Књижевне новине

ЕСЕЈ

Један Андрићев симбол

ВА оВНо пстравеа про дазије | рива пред читаоцем читав сплет различитих претпоставки. Чињеница да готово свако дјело овог писца, па било оно приповијетка или роман, у себи садржи мноштво проблема, изискује посебан приступ и перспективу сагледања битних одлика које творе неки симбол м, осталих појединости које га дограђују и, разјашњавају. Веома честе подударно“ сти у појављивању извјесног симбола, које и. ту вишу мисаону жижу на себи својствен начин типизирају, код Андрића су изојегнуте; његов опус је насељен значењима зачуђујуће оригиналности. Нису ријетки, па чак ни великани, чије је те мељно полазиште у остваривању једног симбола била апстрактна поставка, којој: је доцније подређен цјелокупни низ ликова и догађаја. Међутим, код АндрићЋа је такав метод изневјерен. Он дјелује управо супротно, и то не само својом еволуцијом од обичног, свакодневног, до високе свевриједности, него и тиме што писац, рекло би се, и нема намјеру да трансформише неки лик до општег зна: чења.

Међу Андрићевим приповијеткама „Прича. о везировом слону“ заузима на: рочито мјесто, како по својим садржајним особеностима, тако и по загонетном провођењу појединости које учествују У обликовгњу симбола зла, јединственог У нашој литератури, а можда и много шире. Као и увијек када је ријеч о Андриће: вој умјетности, „Прича о везировом слону“ својим почетком не назначава нека крупна збивања, па ни извјесне више сфере којима ће, очито, тежити пишчева мисао. Ова приповијетка уводним дије“ Аом као да искључује свога творца, јер је она, наводно, једна од оних „оријен талских лажи за које турска пословица вели да су истинитије од сваке истине“. Такве приче ваља открити, до њих допријети, пошто их Травничани „ретко кад причају странцима, исто као што богати људи најтеже дају пару из руке“. Почетак приповијетке не наговјештава нешто више од неког догађаја који се збио У бурној исгорији града на Лашви, вјеро“ ватно завимљивог, са свим оним атрибутима које народни приповједач даје таквим, већ легендарним, људским драмама. Међутим, прича о филу, везировом слону, несамјерљиво је далеко од властитог почетка.

По смјењивању дотадашњег везира Мехмед · Руждипаше, човјека весела, ла комислена и аљкава у пословима, али добра и готово неприсутна у Травнику и у Босни, настало је, као и увијек у слич ним приликама, нагађање ко ће доћи умјесто њега. „У низу толиких везира било их је свакојаких; и мудрих и човеч-

"оних, и немарних и равнодушних, и смеп“ "вих и порочних, али и тако тешких и опа"

ких да о њима и сама прича прећуткујенајгоре и најглавније, као што народ, из сујеверног страха, не воли да помиње 60асст и зле ствари по имену. · Нови везир се звао Сеих Али Џеладудинмаша. Представљајући свог сабласнот јунака, Андрић одмах, и јарко, освјетљава његову праву природу: још као младић, родом. из Једрена ни у том граду школован, Џелалудин одбија да постане имам у сиротињском рејону мјеста, нето одлази у Стамбол и брзо се пробија У, војну администрацију. Ту се истиче У вјештом хапшењу крадљиваца и длифераната, кажњава крајње строго и немилосрано. Дакле. Џелалудин не прихвата помагање љу“ дима и све дужности које оно налаже. Његов инстинкт га вуче на другу страну. Њему је до комплимента да представља учовјека јаке руке“, њему је до што бржег скретања пажње НЕВИНИ везира на, ту своју карактеристичну особину која увијек може дооро доћи и до које је силницима и властодршцима и те како ста ло; Још од младости Џелалудин није имао ништа против стравичних прина које су се почеле проносити о њему. На против! Те приче, каткад и преузећичане _— јер је и његова моћ тада била ограни. чена — као да су,му даскале, као да су га приближавале његовом једином циљу: личној остварености У злу као ЗрхрвноМ принципу живота, као главној палУТИ ја којој све и почива. „здрави и раз орити ; са њим у војсц

