Књижевне новине

| ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

| ПЕТА КОНФЕРЕНЦИЈА АФРО-АЗИЈСКИХ ПИСАЦА

У Алма Ати, главном граду Казахстана, одржана је од % до 9. септембра Пета конференција афро«азијских писаца. Организација 2фро-азијских писаца постоји већ петнаест година, од Прве конфеа одржане 1958. године у ашкенту. Следеће конференције, у; Каиру, Бејруту и Њу Делхију, ојачале су ову организацију и учиниле је духовном снагом од великог међународног значаја. Основне идеје око којих су се писци два континента окупила јесу идеје антиколонијализма и антинмперијализма, мира и пријатељства међу народима и друштвеног и културног прогреса. Мако је Пета конференција одржана у знатно бољим околностима у свету, након завршетка рата у Вијетнаму и стишавања хладног рата међу ведиким силама, и ова је конференција, одржана непосредно уочи контрареволуције у Чилеу, показала верност афро-азијских писаца ранијим идејама, будући да још увек у свету постоји много жаришта сукоба између држава и народа (на Блиском истоку,

у Индокини итд.), где је неопходан утицај свих људи добре воље и мудре речи како би свет осигурао прогрес живећи у миу и међусобном разумевању.

нференцију су телеграмима поздравили многи државници, међу

ДОБИТНИЦИ НАГРАДЕ

којима и Леонид Брежњев, Индира Ганди, Анвар Садат итд.

На Петој конференцији учествовали су делегати из 55 земаља Африке и Азије и присуствовали гости из 16 земаља Европе и Јужне Америке и неких међународних културних организација. (Од југословенских писаца гости су били Цирил Космач, Дратан М. Јеремић и Симон Дракула.) У вишедневној дебати, афро-азијски писци су истакли потребу у већања друштвено-политичког значаја уметничког стваралаштва и утицаја писаца у културном и Аруштвено-политичком животу својих Из резолуција које су,

земаља. У, на предлог разних комисија, до

и једногласно _ прихватили, и јао писци

види се да афро-азијски пи захтевају _ доследно спровођење мира у Индокини, осуђују во сију Израела против аравеких држава, изражавају солидарн ст са постојећим ослободилачким о кретима (посебно у португалски: колонијама) и одлучно од АЈ сваки покушај оправдања неоко. лонијализма. У Општој ни цији истиче се да је Пета ко! НЕ ренција указала на чињеницу | су афро-азијски писци усп а се уздигну на виши ниво Не собног разумевања. При Ма, поздрављена идеја 0 одржавању Светског конгреса мирољу + снага који ускоро треба да се о: држи у Москви. За генеравн ој | кретара организације полен КЕ изабран египатски писац · ф Ел Себаи, а за заменике., се и тара Субхас Мукерџи (Индија А Алекс Ла Гума (Јужноафричка нија). Следећа конференцита и ће одржана 1977. године У 7 Пета конферен а Је бнаа Бе гена низом манифестације, _ А. о потврдиле пријатељство : иза: ца многих земаља са че Тр Ка Много пажње Је 13 књига афричких и преведених на г Савеза и неких писци присуство-

тинента. Н вала изложоа азијских писаца језике Совјетско

земаља чији су: пи ; ТЕ "= копференпији као Тот Највећи број експоната · прел-

сите превелене на „тављале су КтИГе

разне језике џ Совјетском Савезу, ва било је запажено присуство с;

КОЛЖЕВНЕНОВИНЕ «1

„лотос: СЕМБЕН УСМАН,

и превода на многе друге језике, а међу њима и књиге преведене на разне југословенске језике.

Предате су и награде „Лотос“, које се сваке године додељују најистакнутијим писцима- Африке и Азије, Овога пута награде су приМили Од азијских писаца јужновијетнамски песник Тху Бон, од афричких писаца кенијски прозаист Џемс Нгуги, а од арапских писаца и код нас врло познати алжирски књижевник Катеб Јасин. Поред тога, овога пута је предата и награда сенегалском прозном писцу и филмском режисеру Сембену Усману, који је

"ту награду добио за 1971. годину.

