Књижевне новине

ЈУБИЛЕЈ

ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ =

ОДОЛЕВАЊЕ ЋУДИМА ВРЕМЕНА И ПРОМЕНАМА. УКУСА

Књиге Милоша Црњанског и књижевно-културне прилике

КАД СЕ ИМА у виду да је Милош Црњански. стварао током једног врло динамичног раздобља културног и књижевног живота; да у његовом стваралаштву не би лако могЛи да се издвоје периоди у којима би интересовање за један књижевни жанр доминирало; да су се у том времену смењивали и преплитали и књижевни правци и књижевни токови; да је кроз српску дитературу продефиловао огроман број књижевних посленика од којих су се неки остварили, а неки остали у оном слоју који чини културну атмосферу; да су се У култури водиле књижевне и ванкњижевне борбе; да су многи некњижевни фактори утицали на став према. књижевности У целини и на однос према појединим писцима и појединим врстама књижевних опредељења — онда је разумљиво да постоји доста разлога да верујемо како су и књижевна дела Црњанског излагана ћудима времена, укусима тренутка и мноТИМ Аругим компонентама које утичу на пријем књижевних остварења.

Разумљиво је да из данашње перспективе — кад се дело Милоша Црњанског по много чему сматра класичним — није лако одвојити оне судове и квалификације што су се појавиле и важиле у тренуцима настанка и објављивања појединих дела, од оних квалификација које су у наше време, нарочито последњих година, изречене и које су, будући скоро општепри хваћене, или бациле у засенак, или по. тиснуле, или, пак, потврдиле, оне првобитно изречене судове. Данас, кад имамо неколико врло занимљивих и студиозних књига о овом писцу, кад имамо велики број аналитичких расправа и студија од наших најбољих критичара кад, према подацима из књиге „Милош Црњански“ коју је 1972. издао Институт за књижевност, има више од хиљаду и две стотине библиотрафских јединица о писцу — може нам се учинити да су многи судови још од почетка били присутни и да их је наше време само потврдило. Поједине књиге. међутим, пролазиле су кроз различите фазе односа и књижевне критике и књижевне јавности и шире публике, па није нелогично претпоставити да, и поред многих озбиљних радова, нису у свим случајевима подвргнуте детаљној критици и преиспитивању оне првобитне оцене које, упркос свему, у нашој литератури понекад врло дуго и врло упорно

„трају.

Само појављивање Црњанског у литератури — мислимо на његово обзнањивање са књигама, одмах после првог светског рата — није било неуспешно и није наишло на ону врсту отпора који је иначе у нашој средини готово уобичајен. Друштвена и књижевна клима, условљена и ратним траумама, и друштвеним променама, и стањем у култури, помогла је да прве књиге Милоша Црњанског, мада нису пропраћене опширнијим студијама као ни претераном благонаклоношћу тада офипијелне и најгласније књижевне критике, још од почетка остану у свести тадашњих писаца и оног слоја публике што је подржавао нови укус и нови сензибилитет као један потпуно оригиналан и нов дах који је са делима још неких писаца раздрмавао постојеће стање у литератури. Кад се, 1919. године, појавила „Лирика Итаке" многи. углавном млађи, писци носили су у том тренутку, иако можда не потпуно дефинисан, саичан концепт књижевног стварања, ново схватање књижевне форме и специфично виђење улоге литературе, Таква схватања била су директно супротстављена онима која су само неколико година раније представљали у нашој литератури владајућу књижевну мисао. Као и Душан Васиљев у српској књижевности, Крлежа у Хрватској, а затим велик број друтих писаца и у српској и хрватској литератури, Црњански је овом својом збирком уносио нове тонове који су били у сагласности. са новим интелектуалним односом према животу, са бунтом против званичне политичности. са жељом да се раскине са неким уским националним и књижевно-националним _— преокупапијама. Врло је занимљиво да је „Лирика Итаке", мако се све до 1954. тодине није више појавила као засебна књига, била непрекидно присутна као дело које је означило јелну од важних прекретница у међуратној српској књижевности. Кад је у новије време озбиљније пнтересовање за поезију Црњанског резултирало у више добрих сту“ дија и књига, тим књигама је ово непрекидно присуство само потврђено, аргументовано и подигнуто на ниво књижевне и књижевно-историјске закономерности.