љ који су радили у а На брзо да Џелалудин-ефендији А много стало ни до неке

није. у ствари правде ни до благајне, него да

неповредивости државне он све што чини, чини по неодољивом нагону и урођеној Раше би да суди, кажњава, мучи и убија, „а закон и државни интерес му служе К заклон и добро дошао ПОВОД. Асе СМ друштвеним структурама које 45 почињу љуљати економски, војно И 40 антички — као што је, то био случа сћ већ. престарјелом и обољелом ПР ЏПаревином — залог за успон човјека Ме даудинове врсте управо и јесте та склб прев ка зау М СВИМ његовим облицима. Суштина Мелалудинове нарави већ СЕЛО. казала кад је наименован за везира. (У Битољу. Тада је добио задатак да ноМ у неке осиљене беговске породице ко

“ ЊЕ су се почеле осамостаљивати_ им ЈП = ине. Мати независно од интереса Царевине,

Ту је Џелалудин папа „свршио аза па задовољство наредбодавца, па Ај Е: тек онда повјерено везирство на “ : гаје 16, како каже писац, „АОТВАЈААИ а прегажени беговат одавно изгубио и, у да влада и способност да слуша . с 5 Ту почиње мистерита овог ЗИ Ка “ не стиже У Травник . као, остеач ЗНА на Босни. Његов долазак је ве ЈЕ а о индикапија којом аи тета његове природе, двострукост Да звања, Било би можда и сасви: р: !

ИрИлИЕНОМШ 3

но да човјек кога прате такве ружне приче и стравичне гласине, стигне бучно и уз церемонију која би одговарала ње говом осјећању силе и њене безграничности, но — супротно томе — Џелалудин Алипаша је стигао „непримећен, ноћу, и просто једног фебруарског јутра освануо у Травнику. Тако су сви знали да је ту, а нико га још није видео". Андрић се овдје не зауставља. Он одмах продужава и продубљује раскорак између оног што се о новом везиру чуло и свега што се већ првих тренутака њиховог заједничког живота збива. Први људи које је примио у Конак виле да је то још млад човјек, некако између тридесет пете и четрдесе> те голине, али их необично изненађује из глед његовог лица. Он је „риђ и беле коже, ситне главе на дугачком и мршавом телу. Лице обријано, обло и некако детињско, са једва приметним риђим брчићима и са правнаним одблестима светлости на. заобљеним јагодицама, као у пооцеланске лутке“. Његов лик, његов шјелокупни спо: љашњи изглед — заваравају! Примљени људи су, и то већина њих, напросто обманути. Само неколицина их је осјетила, и то више интуицијом него разумом, да је „Међу њих ушао необичан човек и крв ник нарочите врсте“.

Џелалудин паша не оклијева; у другој полсвини марта мучки и на свиреп начин извршава покољ бегова и првака. Он непогрешиво зна' на чему ће се, у оваквим втеменима, његова власт учврстити и бити што трајнија. То су провјепени мето: ди: сијање страха, смрти, пријетњи и постизање тоталитарне владавине не изузи: мајући било кога из свог опаког домаптаја. Џелалија све то обавља не осврћући се на ма какве обзире, „без икаквог поштовања форме, како никад дотад није дан везир није вршио убиства, изгледао је “у очима света као ружан сан и зла мађија... Досад, они су за сваког злог везира (па и за многог који није ни био тако зао) говопили да је најгори, али за овог салашњег нису говопили Ни шта, јер од најгорег па до овог Џелалије био је дуг и страшан пут, а на том путу људи су од страха губили говор и памћење и способност да упоређују и да нађу реч која би могла означити шта је, ко је и какав МЏелалија“. Битна црта Џелалијиног карактера је неочекиваност у одлуци и поступку, а то подупире његов варљив и до краја безазлен изглед порцеланске лутке на чијем се лицу никада ништа не може разазнати. Везирова пра: ва природа, на тај начин, остаје скривена. Иманентвост његовог бића није доступна околини. Рекло би се да Џелалија поступа. као некаква несмиљена машина, без ума и осјећања. чија је једина улога, да обара све што јој се, случајно или с некаквом намјером, нашло на путу. Пред» стављајући једну од полуга власти у Џаревини, Џелалија своју мисију схвата из" равно: бити слијеп инструмент који извошава оно што се у одређеном тренутку тражи. Даље од тога он не жели да види — друго ништа га и не занима.

