Књижевне новине

| |

"мос, од апејрона пер

"који је проматра.

ПОРТРЕТ _

ОМНИЦЕНТРИЧНИ УНИВЕРЗУМ

МИАНВОЈА СЛАВИЧЕКА —

ПЈЕСНИШТВО једног од најплоднијих и најзначајнијих послијератних _ хрватских пјесника — Миливоја Славичека — испуњено је мноштвом предмета, сцена и ситуација, тако да га предметност,сценичност и ситуационизам, више приближују прагматично-натуралистичким естетичким концепцијама, какве се могу наћи у Сантајане, Дјума, Вајтхеда или њима донекле сродног талијанског егзистенцијалиста Уга Спирита од којега и потјече назив „омницентрични универзум“

«Морпурго-Таљабуе: „Сувремена естетика“,

Нолит, Београд 1968, стр. 509) — него оним схваћањима пјесништва, која претежу меЂу сувременим хрватским пјесницима, а везана сууз феноменолошко или егзистенцијално-онтолошку аналитику.

Криво процјењујући пјесничко дјело Миливоја Славичека, неки критичари су у тој акумулацији предмета, сцена. и ситуација видјели обичну анегдотску илустративност, пуки психолошки асоцијационизам, који одликују ·естрадно, реторичко, наративно, журналистичко пјесништво. Понегдје им је аутор дао додуше за право, јер је између анегдоталног сентиментализма који слави уситњеност и раздробљеност пјесникова бића међу големим силама небића — и реичког, шо-. залног релационизма, по којем. умјетност није изражавање него .опћење између стварних природних бића (дет, стр..507) —- разлика каткада тако мала, да се то двоје може и помијешати. '

То је можда и разлог да се у опјени

Славичекова. пјесништва тежиште врло че- _

сто стављало на субјективну, хуманистичку, антропоморфму и антрополошку митску пројекцију у свијет — док се заправо више радило о козмолошком интересу повезивања свих ствари овога свијета у јединство, које то никад неће постати, у сажимање које кроз коегзистенцију води према синтези, за коју се не зна је ли апсолут или ништавило. Нема никакве сумње да је у низу шесама Славичек заиста декларативно пропагирао хуманизам, али његов Човјек се не доживљава као нешто вољно отргнуто из козмолошке сфере. Обасипан предметима, утопљен ситуацијама, заблијештен сценама овога свијета — Славичеков Човјек је ствар међу другим стварима, и ако се шесник бори за некакав хуманизам, онда је то прије хуманизам ствари него људи. : у Пљема Понжу, митска умјетност је пројекција човјека у стваои, а маги!ска умјетност је пројекција ствари у човјека. Опсједнут ретчким, шозалним, постојањем ствари — Славичек нам се у многим пјесмама очитује као маг, шаман који покушава оживзети аутентичан живот ствари или кроз Сантајанину „анималну вјеру или кроз феноменолошку дескрипцију, па многе његове пјесничке слике представљају кратки хистовијат пјесничког „постваривања“ — Од Рилкеовог симболистичког . начина помоћу традиционално метафизичких скокова. до метода Ф. Понжа, који градуелном феноменолошком · редукцијом своди предмет на чисту интенционалност

свијести.

Ово је нога. стола, а ово простор испод полице за књиге Е 20

је ја, који / поло. у о овдје ја, који лежи 2лаве 2 пе И“ на руку, У 0801 љетној хладовини џи ишараној пустоши (из пјесме „Бдијач“)

Пламен У пепељари успламтио је и

п већ св јагио танак плавичаст дим а згруда јв поцрњела, | . (из пјесме „О пламену У пепељари )

Осим што ови стихови товоре о предметности, сценичности и "ситуационизму, који свједоче о евидентној жељи за изградњом једне козмогоније или бар за повезивањем, релационирањем постојеће козмогоније они нам (у свом наставку) такођер представљају рјечит примјер како је спекулативна основа Славичекове поезије, односно његова пјесничка филозофија, састављена од неускладних и често сасвим супротних концепата. Славичек често започиње пјесму магијском инкантацијом упућеном стварима по себи и имамо дојам да жели пред нама распрострти јелан „омницентрички универзум , Тј. мноштво ствари од којих је свака средиште свијета.