Посма „Стражилово“, објављена 1921. у часопису „Путеви", такође није, све до 1954. године, имала прилике да се придружи осталим песмама из „Лирике Итаке", са којима представља. чврсту органску целину. Ова поема је, међутим, Од тренутка _ објављивања била прихваћена поред осталог ми као један, врло јасан, концепт неоромантичарског односа према животу и по њој је умногоме просуђива-

ИВИЖЕРИРНОВНЕ 3

но и читаво песничко — и не само песничко — дело Црњанског. Такође се веАики број млађих писаца управо према структури ове поеме — која је, нема сумње, типична за писца — угледао на песничко опредељење Црњанског.

Збирка приповедака „Приче о мушком", 1920, није имала у тренутку појављивања онај стицај повољних околности какве су постојале за поезију. Међутим, ове приче су се појавиле у некој врсти интермеца, између „Лирике Итаке" и „Сеоба", тако да су врло брзо ипак привукле оно интересовање, назовимо га ретроактивним, какво се у нашој средини обично јавља за писца онда кад напише изузетно занимљиву и значајну књигу. Међутим, следеће године, дакле 1921, романом „Дневник о Чарнојевићу“, Црњански се пред књижевном јавношћу потврдио као писац који ће и прозним стваралаштвом налазити нове путеве, нове садржинске и језичке облике што ће их и један ток наше литературе убудуће следити. Има много разлога да тврдимо како је „Дневник о Чарнојевићу" имао срећу да је својим основним концептом, својим целовитим профилом, значио у. нашој амтератури такву оригиналност да му је то, у извесном смислу, скоро и сметало, јер се генерална оцена о самој новини целе књиге толико наметала, и још увек намеће, у први план, да редовно ставља у други план минуциозније интересовање књижевних зналаца за појединачне детаље, за поједине садржинске и структурне особине ове књиге. |

Када су се 1929. године, рекли бисмо мимо предвиђања и очекивања, појавиле прве „Сеобе", Црњански се у потпуности уврстио међу најзначајније наше писце. Поред многих других компонената које су утицале на добар и благонаклон пријем „Сеоба“ у једном динамичном и по много чему контрадикторном културном и књижевном тренутку, чини нам се да су два разлога пресудна. Први је у околности да се појавило једно слојевито дело које пружа могућност разноликог тумачења и интерпретирања независно од оних спољашњих, културно-књижевних и других околности, којима су многи ствараоци тога времена били заокупљени. Тренутак 06јављивања „Сеоба“ припада оним моментима кад су вербални концепти и књижев на декларисања гласнији од готових дела, која. излазе пред књижевну критику и пред публику одбацивши све оне узгредне пропратне компоненте и пишчево дискурзивно опредељивање. Други је моменат у томе што су „Сеобе" припадале једном књижевном жанру који је у нашој литератури био врло популаран, али који се, све до новијег времена, није у потпуности разбокорио. Иако се, наиме, још пред крај ХГХ века српска литература, од приповетке, којој је првобитно била окренута, све више интересује за роман, што је иначе случај и са свим другим, нарочито већим, литературама, код нас готово да није написан прави роман, чак ни у реалистичком значењу тога појма. Роман је код нас све дотле — па, на жалост, и много касније — био помало синоним за романтичарско-реалистичко _ документовање националне историје и, са делимичним изузетком књига Милутина Ускоковића, није улазио у најдубље поре живота. Својим првим „Сеобама", иако је њихова тема из доста удаљене националне прошлости, Црњански је демонстрирао један дубљи и комплекснији однос према животним подацима, а такође је показао да се може створити велико дело са темама из оних области које су дотле више биле предмет песничких инспирација. Разуме се да би требало имати на уму и то што су „Сеобе“ имале срећу да их прокоментарише неколико врло даровитих критичара међу којима морамо поменути Милана

Богдановића — који су, откривши тачно она најдубља усмерења овога дела, омогућили касније другим тумачима, и читаоцима, да врло инспиративно прилазе овој књизи.

