Књижевне новине

| | |

. Ттрада већ је улило

_ њиховом погледу на свет.

Наставак са 9. стране у . : Старо позориште за које је ве: | а које је везана пишчева младост, а које је одиграло вели ку улогу не само У културном животу

„Фубави „према уметности, сада се зове „драмско позориште „Чехов“. Ниједна позоришна сезона не може се замислити без Чеховљевих дела, а на голашњицу његовог рођења обавезно је извођење једне од драма славног земљака, у

Градска библиотека и Литературни музеј „Чехов' — чине још један центар у коме се са љубављу чува успомена на писца. Ту су његови рукописи, писма, забеАешке, њогова дела скоро на свим светским језицима, разна часописи и дистови. Елблиотека изненађује великим бројем Књига, мада су за време окупације хитлеровци настојали да из библиотека уклоне све књиге које нису одговарале

·_ = Све су књиге проверавали, — рече нам једна од библиотекарки. Ево погледајте како су то радили. И она нам пружи књигу успомена о Чехову коју је написао његов брат Михаца. Хемијском оловком азбрисане су све негативне при» медбе о антисемитизму, Као што су изјаве Чехова у одбрану Драјфуса, те мишљења о Сари Бернар, сликару Исаку Лезитану итд,

Бивша класична гимназија коју је похађао Чехов (основана је 1806. Как сада се зове Средња ошштеобразовна школа

Срој 2. Она такође носи име Чехова. Пред |

зградом је подигнута Чеховљева“ биста. У једној од учионица у којој је Чехов провео последњу годину пред матуру, налази са Музеј истораје школе коју је 9сновао и сада води професор књижевности И. Бондаренко. Главна пажња је, наравно, посвећена Чехову, Ту су његови фотографије, портрети, фоторгафије чланова породице и његових вршњака им сарадника, књиге, свеске, забелешке, документа. Пада у очи школска клупа за коЈом је Чехов писао свој матурантски Рад.

У музеју смо изненада наишли и на делић Југославије; изложено је преко 10 квитга на српскохрватском језику, које су њихови аутори, бивши Ђаци гимназије, написали и објавила у Југославији. Један је аутор књига из области биологије, дру ги је обрадио педологају, а трећи је написао Руско-српскохрватски речник им два водича за туристе = кроз Југославију и кроз СССР. И директор школе Г. Калашников за време прошлог рата борсо се на територији Југославије и са великом топлином се сећа југословенских бораца. им грађана Какинде м других места, у Војводини. У школи постоји и књижевна секција која редовно издаје свој алманах, који се зове „Чеховци“,

После школе навратили смо у велики градски парк у'коме им сада постоји алеја коју од Чеховљевог доба зову „Гимназијска“; она је била омиљено место њетових шетим. Проседи мушкарац који је седео на клупи на коју смо и ми сели да се одморимо, погледа нас радознало кад „је чуо налц, за њега туђи говор.

7 = Извините, одакле сте ви>

= Из Југославије.

— А...Добро дошли у наш град. Мало поћута и упита;

— А знате да се овде родио Чеховг

— Знамо. Због њега смо и дошли овамо. |

Наш сабеседник задовољно се осмехну им његов поглед постаде још топлији.

— Дакле, и ви га волите! Миа га 06божавамо. Па он је, цео наш град описао у својим делима. Узмите, на пример, посАастичара Димбу из „Свадбе". Био је у Таганрогу. Грк Стамати, који је често пазартио у бакалници оца Антона Павдовича и стално је свима говорио да „У Грчхој они све имају"...

Дуго је причао наш нови познаник и сваки пут чули смо понеко име из града које је инспирисало Чехова. Али кад је споменуо „Три сестре" усудили смо се да приметимо: ћ

=— У драми се говори о брезама којих нема у Таганрогу. ;

— Па шта! У Чеховљево доба у Таганрогу постојала је арт јека бригада, а о њој се говори у драми. Несумњиво је

"да су сестре живеле у Таганрогу.

Насмо се усудили да којом новом при медбом прекинемо причу нашет случајног саговорника. Он је нас разоружао својом заљубљеношћу у свога великог земљака а вером у непогрешивост својих тврђења.

На вечери у приватној кући исприча“ А смо домаћину овај разговор у парку.

=— Што се чудите! То је типична 0с0бина Таганрожанина, — изјави он. — Ми та сва волимо, а у љубави се увек претерује. Имамо једног доброг познаваоца старог Таганрога, писца Сергеја Званцева. У једној својој књизи он каже да његови суграћђани тако упорно и сугестивно бране своју тврдњу да је таганрошка стварност инспирисала готово целокупно стваљралаштво Чехова да се и њему понекад учани да је једино дело које се не одно-« си на Таганрог — нозела „Дама са псетанцетом", па и то само зато што је у

њеј изричито назначено да се радња де.

