Књижевне новине

.

ДОГАЂАЈИ — ДЕСЕТИ МЕБУНАРОДНИ. ОКТОБАРСКИ

СУСРЕТ ПИСАЦА У БЕОГРАДУ

У ШТА ВЕРУЈУ Писци

Из говора учесника овогодишњег Октобарског сусрета

Из уводне речи

САВЕТ Октобарских сусрета, на чијем чеЛу стоји наш: еминентни“ писац Душан Матић, предложио је да ове године тема за наш разговор буде: „У шта верујем као писац, као члан друштва и као човек ове епохе“. Мислим да је ова тема заним. Фива за сваког писца, без обзира на то којом се врстом литературе бавио. Данас се много говори не само о скептицизму него и нихилизму као ставу типичном за наше време. Алп, чак и ако је то тачно, мислим да нихилизам никако не би смео да буде уверење писаца, чија улога све више расте након смрти бога, коју је прогласио Ниче. Стога мишљење у шта писци верују не занима само историчаре књижевности и књижевне критичаре, да 'би на основу тога процењивали њихова остварења, већ све људе који траже најбоље путеве ка будућности. То морамо имати на уму док говоримо о постављеној теми и зато не смемо разочарати све оне који . ОД нас очекују путоказ, | Не бих желео да прејудицирам ваше ставове чак ни кад бих могао, али мислим да ниједан писац не би смео да се: у овом часу отлуши о жељу целог мирољубивог човечанства да се, након рата у Вијетнаму, и садашњи рат на Блиском истоку што пре оконча праведним миром, којим би се обесхрабрила свака будућа агресија пе само на овом подручју, него свуда у свету. Исто тако, верујем да ће писци изразити своју осуду насилног збацивања зладе коју је народ легалним путем изабрао и терора који се сада спроводи у Чилеу. Најзад, писци ће, верујем, поздравити борбу оних народа који, поробљени од колонијалних сила, настоје да изборе слободу и обезбеде напредак у својим земљама.

Драган М. Јеремић

Из поздравног говора

ОТКАД постоји величанствени и мученич-

ки посао писања и живљења за реч уметиости и њене поруке, постојала је и потреба гласног присуства књижевника у друштвеном животу. Никад хуманизам није био обезбеђен, никад му нису били трасирани путеви, да бисмо могли себи дозволити

| ту -неопрезност да се.не боримо. Напро| снфив, истина и људско достојанство, мир и прогрес стоје одвајкада, и данас, на ветрометини зла, разарања, деструкције и поробљавања. Та његошевска борба непрестана, хтели ми то или не, стоји чврсто уплетена у наш живот. Ми не можемо од

ње побећи, не можемо је преспавати, не можемо је заборавити, не можемо је, потценити, Једино што можемо и што мора-

мо, будући да је писање вид борбе за људски смисао, јесте — прихватити је као неминовност ·и сав свој ум и спосооност

· заложити да бисмо обезбелили превату смисла над бесмислом, доброте над злом. Можла никад више него х ово неспокојно време није било потребније речју и, делом бранити и учвршћивати-у животу човечност, слободу и мир. Зато данас писати не зна· чи забављати доконог читаоца, већ опомињати, будити успаване свести, супротстављати се свему што угрожава „човеково постојање у хуманом и достојанстве-

ном облику. Боко Стојичић

(тати на етрану · елабих | | | 0

"ТЕМА која је изабрама за овај сусрет вр"о је широка: у шта верујем, Али, ипак зе, очигледно је да она у ла о 04 Зе о: ставља питање наше сопствене егзи Е "ције. У шта ја верујем, и да со говорим, очигледно, на франи ; ЈељЕом пируетом, то јест АВИ АТОВОРаМ КЕ веним речима нашег драгог М но Мов. тења: оно што знам. : опет чекна ппруета, један начин да се 5е одговори. То би било, ако хоћете, пома ) У стилу Жана Коктоа, кога су ЈАНО на питали чему служи поезија, и који ]

с 2 + слунико не зна,чему она « МИ ов а је она неопходна, Па,

жи, али сви знају да , аи ни ја ту нећу сасвим пе ЕТО ДИ рити на питање које ми' је |! ост -

Оно у шта веома убоко верујем 1 да се ништа на овом свету не Пе 4 нити без слободе. Мислим Ди Јел на цела традиција, не Бо АН и зећ европска, традиција сло зраза : и дубоко привржен. не

ја сам тој ЛИЧНО, ; з > ЕЦ да се књижевност и. поезија сас

новаче. Али тоје у трађењу кула А а Ји из исто тако, мислим да ици из во ЈЕ постају, судбински, једног Зе у које сви знају, које сви разумеју

есници ; С 5 који такође помажу човечинотиу МЕН предује на свом ужасном путу. маоких бвебно па ствараоце као што је а ои авота уопште нису разумели,

ме, које за же које уопште и раној онај ае с: али аут ) у | аиданао пајчитанији и најраспо ес онил пре ште пи у којима налазимо при; У

цело човечанство.

__КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ_ >

атали, И које су

Рекавши то, подсетићу на наслов једне моје збирке песама, мада то може изгледати веома нескромно. Њен наслов је: „Нема прогонства", Песник не сме да допусти да буде прогнан, па макар и у самог себе, да се нађе у позицији унутрашњег изгнанства, Он треба да свим својим снагама и овим својим средствима мисли на човечанство, да се не осећа дубоко одвојен од судбине човечанства. Како би се он и могао тако сећати, он који је осећајност сама, у свету у којем се осећајност стално повлачи, у свету у којем јој стално одсецају удове и главу управо људи о које би они, ти удови и та глава, хтели да се окаче; ми смо као нека врста сплава бродо-

ломника са „Медузе" који завршавају ти-

ме што се међусобно прождиру. Како би песник био безосећајан према томе, како би могао да не стане на страну слабих, на страну оних који су потлачени2 Само по себи је јасно да су поезија, слобода и братство синоними.

Жан Русло

Верујем у народ, свет и књижевност

У шта верујем као писац, као комуниста, као човек ове епохе2 Питање је пре-

цизно, али морам да кажем да су ова три.

аспекта у мени тако темељно помешана да ја не умем да их издвојим један од дру тога. Они, заједно с дубоко укорењеном класном свешћу, чине битно језгро мог бића. То језгро, наравно, садржи не само моју субјективност него и настојање и труд за једним истинитим 'и праведним схватањем света. Кад нешто пишем, ја се трудим да установим да ли моје мисли одражавају што је могућно објективнији поглед, или пак, подражавају само моје приватне илузије или моја лична страдања и моје властите патње,

Али да пређем сада на главно и битно питање, а то је: у шта ја верујем2 Пре свега морам да кажем да верујем у наш народ. Осећам се да сам његов саставни део. Његове радости су моје сопствене радости, његова разочарања су моја сопствена разочарања. Морам да поменем да се наш народ за време ратова много променио, Открио је у себи тежњу за једним праведним поретком и праведним уређењем друштва. Почео је.много више да се интересује за то како живе и како раде други Људи. У ове три деценије створио је развијено социјалистичко друштво, које је данас у стању да се укључи у светско историјско такмичење. Наравно, није то иш: ло без тешкоћа, без лутања, без грешака. Али ја сам срећан што сам присуствовао свему томе и што се моје присуство у свему томе осећало. а

Даље, хтео бих да кажем да верујем у стварни, опипљиви свет, у историјску истину, у напредак. Оријентишем се у правцу реалности не само зато што је схватам, него и зато што разумем и схватам самог себе. Видим спољашњу страну света и ствари, али упоредо с тим трудим се да схватим и разумем оно што је невидљиво, оно што је скривено, што је изнутра. Није лако изгубити веру у напредак друштва, јер око нас има много доказа да друштвени напредак и реални развој друшлва доиста постоје. Доказ за то су две велике историјске реалности. • Прва од њих је социјализам, а друга је постојање земаља у развоју. Упркос томе, мноти писци су изгубили веру у то. С песимизмом и скепсом треба полемисати; против равнодушности и егоизма мора се водити борба. Ми живимо међу људима и мораћемо непрекидно живети међу њима.

На крају бих хтео да кажем да верујем и у књижевност. Књижевност је сас тавни део људског сазнања. Она је, доиста, један део историје. Код нас људи носе у себи Немцову, Јирасека, Олбрахта, Мајерову, Чапека, Незвала... То је њихово интелектуално, сензибилно и језичко оруЂе. Оно, је исто тако допринело, на известан начин, оној општој жељи и.вољи да се у нашој земљи изгради социјализам. То је свакако велика обавеза и за све савремене писце, Неопходно је да концентришемо своје интелектуалне снате у широки ток социјалистичког хуманизма.

