Књижевне новине
ЕСЕЈ
БРЕХТ ПМАРКСИЗАМ _
Братко Крефт
У ГОДИНАМА после другог светског рата у средишту светских позоришних збивања водеће место заузимају пре свега четири драмска писца: Бертолт Брехт, Жан"Пол Сартр, Семјуел Бекет и Ежен Јонеско. Сваки од њих заступа не само своје схватање драматургије и позоришта, него и своју идеју, и чак би се могло рећи неку своју идеологију и филозофију, што значи свој поглед на савремени свет, друштво и човека, као и на супротности из међу њих и у њима. За Сартра, који је као мислилац створио свој систем егзистенцијалистичке филозофије у којој се преплићу идеалистичке и материјалистичке компоненте, драматургија и позориште су средство да помоћу њих на драматизованим примерима различитих човекових борби, као и друштвених и идејних противречности данашњег света, докаже истинитост својих филозофско-егзистенцијалних сазнања и теза. Зато је његово драмско дело у том смислу значајан савремен
пример драматургије с тезом, па је у њој.
сав ангажован за свој егзистенцијализам и. његов индивидуализам. Најзначајнији пример и домет Сартрове драматургије егзистенцијализма јесте његова обимна драма „Баво и добри Бог".
__Бекет је у свом најбољем делу „Чекајући Годоа" приказао апсурданост декласираног клошарског човека, његовог положаја и његову безизлазност, док тако рећи кроз цео живот, у неким одређеним друштвеним приликама чека на искупљење, на ослобођење из апсурдних прилика, и:на ослобођење самог себе од сопственог субјективног и објективног ја. Исцрпљен и на рубу понора чека да га ослободи неко, кога јунаци његове драме, Владимир и Естрагон, називају Годоом. Бекет никад није. хтео јасно да каже кога је симболизовао у том Годоу. Зато о њему постоје различита тумачења. Нико не може са сигурношћу рећи је ли тај Годо кога Владимир и Естрагон чекају нови Човек (писан великим почетним словом), или можда Бог-спаситељ. Бекету је довољно што скитнице и бродоломници, Владимир и Естрагон, Годоа чекају. Нико не зна да ли ће га дочекати. Далеко је вероватније да га неће дочекати, да ће га чекати вечно, јер нема спасења, а овде су само чекање и жудња. Зато је Бекет, можда сасвим нехотице, залутао у свет некадашњег неоромантизма и симболизма, у свет вечите чежње, која је неоромантичарима. била једина утеха, као што је то у смислу неромантичног симболизма, између осталих, на свој начин изразио већ Иван ЦанКар у своме драмском спеву „Лепа Вида".
_ Јонеско је још више него Бекет ишао
у гротеску, а у последњим годинама од-
лутао и у театар окрутности. У свом последњем делу, „Макбет" (кога изазовно пише Масђе, са два тт, да би та, разли-
ковали од Шекспировог „Масђећћа", иако |
је неколико главних лица па чак и радњи посудио из њега), у окрутности радње и лица иде готово до крајности, слично као Бонд у своме „Лиру“. јер из свог досадашњег театра апсурда жели да манифестује и театар окрутности. То значи да хоће да да драмско-позоришну слику апсурда и. ок рутности живота, и истовремено бесмисленост сваке борбе против друштвених рилика какве постоје, јер су по њему не променљиве. Тиме пак није речено да слике окрутности сем њега и пре њега не да. ју и други драмски писци. Сетимо се само првих дела пофранцуженог Руса Адамова, који се касније удаљио од тог правца, или Шпанца Арабала, мако се овај труди да његово позориште апсурда и окрутности буде још и позориште револуционарног протеста, Степен дубине и квалитета драмског дела, међутим, даје и у том примеру одговор на питање каква изражајна умет џичка средства драмски писац употребљава ако својим делом жели да постигне трајан уметнички и уметничко-етички ефекал, који су за револуционарну и протестну драматургију и позориште важни и пепогрешиви исто као и за класичну.