шава на Криму,

У току вечеге домаћин скрену пажњу на кромпир-салату“ с младим црним дуком и маслинкама: и

— Ово је свлашњи специјалитет који је јако волео Чехов, — рече он, па заста-

де, присети се пређашњег разговора и пр-

сну у смех; = Немогући смо! Ни корак без Чехова. Сутрадан смо напустили Таганрот. Дан је био топао, а сунце се одбијало ол беАих кућа, улица и ниских кровова. Били смо помало тужни што се растајемо 'од грала који је пун љубави и поштовања

· према свом великом земљаку,. Алџ је на-

ма, који такође волимо Антона Павловича, било пријатно што смо сазнали како се његово име чува у срцима његових земљака " суграђгна, :

| Никол. Шубић

у Чехова прве искре.

ка

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

Друга (се Литература мора данас код вас писати. Исидора Секулић та

У СВАКОМ интимнијем ТУ са лнтературом и публицистиком Исидоре Секулић већ данас увелико наилазе тренуци када застајемо, са писаљком у руци, са неверицом у памети, претурајући по именима и асоцијацијама које нимало не из гледају познато, а богме, покаткад и опаоно умеју да заведу на крави траг, откривајући В на уму, па свакако и није могло бити на путу ове умне списатељице. Тројановићева „Бокељска ноћ", на џример, коју Исидора Секулић спомиње приказујући свечану седницу „Узданице“ у спомен Антуна. Фабриса, наједном нам пред очи доноса тајанствене ватре Маскарелијеве „Бокељске нођа". На тему, пак, ирског напионализма, Исидора Секулић је, меЊутим, пре пуних шест деценија написала редове који имају ону драж конкретних, временски веома актуелних р пија које су, на други начин, током пројекције Висконтијеве „Смрта у Венеција", с великим, опсесивним страхом од колере, на најбржи инајдиректнија начин стигле од Манове прозе до замрачених маргина, савремених кинематографа.

На релацијама од чланака и записа: којима је, међу првима, инсистирала да. жена, изађе из заклона и заветрине и да се пробуди у непосредним збивањима са» · временог живота, па све До исповести ка» ко клкада не пише чланак, него по слли Диктата из себе, пише увек нешто што је или мање или више од чланка", Исидора Секулић је била на служби јед= ног великог мисаоног механизма који није презао од такозваног сваштарства, али се мнотобројним поводима свота живота препуштао гроздовима племенитих асоци-

му

УБЕОЈ.

„У ФАДЕВИЈИ КУЛТУРНОГ. ЦЕНТРА

на", коју Исидора спомиње у једном запису, посвећеном састанку у Другој женској гимназији, одиста је, попут море, трајала у многим тренуцима те културне и народносне службе, алл је Исидора Се» кулнћ управо у тој мртваји малених наших паланачких средина умела да смогне храбрости и воље да се супротстави примитивизму и злој вољи. За живот, то није једна тек мановска, тониокрегерска апликација Исадорина, већ и један њен изричит а тако давни наслов, испод кога. пише и следеће; „Кад врисне Е. Марку“ шева, то нас боли, кад умире Е. Дузе, тоа нас аоводи до очајања, кад госпођа. с камелијама пљује крв, кад Горкијева Ана или Миржеова Бохемка гладне и толе ОА јектике тако рећи скапавају, то нам леди крв у жилама, побуни нам сав осећајни свет и богаташи у фантазији дижу уто чиште за болне и невољне — а она нема сиротиња, онај безгласни јад, она жива тробља у правом животуг!"

У једном Арутом и Арукчијем запису („Ми и стварност"), још сва у типично њеном одушевљењу, прожета познатим пречанским патриотизмом, „У мислима умемо. бити стварни, у лели= ма не". Анализирајући, опет, феномен позе, код нас и у белом свету, на онај познати њен начин преплета и фиксације где то проблем додирује нашу њиву, Исидаора термину а ботме и феномену живо“ та приступа као коначном корективу, као обавези, као мерилу, Она, пак, загонетна материја у руци Марије Кири, поводом чијег неуспелог избора у Францус“ ку академију има занимљиву а нимало

| једмоставно, искључиво феминастичку репанику („гослођа Кири из Академије нама је довољна госпођа Кири са Нобеловом наградом, велимо ми"), ђе саутљиво пи неочекивано говори у прилог мишљења у којој мери је ова учена наша жена, претрпана наоко случајним рефе реннијама, напирнатим асоцијацијама и инверзивним реченицама егзотичне ерудиције, у бити без прекида била окренута самој матици живота ми истраживања. Стота напомена, или боље: упозорење „Србима у Монархији“, дакле реченица коју смо исписали као мото овог чланка, није ни усамљена, ни случајна. Исидора има реч која, умногоме, разрешава ' аутобиографску једну. дилему: „Код строгих научењака су екстатична. стања клице смртних болести“, У њеном п, имеру и анализе и одушевљења прегоне се у високој ватри шуме живота која јој се, као оно Вирџинији Вулф, кадикад чи вида сложеном као сплет свих талаксија. небеског свода. На тему ђачких самоубистава, цитирала је Кабаниса: нерви, то је човек. Тако је и у сусрету са стати тиком наших средњошколских самоуба

' то око пас деликатно и помамно, сложено

оно што, очевидно није бало ·

јација. Она „снуждена пи збуњена тиши

она оележи:

става наглашавала поново колико је све.