Бохумил Риха

(оцијализам развија правог човека

Акумулирајући · процесе и потребе живота, наша књижевност не само да став ља Друштву на разматрање цео сложени круг. питања и проблема везаних за човека, философију човека, његове вредности, већ, ослањајући се на стварност, активно истражује реалне путеве за решавање ових проблема. Она то чини кроз дискусије и расправе с покушајима вансоцијалног, ван класног, антиисторијског приступа п лему вредности; полемишући с наивним стремљењем да се нађу извори „духовности" у патријархалној прошлости руског села, при чему се јавља. својеврсна сентиментално-романтичарска реакција неких књижевника на те најсложеније нове процесе, које је изазвала у животу научно-техничка револуција. џ

Основни смерови истраживања савремене совјетске књижевности везани су за убеђење (а то је и моје лично убеђење) да само научни комунизам, то јест „реални хуманизам", како је рекао Карл Маркс, само жива пракса социјалистичке изградње обухвата реалне могућности за реално а не фантазмагорично решење проблема човека и његове вредности. Уметничко истраживање и освајање овог квалитетног новог процеса стварности, учвршћивање духовних вредности револуције и социјализма — главна је брига совјетске књижевности. (...

ФЕЛИКС КУЗЊЕЦОВ

Социјалистички друштвени односи, совјетски начин живота, својом суштином и формирају баш таквог човека; човека ослобођеног искушавајућих веза социјалног стонзма, ослобођеног ропства поседништва; социјално активног и грађанина с високом свешћу, и домаћина свог друшштва. Граница која дели тог новог човека од отуђеног човека јасна је и чврста као оштрица ножа: док су за новог човека материјална блага у животу неопходна, или представљају услове постојања, дотле су она за буржуја и корисника материјалних богатстава — смисао и циљ постојања. Ево због чега је буржоаска, малограђанска свест главни извор и средина која потхрањује одсуство духа. С духовног гледишта то је потпуно затворен, боље речено центрипетални систем, скопчан с јединственом у свету вредношћу: сопственим егоистичним, егоцентричним „ја".

Само сопијализам даје просторне услове за формирање човека чија је душа отворена људима и свету, човека за кога је природно да упија у своје срце и да је одговоран за све боли света, човека социјално активног, опрелељеног на борбу за добоо, друштвено развијену личност, изграђену зрелим друштвеним самосазнањем, осетљиве савести, части и, нарочито, грађанске храбрости. То и јесу наше духовне вредности, вредности револуције и социјализма. У њих ја верујем свим својим срцем и свом својом душом, и у томе се састоји моје „вјерују".

Феликс Кузњецов

Хуманизовати науку и технику

Данас, кад нам се пружа широк по глед на све стране, кад нам средства јавног информисања доносе слике свих светских догађаја који су довољно болни и тешки, не би требало да се писац немоћпо затвара у своју бисерну шкољку да би бројао властите откуцајс срца.

Наравно да такав пут није једноставан. Јер ако желимо сачувати свој поглед на свет и одабрати самосталан пут, треба да пре свега будемо економски независни, а тиме и слободни.

Међутим, и за економску независност је, пре свега, потребна духовна зрелост. Пеко би, на пример, хтео да има све што му друштво у датом моменту може да пружи, док би други, опет, сачувао праву меру и умео да се одрекне небитних добара којих је на тржишту више него што их је потребно. Зрео човек зна да између расположивих добара одабере она која ће му упростити живот и омогућити веће стваралаштво.

Писац стваралац требало би да ступа корак испред друштва у којем живи. А нарочито у друштву које сам гради и самоуправно ствара.

Пуко регистровање негативних појава.

не може да човека одведе далеко. Потребно је много више. Потребно је јасно сагледати циљеве и пронаћи пут из збрке. Коначно, и сав живот је низ решавања проблема и расплитање заплета у које из дана у дан упадамо. Данас, у време нагЛАог напретка науке и технике, више него икада. _ Баш уметници, као ствараоци, требало ои да правилно оцене ситуацију и, наоружани довољним и свестраним знањем, зре- | Ло тумаче технолошко доба садашњице. Требало би да уметници хуманизују науку и технику. А уместо тога ми смо прихватили датост и своје стваралачке снаге усклађујемо с технолошком сфером делатности, Тако рећи, дозвољавамо да нас технологија вуче и управља нама. Има нас и таквих који чак тврдимо да уметнос> одумире, и не помишљајући на то шта се данас називамо уметношћу. Препуштамо се играма ради игара н неђемо да увидимо да нас такво играње води назадовању, детињаријама. Говоримо да треба да премостимо понор између индивидуалног ства ралаштва и потрошачког друштва и, линијом најмањег отпора, спуштамо квалитет, уместо да се трудимо да узлигнемо ниво самог друштва. А при томе свима нама је добро познато да у столећу науке и технике бат: васпитање и култура представљају | сопашо зте ама поп.