У драматургији младога Брехта такође наилазимо на апсурд и окрутност. Разлика је ипак у томе у каквим облицима их показује, каоиод каквих идејних исходишта подази. и до каквих закључака стиже, За Тонеска и све присталице истог правца апсурд и окрутност људског друштва СУ нешто негроменљиво, нешто што је ту трајно и што је тако рећи само себи намена, Зато они из апсурда У апсурда пре лазе због самог апсурда. Јонеско не веру. је да би човек и друштво моган Да се промене на боље, јер се по њему стално изнова враћају у исто. То није искључиво песимизам, то је већ потенцирани песимизам-нихилизам који се крије такође иза Камијеве „филозофије сизифовског хумаипзма". Из сазнања те „статичности и неразвојности настала је такође антидрама, Радње која би се развијала нема, постоји само кретање у кругу (стгсџ]ив У (105ц5). Ако је у својим новијим делима, Јонеско у начину нешто јаснији, идејно је остао на истим позицијама као ин у „ће лавој певачици",. „ћекцији" или „Столицама“. Драматуршки је разлика У томе што су његове антидраме у једном или два чина још увек боље од његових драма отима (ит
СВОЈИМ ЧИТАОЦИМА
и САРАДНИЦИМА
„КЊИЖЕВНЕ Пе ЧЕСТИТ
НОВУ 1974. ГОДИНУ
______------
'
у више чинова, јер му понекад већ при крају другог чина понестаје арамске рад. ње, која не може више да се степенује, пош-
то су се апсурд и окрутност исцрплн већу
прва два чина. Тако из експозиционе драматичности врло брзо прелазе у антидраматичну статичност. Зато је за њега карактеристично да своју тему драмски и идејно савладава, у ствари, само у једночинкама и двочинкама, и да је баш у њима најбољи. Отворено пак остаје пита» ње да ли је уопште могуће успешно остварити антидраму у више. од два чина. Јонесков „Макбет" је набијен окрутностима у многобројним призорима. Зато он више и није антидрама, мада није ни нека супердрама апсурдних и окрутних конфлнката и сплетака.
Нешто је слично и са Бекетом. И његов комад о 'недочеканом Годоу исцрпљује се већ у два чина, јер се радња креће тако рећи у уском зачараном кругу тезе коју он у драмском облику настоји да прикаже и оствари пре свега помоћу дијалога (конверзације). једно од последњих његоВвих „драмских дела" јесте „Вгеаћ" „Дах“ (1969), која је потпуно без речи и лица и траје свега неколико тренутака. Тако је већ Бекет зачетник оне антидраме коју жели да заступа сам Јонеско, јер свесно превиђа све своје претходнике.)
Јонеско је признао да је само Жене испред њега, и то само за дужину носа, ка ко се изразио. Но зато не признаје, на пример, Адамова, јер је кренуо у другом правцу, док Брехта напросто ниподаштава, мрзи 'и: негира. За Јонеска и неке њему сличне писце Брехт није ништа друго до обичан комунистичко-марксистички дидактичар и у најбољем случају спретан „агитпроповски " театраличар.
Под утицајем таквих неких пристрасних'и, дабогме, неправедних критичара са деонице, последњих година је донекле (такође и код нас) замагљено и помућено некадашње позитивно мишљење о Брехту, које је, понекад, било више политичко него уметничке. Због разних нових примера поновног дубљег занимања за. Брехтово дело како на Западу тако и на Истоку, можда је могуће већ говорити о почетку извесне ренесансе његовог дела, које се после његове смрти ослобађа некадашњих приговора превише искључивог политичког гледања на његово дело, било да је У
питању негативно с десне, или позитивно.
