Књижевне новине

Песник трагања и немира

Слободан Ракитић: „ЗЕМЉА НА ЈЕЗИКУ“ „Просвета“, Београд, 1973.

НОВА КЊИГА Слободана Ракитића је најмање лирска од свих његових досадашњих књига. Када каже „ја", онда он не мисли на своје интимно, приватно биће, већ на своју човечанску суштину, на оно духовно и морално језгро које садржи нека типична обележја човековог положаја у свету. Ова збирка, доста усамљена по темама и идејама у нашем савременом песништву, сва је обележена трагањем за једном древном, али увек новом спиритуалношћу, за сми слом живота и свеколиког збивања. Границе субјективног ту су премашене снагом узнемирене мисли која се не задовољава властитим светом као једином стварношћу. Песникова мисао тежи превазилажењу свега појединачног и појавног и откривању невидљивих извора из којих шикља општи и неуништиви смисао. Он проналази тај дубоки склад природе и свемира у принципу јединства, у универзалној истоветности из које се потом рађа мноштво, разноликост. У дрвету, реци, небу, трави, песник осећа тајанствено дисање те оживљујуће силе природе, тог пантеистичког начела у које верује. Природа је за њега симбол једне друге стварности, у коју не може да продре, али коју слути. Читав напор његовог духа устремљен је ка теми тог тајанственог света, који се не да именовати и не може се идентификовати, али који је могуће песничком речју дочарати. Песник је распет између слутње да се свет предметног држи на основама духовног и извесности да је материјалност којом је окружен сва у знаку немоћи и расипања. Опседнут идејом да је целокупно биће у расипању, хлађењу и нестајању, песник му супротставља свој сан о некој моћној целини, о неком почетку који значи вечну радост. Он управо покушава да снагом поетске синтезе одржи те ствари и бића што се удаљавају и копне на окупу, али је свестан да је немоћан да то постигне. Усред света који се дроби и суши, он сто ји усамљен, са узалудном надом да ће успети творачком речју да оживи оно што је већ на самрти. . – (а.

У Ракитићевој поезији преовлађује узнемиреност која се граничи са патњом. Налазећи се услед природе која одсликава својим нередом, својим копњењем стање свемирске агоније, песник гради апокалиптичку визију, чији су литерарни квалитети несумњиви. Сазнање да се налазимо на крају пута, да се на људску врсту спу. шта сумрак, да и небо над њом прекривају облаци, изражено Је. обиљем добрих слика. Из свих њих избија осећање панике које снажније, делује на читаоца од апстрактне речитости једног броја. пегама. Књита „Земља на језику“ најјача је у тим својим, назовимо их, апокалиптичким до. ловима, када се свет, захваљујући Пн узнемирене маште, налази у фантастичн ковитлацу:

Док писах сенком галеба Путеве свог. бића на води, узлетаху гробови, шуме, планине, Запаљени вукови, биволи, носорози; Летећа језера прови ен Сав накит душе 80 Узлетаху бунари, кровови, огњишта, Бик у пламену засја. изнад брега И храст, крилати, запева; Смешана јата дизаху се + Са својих земаљских постеља; ечак уда пламеног јако преко ов ЈЕ Ложница што У поно! с Попут цветова отвараху. ј а „Ноћна песлепа, болна је и чиста „ на песИ снин се у њој шапатом обраћа но Ћ .- 1 6 ћи као најбољем пријатељу: Џијег си ткања предиво, Чијих руку дело Без преслице» која је мера и који бек,

. + И . .. • •

Твом вилајету Твојој непроходност Ноћи земаљска:

Светлиш и 16 ноћи, На мојим хладним

И мрклим путевима.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ. 5

КРИТИКА

ПЕТАР ВОЛК

САОБОДАН РАКИТИЋ

У традицији романтизма је веровање у надмоћ таме над светлошћу, маште над разумом, сете над радошћу. Слободан Ракитић црпе из романтичарске традиције јаке сокове. Али није тешко препознати у његовим патетично интонираним ритмовима, у његовој свечаној дикцији, архаичној лексици и спиритуалним симболима трагове српске средњовековне књижевности. Ракитић се користи само оним што је вечно у свакој доброј књижевности, оним што изражава духовни немир људи срелњег века на начин прихватљив за све људе, без обзира на њихова уверења. Он ма ње продужује декоративну симболику

средњовековне поезије, а више се нада.