Нада Крајгер

Треба радити конкретне ствари

У шта верујем као песника Понекад не верујем у себе као грађанина, понекад, оцет, као грађанин не верујем себи као песнику, а обојица не верују један другоме као члану ове наше цивилизације. Познато је да људи тешко верују сами себи, а верују другима. И, дриста, сви илак воле човека, верују у човека и олремни су да све ураде за човека. Али за песника човек није нека апстракција: човек је конкретна личност и треба видети у каквог човека верујемо.

Очигледно је да ми верујемо у конкретне ствари а не,у све људе уопште, И ту, као песник, ја се држим конкретних ствари, хо дам по земљи. Има таквих људи који прелазе у апстрактно мишљење, али треба радити конкретне ствари. Ако верујемо у човека п волимо га, то је у реду, али не можемо све људе волети, на жалост, Бар ако се ради о људима мог поколења, онда треба наросито учинити известан напор кад је реч о томе и ту нема сумње да је то тако.

Међутим, не верујемо понекад ни најмлађима. То није добро. Њима треба веровати, мада их добро и не познајемо. Ти контакти су заиста педовољни, Ја имам два сина, од којих један има 20 година, а други 23 године. Ја се с њима састајем као с неким непознатим људима, не знам да ли да им верујем или не. Па ипак им ве рујем. У

Ради се, наиме, о томе да се стално обраћамо конкретним стварима, и да се против тог скептицизма, против нихилизма, против песимизма данас човек треба да бори, Наравно, морамо се борити против тога. Треба се чак и против оптимизмо понекад борити. Тај песимизам, тај скептицизам, у извеспом тренутку прелази у оптимизам, али ипак с њима се мора човек борити.

Тадеуш Ружевич

Покушавамо да нађемо најбоље речи

У шта верујем као писац> Узгред морам да напоменем да сам критичар, књижевни и филмски. Али сматрам да сви ми, без обзира на то да ли смо критичари, романописци, приповедачи, драмски писци, историчари, итд. радимо у основи исту ствар: покушавамо да нађемо најбоље речи, не само праве речи него најбоље речи, за оно што желимо да кажемо. То је све.

У шта верујем као члан друштва2 По.

кушавам да се придржавам савета Хенрија Џемса: покушајте да будете један од оних за које ништа није изгубљено, Због тог принципа сам ја и овде, јер имам неутољиву радозналост за ставове других на рода у погледу њихових изражајних форми. Кад је реч о Југославији, моје интересовање за вашу земљу је почело кад сам читао стихове вашег песника Ивана Лалића. То интересовање је подржано романима и приповеткама Иве Андрића, а касније и свом српскохрватском књижевношћу коју сам могао да нађем у енглеском преводу. Нашавши се у вашој земљи, потврдио сам многе од својих закључака (,..) 6 У шта верујем као човек ове епохе2 Па ја нисам ни мислио да сам човек ове епохе! Никад нисам тражио да то будем; нико ме, у ствари, није питао. Да су ме питали, ја бих повикао: „Не, молим вас! Боље неко друго време!“. Као Молијеров господин Журден, који се запрепастио кад је открио да целог живота говори у прози, и ја сам запрепашћен што ме описују као човека ове епохе. Наша споха је ужасна. Преживели смо катастрофалне године, и још нас очекују (...) Својом свешћу ја кажем себи да имам слободну вољу, да ја утичем на мишљења других. Али што сам старији, све више сумњам у то да је било ко од нас независан, јер ми који мислимо нисмо господари својих акција. И што пре цизније употребљавамо језик, утолико се мање међусобно разумемо. |

Пред свим тим противречностима, са свешћу о овом катастрофалном веку који се креће можда ка неком безименом, огољеном климаксу, мој лични став као човека ове епохе је став старих Грка, онако како га је Ниче објаснио: потпуно безнаЊе; мирење са животом посредством лепоте. . Наставак на 4. страни _

Вернон Јапг