Сљедећи неочекиван гест Џелалијин је довођење слона у Конак и у травнич“ ку чаршију. Шта је, у ствари, тај слон у овој приповијеци2 Да ли је то обична животиња, једна од оних које су иначе доводили травнички везиои, како би их уве“ сељавале у дугочасовном _ времену и странствовању2 Не, та животиња је „оно што Босна никад није видела“ — дакле, Џелалијин фил је, већ од самог његовог џласка у причу, „животиња 3злогласног везира“, његова унутрашња живо тиња, инкарнација његове истинске природе, излазак у свијет свега оног што је пред очима других скривено. Јер казаће писац — да је за слона важило „освештано правило које важи за везире саме“. Пребивајући у Сарајеву, на одмо“ ришту за Травник, људи тврде да знај „шта једе филов везмр, али не знамо чиме се храни везиров фил, а даму знамо нарав, послали бисмо што треба". Јас не су, и из ових полушаљивих комента, ра, пишчеве назнаке којима се везује, суд: бински и нераздвојно, везир и његов слон, њетова људска животиња. Слон је у приповијеци видљив — везир је у њој не видљив, о Џелалији сазнајемо тек по то: ме каква се вијест у чаршији о њему из ненада прошири, о 'неком од њетових ужасних поступака.

Само мјесто у коме се одвија ова мрачна драма људског двојства и, расцијепље“ ности, псувшне је тијесно да бон је могло

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ _ БОРБА ИСАКОВА

ИВО АНДРИЋ

нијемо подносити. „У тесној травничкој чаршији фил је изгледао већи него што је у ствари био, а изгледао је и страшни“ ји и гломазнији, јер су сви, гледајући га, помишљали више на везира не го на животињу саму" (курзив мој). Фра Мато Микић, долачки парох, јавља свом пријатељу о доласку фила и каже, служећи се цитатом из Апокалипсе, „БЕ МЕ: ЂезНат ..." (И видјех звијер), а нешто допније, да је „звијере набавило звијере“". Отклањајући сумње у овакво схватање узајамног односа везира и његовог слона, Андрић ће на једном мјесту нагла> сити: „Откако се за филом, чудовиштем из травничких препричавања, затворила капија он је потонуо у великом Конаку, изгубио се без трага, као да је пос тао једно са невидљивим вези: ром" (курзив мој). Иначе, и о везиру се понешто сазнаје, и то да „чедно живи, мало пуши, још мање пије, умерено и скромно једе, једноставно се носи, није нарочито „потрчан" за новцем, није сује тан, ни развратан, ни лаком". Невјероватно, али — истинито!