њује визијом њених најбољих представника, који су успели да снажном речју изразе доживљај трагичне судбине човекове.

Има у овој збирци (песме у њој чине, у ствари, једну поему) и реторике. Има, међутим, доста и веома успелих песама, слика и визија које делују муњевито и дубоко, стихова који се памте по својој тузи, по својој унезверености једноставно казаној, по. својој искреној спиритуалности. Павле Зорић

Први ерпеки хегеловац

Ар Михаило Поповић: „ФИЛОСОФСКИ И НАУЧНИ РАД АЛИМПИЈА ВАСИЉЕВИЋА“, Матица српска, Нови Сад, 1973.

ВАЉЕВАЦ. Алимпије Васиљевић (18311911) припадао је чувеном клану Баба-Дудића. Али и да није било тих породичних. веза, Васиљевић би по својој даровитости постао оно што је био за свога дуга живота: професор философије на Великој школи; четири пута министар просвете; министар за ослобођене крајеве који је увео ред у Топлици, Нишу, Врању и Пи роту; државни саветник; посланик у Петрограду; научник и први тумач Хетгелове философије у нас.

Завршивши седам година кијевске Духовне академије, он се није вратио из Русије као клерикалац него је био на левици либералне странке. Др Михаило В. Поповић, професор социологије на Београдском универзитету, посматрајући га у његовом времену, приказао нам је не само хегеловску фазу Васиљевићеву него и даљи ток његова духовног развитка. У нас обич. но помињу Васиљевића због његова „Пре гледа Хегелове философије“ (1863), који је импресионирао савременике, па и кас није читаоце. Васиљевић је, међутим, редативно брзо оставио Хегела и пришао Бекловим и Дреперовим погледима на дру-: штво, Тако је настала позитивистичка фаза у философском развитку Васиљевићевом која се јавља већ у „Историји народ ног образовања код Срба" (1867), да се још више изрази у „Психологији као науци“ (1870) и „Логици“ (1873). .

Веома будан дух, Васиљевић се и даље развијао проучавајући дела Александра Бена, Спенсера, Мила, Огиста Конта и ни, за других мислилаца. Кад би се све његове расправе, а и критички огледи о туђим делима сакупили, читаоца би угодно из. ненадили јасан стил, сређене мисли, примена њихова на прилике у нашем народу, а и њихова савременост. р

Васиљевић се стално развијао, па се најзад није задовољио ни претераним позитивизмом седамдесетих година прошлога. века. Његова еволуција се изразила нарочито у познијим списима „О границама знања“ (1885), „Одношај између физичких и душевних особина расе и спола“ (1884), „Психолошке особине српског народа“ (1886).

У кратком приказу, разуме се, немотућно је изложити потанко све идеје и заслуте Алимпија Васиљевића. Али ће то чи. талац наћи у одличној књизи Михаила Поповића који је мајсторски сажето, прегледно и верно погодио лик Васиљевићев, Поповићеву монографију може читати и ко није стручан, јер нам помаже да разумемо нашу културу и друштво кроз стотине година, отприлике између 1842, кад настаје влада уставобранитеља, па све до последњег рата 1941.

Данас заборављен, овај веома честити и умни човек имао је утицаја на неколико ројева наших јавних радника. Он је у много чему донекле био учитељ Љубомиру Недићу, Богдану Поповићу, Слободану Јовановићу, Скерлићу. Он их је упућивао ка Бену, Спенсеру и другим мислиоцима; он их је подстицао да пођу у Европу сво. та времена.

Божидар Ковачевић .

