Књижевне новине

ДОГАБАЈИ

(АВЕТОВАЊА 0 КУЛТУРИ

Наставак са 1. стране

талног уметника, Културног ства. раоца је, по речима Тешића, но. вом уставном материјом решен тако да он може да Делује искључиво као члан неке од интересних заједница а не као самостална индивидуа, јер је нагла. шено да он има исте интересе иста права и обавезе као и за. једница.

Драгутин Тешић је указао на опасност од идеализовања и наивног ишчекивања да ће се све =шити доношењем нових устава. Указано је да такав однос може да буде и вид отпора разних врста као и опотунизма, нарочито када се има у виду да смо ми, гле. дано историјски, тек у процесу развијања удруженог рада.

Учесници У дискусији су из разили пуну подршку новим уставним текстовима, са извесним примедоама практичног значаја, као што су: договор око цена услуга, дистрибуција | културних творевина, итал.

Градска конференција ССРН Београда (секција за културу) у договору са Културно-просветном заједницом – Беотрада, Конференцијом синдикаљних организација београдских установа културе, Ко мисијом за образовање и културу Градског већа Савеза синдиката и Београдском заједницом културе организовала је, у оквиру уставних дискусија, 2. октобра о. г. у просторијама Градске конференције ССРН Београда, саветовање на тему „Култура у нацртима ус тава СФРЈ и СР Србије".

Говорећи у свом уводном излагтању о континуитету наше реводуције. потпредседник Републичког извршног већа Александар Ба. кочевић најновије уставне промене подразумева не као нешто споља наметнуто, изван наше праксе, већ као резултат остваривања устава из 1963. године. И овде је подвучено да се суштина уставних промена своди на стваргње максимално повољних услова да радничка класа и сви радни Људи наше земље постану пресу. дан фактор у друштвено-економским односима и у политичком систему. Е

Изражавајући уверење да је својом целином уставна концепција друглтвено-економских и АРУ штвено-политичких односа од кар диналног значаја, од пресудног значаја за трансформацију културе, културне политике и културног живота на самоуправним од носима, Бакочевић види могућност успешније функције културе “ нашем социјалистичком друпштву пре свега на основу интеграције са другим областима рада. „Концепт текста Устава, онакав какав је дат, има изузетно значење за јачање класне функције културне политике и нашег кул турног живота уопште. Тако је приоритет у оквиру функције Куд турне политике дат оним проме нама које јачају њену социјалнокласну страну.

У дискусији која се развила после уводног излагања, узело је учешћа много дискутаната. Оно што би свима могло да буде заједничко јесу примедбе на текст језика устава. Многи су се сло жили да језик којим су устави писани није довољно јасан, прецизан и прихватљив за шире Аруш твене слојеве. Зато је дошло до предлога да би најбоље било да се на крају уставни текстови упуте на дораду и стилско усавршавање језичким стручњацима,

Професор Драгам Недељковић је, на пример, рекао да му се чини да је језик којим су наши устави писани доста „нејасан и штур. Он сматра да би један такав документ као што је Устав треба. ло да буде одраз целокупног на. шег културног стања, нашег ду“ ховног стања и наше интелектуалне моћи, Даље је скренуо паж њу да је цела наша заједница животно заинтересована за ОдТОЈ, морал, за културни ЛИК нашег човека, за поимање дужности наших садашњих и будућих поко дења, пледирајући, са тим у вези, да се јасније истакне степен оба везе друштва када је У питању обавезно и бесплатно школовање, Посебан осврт је учињен на на суптну Аоуштвену потребу стимулативнијег односа у третману изу. зетно обларених Бака. Истакнуто је, такође, да је Од друштвеног

значаја и користи не само декла.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11

о ———————————

ративно одређивање слободе змаучног и уметничкот стваралаштва. већ и потреба да друштво стимулативно делује и потпомаже остваривање слободног развитка науке и уметности,

Шеснаести проширени састл. нак Секретаријата Културно-про: светне заједнице СР Србије, одржан у понедељак 8 0. м. у просторијама Културно-просветне заједнице Србије, са темом „Култура у платформи за Десети конгрес ск Југославије", дао је доста исцрпан и целовит прилаз материји која је протеклих дана била на тапету споменутих друштвено-по. Аитичких организација.