Одржано је и једно књижевно вече, на коме су наступили песници и писци са четири континента. Посебан аплауз побрао је Цирил Космач, који је без уобичајеног превода, говорио на словеначком и, очигледно, био добро схваћен од публике која је до последњег места испунила салу позоришта „Николај Островски“. А једно пре подне одржана је у Академији наука Казашке ССР прослава 1100-годишњице рођења чувеног филозофа и писца Абу Наср ибн Мухамеда ал Фарабија, робеног у древном граду Отрар, који се налазио на садашњој територији ове републике.

ТХУ БОН И ЏЕМС НГУГИ

Примљени у Алма Ати и Казашкој ССР с великом топлином и изванредним гостопримством, учесници и гости Пете конференције афро-азијских писаца понеди су најлепше утиске о средини у којој су провели неколико лепих дана, пуних не само официјелних скупова већ и разних не формалних сусрета и личних контаката, који су још једном посведочили да писци стоје у претходници прогресивних идеја, од којих многе тек треба остварити.

0 ПРИРОДИ ЛИРСКОГ

ПРИКАЗУЈУЋИ недавно књигу познатог терманисте и есејисте Валтера Килија СМаџћег Ку) „Елементи лирике“ у листу „Ре тен", Вернер Рос (Мегпег Коз5) се пита: = Како се данас говори о лирици2 — и одговара: — Дуго је важило као правило да то треба радити скоро лирским тоном, приближно, поетском „Аикцијом. Изгледало је као да је извесна чежња саображена једном роду. који своју етзистенцију сам битно захваљује полету осећања, штимунгу и свему ономе средствима прозе управо неухватљивоме.

Рос каже да је то важило нарочито у случају ако се сама песма славила као откровење, ако је померена у близину мистике и ако је лирски песник дигнут у позипију пророка.

Рос затим наводи Емила Штајтера, који је У свом, раније веома омиљеном, озопљном и сасвим научном огледу „Основни појмови поетике“ написао: „Али лирско се надахњује. Чекати на надахнуће то је једино што лиричар може да чини. Ко се вазда узда у милост, тај сме само на милост да се ослони и не сме да очекује дејство смате, воље и стрпљења.“ Кад су ту мисао формулисали песнипи, она се уздизада још више. Као доказ тога Рос питита, из „Разговора о песмама" Хуга фон Хофманстала: „Те поноре, У којима живот сам себе гута, један вепгттак може да прожме светлошћу, да разреши, да из њих

библијско-космичке. мисли

начини Млечне стазе. Такви тренуци су рађања савршених песама, а могућност савршених песама је без граница, као и могућ ност оваквих тренутака.“

У међувремену су се — вели Рос — времена променила: песме се више не уче, песничка читања се ретко одржавају, а и ако се одржавају, онда су без дигнутог тона. Готфрид Бен је храм заменио радом, а Макс Бензе је покушао да математизира лирику. Полулирски жаргон, који су германисти исповедали, изашао је из моде и замењен је необрадивом, пригодно усамљеном научношћу, која је своју терминологију позгдмљивала најрадије од лингвистике или социологије, или од обеју. И зато је — вели Рос у оваквој ситуацији врло пријатно кад један значајан зналац, као што је Валтер Кили, лирику истражује њеним сопственим, њој својственим мерилима. Наслов књиге је — по Росу — једнозначан. Основне саставне делове Кили разуме у истом смислу као што хемија примењује термин „елементи“. Он сме свакако да се позива и на певајућег истраживача природе — Гетеа, који је у једном писму отприлике овако прибележио: „Сваки песник гради своје дело из елемената, које један, разуме се, успева органскије да преплете него други“. Није реч о „лирском“ као мистичној потенцији, већ о лирици, о укугности свих лирских песама. У о вај метод, који води преко германског „просвећеног стила“, спада најзад и то да демонстрациони материјал не сачињава, као код Штајгера, један мали исечак светске литературе, наиме немачка лирика од Клаопштока до Мерикеа, с мало Сафе пре тога и мало Рилкеа после тога (чиме је и исход унапред одређен). Овде је архаично, исто тако, само по себи разумљиво, обухваћено као и најмодерније — од Сунчане песме Мудбаре у Северној Аустралији до Езре Паунда.