с леве стране, Неке расправе о његовом делу настале у последње две, три године сведоче да бар неки, колико је то могуће, прилазе са озбиљнијег књижевно-теоријског и драматуршког становишта истраживању и новом вредновању његовог дела, како са естетске, тако и са идејне и чак филозофске стране»)
'Мако Брехт никад није потпуно нестао из репертоара европских и аматерских позоришта, он се понекад јавља и долази на сцену чак видљиво у новом позоришном облику и појави. Новим методама покушава да приђе његовом делу такође и ново поколење редитеља и глумаца у њетовом позоришту које носи назив „Берлински ансамбл". Једна јавна статистика је доказала да је у сезони 1971/72. Брехт био најигранији драмски писац у Западној Немачкој, чак више него у Демократској Републици. Немачкој. Исто тако јечесто на репертоару у Швајцарској и Аустрији, где су га за. живота највише ометали бечки критичари Х. Вајгел и писац Ф. Торберг, који само што нису полицију и цензуру позивали да спрече инсценацију његових дела у бечким позориштима. Прошле' године (1972) обојЕЕ, су се посули пепелом и признали
рехтову списатељску и уметничку вели. чину, правдајући се због својих некадашњих испада, тобоже да су тада били пре свега против Брехта политичара, што значи против Брехта-комуниста, а не против
1. Ипак те „антидраме“, као и све што је У последњих десет тодина. сматрано нечим потпуно новим, имају своје претходнике још од пре педесет и више година. Чак и у опери су крајем двадесетих тодина настале такозване „опере од пет минута". Јап уап Мећап (Холанђанин), у збирци »рје 5Иђегелије (бр. 83—84) објавио је комад „Судњи дан" (»Менгетеће«), трагедију прагласова. АЈЕ/И/0/', са напоменом: „Народи су ослобођени! Ово је Прва Драма Пра-Уметности, без ставака, без речи; само примитивна изражајна средства кретњи и самогласника АЈЕ/И/0/7 стварају убрзану радњу ове драме, коју је млади песник бацио у свет. Сви прворођени: ви Холанђани, Кинези, Французи, Берлинци, Ескими; ви ложечи, бријачи, милијардери, професори, трговачки помоћници, клекните у молитви пред гласом који земљу пондво, окреће почетку". Својеврсна претходница неких авангардистичких покушаја задњих деценија јесте и 'трагедина „Владимир " Мајаковски", коју је сам Мајаковски написао им објавио још 1913. Драма спада у најизворнију и најавангарднију драмску књижевност последњих шест деценија. Штета што је позоришта на Истоку и Западу превићају, иако она редитељима и глумцима нуди не само добар драмски текст, него и велику авантардно-протестну занимљивост о положају песника у људском друштву.
2. Као један од таквих. карактеристичних примера наводим стварање Међународног Брехтовог друштва, у које“ су, учлањени брехтолози из Европе и Америке, и које је, издало воћ други свој зборник са зангмљивим прилозима на немачком и енглеском,. са „двојезичким, насловом: Вгесће ћеште — Втесће ТоФау. Јаћтђисћ дег ПнегпаНопајеп ВгесћебСезећзећан,, Јаћгдапа. 2/1972. У годишњаку се објављују прилози на немачком и енглеском (бјкеја Б. Ваћу: .Вгесће 11 Чеп еђидеп Јаћгеп;, Масћае] Мопеу; Втећр5 Сћготиеје об «ће атајесНсај Ритећрј 1п АсНоп; Егапк. К, Вогсћага!: Магх, Епрејз апа Вгесћез башео, ИТА.).
БЕРТОЛТ БРЕХТ
његовог значајног песничког и драмског дела)
Према још недовољно провергним подацима Брехт је, као, све време био ауепријски држављанин/) а не држављанин НАР. као што није био ни члан источно немачке водеће Јединствене ралничке странке, која је настала после рата из уједињења немачке комунистичке партије и немачке левице у социјалдемократској
странци. То спомињем само ради куриоз.
ности, која ипак није била једина у Брехтовој биографији. Брехт као ћото рони си5 одлази данас све више у позадину, а далеко веће занимање побуђује његово уметничко дело само по себи. Истовремено, све јаснији и одлучнији облик добија његов однос према марксизму — олносно његова уметничка везаност за социјализам, за марксистичко-материјалистички дијалектички поглед на овет, који је, како се види, недељиво везан и са суштином
његове уметности и са структуром његове
драматургије, нарочито оне која је настала касније, кад је марксизам већ прихватио као свој филозофски назор и с тим у складу створио свој уметнички назор, свој завршени поглед на улогу драме и позоришта у нашем времену.