_ робнију анализу

Од успомена

до историје

Др Петар Водк: „СВЕДОЧЕЊЕ“ (хроника југословенског филма од 1896. до 1945)

ДОК ЈЕСЕЊИ биоскопски репертоар бива преплављен многим испразним и безначајним домаћим филмовима праћеним бучном рекламом, филмовима о којима, заиста, не вреди трошити речи („Бомбаши", „ута", „Паја п Јаре", „Уклети смо, Ирина") или таквим промашајима који би, кад би то имало сврхе, заслуживали под» : („Сутјеска", „Љубав на браздама") — дотле се, без велике помпе, ту и тамо, појави по нека занимљива и значајна домаћа књига о филму, која љубитеље ове уметности поново подсећа на то да је филмско стваралаштво, ипак, поприште узбудљивих креативних збивања кроз која се непрестано обнавља она пионирска лимијечовско-мелијесовска суштина самог медија. Једна од таквих плодотворних књига, које нас на хронолошко-историјском плану враћа коренима домаће производње, суочавајући нас (први пут тако документовано!) са временом од 1896. до 1945. године, јесте књига „Сведочење" дра Петра Волка, трагалачки загњурена у онај педесетогодишњи период домаће кинематографије о коме се најмање зна — од прве филмске пројекпије у београдској кафани „Златни крст“ (1896), па до првих партизанских „випуска" и ратних хроника (1945). Волк је при том, нема сумње, суочавајући се са далеком прошлошћу нашег филма (које смо се „углавном одрицали" или је препуштали фрагментарним потхватима усамљених посленика), успео да бројне успомене ађртикулише и претвори у истинску историју, успостављајући такав континуитет са прошлошћу који, макар на посредан начин, отвара н капије будућности (тако и сам аутор, већ у уводу своје књите, веома самосвесно каже: „Поглед према прошлости мотивисан је једино разлозима будућности!"), па то што је ова књига посвећена свим „пионирима нашег филма" може имати и двосмислено значење...

Волкова књига подељена је у седам тематских поглавља: „Златни крст" (о пр вим филмским пројекцијама на нашем тлу, одржаваним по кафанама н циркус. ким шатрама, као и свуда по свету), па „Милтон Манаки" (о првим домаћим ауторима Милтону Манакију, Мики-Африки, Славку Јовановићу и другима, који су, У рату и у миру, почели присно друтовати с филмском _ камером), ла „Карађорђе", „Дворови у самоћи" и „Ноктурно" (о првим крупнијим, колико амбициозним толико и донкихотским, п Ааним | потхватима у Србији, Хрватској и Словенији), док су последња два поглавља „Фантом Аурмитора" (о оним нашим филмским посленицима који су се, упркос свему, укЉучили у токове светске продукције — од Ите Рине, до Славка Воркапића — што је, вероватно, и најуспелије поглавље ове Волкове . студије, јер у њему је пронађен прави однос између „естетичког“ и „историјског приступа, што је с обзиром на саму материју која се ту нудила и сасвим разумљиво) и, на крају, „Невиност без заш тите" (о ратним и првим послератним данима домаћег филма, кад се предисторија завршава једним филмским курпиозитетом; играним филмом из 1942, године „Невиност без заштите" акробате Драгољуба Алексића, и кад лочиње права историја: одлуком о снимању | докумената из партизанских борби коју је донео Врховни штаб НОВ и ПОЈ средином октобра 1943). Класификација прикупљеног материјала, као што се види, сасвим је логична и природна, па је и то једна од врлина Волкове књиге (а веома је симпатично да аутор није заборавио да спомене и оне истраживаче ко: ји су се, пре њега, бавили истим послом: Босу Слијепчевић, Олгу Добровић, Марнју Мајдак, Николу Мајдака, Дејана Косановића, Стевана Јовичића, Стеву Остојића и друге). .

Пишући књигу „Сведочење" Волк се трудио да буде дискретни али објективни посматрач и хроничар — не намећући никада себе и своје погледе у први план, он је допуштао да историја увек буде обилато коментарисана бројним чињеницама, остављајући себи једино то право да та-

"мо, тде тод је то било неопходно, саму

историју реконструише, такође у ду: ху постојећих чињеница. Једино у поглављу' „Фантом Дурмитора", писац је у нешто већој мери дозволи себи ту слободу да историјске чињенице коментарише, изричући неке дуцидне и лапидарне естетичке судове о појединим значајним глумпима и ауторима — на пример, пишући о Свети-

Радомир Барјактаревић

Чобјекођа клешђа

Драма вас ова моја

Што ми избисте темељац из очију Што ме преполовисте направдибога И то — посред циглог. зрачка

Који сам гојио у срчаним коморама

Срам вас овакав као мене

Да не нађете себе у себи рођенима Јер и вас сунце заобишло

Као мене свако мљечно јутро

Послије претходне тмуше с бодљикама

Немали ову моју љубав : Ову исту којом сам дозивао Невиност свих заблуда

Ову којом сам посипао Сваку стопу будућности!