“У ОВОМ БРОЈУ, СКИЦЕ И ВИЊЕТЕ НЕБОЈШЕ МИТРУВА

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

објављена 1930, заједно са предговором Милана Бог дановића, углавном су потврдила присуство Милоша Црњанског у литератури и омогућила већем.броју читалаца да се за интересују за поједине текстове. Треба-

Сабрана дела у две књиге,

ло би, свакако, тумачити и појединачне критичко-есејистичке радове написане у предратном и послератном периоду, да би се видело колико је осцилирало и колико се модификовало интересовање књижевне јавности за Црњанског. Пошто нас овога пута превасходно интересује атмосфе ра оних тренутака кад су се књиге појављивале, одмах бисмо могли да тврдимо како је објављивање „Дневника о Чарнојевићу“ и поновно прештампавање првих „Сеоба" 1956. године (у издању суботичке „Минерве“), подгрејало, сигурно мало спласнуло, интересовање читалаца за прозу и поезију Црњанског. Објављивање књиге „Итака и коментари", 1959, са предговором Танасија Младеновића, значило је извесно комплетирање слике о стваралаштву Милоша Црњанског, заокруживање књижевног профила, и, како ће се тек касније испоставити, припремање књижевне и културне атмосфере за добар пријем књижевних текстова који ће уследити.

_ Чини нам се да је најделикатнији тренутак међу оним годинама кад се појављују најзначајније књиге година 1962, кад су објављене заједно прва и друга књига „Сеоба". „Друга књига Сеоба" је, наиме — чак и да се није појавила заједно са првом, већ својим насловом, затим ранијим изјавама самог писца да ће ову тему обрађивати у више књига, као и због мнотих, у међувремену јасно изречених, тврд њи да је стваралачки век Милоша Црњанског завршен, па и због разумљивог интересовања за поновно јављање овог писпа — морала изазвати неуобичајено интересовање им, што је за нас најважније, морала је већ унапред позивати на поређење са првом књигом. Ове околности су, меБутим, биле толико јаке да су, колико потврдиле _ књижевни _ квалитет – Милоша Црњанског, толико и онемогућиле да се „Друга књига Сеоба" на најбољи начин оцени. Не само у оним првим реаговањима на ово дело, него и у каснијим, опширнијим и трезвенијим текстовима, више се, при поређењу прве и друге књиге „Сеоба", полазило од квалификација које су о првој књизи изречене, а које су, с обзиром да су имале у виду и књижевно-историјски значај самог дела, у много чему одлазиле у хиперболу и апсолутизацију. Догодило се зато нешто неуобичајено и помало парадоксално: да је већина књижевних тумача устврдила како је Цр-

· њански другом књигом остао у сенци прве,

а како је ипак потврдио свој велики прозни књижевни реноме. Мало ко се враћао самом тексту, где би могао, пажљивом анализом, да утврди како — елиминише ли се елеменат књижевно-историјског значаја — „Аруга књига Сеоба" представља компактније дело, које, посматрано у оквиру романсијерског жанра код нас, до: носи многе нове, у ранијем делу Црњанског незапажене, квалитете. „Аруга књита Сеоба" је, мако без раније поетске ватре и без пренаглашеног присуства оне централне песничке идеје о вечности сеоба и смрти, широка романсијерска панорама судбине људи, дело о судбини нације, са многим виртуозно испланираним структурним распоредима, и у композицији, и у концепцији „Аикова, и у узајамној мотивисаности _ појединих _ компонената књиге.

Тренутак појављивања поема „Стражилово", Сербиа м, први пут код нас, „Ламента над Београдом“ у збирци „Три поеме", 1965, такође је била прилика да се новим књижевним методама анализира једна важна целина из песничког дела Црњанског, и да се широка читалачка публика припреми за комплексније разумевање дотадашњих, и будућих, дела Црњанског. Година 1966. такође је једна од врло значајних и, поново, контрадикторних у погледу погодности књижевне климе за однос и критике и публике према овом писцу. Те се године, наиме, у издању „Просвете", појављују сабрана дела. Црњанског у десет књига. Не одлазећи превише у размишљања која су и ван ове теме, у расправљања о томе шта све значи објављивање сабраних дела за једног живог писца, напомињемо само оно најважније: да је овај издавачки потез пружио прили-

ку и великом броју непрофесноналне књижевне публике да се целовитије упозна са Црњанским и да провери она запажања која је критика дотле — некад превише уопштено, а некад превише стручно — исказивала. Међутим, у оквиру сабраних дела појавило се, први пут, једно ново, врло сложено дело, „Кед Хиперборејаца", које је, будући да се нашло међу осталим књигама, остало у том тренутку, па великим делом и касније, ван прецизног и дуготрајнијег интересовања књижевних аналитичара. Објављена као седма и осма књига сабраних дела, књига „Код Хиперборејаца" је више коментарисана по оним темама и књижевним идејама које су још од раније биле уочене код Црњанског, док је мање. инсистирано на новинама ове необичне прозе, која је и по жанру и по основним идејама и по једном специфичном универзалистичком односу према животу ссобена у читавој нашој литератури. Последњих година, истини за вољу, било је неколико занимљивих тумачења овога дела, али су она била превише парцијална да' би могла да промене место ове књиге чак и међу осталим делима Милоша Црњанског, а камоли у новијој нашој литератури. Опет се, дакле, суочавамо са оним занимљивим проблемом односа тренутног и накнадног интересовања књижевних стручњака и књижевне јавности за дело једног ствараоца, и са чињеницом да су прва интересовања, чак и независно од њиховог квалитета и аргумената којима се служе, понекад пресудна за каснију судбину једног уметничког дела. Књига „Код Хиперборејаца" спада у она дела којима нико није оспоравао велике уметничке квалитете, али их при том и не свр-