Све је једнако важно нема никакве апсо-

иологије или хијерархије вријед-

И. нема ин ервенције антрополошког

морализма који би од каоса створио козас. Пред нама је о

тромна хопа ствари и пјесников је задатак да их међусобно повеже, би, превлада егоизам и изолацију и ствари и субјекта

па пјесникове накане биње неке хармоније, неке равнотеже животних енергија, која ипак пе би отврдла у идеал, у рега5, него би вила ближе арејгопи и каосу доводећи, Таре до. „поклапања апсодутнога и ничега“ (10: дет, стр. 509). У Славичекову пјесништву гласно опажамо та! прагматички ' нагураау Ј стички ДУХ, који барата са животним Фор мама, енергијама, анималном вјером, ти волуцијом форми према савршенству — 241 ли ту се уплићу још два концепта, који # | изглед дјелују сасвим супротно. Један Кин цепт је производ широке лепезе тралици у надно метафизичких ставова — од пролаз

етове жртве, тратике и

ности човјека до ње : : спаса у пепролазној уметности. Ту су 0 · купљене и све илеје КЛАСИЧНОГ хуманизма

н морализма, као што су једчаКосН брат.

Крајња инстан ла би успоставља

задрхтао |

ство, слобода итд. Други концепт је егзистенцијална тјескоба и страх, који се испољавају углавном у ламентирању над безбројним »Везсћгапкипсеп«, тј. ограничењима. људске егзистенције и езгистензијални хуманизам се ту и јавља као могућност људске езгистенције да егзистира успркос тим „ограничењима“. Е ; Ето због тога је велики број Славичекових пјесама оштро амбигуитетан, двогуб по

смислу, чак и кад је формалистички је-

динствен. Почиње се, како смо рекли, матијском инкантацијом стварима која. обећава феноменолошки доживљај, као. подло ту за развијање егзистенцијално-онтолошких ставова о антиномијама бића и битка — а наставља се традиционално-метафизичким апелом човјекова трагизма и осам-

љености, да бисе завршило ипак једном >:

егзистенцијално-натуралистичком _ отопнном релаџионизма и омницентризма природних. бића, која теже поклапању –апсолдутног и ничега.

Након ове констатације о разнородности и хетерогености Славичекових интелектуалних и поетичко-филозофских ставова — можемо се запутити двама смјеровима: смјером тражења чистоће и кохерентности спекулативне основе једне поетике или пак тражења неодређености, помијешаности, збрканости, смјером једног поетичко-филозофског апејрона у изградњи пјесме. Већ сам се и раније изјаснио за ово потоње и даје Славичек спекулативно систематичан и конзеквентан пјесник — тешко дасби био пјесник, а сигурно не би био Славичек, који у хрватском шесништву већ има значење извјесног симбола у популарном _ смислу изглобљења. итпчашења, скретања, стрампутице, неразговјетне али привлачне нечистоће у успоредби са нир. сапутницима. у својој генерацији — с пјесничко-филозофски одпећеним и конзеквентним Михалићем или Сламнитом. Па 3

Неки критичари су овај инстинктивни акт Славичекова пјесничког бића да скоеће од матице, да се одупире, да тврдоглаво иде својим беспућем — врло комотно сведи на естрадне шоу-ефекте, као што су

(та и ет аи

Миливој Славичек

ИМАОЦИ ПЈЕСАМА

Па опет: имам пјесму (и) о томе

И можда све то нешто и значи

О НЕКИМ ФРАГМЕНТИМА

и ни о чему више

О БОЛЕСТИ

Наслутио сам је. Ону несавладиву у.

Црна, снажна мрцина, тиха и упорна.