па пстно ла мадатељни с лапењаплљ

Е: АДА. 28. ДЕЦЕМБРА ЈЕ - ОТВОРЕНА -- ИЗЛОЖБА. .„ОБНОВА СЛИКЕ" _АУГОР ИЗЛОЖБЕ, ДРАГОШ КАЛАЈИН, ОДАБРАО ЈЕ АВАДЕСЕТ ПЕТ СЛИКАРА МЛАДЕ И СРЕДЊЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ КАО ПОТВРДУ СВОЈЕ ТЕЗЕ О ПОВРАТКУ ТРАДИНИОНАЛИЗМА, О ИНТЕГРАЛНОМ ВИБЕЊУ М ИЗРАЖАВАЊУ СВЕТА", НА СЛИЦИ: САОБОДАНКА МАТИЋ — „СУСРЕТ“

"вечито,

РАПОРТИ ПОВДОРЕ СЕКУЛИЋ |

и бескрајно, као шума, као сам живот. Императив живота, то такође није тек један њен наслов, већ податак у ко-

· јој мери она није себично зазиђивала свет

своје уметноста како се то некад, и по-

неком, могао паушално да чини: „Заним

Љево је сести негде украј друма и гледати

како празна и натоварена кола, Бог зна. из каквих споредних и ћудљивих и себичних разлога, силазе с друма и газе и Аоме ситне зелене животе који су тек нас“ тали, и који још нису стигла да испуне задаћу живота, да пруже корист и уживање великом и поштеном животу“. Та слика која намах подсећа на познате песме Мирослава Крлеже и Десанке Максимовић о смрти траве у предвечерје, у маломе, износи а податак о позицији ове жене. ;

У време балканских ратова Исидора бележи, дешадирано и кратко: „Пада нам на ум скандинавско или — или, свејед но које, брандовско или кјеркегоровско, које би требало написати на сваки лист зеленот дрвета“. Она позната њена репаика, чију смо једну варијанту пронашАџ још у време кад је припремала за штампу своје" „Сапутнике", остаје, у том виталлстичком контексту, посве битна за разумевање не само њене прозе и есејистике, већ и њеног свакодневног бележења, метроном њене службе. Та жена која је, горко али усправно, још 1920. године била забележила — „Ја сам већ довољно остарела у школи" — доцирала је, с искреним патосом великоу усамљеника и преданог радника коко је читање књига највиши степен читања, како се, и за време трајања оркана мора амати нешто од, тах вечитих малих ствари: чаршав и крпа за прашину, ла је распремање ствар битна и у много, чему света, особито у древним, остарелим здањима, да је повратак завичају немогућ и.

вечито неистинит у односу на чисту, велику жеђ која постоји за њим, на разда» „ани, вечлто на раздаљини. : ; Њен наслов, један од оних који припадају нашем послератном времену, = „Стојимо за рад и радног човека", препокрио је и читаву маду расправу о јелнакости, са парафразом једнот става из Џорџа Орвела: „Једнакостг Значајан енглески писац, недавно умрли Џорџ Орвел, исписао је класичну реч у своме роману = алегорији фарма": „Сви су онп били једнаки, само су неки од њих били више једнаки од осталих“ М једни и други агенси, реч толико мила Исидора, били су присутни у њеном списатељству, на тој јединственој служби. И агенспл научнички, и атенси егзалтација. Јер управо и једино тако могу се прих> ватити и одржати интимна читачка уве+: рења да је Исидора, тај мајстор мале форме, малог жанра, ону Камијеву формулу о фељтону коју је недавно цитирао значајни савремени фељтониста Игор Мандић („једна идеја, два примјера, три картице!"), претапала у блиставу ин. верзију при којој се није увек разазнаваАо шта је то пример, колико све асоцијашија и упадица сваке врсте поседује у себи једна картица, а колико је небројено мисли и напомена садржано у ње ном густом пасусу. Та њени вечити и вечито неочекивани поводи, тај њен шумни кошмар врскавих тонова и речи, та тус толовна реченична стаза, тај утисак. о заустављеном ·току мислим, то брзоплето ткање мисам, то је био тај њен свакодневни свет живота, без сна, са тим непрекидним усијањима лектире,, неокон чане, ' Богата дифузна светлост тих њених неисцељених и вечито, ненадано, некако напрасно прекинутих подаистака, ништа и никоме није допуштала олако, и ништа није опраштала. Сем, дакако, оним вадалеко познатим својим егзалтацијама. Пишући једном о Даници ДА. Христићки, на+ већа је и следеће: „Страсно је волела прогрес и одушевљавала се онама који