става — што сигурно није праведно међу најзначајнија дела наше литературе. Роман „Кап шпанске крви", 1970. године прихваћен је као известан предах у стваралаштву Црњанског, примљен је као дело емотивне везаности самог ствараоца за прозу која је раније објављивана у наставцима, а која није имала прилике да се појави у облику књиге. Избегавајући да на неодговоран начин релативизујемо и доводимо у питање све ставове књижевне критике и књижевне јавности, чини нам се да ипак има места за тврдњу како је роман „Кап шпанске крви" ако и не представља ни приближно оно што су „Сеобе" или „Аневник о Чарпојевићу" потенцирао на један, рекли бисмо атрактиван, начин неке опсесивне теме Црњанског. пре свега тему жене и тему љубави. Можда ће неки целовитији радови о писцу наћи и јаче аргументе да роман „Кап шпанске крви" сврстају у интересантна прозна дела.

Свакако најјаснију ситуацију, мала не толико једноставну, да је не бисмо посматрали у њеној комплексности, имао је „Роман о Лондону", објављен 1971. године. Сама књижевна ситуација је била у приличној мери поларизована на, раније доминантну, естетизирајућу прозну књижевну струју, на једној страни, и, на другој, на новију оријентацију, претежно „реалистичку и критички усмерену. „Роман о Лондону" се појавио да — као све велике књиге — споји у себи различите стваралачке оријентације и разноврсне тематске преокупације, да буде истовремено и књита која ће бити доступна широкој читалачкој публици и дело које ће инспирисати танана тумачења и просуђивања књижевних стручњака. Ту су и друге погодне околности, као што је постојање великог броја добрих текстова, студија и књига о овоме писцу, затим очекивања овог дела -као последица упознатости једног дела читалаца са занимљивим ОДАОМцима из књиге, онда награда „НИН"-овог жирија критике која је одмах уследила им, разуме се, пре свега и више од свега, сам профил ове књиге, који је такав да није захтевао много времена да би се утврдило како је наша литература у целини обогаћена једном значајном књигом.

„Роман о Лондону" је, поред осталог, и прилика да се види како наша књижевна јавност и књижевна критика нису тоаико индолентни, како се често тврди, и ла нису неподобни за добар пријем и афирмацију кад се појави вансеријска књига. Мада није написано онолико аналитичких текстова колико роман заслужује, ово дело је без израженије резерве прихваћено као класично остварење српске прозе, за које се са доста сигурности може тврдити да неће одговарати само укусу овог нашег тренутка.

Ако би, на крају овог прегледа, који би свакако и друкчијом методологијом и из другог угла могао да се прави, и који би, у неком другом случају, захтевао и више аргумената, требало и директније исказати мишљење о томе шта ће књижевна тумачења морати убудуће више да учине, онда треба пре свега да кажемо како нам се чини да су неловољно анализиране две књите за које мислимо да, уз „Роман о Лондону" представљају најбоље прозне странице Црњанског. То су „Друга књига Сеоба" и књига „Кол Хиперборејаца". Исто тако, каснија тумачења ће свакако морати да нађу начина да неке друге жанрове којима се Шрњански бавио, као што су есеји, мемоари и, нарочито, драме, извуку из сенке оних најбољих дела, поезије и романа. И са Црњанским је делимично случај као са свим великим писцима, Њихова најважнија дела, по природној логици ствари и по законима психологије интересовања књижевне јавности, стављају она остала дела у неравноправну ситуацију, Наиме, оне њихове књиге које не представљају најзначајније што су створили често су неравноправне са књигама других писаца који нису написали ни песме налик на текстове из „Лирике Итаке", ни романе налик на „Сеобе“ и на „Роман о Лондону".

Чедомир Мирковић