Мирослав Матковић. члан Секретаријата ИК СК Србије и члан Културно-просветне заједнице Србије, био је у свом уводном из латању категоричан са уверењем да је измењена ранија, за марк; систичку идеологију неповољна, ат мосфера и да је сада време да се рашчисти са идеологијама које су супротне СКЈ. Питање идејног уједињавања је у овом тренутку постављено као централно питање, а за нека питања идејне ак: ције у култури речено је да за служују посебан осврт. На при. мер, недостатак идејне акције мора бити надокнађен сталним дијалогом, што би требало да постане пракса СКЈ. Неки погледи, подсетио је Марковић, да у култури не може ништа да се догоди без „комитетског мешања" су погрешни и не би дозволили неким Људима да еволуирају у својим схватањима. Говорећи даље о не ким покушајима да се Савезу комуниста подметне питање: да ли је за интелигенцију или против ње, нарочито врхунске, изведен је закључак да то само упућује на перманентну политичку акцију против немарксистичких приступа овом и сличним проблемима, као и против постојања тенденције да се избори посебна улога интелигенције у Савезу кому. ниста.

Никола Радаш, секретар Културно-просветне заједнице Београда, приметио је да је култура постала поприште рашчишћавања годинама нагомилаваних проблема. и да је сада тренутак да се у култури заиста нешто измени.

Секретар Градске конференције Социјалистичког савеза Београда Боко Стојичић. је за-то да се изврши детаљна анализа стања у култури, истичући да дискусије чес. то нису на нивоу најбољих могућих решења са којима би могло да се изађе пред тако значајне скупове као што су то предстојећи конгреси.

Републички секретар за култу. ру, Гојко Милетић, говорио је о постојању континуитета наше ре волуције и нашег самоуправног развитка, али је напоменуо да је паралелно са нашим самоуправним развитком постојао и конти: нуитет либералистичких концепа: та, као и догматских, које сада треба превазићи.

Секретаријат Културно-просвет. не заједнице Србије ће и даље пратити токове дискусија у вези са најновијим друштвено-политичким документима а и сам ће се активно укључивати У општу тевденцију разраде материјала о ко. јима је реч. .

Душан Јагликин

СА ТРЕБЕГ МЕБУНАРОДНОГ ТАКМИЧЕЊА МУЗИЧКЕ ОМЛАДИНЕ — НОСИЛАЦ П НАГРАДЕ, ДОРА СТАНИЛОВА, СА ОРКЕСТРОМ ЈНА И ДИРИГЕНТОМ

АНГЕЛОМ ШУРЕВИМ

ЛЕТОПИС

СТУДИЈА 0

„ХЕГЕЛОВСКИМ МАРКСИСТИМА “

ХМ издању Оксфорд јуниверзити-преса објављена је обимна студија Фридрика Џемсона „Марксизам и форма“. То је збирка са стављена од шест огледа а бави се мислиоцима који, грубо речено, спадају у категорију „хегеловских“ марксиста. Теодор Адорно, Валтер Бењамин, Ернст Блох, (до скора слабо познати англо америчкој публици) Херберт Мар. кузе, Беођ Лукач и Жан-Пол Сартр. Методолошко поглавље „Ка дијалектичкој критици“ пред: ставља покушај да се сви ови филозофи обухвате једним општеодређујућим начелом и да се та: ко удруженим снагама пође ко. рак даље, улево наравно, у напад на англо-амерички позитивизам и емпиризам.

Мада у заглављу књиге стоји навод из Лењина: „Интелигентни идеализам је ближи интелигент. ном материјализму неголи неинтелигентни материјализам“, Џем. сон, слично Алтисеру, (прихвата материјализам „само у крајњој инстанци“, па чак и тада не оба-

Радослав Војводић

везно; пре тога он ће се трудити да прикупи сваку могућу струју савременог мишљења која би се могла сматрати („у крајњој ин станци“) дијалектичком. Под ди: јалектичком мишљу Џемсон под; разумева сваки облик медитира ња или свако уметничко дело које је само-рефлексивно, тј. ко. је је свесно властитих судова и процеса. У овој тачци приметан је утицај немачких романтичара, који су критичност, чак извесну иронију, сматрали нужном до пуном _ уметности. Набрајајући прагматизам, феноменологију, логички позитивизам, егзистенција. лизам, фројдизам, руски формализам, америчку Нову критику он их све без разлике сматра за покрете _ „дијалектичке _ свести“ (који нападају „наше конвенционализоване обрасце живота“). С оне стране овог популарног фронта лежи подручје марксистичког материјализма. Марксизам у ту мачењу Фридрика Џемсона релативизиран је као један редукционистички „модел“ међу многима.

|АОК СРЕМОМ ПУТОВАХ

Боја је потребна

као сунце,

као трава.

Опседнут сам, очигледан, одвојен.

Не спавам!

| Боја природе,

| као трава младости кад крене.

| Други су зачућени, | док се осмехују | уместо мене.

У ликовима праведника узнемиреност

се шири.

Могао бих увек друкчије али у шумама,

где су ми немири.

кад се не сме. Јер сада. знам, да више нећу

| писати песме, Киша пада ево у Срему и у детињство моје стиже. Киша пада и све је зелено као блесак животодајни, што ме лиже.