"иду напред, али је, опрезна и брижна,

бацала увек ситне папириће по којима се “ невољи нађе пут кући". С упечатљивом

| саичнОШћу на трагичне предсмртне часо-

ве Аугуста Цесарца, с именом исписиваним на папирићима, или пак на оне горке, опроштајне стихове Миклоша Раднотија, на' предсмртном свом путу, ова сли« ка, увелико, нацомиње и основеи карактер бављења Исидоре Секулић питањима тог свакодневног, устрепталог, неситурног живота. кући, то је тај живи, непосредни, основе смисао њене службе животу, њеног болнот и велелепног рапорта о смис» Ау трајања,

Драшко Ређеп

Да се у невољи нађе пут

Ференц Фехер

БЕСКОНАЧНО

коначно ја растворена неизмерна. “. У гдиница, Експлозија звезда у ванвременско време

У законима жристалним тушта мисли 2 победница

Пред ногама богова фанфаре неме

Сочива која опипавају слепи свет твари И на прашницима вере парење лептира У мртвим очима никад и недавно

Као да свој коначни смисао пребира.

Наш битас и ништа по Свемирској

' дијагонали: Бити ~ у. вечно-променњивој твари. Усиети се у вировите висине чела

Људских даљина недоћим свет

Вечито чудо тапкавих ногу,

Под босим табаном пешамка стазица цела ђ

ФОТОТРАФСКИ ИЗЛОГ

Тако је тужно ово село стаклооко док на тигању тренутка чуче, чекајући да шиљоцне празник, муче, и некако се плачевно, разроко

"кезе на мене испод справе мучилице . • -

Где је држање њихових поносних глава Ка пањ им се укочи снага од муке им побеле од ветра скорено личе.

Не то, ово нису онш, добри мајсторе,

две буџе њихових шака, разбијаче! блага. лица њина при ломљењу погаче!

снагу к'о лук, кад игру поведе!

утегнуту кад пред господара и закон БзНе и над колевку, гроб кад згрбљена падне!

УТВА ЗЛАТОКРИЛА

На леду си утво златокрила Беше ти боље на води

Дето те крило на ливади прекрасно кила

Диван крај света који жубори

У облачић си се претворила Земаљски си дом пожелила Клас везен би радо била Златна дуга која плива

Олтар си себи постала

Ипак рад другог пламсала. У топљеном злату стена стајна Ал" ипас дуга ниси ниси била

Узвишенија од седам царева Чекала те небила царевна Птица си била раскошна стајна Ал' ипак дуга ниси ниси била

Била си увек си само била

До свог си: задњег олтара стигла ЛДегло ти искитише леденице

По лицу ти прште потковице

На леду си утво златокрила. Седам твојих дугиних боја Нек нам се у очи хитне АДед' ко ће јаче да ритне

(Са мађарског превео Еутен Вербер)

Дин Мехмети

ПТИЋ АУГАДЗИНА _

Твоја лепота запали границе

И мржњу времену |.

Твоја лепота венчава зоре

И ирвенило у току рађања,

Твоја лепота озеленџи.боре земљи.

Као деди са његовим бесмртним. надама Јевр роћен си на великој гозби рада.

Снове села чувају у гнезда

оде: што исписују имена тврђава, Реке губе жуборе Кроз путељке срца без дна Песме за тебе су речи Што догоревају у твојој светлости Јер си роћен да пробудиш Хоризонте Наших касних равања. у

Твоја лепота налази се у простоти Покрета разузданих око сунца, Твоја лепота лежи у забараву Очију исунчаних у зрацима,

Твоја лепота налази, се у тпомади Свакодневних преживљавања,

Јер си рођен да извезеш

Срца мнапукла од мламена,

Ту.

Из.твојих очију краде се зрак

Што отвара усне пролећним ивставим; Из твојих руку краде се

Моје сутрашње рађање џи умирање

Са твог језика краде се песма

Што чува поруке мојој земљи

Јер рођен си да нас испржин

У пламену громова. у

У Због тебе је дете мог села воје ране назвало иветом,

· Због тебе је запаљено седам села

И отворено још толико рана,

Због тебе нас је увек скупљао мрак сунце нам је пржило сузу на лишу Јвр рођен сц да би продужцо живот | ,

безимене одласке!...

(Са адбанског превео Радослав Недељковић

ХВИЖТЗНЕНОВИНЕ |

роћаче —

ман пат ара та тање тидал аи

љиљани

прете в ва љ-4: