним рукама и оружју у свакој од њих, упркос разјареном лаву на коме је стајала и злом демону који је поражен клечао пред њеним ногама. Све се ово даље разрешавало

ситне декоративне додатке, богиња је имала позлаћен тен, испупчене очи и амигдалоидне црте лица као код богиња се верног будизма. Њене очи су најчешће безизразно буљиле као очи марионета из луткарског позоришта, али на тренутке, не знам како, зрачиле би чудном доброћудношћу, Поред ње са страна стајале су Лакшми, богиња обиља, и Сарасвати, 6огиња знања, обе дотеране на исти начин осим што је Сарасвати, следећи конвенцију, имала тен потпуно бео. Даље поред њих, на самим крилима трупе, стајали су бог са слоновском тлавом Гане и човеколики Картикеја на пауну. Обојица су били синови Дурге. Онај са слоновском главом

"био је бот успеха, док је други, генерал

хиндуског пантеона, у рукама грнчара декоратера постао прави налицкани бенгалски денди.

Светковина је трајала пет дана, од којих је први, дан шесте фазе месеца, био само пролог, а пети дан ритуалног купања и опроштаја, тако да је права светковина трајала само три дана.

а о о о —

_ НИРАД ЧАУДРИ

Дан жртвовања бика био је велика ствар. Не само да су големе секире биле

пажљивије испитане, и изабране оне нај-

теже и најоштрије међу њима, не само да је подигнуто ритуално губилиште импресивне величине, него је чак и посебан све-

"штеник долазио из Маткале, Био је врло

згодан и светлопут човек, уредан џи глатко обријан а изузетно снажан мада му се већ примицала шезлесета. Ништа се није сме0 ризиковати приликом овог обреда, јер ако би секира отказала то би за кућу значило пропаст: значило би да богиња,

му и у вредности на којој могу да јој позавиде и многе зрелије литературе. Реч је о једној синтези есеја, путописа и мемоарске литературе која се увек појављује у друкчијем односу дело“ ва а која пред писца не поставља тако строге формалне захтеве као што их поставља роман, односно чији су формални захтеви много ближи једној строго поетској књижевној традицији него што су то они романескни. Обично се за најзначајнијег представника ове књижевне врсте сматра Бенгалац Нирад Чаудри. Нема сумње да је његова „Аутобиографија једног непознатог Индијца“ својом лириком и сензибилношћу, као и креативним квалитетима свога стила далеко надмашила све романе који су икада написани у Индији. Међутим, његова каснија дела, „Једно путовање у Енглеску“, а поготово „Континент Кирке“ исувише су пуни полемичке жестине, исувише налик на памфлете, мада ни формално, а поготову садржински, нипошто нису безначајни: обарају се на и Индији и на Западу све више узимајући маха „индолатрију“ која Индији страховито шкоди, а Западу најчешће погрешно представља ствари. ·

Одличне прилоге овој врсти литературе дали су два млада писца, Дом Мораес и Вед Мехта, али је од посебног значаја чињеница да се њој окренуо и опробани романсијер Мулк Раџ Ананд: његова о громна аутобиографија „Седам годишњих доба“, досад само делимично објављена, показује по општем мишљењу много више литерарне вредности и зрелости него било који од његових иначе танушних романа.

Из овог контекста немогуће је изоставити једног писца који се иначе не убра ја у индијску књижевност, В. С. Најпаула. Пореклом Индијац, рођен у Западној Индији, на Антилима, он је као студент отишао у Лондон, да тамо и остане, и да тамо стекне своју књижевну репутацију (роман „Кућа за господина Бисваса“ и други). Тек као потпуно зрео човек и писац отишао је у Индију и као резултат једногодишњег боравка у њој написао „Зону мрака“, књиту пуну дубоке емотивне везаности за Индију и оштре критике Индије. У њој постоји и одлично објашњење књижевне ситуације коју смо овде покуштали да изложимо: „Роман је са Запада. Он те део оне западне бриге за љулску судбину, одтовор на сада и овле. У Индији мудри људи вите су волели да окрену леђа томе сала у овле и ла заловоље оно што поелседник Ралакриттнан зове ,осногна људска глад за невиђеним'. То није добра квалификација за писање п читање романа“.

Твртко Куленовић

незадовољна, одбија да прими жртву. Зато се на дан жртвовања бика чудна напетост могла читати на свачијем лицу. Сви чланови породице, укључујући и старог ујака и остале најстарије, били су присутни; Кад су тројица слугу увели окупаног и окићеног бика, сви су му притрчали и трљали му врат растопљеним бутером да му кожа постане мекша. Сцена је била иста као и код жртвовања козе, али уместо нама познатог свештеника ту је сада стајао тај јединствени лепи и снажни старац, витлајући за часак над главом тешком секиром, да би је затим као гиљотину сјурио на врат бика. 5

Сцена која је следила личила је на ортију чак и нама који смо на такве ствари били навикнути. Све слуге, сви посматрачи, све моји сеоски рођаци свих животних доба, падали су по грчећем се, за нас као планина великом трупу бика, мазали крвљу себе и друге и, правећи грудве од сме. ше крви и прашине, гађали се њима, То је трајало петнаестак минута, за које вре ме сам ја стајао застрашен и пренеражен крај задњих врата колибе испод бакуловог дрвета. После тога двориште је цео дан и све до следеће ноћи мирисало на крв, мокру земљу, изгажено цвеће и тамјан.

Кад смо отприлике један сат после жртвовања селали да певамо хорске песме у славу богиње, расположење би се чудесно променило. Стари ујак давао је интонацију: „Свет је бол", и ми смо почињали споро и озбиљно:

Свет је бол,

Пролазно је све што он узалуд собом носи;

Никад не стремим, никад не жећам

Ја за његовим краљевством таштим...

Нирад Чаудри

ж

НИРАД ЧАУДРИ је једна од најзанимљивијих по јава савремене индијске књижевности, Рођен 1897. у Источном Бенгалу, данашњем Пакистану, изузетно начитан и образован, у књижевности се јавио врло касно, кад је већ био у шездесетим годинама, „Аутобиографијом једног непознатог Индијца", меморијалном прозом изузетне постске лепоте, писаном, као и каспија његова дела, на енглеском језику. Можда још већу, а свакако контроверзнију славу стекао је „Једним путовањем у Енглеску" " „Континентом Кирке" у којима се, нарочито У овом последњем, прилично памфлетистички обрачунавао с класичном индијском традицијом и у којима је. на жалост, испољно и склоност ка извесном бСрзоплетом закључивању,

Текстове на 8. и 9. стђани | изабрао и превео Твртко Куленовић