Рос наводи елементе које Кили обрађује. То су природа, варијација, време, митологија, алегорија као и персонификација, штимунг, маска, краткоћа. Могли би се наређати и други, избор је шупљикав, сажима само феномене. Видљиви постају лукови традиције, остваривање и повезивање елемената у историјском простору, у раду генерација. Додуше, литерарни научник не треба свеце заштитнике из других дисциплина, али он мора донекле да познаје хиљаду одаја светске литературе. Тако се познавање само германистике, романистике и англистике показује као сувише уско. Начитаност не сме да се заустави ни на којој стручној граници, ако у игри односа и промена хоће да открије оно постојано. Националној науци, каквом је германистика себе тако дуго и радо сматрала, не преостаје ништа друго него да се интернационализује. Рос истиче да је, после великих резултата немачких романиста, од Ернста Роберта Курциуса до Леа Шпицера и Хуга Фрил: риха, заслуга германисте Килија што је само по себи разумљиво оцењивање са становишта светске литературе изабрао и применио. Како се то догађа, може се демонстрирати на оном елементу лирике код којег су Килијева раз-

"дика и антитеза у односу на

Штајтера најухватљивији: на „шти мунгу“. Штајгер, код Килија го тово неспоменут али стално визиран, „штимунг“ сматра фундаменталним појмом. Будући да се може говорити о штимунгу једне вечери као и о штимунгу једне душе, овај појам по њему најооље погађа укидање граница, стапање изнутра и споља, које мистици и лирици треба да је заједничко. Насупрот томе — каже Рос — Кили доказује временску повезаност појма, његов помодни успон управо на таласу успеха једног поетског текста, коме се пришло историјски, а који је био кривотворен, наиме, поетском тексту Осијана, који је Вертеру пружио модел своје пометње осећања и изгубљености. Кили и ка же да се зато у атар истине мора признати и то да је Штајгер џ уву имао само Брентана и Ајхендорфа, те стварне усклађиваче, Но, шта вреди једна дефиниција, кад она обухвата само уз роке2

То што Килија — а с њим и низ филолога средње генерације, који се спремају да постану стари — то, дакле, што њих одлику“ је, јест нешто што Рос жели наз вати адекватном научношћу, која, по њему, лирском више не одтовара лирски, како су то претходници чинили, дли она зато с литерарним поступа литерарно, својим сопственим категоријама, и језиком који је тачно смишљен и уву пријатан, одговарајући правој поезији онако како она зас лужује: добром прозом, Томе закључује Рос — кумују сви мулри мислиоци и добри прозаисти: Гете пре свих, али и Ниче, и не као последњи, у одбрани против сувишних дискусија о методима „неупоредиво _ начитани“ — Карл Маркс. '

Александар Б. Поповић

ХУМОР И САТИРА

КАРИКАТУРА МИЛЕНКА КОСАНОВИЋА

ПЕТ ПАРОДИЈА

Ото Шолц

НАДВОЈЕ КАЗАНО О ПТИЦИ

Начекати се пред ненастањеним кавезом. Будеш. ли чуо, да неће онамо итица (ти знаш која, са колико крила, она зна све о твом знању, а остаје незнана себи), ти ћеш пасти, човјече, у бездан јецаја. Ко ће да те дигне руком гласа над понором»

Сјећаш се до ноката оне птице, зацијело. О њој је нешто као надвоје казано. Ето, кавезова ријеч, говор шутње за птицу.

Такав си и ти кад најгласније шутиш,

човјече без итице неизмјерне.

Очи су твоје глухе,

и уши немају вида.

Мирјана Стефановић ПОДЛЕГАЊЕ ПРОМАЈИ

Зид осећа потребу да буде разлупан дугим — предугим ударањем о дремљиву главу свог зидара. Баш о ту главу споља обложену неодговорном кожом и не што колорисаном косом.

Глава, ако она заслужује то име, мисли мисао властите мисли, уместо да оставља врата у зиду натбезразложније отворена.

Хитро, без икаквог надзора зидареве некад лолинске а сад успаване главе, промаја заобилази камару непажње и маше кијавичавим крилом _ стерилној равнодушности. Као злонамерни намерник прескаче праг и нуди угриз чак јајетовој љусци. Жуманце, несвесно свог жућкастог стадија, страдаће од промаје.

Најзад — љуска се одриче јајета, зид диже руке од зидара, а промаја подрхтава као непоједени пудинг у чинији, јео слути да ће и сама добити назеб.

