Књижевне новине
~ -
!
ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ
ТЕОДОР У БЕОГРАДУ |
Предратни боеми код „Занатског дома“ и „Москве“ — поводом деведесет година од рођења Тодора Манојловића |
У Мајској свосуа „Летописа Матице Срп ске“ др Војин Матић објавио је завим љив чланак под насловом „Тодош у Беч кереку“, посвећен деведесетом рођенлану покојног песника Тодора Манојловића. А сада, ето, п ја се не могу уздржати а да не додам коју реч о нашем драгом дру' ту и песнику Тодору Манојловићу, и тај напис назовем по имену како смо га ми београдски пријатељи звали и ословљава: Ам „Теодор у Београду“, и посветим га његовој успомени.
Деценијама смо друговали с тим дра, тим. и умним човеком, великим зналцем у уметности: у књижевности, сликарству и музици, као ретко ко у нас. А.ева при: дике да напоменем, да данас нема, као некад, пре другог светског рата, оне при свости између књижевника, осим ретких изузетака. Данашњи евници поде" љени су у многе групе, „афинитете“, па и „генерације“ (а да их у ствари одваја јед не од других мање но и једна деценија), док су они предратни били подељени са» мо у два табора: на „старе“ и „младе“; и пред други светски рат, и на различита политичка схватања.
У данашњој згради Радио-Београда, У преритном Занатском дому, у партеру из
ендарске улице, у кафани (која је са: да подељена на студија) састајали су се ондашњи књижевници, уметници и глумци. На другом спрату Глумачко удруже: ње имало је своје просторије, па је ту и ондашња Концертна агенција имала своје канцеларије. Зато су кафана и ресторан у партеру те зграде у исто време били природно састајалиште свих оних који су у тим установама имали неког посла.
Али у тој пространој и пријатној згради било је нешто што је било оригинална можда и за читав ондашњи Београд. Ка: фана и „Занатски дом" имали су и свој хотел, који је захватао два нај виша спрата, а хотел имао је и „анекс“ мансарду зграде, на којој су се собе изда: вале „на месец“, и у којој су већина ста: новника били уметници: књижевници (Рака Драинац, Зарија Вукићевић и пи. сац ових редова), глумци (Јован Гец, Павле Богатинчевић и оперски певач Борис Попов), сликари, многи новинари, па чак и страни дописници; и док су се из једних соба чули крици, као да неког даве или преклињу, из других се чуло купање пи. саћих машина или телефонски дозиви „Хало Ландн“, „Хало Вин“, „Хало Пра ха", „Хир Белгрејд“, „Хир Белград".
И сви ти бучни и увек живи и јако
покретни становници ове (велике куће.
привлачили су и окупљали и друге при: паднике сличних професија. И зато су сви ти уметници и новинари имали У „Занатском дому“ своје столове који су сео вечери били заузети до неко доба
За једним од њих, са књижевницима седео је готово сваке вечери и Тодор Манојловић, и он је тако рећи и пред седавао њима. Док је дању, пред подне и пред вече, Тодор био готово редован гост кафане „Москве“, ретке су биле вечери да није долазио у „Занатски дом“. А за њетовим столом редовни су гости били др Милош Бурић, професор универзитета и преводилац класичних дела, песници Станислав Винавер, Рака Драинац, Божа Ковачевић и Драган Алексић (који је био ми одличан новинар), затим преводилац ЛЈесењина М. М. Пешић, синеаст и прево дилац Бошко Токин, вајар Милан Недељ“ ковић, сликарски експерт н пријатељ метника Рајко Слепчевић, психијатар АР
јин Матић, а и писап ових редова. Чест гост био је, кад год је долазио У Београд, и Милан Беговић, песник и дра: матичар из Загреба. Сви ови поменути само су један део тог занимљивог света, који је готово редовно волео да проведе који час у овом жовијалном, увек разто“ ворном ин пуном нових идеја и тема АРУштву. Ту баналних и свакодневно истих разговора није могло бити.