Такгв је Џелалија, највећи крвник кога је Травник икад видио и Босна осјетила! Такви су дани човјека који је у везирском Конаку, без ријечи објашњења, пријеко и неопозиво, на „шуму колаца" насадио бегове и прваке, прво наредивши да сваки, уз присмотру страже, сам себи усијече колац и пободе га у земљу. Он је поклао те изабранике, глуво и без протеста, „као јагњад". Два човјека у јед номе, двије сукобљене силе и страсти, чист и готово светачки живот, и изне: надне и стравичне ерупције зла које мо. ра бити активирано, о коме, најзад, и околина мора имати пуну и сталну свијест, Још више запрепаштава глас чиме се тај човјек бави у часовима доколице: Пела: алија скупља различите писаљке, фину хартију и дивите. Сам није много писао нити је био нарочит мајстор у вјештини писања, али је страсно скупљао обрасце калиграфске вјештине и чувао их у округлим кутијама или у кожним мапама. Особито је држао до своје збирке калема, писаљки којима се на Истоку служе умјесто гушчијег пера! Све саме контрадик ције, све саме невјероватне вијести!

Та игра калемима није сасвим безазле“ на, а ни бесмислена., То је, у ствари, игра са људима, њихово механичко размјештање, манипулација појединцима и групама, без саосјећања за судбину једних или других. Андрић нас, приказу. јући занесенот везира како се игра писаљкама, упућује на такав закључак: „На многим се огледала чудна итра природе, тако да се калем завршавао изданком У облику људске лобање, или су чворови на зглобовима трске личили на људске очи". И док се тако игра људима-писаљкама, по Босни се шири страх од невидљи вог везира и његових мрачних планова који могу донијети неодређену опасност чак и тамо гдје се најмање претпоставља. Џелалија редовно обилази свог слона ко ји је већ тражио „ширине и зеленила", и тешко га је било чувати и обуздавати,

Тек са првим филовим изласпима У чаршију, писац нам даје неке основне смјерове у повезивању ове зле н опаке животиње са самим непомичним везиром: слон постаје отјеловљење везирове праве природе, његовог активног зла. Док Џелалија мирује, као какав „непокретни покретач", дотле ова сурова животиња, као сама стихија, вршља Травником сијући безуман страх међу људе и својом појавом и својим ћудљивим поступцима који“ ма ни најмудрији нису могли У крај стати. УМ тим рушилачким походима везиро“ вог фила „толико је неког Баволског лу' кавства и готово људске пакости" — како каже писац — да нас и то поново враћа везиру дајући нам право на претпоставку да је слон само непрекидно исказивање везировог зла. Слон је преображен Џеладијин дух, заправо свијест која не дозвољава околини да заборави да је у Конаку жива спомена и крвава одмазда свему ономе што не би било покорно злу као принципу и закону. „Филов зулум" се не може тако лако и безболно пресјећи, јер филов газда није нико други него Џелали“ ја, човјек који не пати од обзира и са милости, То је „Џелалијино време", а зна се шта су, и каква, слична времена. Али она, ипак, нису вјечна. „А кад се насиље покаже као немоћно и неспособно да реши постављени залатак, оно се окпеће против насилника. Тако је одувек било У Турској, а поготово сала, 1820. године, кад Наревина дише трећином плућа, а напа» дају је са сто страна и споља и изнутра.

/

Драган Колунџија

Тамне војске

Хермини Милкау

Ви ми говорите о своме животу И спомињете високе зелене : борове.

Знам — ведра,

Знам — бесмртна,

Знам — стабла у висини.

Али, госпођице Хермина,

Да ли ћете ми веровати,

Уместо радосне шуме вашег живота,

Ја видим тамне војске Пружене преко наших очева.

Гледали смо их развијене у талас, У дугачку змију.

Дан је почињао и завршавао Руменим страхом нашим,

Мислили смо од њих да су венци планински

Непознати, високи, сјајни.

А иза тих висова, Веровали смо да се дижу Наши велики очеви,

У таласе, у тамне војске Сахрањени су без друга, Без вина, без шаке земље,

Гурнули су их као камен са неба.

Нису стигли рећи ни сјај Свога лица чекајте јутра: Децу у руке а пшеницу у стогове.

Оставимо ми, госпођице, борове. Гдг су сада оне тамне војске2 Посетио бих мртве своје очеве.

Тако је и са Џелалијом. Он је од оне врсте силника што су само крвници и ништа друго и који се, према томе, само једном могу употребити, а ако им тај уда рац не испадне за руком, они сами гину од њега".

Паралелно живе везир и његов слон. По томе сам мотив приповијетке није не: познат. Затичемо га у новели Роберта Луиса Стивенсона „Ар Џекил и господин Хајд", у Хесеовом „Степском Вуку", па и у „Авојнику" Достојевског. Код Стивенсона се преображај дра Џекила у људску бештију која носи име Елварда Хајда одиграва у изнимним околностима, уз помоћ чудесног напитка чији је проналазач др Џекил. Енглески романтичар ка: же да је др Џекил постао „продани роб првобитног зла", а сам јунак, исповедајући се, пише: „Зла страна моје природе, на коју сам сада пренио одлучујућу моћ, била је мање крепка и мање развијена неголи добра коју тек што сам збацио... Као што је добро сијало на лицу једног, зло је крупно и јасно исписано на лицу другога. Поред тога, зло (за које ја још увијек морам вјеровати да је смртна страна човјека) оставило је на мом тијелу жиг наказности и пропадања. А ипак, кад сам гледао тог ружног идола у огледалу, ни" сам осјећао никакве одвратности, већ прије усхит добродошлице. И ово сам био ја.

о моје ја изгледало је приролно и људско". Тако и Андрићевог Џелалију нимало не забрињавају стравичне приче и гласине које га прате,

Слично је и код Хермана Хесеа. У „За: биљешкама Харија Халера", Степског Вука, не налазимо грижу савјести, а Харијев преображај у опасну и крволочну жи“ вотињу — а то се збива с једним ријетко. образованим њемачким интелектуал. цем! — као да је природна раздиоба између два заоштрена пола људске приро“ де уопште, као да је само још јелном поновљен мит о два бића, божанском и са: танском у нама самима. И Хари је, каои Андрићев Џелалија, једним дијелом свог људскот бића питома природа, али се у њему — У вријеме Степског Вука — јавља јак и необуздан нагон да се све разбије, Да се у самоме себи убије и једном за сваг' да докрајчи та немоћна, цивилизацијом укроћена јединка. Достојевски је психо. лошки сецирао овај феномен, док су га ови писци пренијећли у свој његовој та. јанствености и вишеслојности кроз чије је тамне наслаге немогуће до дна проник нути. · Изолован Конаку, одејечен од чаршије, страна, Џелалудин Али-паша поприма нешто од оне тоталитарне моћи коју пос: једује Гроф из Кафкиног романа „Замак“. Све се покорава његовој имагинарној во: љи и ћудима. Али, наш писац је у овај од прије познат мотив у свјетској Књижевности увео значајну новину: опремећење зла и анималних страсти у чо вјеку. Носилап тог симбола, његове опип“ љивости и стварног присуства, јесте везиров слон, наивна а свирепа животиња, туђа Босни као и она њој, али искрено драга и блиска Џелалудинефендији, као да је свагда његова продужена рука. Аок везир, дјетињски се забављајући, милује калеме и скупе дивите, његов слон, то јест, његов рушилачки нагон, харчи Трав“ ником пи људи нијемо страдавају од те слијепе силе. То опредмећено зло траје колико и његов власник, Тровани травнички фил полако умире. Накоп његове смрти изненала умире и Џелалудин Алипаша, што опет јасно указује на узајам“ ну повезаност ова два бића, на њихово двојство, Тако се Андрићева „Прича о.ве зировом слону" нашла у низу најбољих остварења везаних уз једну симболичну тематику: полјелу људске природе на до бро и зло. Иначе, међу Андрићевим хдје лима ова новела је централно полазиште џ изучавању његових симбола, она је готово незамјењива у откривању тајни „Про клете авлије", „Мустафе Маџара". „Пута Алије Берзелеза" и других приповједака.

Ненад Радановић