Књижевне новине

А у

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ КАО ПРИПОВЕДАЧ

У ОБИМНОМ И РАЗНОВРСНОМ опусу Милоша Црњанског приповеткама припада мало, релативно незапажено место. Ако емо „Дневник о Чарнојевићу", прозу коју можемо посматрати као дужу новелу, али и као торзо романескне структуре, чак и краћи роман, остаје нам свега неколико оведака: шест у збирци „Приче о мушком“ (1920), затим приповетка „Рај" (1920). У „Сабраним делима“ Милоша Црњанског међу приповеткама налази се и проза „Три крста" (1922), мада јој, чини се, ту није право, најбоље нађено место. Овај несумњиво занимљив лирски текст ближи је путописима, а необично је сродан „Ко: ментарима" уз „Итаку", с којима га повезује пишчев лиризам, поетско виђење места и човека. У сваком случају тај триптих Аирске прозе нема много заједничких прта и одлика с осталим приповеткама. Приповедачки жанр у стваралаштву Црњанског још по нечему представља изузетак: то је, могуће, једино поље где Милош Црњански не заузима место у самом врху наше књижевности двадесетог века. О том феномену говори у „Коментарима" и сам аутор, уочавајући разанку између популарности своје лирике и прича — док је „Лирика Итаке" била веома брзо пас: продата, „Приче о мушком", које се појављују код игтог издавача годину дана касније. нису доживеле ни почближан успех. Не може се, ипак. изгубити из вида да је Црњански, независно од својих припо" ведака, у различитим жанровима (роман, путописна и мемоарска проза) управо маестралан приповедач. Зато се може поставити питање због чега поиповелачки израз није више заступљен у његовом стварала" штву и зашто аутор није своје приповетке ловео до себи својствене перфекптије, Јелину збирку приповедака, „Приче о мушком", писац је полелио на два дела. У првом, „Иза вилдовланске завесе", наттле су се три приче: „Света Војводина", „Апотеоза“ и „Велики лан“, Лоџти пиклџс, „Мутни символи", такође обухвата тти прозе: „Врт благослозених жена", „О Боговима" и „Легенду". Збирка је у погледу компози-

ције имола олљђећену симетрију, равмоте-'

жу, али је у сваком друтом погледу била нејелинствена. Док су трозе повог пиклу“ са везане за завичатно тло, Војводину. за њену сулбину и судбину њених људи, „Мутни символи" нас воде даље, у космопоАлитску тематику, “у свет. „Летенла" је тако“ ђе лопипана. олрећене су јој и теографске и историјске коорлинате (елизабетипска Ентлеска) али ралња других двеју прича у том тиклусу догаћа се у потпуно иматинарној срелини, тако да тек у појединим детаљима препознајемо взтеме у коме се све збива, или наш свет Писап је очигтлед; но пустио машти на пољу: иако мочавамо поједине елементе карактеристичне за њетово стваралаштво (песничка имагинаттија није затајила па местимично изненабују успеле поетске слике) рекли бисмо да је циклус „Мутни символи" знатно испод разине првог

Разлика између два циклуса „Прича о мушком" може се и друкчије посматрати, Делом Милоша Шрњанског доминирају две велике теме: жена, а у вези с њом љубав и напија, односно. трагање за по стојбином. У пиклусу „Иза видовланске завесе“ присутне су обе, док у „Мутним символима“, кала се аутор удаљио од завичајног војвођанског тла (а није тратао за постојбином, припадношћу, као касни је у „Роману о Лондону") приче прелазе у једнодимензионалну пројекцију.