Шта ми може

0 СУДБИНИ

Имаш једну своју слабашну“ судбину "јер је једна (и напросто усамљена) и беспомоћна и деспотска у

Имаш је и учини што с њом (јутра, поподнева, ноћи, непознато) | прије него се претвори у сјећање твоје или било чије

(више или мање случајно)

ВИДИМО СЕ

сами „читаве тједне,

како већ напоменух ужасно давно и сад)

ПУСТОЛОВИНА. НАШЕ РИЈЕЧИ

Како помало гордо овим годинама тепамо наше вријеме · "

и кажемо за понеки живот да је раскошан, а-за многу смрт да је мрачна За уживања кажемо да су лакомислена (јер све схваћамо врло озбиљно)

и као да унапријед очекујемо тегобе и мучни ну (нешто што се не да ријешити)

Но подносимо своје позиве

Па ипак; колике судбине називљмо непред видивима'

и како само тежимо да ухватимо укупност токова ! · Пустоловина наше ријечи прискаче нам утомоћ и чини нас прилично точнима

Тако се разврставамо у визионаре и у невизионаре (и у оне који о свему овоме

и успут имамо прилике да многим стварима провјеримо њихова имена

у свом. далеком, скривеном духу

Неколико коменшара.

Кажем = у овом или оном разговору —" имам пјесму о томе

А то значи да пишем о стварима о којима се приче јер нас муче

а то значи да су то такозване важне ства ри, јер не причају баш сви о њима О њима причамо и пишемо ја и још која хиљада или који милијун нас

Није ни много, ако се погледа на, рецимо, посљедњих пет-шест миленија

Сасвим се случајно у разговору изразим стихом (јер сам тако конципићан) жао што је неразумно мислити да ће рат — било који — било што ријешити | мшли опет мислити да више неће бити рато ва

· ли да је мирнодопско доба само по себи нешто значајно Све су то уломци самозаваравања: да је нешто могуће саоићити да је нешто могуће ријешити (било ратом било миром) Ради се напросто о фрагментима неког ег зистирања

помоћу које ћу отићи: одавде (помало на смијешен, као што сам то увијек желцо) Крепку болест која ме дохватила да ме прогута, уништи саме

која ће ме угасити, ево је (најављује се, правећи се безазленом)

јаку и велику (попут побуне) јер је твоја и једина и јер си јој пронашао име, чини

Видимо се. А измећу тога живимо сами. Дуго. Или још дуже

И то је оно, мислим, најљепше од свега. Иако застрашујуће, можда тек наизглед: сами читаве низове сати (између вићења)

стољећа, милијуне тренутака

Онда се видимо. Видимо да сиједимо. да смо умрли, да смо били, да издржавамо (шако, ипаж, углавном храбри на неки,чу дан и: неразумљив. начин

МИЛИВОЈ СЛАВИЧЕК

његов омнипентрички релационизам проглашивали журналистичком — нарацијом. Но, у обиљу тих оптужби било је и нешто истине, али истине која је ишла више у корист Славичеку него његовим критичарима. Ако неке Славичекове шесме прочитане на некој естрали или тискане у новинама остају. самџшаоцима или читаоцима дуго у свијести, онда је то зато што су те пјесме мали комуниколошки бисери или изванредно погођени објективни корелативи самих језгри комуникативности у људ ским односима. Сентиментализам појединца је само сентиментализам, али сентиментализам свих нас јест шесништво. Пјесме као што су „Машта (у дубини ХХ стољећа н. еј) „Вријеме је да се догађа напоков Човјек“, „Неки мој големи бапјак“, „Нигдје у свијету", „А онда опет забавна глазба“ итд. — могу се свилјети и сентименталним хедонизмом култа малог човјека у позицији прије или иза своје повијесне шансе да се усправи — али у тој пате-

- Сувременицима

немају ни појма)

тичној реторици, у тој плакатерској кричавости и усправности уличних транспарената има носталгичног окуса Мајаковскијеве голе, наоружане пароле и благог Преверовог унанимизма.

Психолошки, психоаналитички — за Сла вичека су пјесме лијекови и од болести и од здравља. Из досадашњих примјера видљиво је да се Славичеково пјесничко дјело поларизира. на двије скупине: јасне и тајанствене пјесме. У јасне, одређене пјесме, тдје је пјесник освојио рега5 своје исстине, спадају сва она остварења која изричу познате традиционалне метафизичке апеле. Ови крикови класичног хуманизма који одзвањају песмама „Машта (у дубини ХХ стољећа н. е.“ или „Вријеме је да се догађа напокон Човјек“ или „Неки мој толеми барјак“ или „Људи имају“ — недвосмислени су и јасни и зато освајају недвосмисленошћу и јасноћом изражавајући опћа мјеста свијести отварајући еросће,