3. У својим нападима позивали су се на Брелтову изјаву о догађајима, кад су 17. јуна 1955. берлински радници протестовали и демонстрирали про тив владе и прилика. Против њих је употребљена и оружана, сила. Власт тада, међутим, није објавила, Брехтову изјаву у целини, него окрњену. По тој изјави, пак, Брехт је тада написао свој данас познати епиграм, који је већ тада у преписима кружио међу његовим пријатељима, ми у коме је он владу иронизовао тако што је у епиграму позивао да, ако није задовољна својим народом, изабере други народ. Западнонемачки писац Гинтер Грас, Брантов соци+ јал-демократски агитатор у време последњих парламентарних избора, чак је написао комад „Плебејци вежбају устанак“ (Гле Рјеђејег ргођеп деп АшеЕзјала), у коме је покушао да иронизује Брехта. Комад. је приказан и у Загребу, али и ту без успеха, пошто представља само превише драматизован политички памфлет и премало у себи обликовано књижевно-драмско дело. Немачка прапремијера била је 1966. Грас, уосталом, Брехта не назива по имену, па ипак „воћ берлинског позоришта" у комаду није нико друти него Брехт, који управо руководи пробама Шекспировог „Кориолана' кад са улице нахрупе демонстранти на сцену и од редитеља захтевају да их подржи јав-
"ном изјавом. Овај Не то учинити прекасно (по Грасу),
и побуна је угушена, Грас је свој комад високомерно назвао „немачком трагедијом", само што ова угуше. на демонстрација у источном Берлину није ни главма, ни једина „немачка трагедија" из недавног времена и садашњости. Суштина трагедије народа који је дао, на једној страни, такве велике индивидуално. сти као што су Гете, Шилер, Кант, Хегел, Маркс, Енгелс и многи други, а на другој страни Хитлера, Геринга, Химлера, Гебелса и исто тако још многе друге, дубља је и заплетенија драма него што је замишља Грас и још понеко.
4. Вид. Мапаппе КезЧпр: Вело Вгесће 1п Зе ћа!хематззеп чипа ВПаадокитетеп. Комоћи, 1959, стр. 160. Исте податке налазимо иу књизи Киге Еаззтапи; Втесће,. Ктајег5 Мазузесће Вид остаНеп, Мипсћеп. 1958, стр. 113. Аустријско држављанство је, на осно-
“ву тих података, добио потајно, 12. априла 1950.
Брехт, који је други светски рат провео у САД, мо-
рао је крајем 1947. године отуда да се склони у Швајцарску, тде је чекао да му западни савезници
дозволе повратак у Западну Немачку. Дозволу, међу-
тим, није добио, Зато је с четком путном исправом
отпутовао преко Прага у Источни Берлин, где су
му 'лали уптаву над Немачким позовиттем. којим
је пре Хитлера руководио познати редитељ Рајнхарт, Брехт је у оквиру тог позопишта окупио посебну
трупу, од које је касније настало штпром света познато позориште Бетлински ансамбала — Веглтпег Еп-
зетћје — с којим је поставио витпе својих дела и по-
ститао (може. се рећи) светски успех, пре свега
с новом поставком „Пптосјачке опере" (“у режији
Епиха Ентела, но ипак уз суделовање ЂБ. Брехта) п
„Мајке Кураж", у. којој је главну улогу играла
Брехтова. жена Хелена Раттел. Дело п тлумица по-
ститаи су светско ттизнање кад је позориште тосто-. вало у Патизу (1954) џ добило пову награду. Заслута
плале НАР, а посебно њенот пекалаттњег министра за културу и тпосвету, песника Ј: Бехера, |есте у томе тштто су Бпехту, драмском писцу и релитељу, дали
такве мегтћности за стварање, какве не би 'лобпо
нитде другде.