Прича „Света Војводина" води нас у дане политичких борби у некадашњој Војводини. Писац међутим не даје пресек те борбе, она је само позадина, фон, и о њој говори углавном успутно, узгред. Црњан: ски је тежио да прикаже тоталитет живота у једном панонском граду. Панорама провинцијске учмалости и потиснутих, пригушених страсти; јунаци незадовољни својом судбином, а немоћни да утичу на њен ток; интриге, блато, тескоба и мучни на — то су елементи из којих писац ствара слику. Она тежња за другом и друкчи јом судбином, за пунијим и људскијим живљењем, какву у различитим варијацијама знамо из „Сеоба", јавља се већ овде, само што /још нема сеоба, лутања, траже ња: сви остају где су, у немоћном и тес кобном тшпчекивању нечега, неолређеног и недефинисаногт, чега нема и што неће до ћи, Своју егзистенпијалну тескобу јунак о ве приче, Пантелија Попић, покушава да репти љубавном авантуром и другом же ном.

„Апотеоза" је свакако најпознатија при: ча, не само овог циклуса, већ и читаве збирке. Ова кратка поетска проза, напи сана у форми ироничне и трагично интониране злравице, тематски се везује за дане првог светског рата, те је могуће гражити папалелизам између ње и „Коментара"; и Прока Натуралов“је јелан од незнгних јунака изгубљених на бескрајним бсјиштима, од Галиције до Пијаве, човек чија је сулбина зависила од светских збивања; пре антијупак него јунак. „Апотеоза" због свог лирског тона, лиризма којим је прожета, није права прича — пре бисмо је назвали поемом у прози. разуме се без и најмање илузије ла смо јој нашли тачно жанровско одређење. Али овој про; за то није ни потребно; она говори сама за себе, ближећи се тоном, духом и мотивом – „Виловланским песмама", највише „Војпичкој песми",

У исти временски и историјски круг у клапа се и прича „Велики дан". У срелину какву нам је, Црњански приказао већ при чом „Света Војводина“ улази српска војска, Србијанци. Ослоболиоци Слика пре лази у гротеску: јунапи су карикирани, из: витоперени, поједини ликови (Надија Пет

· ровнаја Попоф — Вера) носе изразите психопатске црте. Аутор се овде поиграва са психологијом, и са логиком, дајући одно: сима у самом сижеу посебан ироничан нагласак. Све је у овој причи збијено, згу: снуто и временски и просторно. Радња је час на улици, дата у широким потезима, да би убрзо прешла у ентеријер, где су јунаци приче окупљени, повезани у некаквој гротескној игри чија правила не разу“ меју најбоље; но они ту игру играју доследно, спремно дочекујући све њене не предвидљивости. Битан је колорит ове приче, мутан, кишан, јесењи. Црњански је у опште велики мајстор колорита и светлости: то се може видети и у његовој поезији, и у романима, а у приповеткама осветљеност је такође један од значајних чи нилаца.

„Мутни символи" нас воде у друкчији свет. „Легенда“ има у себи нечега од бајке, или старинске хронике; друге две приче, стављене у неолређен просто, запостављајући у потпуности фактор времена, те: штко се отварају раџшионалној анализи. Ни „Врт благословених жена" ни „О Боговима", као приче иначе међусобно сродне, не представљају целовите структуре, већ пре експерименте.

Приповетка „Рај“ доноси спој поетске и социјалне прозе. У њој нема изразити јих ликова (у скицама, као силуете, издвајају се само два: Јожа и „госпон шеф"). Причање се ослања на слику, која У појединим одломцима делује упечатљи“ во и сугестивно (на пример, како шеф станице пропушта и испраћа возове). Питтући о провинцијској јавној кући, о девојкама и њиховим посетиопима, писац није посматрао друштвене проблеме, још мање феномен љубави. У самој жижи његове приче је атмосфера малог града, мрак, блато, несигурност и страх који људе натони да траже друштво, осветљене топле просторије или једноставно кров (тртовци који у ботлелу спавају не интересујући се за девојке).