Шинобус јури, јури

и на многим лицима радовање.

Они што умују измислили су лепоту, благост,

ово путовање,

Али шта ако се ја насмејем онако само за себе»

Ово се може волети као страх

за тебе.

ж “ "

Ви лепо изгледате, душо, и ја бих вас

љубио.

Али ја ћу сићи у Руму, знате, али ја, глас се изгубио,

Ако дођете у Београд радо бих вас, миловао.

Не знам како, знате, музжс ми је љубоморсн, јао, јао.

Ништа зато, драга, вртови ће наши бити здружени.

Као извори у бујицама, као облаком Срем, окружени.

Ево како се Срем опасно приближава меланхолији.

Како све у своје мреже веже, како не одолева, чаролији.

У музику тоне свест али не лете лепи лабуди.

У мојој је вољи

што ми небеско сијање засипа груди.

Искључите, господо, политику ту блудњу и то коло,

наоколо.

Пијани сусрети под стубовима и виловито се

наболо.

Како ли ћемо живети, људи, данас громови опет

бију.

Срце, сунце, смех — залуд, благослов у таласу,

ију, ију, ију.

Дубина се отвара, браћо, а је ли пут наш

сигурно вођен!

Хиљаду струја озбиљних броди, још броди, а рт није рођен,

Хоћемо вино да се пије, победник воли узбудљив правац тај.

Хоћемо вино да тече, кликтаво, гостољубиво, дај нам, дај.

=> ,

Основни проблем овог модела је, према томе, избор неке коначне тумачеће серије која може ста јати као означивач за друге по. вршније означнице; у марксизму ова коначна серија је социо-еконвомска, или облик начина произ водње; за структуралисте то је сам језик.

Начин производње овде св превасходно схвата као интелек: туална конструкција а не као со цис-економска стварност по себи. А појам облика изражава фено. менолошку епистемологију – пре него што указује на дате социо економске односе. По речима са. мог Џемсона, марксизам је „апсоаутни формализам“. Управо на овај начин су „марксизам“ и „форма“ из наслова доведени у везу. Стварност до које Фридрик Џемсон жели да дође збрисана је његовом властитом феноменолошком схемом, јер није стварност оно што је „доживљено“, У ње товој схеми „стварно“ постаје егзистенцијална интелектуална конструкција, заснована на се ћању и надању, _ помоћу _ које фрагментација или квантифика ција „дате“ друштвене стварно“ сти може да се схвати.

Од својих омиљених филозофа Џемсон црпи категорије „стварности“: Адорно га надахњује сво јом „негативном _ дијалектиком“ мефистофеловског типа, Валтер Бењамин и Ернст Блох се наи» менично смењују као представ, ници носталгичног и 'утопијског тоталитета; Маркузе је веома про ницљиво, како сматра критичар Тајмсовог _ литерарног додатка, повезан са Шилером као теорети; чар револуционарних стремљења; Лукач својом филозофијом наративне природе постаје жестоки заговарач људске активности У контексту историјског континуитета; Сартр, најближи Џемсоно. вом начину мишљења, призван је да би разрешио питање историј. ског и експерименталног време на — да би се жива историја раз аучила од своје чисто епистемолошке концептуализације. Џем. сонова омађијаност обликом сво ди ставове шесторице мислилаца на врсту хеуристичког платониз ма у коме пробни идеални облици представљају врсту померене ре алности. На овом месту ступа на сцену марксизам као форма

форми.

Наклоност, чак идентификовање Џемсоновог мишљења са граБом његове студије лишава га неопходне перспективе и критичности, тако да је методолошка строгост приступа коју проповеда управо оно чега нема у делу.

СЕЈ

то је посрнуо

Срем.

Никада затворен прозор, хоћу на њему ружу,

|| Полегла жита по земљи, то смем.

С ким ноћас, иначе, вино пити у звуцима што из вртова избијају2

Ноћ се сакрива у пламен,

из кота непознатог

смрти вијају.

|| || || Обрасли немири по телу || па неизмерном снагом || пуцају. > | Памтите ноћас, пријатељи моји, | у возу док стоји, | грцају. | Душа као жар што крене, | па укроћена олуја тиња. Оно невидљиво као несвесно што блиско бива, буктиња. | | || ||

Шта ће бити са нама

док киша пада

по Срему!

Као путници који су срушени као ликови богова

у њему!

улази у београдску станицу.

Крви, племенита у сјају, немој да пређем

зашто сам толико

усхићен.

Не могу да укротим генија који сурвава талас

| Боже мој, ја не знам | | подмићен. |

Можда се ја већ смејем,

онако, препун громова, само за себег | То ми је у радости, | јер ум води пехару,

мене и тебе!

(Из књиге „Унутрашње светлости“) |