Поред ових које сам овде навео, дола: зиле су и мноте друге занимљиве лично сти, од професора универзитета до нови нара, водили су се ту чести и веома озбиљни разговори о уметности, класипи, култури, науци. Заиста је штета што мно" га излагања, мисли и речи нису забеле.жене. Било је ту читавих предавања, да баш тако кажем, Тодора Манојловића о италијанској сликарској уметности, дра Милоша Бурића о грчкој и латинској класипи, Станислава Винавера о поезији, о метрици и српском језику. Заиста је штета што од свега тога данас није оста: до ништа, осим можда многих лепих мисли у њиховим делима, јер су ти људи обичво говорили о сним темама којима су тада били преокупирани и о њима вероватно тих дана и писали.
Дакле, Теодор је вечери проводио У „Занатском дому“, а у току дана био У „Москви“. Пред подне, нарочито пролет њих и летњих сунчаних дана, многи стог лови пред „Москвом“ били су испуњени не само доконим новинарима, изашлим из редакција, већ и многим књижевницима и уметницима. Ту је Теодор, особито док је становао у оној недалекој, дивнНој кући данашњег Протокола. (која је после смрти његове тетке припала држави), био увек међу првима, са Станиславом Винавером Сибом Миличићем, често и Растком Петро. вићем, па са вајарима Томом Росандићем, Пером Палавичинијем и сликарима Стоја: ном Аралттом, Савом Миком Петровом. Његова присност са даковним уметницима била је резултат и његове љубави према старој Италији и Ме ааен | . то св тиче његове наклоности према музици, о томе је сведочила и чињеница да је он извесно време био секретар београдске Опере. А његово велико пријател
Шумановићем мо
ство са појединим
Опере задржало ми се у једној дивној
успомени на једно лепо вече у башти не: кадашње „Руске лире“, када је Теодор заједно са великом примадоном београд“
ске Опере гђом Зденком. Зиковом певао
дуете из „Тоске" и „Боема";и Теодор није имао неки нарочити глас, али његова ве. лика музикалност допуњавала је недо статак „високог Ц“. у
Али да се вратимо опет на „Москву“. Често сам га по подне затицао у њој са: мог, нарочито у оном задњем делу, према Балканској улици, како пише својим сит-
ним калитрафским рукописом. Једном та. ко, сећам се, затекао сам га да пише баш. Ј од вајлепших сцена из његове дра: чарани краљ“. И бојећи се да та не прекинем хтео сам неопажено да се уда-
ме ,
љим. Међутим, он ме је опазио и одмах позвао: .
је некад
зато пвнци на, 3, ора 1 заца, Ар Војин Матић и ја, посетили. У њетовом и питали како се
лектуалног живота био је бифе позори“
__шта у Зрењанину, и оно неколико глумаца.
и позоришних људи у њему. После смрти Теодорове нала су озбиљна обећања из града Зрењанина да ће му бити подигнута и откривена биста у том парку, али осим спомен-собе у Завичајном градском му зеју, за сада те бисте још нема.
Пишући ове редове о Тодору Манојловићу додирнуо сам и два београдска локала, односно та два некадашња жива уметничка састајалишта Београда; од њих један је заџвек нестао, а други сада баш
тенералном реновирању, под великим.
е знаком питања. да ли ће бити оно што . био. Овлашно сам поменуо и многа имена писаца и уметника из врео
мена измебу два рата. Није то било ни случајно, а ни излишно, Били су то амби“
јенти и и у којима је живео и
кругов: _ зрачио Тодор Манојловић, чија би лич
'ФА ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕ УДРУЖЕЊА ЈУТОСЛОВЕНСКИХ ДРАМСКИХ АУТОРА (УЈДАУ 194. ТО-
ДИНЕ НА КОЛАРЧЕВОМ УНИВЕРЗИТЕТУ У БЕОГРАДУ.
ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ (С: -НАОЧАРИМАУ |
СТОЈИ У ПРВОМ РЕДУ У СРЕДИНИ. ПРВИ.С ЛЕВА УПРВОМ РЕДУ ЈЕ. БРАНИСЛАВ ЖИВОЈИНОВИЋ. МАЗ5ЏКА, АРУГИ ЈЕ БРАНИСЛАВ НУШИЋ, А САСВИМ ДЕСНО У ИСТОМ РЕДУ ЈЕ ПИСАТЕ ЧААНКА.. · НИКОЛА ТРАЈКОВИЋ, МЕЂУ ОСТАЛИМА НАЛАЗЕ СЕ ПЕТАР ПЕТРОВИЋ-ПЕЦИЈА, Јосип КУдУН- | ПИЋ, АУШАН НИКОЛАЈЕВИВ И ПОЗНАТИ КОМПОЗИТОРИ СТЕВАН ХРИСТИЋ И ПЕТАР КРСТИ.
— Одите овамо, ево сад сам баш завршто главну љубавну сцену између заљубљенот кнеза и Лоле Монтез — и прочитао ми је. Посматрао сам га док ми је ч> тад. Било је то заиста мајсторско „парче“.
Исто тако, много доцније, Теодор је писао и другу своју драму (истина, ДО данас још не играју) о Находу Симеуну. Нушићев „Наход“ извођен је нешто рани је, и наш велики комедиограф имао је предност, али ипак, чини ми се, Теодоров комад је био сасвим нешто друто. Ади, о томе ће већ други рећи своју реч.
И Тин Ујевић често је писао у овом истом, доњем делу, кафане „Москве“ своје песме данас већ класику. А и драги стари гошпар Иво Бипико ту је често се део и кришом штрпкао колаче стављене испод стакленог звона и скидао са њих суво трожђе п комадиће бадема.
__У горњем делу кафане „Москве“ једном је пред сам крај свог живата, Иво Војновић, већ готово слеп, оборио са стола „штуц“ (високу стаклену чашу) пун пива.
на своје увек дотерано и свеже опеглано'
одело.
Чаша је треснула о камени кафански под и прснула у сто комада. .
— Лош знак! Лош знак! — мрмљао је стари песник, док је чистачица скупљала срчу. — И мене ће тако однети једном...
Мбрзо потом Иво Војновић се разболео и умро, То вече је заиста био његов опроштај са том кафаном, коју је много во део, и у чијем је хотелу. п становао послед;
њих дана свога живота. Умро је — ко".
лико се сећам -– у тадањем приватном и најбољем београдском санаторијуму „Врачар“, оном истом у коме је умро и Скерлић. , У „Москви“ су два стална и неразавојна госта били Тин Ујевић и Рака Драннац, и они никако нису могли један
другог. У исто време они су се сталном.
свађали, и растајали као највећи непријатељи, кунући се да никад више неће
заједно сести за исти сто и дајући свима.
око себе реч да је сад заиста све „свршено“. Али већ сутрадан, а можда и исто вече, били су опет заједно. Теодор је нај више доприносио њиховом мирењу, јер је он једини знао да у га изме“ Ву њих двојице донесе. соломонска“ ре шења.
ма „Москве“. То је било и зато што Је
несумњиво највише и знао о свему што
се тицало уметности. су "Теодор је, на пример, добро познавао
мнотобројне италтјанске музеје. Од мно.,
гих наших пријатеља, који су у та вре мена путовали у Италију и похађали Чу.
"вене музеје, Теодор је тражио да му
поставе питање где се која слика налази, и увек је без грешке знао да каже у којој сали и на коме месту се налази, дају. Би јој том приликом и детаљну уметтичку анализу. Његово је знање до дубоке
"Теодор је, занста, био највећи ауторитет међу свим литераториматости. у
вост знањем и рефлексијама могла по
служити као пример и данашњим мла-
Њим писцима и уметницима.
Никола Трајковић
ВУК И ЈЕНСКИ УНИВЕРЗИТЕТ.