Многе од тема уочених у приповеткама налазимо у романима, или у поезији Мило ша Црњанског. Ако приповедачки опус! не посматрамо издвојено, већ у склопу читавог његовог стваралаштва, постаће нам ја сно зашто је приповедака тако мало. Њих, У ствари, има — приче се јављају у романима, као мање или више функционално уклопљене епизоле, приче су и многи од Аомци „Хипербореје", или странице есеја и путописа. Приче зш1 сепет5 представ“ љају и поједина поглавља „Ембахада". Оно што је наговестио причама „Света Војводина“ или, још вите, причом „Велики дан" Црњански је остварио у „Аневнику о Чарнојевићу". А поједине идеје, у припо веткама још нејасне, тек наслућене, јављаЈу се касније, у друкчијем виду, на стра“ ницама осталих дела. Црњански је остајао веран појединим темама, мотивима или проблемима, али не и жанровима: питање жанра за њега се најчешће није ни постављало (отуда се поједина значајна ње гова остварења тешко могу посматрати у оквирима књижевних врста). Неким темама се враћао на нов начин, тако да при“ видно им не постоји веза: атмосферу елизабетинске Енглеске, из „Легенде“ сусрелч смо у есејистичком низу „Моји енглески песници". На путу од лирике ка крупни: јим формама, ка роману, приповетка је за Црњанског била само успутна станица “7 којој се није дуго задржао. Зато се може закључити да је Милош Црњански велики приповедач без обзира што је написао ма» до прича, и независно од самих тих прича,

Иван Шоп

СПЛИН И ЗВЕЗДЕ

Наставак са 3, стране

Према томе, значење слике „помије и корење" не своди се само на њену контекстуалну улогу — да дочара безвредни простор отпалака и сметлишта на земљином тлу. Ова слика истовремено указује и на незаменљиву улогу „корења“ и ,ломија“, као животодајних пипака и хранЉиве магме у органском свету.

Подсетимо ли сала на поменуто симбоАичко значење синтагме ,„помије и коре. ње“, као појмовне формулације — према коме ове појаве симболизују сопијалну бе. Ау; узмемо ли у обзир прво значење ове синтагме као слике — „помије и корење“ скрећу нашу пажњу на пољави приземни простор света, коме је суппотстављен чисти светли простор висина: и истакнемо ли, на крају, важну улогу ових двеју по. јава у развоју органског света — на коју указује друго значење поменуте слике лолазимо до закључка о коначном појмовнопластичном домету ових двеју речи. „Помије пи корење“ симболизују ону човекову физиолог"ку основу која, таква каква је — често мучна и страшна испод _плашта друштвених манира, поставља одтђеђене услове, јер је истовремено и човекова љулска основа, преко које се стиже Ао ду: ховних врелности живота. Зато је слика „помије и корење“ упечатљивија од неких других слика у поезији Поњанскот, Од слика које припадају свету прозрачног_човека у рукавицама за тело и свету утлача них звезла.

Милосав Шутић

теми ава дали а НЕ Бле аи и ма ' палио („ба низ 54 кана ЈИ ШИ ИО ПАРИ Рио и

ПОДСЕБАЊА

АРПАД ЛЕБА КАО КРИТИЧАР ЈУГОСАОВЕНСКИХ КЊИЖЕВНОСТИ

Поводом седамдесетпетогодишњице живота

СРЕДИНОМ И КРАЈЕМ тридесетих година, уочи великих сукоба на књижевној левици, Арпад Лебл је, под псеудонимом Жарко Шламенац, написао најпре једну ретко занимљиву, а мало познату студију о Мирославу Крлежи, затим серију написа о југословенским реалистима и, најзад, опширну расправу, касније прештампану као орошуру, о надреализму и психоанадизи. Кад би се сакупили и тематски повезали у три целине, сви ти чланци, напи' си и расправе, заједно са некима који су посвећени новим. млађим, писцима, чини: Ам би и данас ретко интересантну књигу и пружили би, на нов начин, прилику да се боље види шта је и колико Арпад Лебл радио и урадио у оквиру југословенске књижевности и да се тачније оџене ње тови погледи, како на питање односа књи: жевности и друштва, којим се највише ба: вио, тако и на природу уметности и уло" гу писџа, о чему је посебно говорио у скоро свим својим радовима.