Изет Сарајлић

ТЕМЕ И ВАРИЈАЦИЈЕ

Ако овај трамвај при поласку цимне,

испеваћу њему трдњу место химне.

Ако онај тигар не престане да режи, одвратићу њему искреним: „Завежш“

Најави ли жаба рекет, макар кратак, биће јој речено: „Волим жжабљи батак ..“

Извиру из песме што никад не иисрипи

Дунав, Дон, Миљацка, Сена, Мисисипи.

Увиру у песму (одлична је, стварно)

Нил, Миљацка, Волта, Сома, Дунав, Арно.

Критичар без духа нек добије . пацке

крај Дунава, Тибра, Рајне и Миљацке.

Зар с Гинтером — Немцем да расправљам фраге» Боље — сви да чују наше гутентаге.

С Умбертом из Рима или из . Ливорна

гајим сличну тему серитом бонђорна.

А с Васјом из Москве причи никад краја:

— Задравствуј, как здоровје, как жизњ молодаја2г

Песму чуди строга порука маслачка: — Пусти ме на миру. Не помињи. Тачка.

Ако ниси с месмом већ с бутом

телећим, знај да те не могу ничим да усрећим, Ако појединци неће такав дистих, створићу још бољи, а на штету истих,

Жак Конфино

ТАЈНА У ПРЕДЕЛУ ПУПКА

— Купи пет лозова, па ће шести упалити. Тако ми терапије, дијагнозе и лесковачких ћевапчића! кажем ја кума Перси чији кревет има тргање у ногама, ваљда због тога што му је сламарица пуњена Алајбеговом сламом.

Она, заправо Перса, а не сламарица, најслађе се смеје.

— Какви те лозови спопали! Ти си ми једина премија без лоза, куме докторе... — реагује Перса, као да је у питању најмање смак света. — Да није тебе, не бих чувала у сламарици стотину бочица са таблетама против несанице, а за миран сан. Елем, будеш ли ме и даље лечио, несаница има да ми се претвори у ултра-спавање, и то до мдућег помрачења Сунца заказаног за 2150. годину.

Смејемо се обоје од срца — ја од њеног срца, она пак од мог. И прекидамо дакле сваку даљу дискусију о томе.

Смешка се и Јордан, увративши као санћим да попије кафу, а у ствари да ме пита: сећам ли се покојног доктора Милојковића из времена кад он још није био сасвим покојни2 Дабоме, ко се не сећа тог некадашњег дасе и његовог списка болесника којима је товорио да су спасени ако не од сигурне смрти а оно од још сигурније кијавице...

Наравно, ја познајем ми чувену пацијенткињу госпа Флору и тим поводом мислим да је тешко оду“ зети комплекс човеку — или човека комплексу. То вам је изузетна, вапијућа госпа која се некад обраћала Милојковићу и штавише мени осам пута дневно, било лично било безлично, тј. преко телефонске жице, и увек питала: „Док торе, зашто ја још живим>“

Моја би маленкост на то одговорила: „Зато што нисте ни Од чега болесни, дајем вам часну терапеутско дијагностичку реч..." Алп је Милојковић пронашао код тоспа · Флоре неку _ тајанствену тачку у пределу пупка. На основу таквог налаза неопозиво је тврдио да то није знак интерпункције, него знак одистинског, чак судбоносног обољења. Па ипак, Флора је надживела Милојковића за 38 година, мада и данас горко понавља: ·

— Кад би деценијама полако умирем без помоћи доктора Милојковића, једног одличног лекара, чему онда уопште да живим2

Милан Комненић ЗВЕРКИНА ПОСЛА

Са рогатим шетртом нисмо: Обрва му шућмураста. Мајсторско погледај писмо, Окачено изнад“ храста. Под присмотром три ћурана Сат је рзо из потаје. Нојца јекну ко мембрана. Зец обамре. Слути шта је... Да се часом не мигоље Изненадни вуци сури

Што уз прасак вруће воље Гоне месо у клисури2 Неће зверка риђобела

Да јој чопор напакости

И да отме, без опела, Врашки, зечје земне кости. Путем днева или ветра' Она ће да одлепрша,

Макар и без таксиметра,

До пешчара. Не, до крша.

Парафразирао Лав Захаров