Јенски симпозијум
о стопедесетотодишњици Караџићева, доктората (1823 — 1973)
ЈЕНСКИ УНИВЕРЗИТЕТ је пре деџећију и по (1958) прославио четири стотине година постојања. У време када је, јесени 1823, доделио докторат филозофије Вуку Караџаћу, имао је за собом репу тацију једног од најчувенијих немачких универзитета, а и данас је један међу истакнутим универзитетима Немачке Де-
·"мократске Републике.
Крајем 18. и почетком 19. века била. је Јена жариште романтичарске немачке фил је и књижевности. Одавна 1е бар исто толико позната у свету и по Пајсовим фабрикама. Но огромна, су пермодерна мнотеспратница — која се устремила из самог центра старе Јене као неки заобљени џин који дубоко доле, на висини својих чланака, потеже старинске грађевине око себе — намењена првобитно научноистраживачким задаци.
"ма Цајсових фабрика, лата је Универ-
зитету. Универзитет носи име Фридриха. Шилера, свог професора из класичног периода по свог властитог ц немачке књижевности. У просвећеној, малој вајмар. ској држави војводе Карла Аугуста, која је имала: око сто. хиљада становника, као Његошева Шрна Гора; псеника Гетеа
"за министра са неколико ресора; и Вај ' мар, од шест хиљада становника за по "аитичку престоницу, били су Јена и њен
универзитет велико духовно светилиште,
"које се допуњавало с Вајмаром. јелиз-
ственом књижевном престоницом цело
_ купне, политички разједињене Немачке.
Симпозијум поводем стопедесетогодиш:
“ њице Караџићевот доктората одржан је : 24. октобра, у свечаној, до последњет ме
ста испуњеној сали старе зграде универ зитета, сали којом склално доминира чу.
вена композиција швајпарског сликара Фердинанда _Холлера: Одлазак 1енских
"добровољаца 1813. Пошто је симпозијум..
отворио декан Факултета друтттвених на
"тука, проф. ар К.- Х. Шенфеллер. а поз " дравио га секретар за науку и образова:
ње СР Србије мр Б. Стевановић пре је одржао реферат сениор јенске слависти-
„ома,
оф ком чињеница да је тај У:
колегама особито по својим ве запаженим јутославистичким раде вима, због којих је постао дописил. члан Македонске академије наука и и особито џењен УНЕ и | родним на чекам са | Београду одржавају з ки дане. У ђ АЈИАМ ; рефератом | МОМ | " тор филозофије ВУК Стефановић Кара цић“ дао је проф. Појкерт наоко општи,
бити врло продубљени поглед на Ре поглед темељитог
смислом за меру и
ке, проф. АР венским
па! 7 синтезу.
врисјупач Ми ( пизој за: тему. „Вув МЕ. Вари е Ју Моја. ,
стране. Ре ент је био др М. Је" Еј Б пао о теми „Развитак. на српска књижевни _ Ивића, добио је комплиа прилог социолингви“ .
стичком проучавању проблема. Из заврше ног, старог преподневног . реферата, Од дра Г. Штајтера, кустоса Јенског универзитета. о теми „Јенски универзитет у доба промоције Бука Стефановића Караши
» чули смо, особито ми Јутословеви; , веома занимљивих података и из универе | зитетског архива. Добрим делом коорди“, 5 нирајући излагања са Ма и ;
куАтурнополитичком ј Ту. Па не ј | унаверзитет
ј Зи 1 Од, дра И мент као значајан
верзитета, нарочито У Ху ма Метернихо! Но апсолутизму, Ар Штајгер је предочио разлоге зашто : није могао добити докторат на пруском , зитету у Халеу, на ком је био иницијатор овото доктората, Караџићев велики пријатељ Ј. С. Фатер, нето га. је добио на Јенском универзитету. који је важио као слободоуман ни" верзитет, отворен и према иностранству, те на коме су студирали и бројеви студенти из словенских земаља. Одудара 04, изразито антихабсбуршкот _ понашања | овог пштета чињеница да је Ка-. раџић за своје време био једини из хабсбуршке монархије коме је Јена дала докторат, јер се једно време Јенски уни верзитет био сасвим затворио према тој страни. Референт је објаснио и зашто овај докторат није почасни, него је ред ван, нормалан докторат. а Од три поподневна реферата, први је био о теми „Традиција Вука СтефановиБа Караџића у најновијој српској ки, жезности" од дра С. Марковића. Та тема. је оживела Караџића на најсвежијем терену. Друти поподневни реферат је пода, нео др М. Јенихен, професор славистике из Берлина, запажен познавалац југосАа-. вистике и, као и проф. Појкерт, узајамних _немачко-југословенских _литерарних веза. Његов реферат „Значај Вука : раштћа за стварање немачке представе. о Јужним Словенима" зашао је, преко па“ ралеле између те представе из доба про светатељства са оном из доба романтиз
ма, и у оцену прогресивности тог дела...