Међу многобројним, опширним и критичким расправама о књижевном _ лику Мирослава Крлеже и његовом делу, које су настајале у распону од првих критич: ких чланака из 1919. године до данас, једно нарочито и по много чему изузетно место припада студији Арпада Лебла, Написана и штампана 1936. године, када се

АРПАД ЛЕБА

став једне групе левих писаца према Крлежи још није развио у изазов и кад се није претворио 5 директан сукоб, та сту: дија Арпада Лебла носила је у себи све најважније елементе критичке оцене и критичког преиспитивања дела једног вели ког и утицајног савременог писца: и друштвене и историјске прилике које су на Крлежу утицале, и његов лични став пре: ма времену и приликама, и психолошку сложеност у борби за напредак и разуме вање времена, и однос према Адију (тумачен дубоко и оригинално), према рату, рад ничкој класи и класној борби, уопште према напретку и перспективи друштва и уметности.

И данас та студија А, Лебла врви од оригиналних запажања, од осетљивих реБања проблема, издвојених са изванред; ним смислом за актуелност и не мање објашњаваних са критичком свешћу, али и са оштрином која се не састоји само у тумачењу вредности и противуречности у делу једног писца него и у постављању тешких питања о будућем развоју тог пи: спа. Писана темпераментно, али не и жучно; силовита у обухватању свих појава и одлика књижевног дела, али без импутирања и сумњичавих застрањења; директ на, али не и увредљива, — та студија је први озбиљни и опширни, свестрани и критички приступ | Крлежином књижевном делу са стране једног левичарски оријентисаног писца и интелектуалца. _ Кад Лебл напише: „Крлежа никад није имао, а нема ни данас изграђене везе са раднишштвом. Остао је индивидуални борац, за: себан фронт, усамљен човек, који је уза. луд пружао руку за друговима, — само су му уједали и с десне и с леве стране ње гову усамљену руку која је хтела да буде путоказ 7 простору, али је приморана да се опет и поново спусти низ тело", — то није позив на одговорност, надмено или лукаво пребацивање, него свестан поку: шај да се разуме и схвати човек: и као борац, и као друг, и као сапутник. Ако, поводом Адија, тражећи везе између овог великог мађарског песника и Крлеже, у тврди: „Крлежа види Адија и сувише суб“ јективно, а и сувише субјективним. Неће да види у њему класну хетерминираност, — као ла се плати да сазна своју сопстве ну класну припалност... Али Ова! његов страх није оправдан. Трагедија Адија ни

је његова лична трагедија, већ. трагедија центрије", — онда то није урађено с на: мером да се Крлежа омаловажи и потце ни, него с циљем да се боље схвати време, да се тачније одреде услови који ути: чу на формирање личности, да се јасније уочи веза између јединке и класе којој човек припада. Такав је Лебл — разложан, сигуран у свом ставу, одговоран У постав љању проблема, оштар у оцени, споран по некад у закључцима, — и кад говори О Крлежиним ратним новелама, о Глембајевима, о својој љубави према Крлежи, али и о страху који осећа док размишља о но: вим путевима уметности и Крлежиној У лози у будућности.

Леблови написи о југословенским реа“ листима изазвали су у своје време крај ње оштра и потпуно негаторска реагова ња од стране неких, такође, левичарских писаца. По мом уверењу, таква реаговања. нису била сасвим оправдана. Јер, Лебл је У серији написа, какви су: „Село у нашој књижевности", „Реализам и — реалност, „Реализам" Јанка Веселиновића, „Пропаганда националног капитала" (0 Јосипу Козарцу), „„Запрека' Вјенцеслава Новака“, „Јауци са Змијања“, „Пауци", „Може ли слуга Јернеј наћи своју правипу", „Зачарани круг Борисава Станковића", „Арти зам Динка Шимуновића", „Погледи наших романтичара“, „Свијет у опанпима , настојао да социолошки представи и објасни како се село, друштвени односи на селу, моралне и психолошке катарзе нашег човека одражавају у делима наших реалиста (па и романтичара) и какав је ути цај њиховог погледа на свет на тачно при. казивање живота. .