ПРИЈАТЕЉ

Пронаћц у себи оправдање

За тај гнусни удар изнебуха

И то кукавно отпадништво

Као одојчету сису окужити

Као отаџбини небо замутити

Као са небеса украсти вјечну лучу

Ниси ни искра ни честица. У вихору злехуде историје

Ниси ни. замах да се привид свлада Већ ето си вирус грозне коби

Већ легло си за похаре земне

Већ поприште крвожедног пировања.

ДРУГОВИ! БРАЋО!

Има ли нешто што нисам смио А толико тота што нисам хтио!

Има ли штогод што сам затајио А толико тога што сам одгајио2!

Па шта. бир заштог што ме жртвовасте Када су ионако људске мисли 1љасте2

Када сте слушали још из старе басне Да су и бесомучне хајке часне2!

КАПИ, КИШНЕ ИЛИ ДРУГЕ

Нека је благословен трептај луне Што се свуноћ чика са сумаглицом У дамарима трава срси се круне Небо у очајању за несаницом Сузно тлапи Прште капи Капи прашњаве искричаве Које свици чежњиво славе

Јер њихов пад и чедни бол С дрхтајем крхким ишту срећни излаз: Пресамите се мљечне као бивши идол Кад нотказиваче потури у млаз

Кише златне

И гле: снатре Капи на улетнућу душе испаћене Мизољећи се и влажећи узапћене.

славу Петровићу („Био је занимљив, Никад до краја отворен, са унутарњим доживљајем и вештином да у сваком кадру нађе места за себе и оно што треба да уради..."), о Ити Рини („Игри се давала без предрасуда и лажног стида, својим лепим телом, али и врло финим осећањима тако да око себе никад није ширила тривијалност и неукус..") или о Звонимиру Рогозу („Велика озбиљност, рационална прочишћеност осећања, бежање од јефтиних ефеката, осећање за простор и лични контакт са партнерима учинили су га ако не. звездом а оно сигурно уметником чије се креације дуго памте.,."), а то је нарочито дошло до изражаја у па сусима посвећеним теоријским схватањима Славка Воркапића, мајстора монтаже („који је често филм поредио са музиком — тврдећи да ни њу а ни филм не можемо објаснити речима...")!

Што се самога Волка тиче, као аутора са особеним естетичким профилом, њетова последња књига „Сведочење" (објављена као посебно ауторско издање архитекте Слободана Машића) органски се надовезује на Волков први амбициознији теоријско-историјски _ потхват „Балада о труби и маглама", такође посвећен сажетом историјском прегледу југословенске Филмске производње (објављен још 1966. године, у издању загребачке „Епохе'"). Један аутор, тако, као да затвара круг сопствених истраживања. А у томе кругу, између ова два Волкова дела, окренута прошлости, налази се затворена читава серија других Волкових теоријских публикација, које су се појавиле у међувремену, а све су посвећене садашњем кинематографском тренутку: „Естетика мо дерне анимације" (1970), „Слобода филма" (1970), „Опасне слике" (1971), „Моћ кризе" (1972)... Реч је, заиста, о несвакидашњем ауторском опусу, омеђеном историјом, ствараном доследно и са упорношћу која импонује. Као сваки аутентичан аутор, и Волк је некад био дочекиван с неверицом, некад с неразумевањем и скепсом, па и са приличним отпорима, а данас — кад пред собом имамо овако заокружен и целовит његов ауторски опус, ос тварен у домену писане речи о филму можемо са сигурношћу рећи да је то један од ретких стваралачких потхвата у нашој кинематографији уопште, као што су то и ауторски опуси појединих и домаћих филмских стваралаца, о којима је и Волк писао са љубављу п разумевањем. Ауторски свет Џетра Волка, према томе, заслужује да га истражујемо са ис том оном страшћу са којом смо истраживаћли ауторске светове једног Александра Петровића или Влатка Гилића,

Слободан Новаковић