културног наслеђа, и он са својским : на-
„| _пором да се проблем што темељитије по _ духвати из“ правна историјског. материјам =: "лизма. Заврнини: реферат! припао је теми - „Вук Караџић и-песме старијих времена".
Њен аутор, др Радмила Пешић. заинте, , ресовала је слушаоце за Караџаћеве прин-“ ципе одабирања песама. ' и Време намењено дАискусији искоришНено је за неколико колико кратких. то лико и солидних кореферата, међу којима се истицало саопштење јенског доцента.
_ славистике дра Х. Баумана о Караџиће" вом пријатељу Фатеру. Затим саопштење
о Караџићевим сусретима с професором Нерцом, од др Фрилхилде Краузе, заменика генералног директора источноберАинске Немачке државне библиотеке, и о књигама које је Караџић доносио од носно слао у Немачку, саопштење од дра Х. Порта, научног сарадника Шентралног института за историју књижевности џи.
· Академија наука НДР. Др Х. Шпипбарт,
јенски професор теоријске п примењене Аинтвистике, говорио је „О актусаности дела Вука Стефановића Караџића за мађксистичко-лењинистичку теорију језика“ и дао Караџићу пионирско место у сошоАинтвистичком о приступу ЕБИ-. ма језика, а др В. Рајс, асистент, узео је | за тему свог излагања „Теоријске аспек; те при усвајању културног наслеђа“ јум је закључио сажетим би» Аансом њетовот научног, културнсасто“ Ријског и подстицајног значаја професор: др М. Вегнер, шеф Секције за науку 0 књижевности и уметности · Факултета Ма о | чко . вођење к знам Ј Вајмара, особито тоа бб етеови: кроз Шилерову кућу и велики Гетеов и ши еров зрхив било је нешто што је у нечему чак и: надмашивало оно што се могло вилети и научити у Јени а на Јенсвин симпозијуму у Караџићеву част. импозијум је на свој начин указао на виталност, научну и куатурнополитичку, своје тематике и на њену непспрпе- ' кост, да не кажемо и — неисцриност, _ свеједно што је о Гетеу, Гриму. Ранкеу, Копитару, Караџићу писано доста и. у оквиру теме о немачко-југословенским Ини; везама. За и гости могли смо и овог а вз вучемо поуке о томе: шта не. од темелтто . домишљене иницијативе, Оне су овог пута -биле „на. немачкој- страни. и шта значи заостајање у давању таквих иницијатива. Заостајање је овог пута би ло на нашој стпани И стога је веома доб ро што је Филолошки факултет Београдскот универзитета још септембра ове године одлучио Аа-к јесени 1974. органи: зује у Београду симпозијум посвећен Ја кобу Гриму“и Вуку Караџићу, поводом стопедесетотодишњице Гримова немачког издања Караџићеве Граматике и његовог. знаменитог и. опсежног увода тој грама. тици, од кога је .потлао Гете пиптући свој јинНЕГа есеј о српским народним пес
Миљан Мојашевић
_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10