У многим од тих написа Лебл је био једностран, врло често априорно искљу чив, тражио је од писаца оно што они, тада, нису могли бити (да буду, на при: мер, на степену напредности и сазнања новог доба), прекоревао их је за оно за шта нису могли бити сами криви (треба до је да виде оно што је видео Леба), м,

· кад је реч о тој врсти пропуста (а и о не

ким другим, у време борбе за ново схва: тање књижевне традиције), онда су били џ праву Леблови критичари Радован Зого: вић и Борис Зихерл, који су нарочито наглашавали мане у Лебловим написима о реалистима. Али, осим мана, у тим напи: сима је било изванредно занимљивих социолошких анализа села им сељачког живота, оштроумних оцена о односу пишчевог погледа на свет и стварности која се приказује, било је оних чисто литерарних и есејистичких епизода, које су писане с необичним полетом, чак са страшћу уве“ рености и убеђености да је тако и никако друкчије, има страница које просто кипте од заталасане и запенушане речи — као да се вера у моћ речи и сила ње: ног утицаја, преко неких уметнички ја: ких страница из реалистичких дела, пре“ носе са новом снагом на савременог чи: таоца.

Читава расправа могла би се данас на:

тисати 2 %абилил брошури „Психоанали за и надреализам" (Загреб, 1938) — толико је она крцата ауторовим знањем, препуна најразноврснијих података, сва из странице у страницу — изазовна, полемичка и спорна. Лебл познаје огромну литературу и о психоанализи и о надреааизму, а сам доследно разматра _ однос психоанализе и надреализма, боље рећи: став надреалиста према психоанализи. Као и у ранијим студијама и написима, и овде је Лебл најбољи кад се мало „удаи" Од леме, кад у дигресијама суди им закључује (на пример: „Док је друштво подијељено, подијељено је и ја". „Умјег ник и умјетност нису истовјетни појм:ви". „Налреализам је само лична нарко за... Надреализам рјешава проблем само за себе, не и за друштво — а за себе само привремено, до даље потребе наркозе, до нове дозе инјекције)“. . Само на основу овако кратког набрајања студија, написа и расправа о југо: словенским писцима п важним темамз ју гословечске књижевности може се закљу“ чити да је Лебл, као критичар, теоретичар и полемичар, оставио запажен траг у историји наше литературе и да ће се о његовим прилозима и опенама још гово. рити.

За ову прилику свечаног подсећања на рад једног гстово заборављеног – југословенског писца, који је активно учествовао у расправљању о најосетљивијим питању ма једног бурног и великог времена (књи жевност између два рата, књижевно дело М Крлеже, реализам, пишчев поглед на свет, схватање књижевног наслеђа, погледи романтичара надреализам), може те утврдити да је он деловао са позиција на предног ралничкот покрета, да се борио за нову књижевност у којој би се натло све оно што је живот пружао са свим сво ЈИМ сложеностима и противуречностима, да је, неоспорно, грешио кад је неке про блеме сувише поједностављивао, понекад претеривао у захтеву да сваки писац кроз историју буде напредан, свестан, класан. Али, био је Лебл као критичар и необич: но осетљив на проблеме дана, често сту Аиозан, добар познавалац проблема, са историјским разумевањем времека, са све шћу да бити борап — значи бити спре ман на жртву, признати погрешку и, опет, окренути даље у нове борбе...

(Одломак)

Василије Калезић

| КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4