Тајанствене су све оне Славичекове пјесме које омницентричким 'релапионизмом покушавају довести до уравнотежавања и усклађивања животних облика, како би нестали разлози за аксиологију и хијерархију вриједности, за сваки ред, за козмос и како би се на тај начин доспјело у сферу максималне избалансираности гдје би се поистовјетило апсолутно и ништа. Славичек у тим покушајима почиње најприје са симултанизмом најнеповезанијих појава, спајајући у својој пјесми, тотово демијуршки, потпуно диспаратне предмете и ситуације. Овај симултанизам доводи читаоца у неку чудну атмосферу. Можда 1е то магијски поступак, којему је циљ неутрализација свакодневне егзистенције. И тала након неутрализације свакилашњих осјећаја и мисли читаоца, све је спремно за скок у транспенленцију, која је у овом случају јак осјећај арејгопа, неодређености. Пјесник је постигао свој пиљ: природу је поставио у њено право стање неодтеђености, очистивши је од натих есенцијалистичких планова. Поглелајмо сада двије пјесме о арејгопи, од којих је прва декларативна, експлицитна, симболична док је друта ' иманентна, имплипитна, иконична. Обадвије говоре о неодређеном. али једна. говори одређено, а друга неодређено:

НИГАЈЕ У СВИЈЕТУ

Нигдје у свијету ничега заправо доиста озбиљног Постоји нешто крваво. уплашено. значајно и раслинско нешто заглушено, трајно, нешто што те ' битно али нигдје ничег озбиљног. већ стварно: све помало ситно

Постоји нешто бетонско и прашно нешто · урвинско нешто неонско нешто тихо нешто велико далеко Истина је, постоји нешто убого и страсно али ништа заиста озбиљно и, ништа ; заправо јасно

Успркос читавој буци и слави Свилете што си је стеко

МОЈ ПАС И ЈА

Идемо мој пас и ја, ја бркат, он из далеких страна и понеко каже да смо необични Ходамо око пруга, па уза нити уличиџа у ј изтрадњи Зачујемо подне, зачујемо вече и ни у ком случају не водимо учмао живот Нећу овдје говорити о себи али он, тај мој. пас, њежна је ружа неке зоре, вјерна мојим грудима Пролазници се, накнадно, можда само ' осмјехну. јер су уредни и сиви као питесак прочишћен. и спреман за неку баналну грађевину Ја дотле лежим (у тишини) као човјек од сламе, а нисам човјек од сламе а мој се пас привија уза ме и храбри ме и ја се не дам

У првој пјесми нема неутрализације наше свакодневне егзистенције, поступак је митски, пројективан из субјекта у објект.

Налазимо се пред ту озот, тј. причом, ·

која приповиједа о Неодређеном, тј. арејтопи. У другој пјесми постоји такођер ту ћов, тј. прича о човјеку и псу, за које пролазници не слуте какве их дубоке везе вежу. То је такођер прича о апејрону, али уз њу постоји једна другаприча,

"тј. прича самог Техћ5а или језика пјесме. И

док прва прича о човјеку и псу служи да неџтрализира нашу егзистенцију, друга магијском пројекцијом из објекта у субјект, призива апејрон у његовој голој супстанцијалности и та надирућа, агресивна, супстанцијалност апејрона коју бисмо могаи успоредити с егзистенпијалном мучнином што је изазива доживљај битка — у-

· колико нису доиста идентичне — толико је

јака да је се и аутор побојао и покушао истргнути традиционално антропоморфистичким, есенпијалистичким закључком; „а нисам човјек од сламе — а мој се пас привија уза ме и храбри ме и ја се не дам“. Нека нас не смете ова задња реченица која припада класичном субјективистичком таућози. Стихови „ја бркат, он из далеких страна“ говоре о чуду свијета које је ујединило два бића, што привремено носе називе „човјека“ и „пса“ — у јелан стални, бесконачни процес приближавања точки глје је апсолутно и ништа једно. Коегзистирати до тог циља, који је нелостижан — то је порука овог, „тајанственог“ дијела Славичекова пјесничког опуса.

Далибор Цвитан |

КЉИЖЕВЛЕНОВИНЕ 7