„
Брехтово животно дело може „2 подедити на три раздобља. Прво бисмо могли назвати анархистичко-нихилистичким, друго је раздобље систематског и студио»
-ног прихватања марксистичког "филозоф
ског дијалектичког материјалистичког потледа на свет и комунистичко-политичке усмерености, и треће раздобље, кал наилази умирење и уравнотежење, кад се дневно или временски политичко, колико га. је још било, губи из његовог дела, док се историјско материјалистички и Аијалектичко материјалистички поглед продуб љује и потпуно слива с његовим уметничким гледиштима и творевинама. Зато већ више и није тако непосредно приметан У уметничком делу као у другом раздоољу, него је сједињен с његовим уметничким настојањима и циљевима, као манифестација: спонтаног и елементарно стваралачког Брехтовог уметничког ја. Пред нама је најкарактеристичнији пример писца и свакако једног од највећих драматичара нашег. времена, на чији је развој марксизам као научни социјализам утицао стваралачки и уметнички прогресивно.
"О' свом изучавању Маркса Брехт је сам изјавио следеће: „Кад сам већ више година био познат писац, нисам о политици знао ништа, и у руке ми није била дошала још ни једна Марксова књига нити било која његова расправа. Написао сам био. већ четири драме и једну оперу, које су биле постављене у многим позориштима, примио сам књижевне награде и у разним анкетама о мишљењу напредних духова често се могло прочитати и моје мишљење, Тада још ништа нисам схватао о азбуци политике, и о сређивању јавних проблема у својој земљи нисам имао појма ништа више од било кога сељака са удаљеног имања... 1918. године био сам члан војничког савета и Независне рад ничке · странке. Немачке. Међутим, касније, кад сам ступио у литературу, нисам отишао даље него до нихилистичке критике грађанског друштва. Ни велики Ејзенштејнови филмови који су имали огромно дејство, ни Пискаторове позоришне прел"ставе којима се нисам ништа мање дићио, нису ме усмерили ка изучавању марксизма. Можда је за то било криво моје природњачко предобразовање (више година сам студирао медицину), које ме је снажНо штитило од утицаја са емоционалне стране. Неочекивано ми је помогла једна несрећа на послу. За позоришни комад о њој била ми је као позадина потребна чикашка житна берза. Мислио сам да ћу уз нешто распитивања стручњака и. практи-
" чара брзо прибавити потребна обавештења.
Ствари су, међутим, кренуле другачије. Нико, ни неки познати економски писци, ни пословни људи — једном трговинском представнику, који је цео живот провео на чикашкој берзи, путовао сам из Берлина: у Беч — нико није могао задовољавајуће да ми изложи поступке на берзи. Стекао сам утисак да су ти поступци, укратко речено, необјашњиви, што значи, да их памет не може докучити, што даље значи да су напросто неразумљиви. Начин на који се свету доставља жито био је, једном речју, несхватљив, Са сваког гледишта, сем са гледишта шачице шпекуланата, то житно тржиште је било само једна. мочвара. Драму коју сам замишљао нисам написао, уместо тога сам почео читати Маркса... И тек тада су моја расута искуства и утисци стварно оживели."“)
__ Отада је Брехт сваку своју тему настојао да најпре научно припреми, изанализира и упозна, како би стварноме делу дао и неку дубљу научну, а не само уметвичку истину. Разуме се, то се није догодило преконоћ, јер марксистички поглед ма свет и филозофија не могу да се усвоје онако као што се у основној школи научи напамет таблица множења, или се у. гимназији нагрувају неправилни латин-
„ски или француски глаголи, То је посебан
" и'сложен процес, који се, уосталом, вољом '
учењем и умом лако може убрзати, само пре него што се спонтано и стваралачки слије у једно с човековим ја, мора да про ће: извесно време. При томе питање надарености и интелигенције није сасвим споредно. а.
Тако је било и са Брехтом при развоју од анархистичког нихилизма, пошто је био далеко ближи деструктивном дадаизму нето експресионизму, до каснијег дијалектичко-материјалистичког мислиоца и ства> раоца. Ако сам Брехт каже да је на Марксово дело наишао тек после четири сво. ја дела и оперског либрета, значи 'да се интензивнијим „изучавањем марксизма п чео бавити негде око 1926. године. (Наставиће се) за
(Са словеначког превео Петар Вујичић)
г
5. Веггоје ; Вгесће (Кеђеп ипа Мегк. Зећл еЦег дег Седепмат!. МојЕ цпа Маззеп Мојкзешелег Мепар, Вег!п, 1963, стр. 40. В. Вгесће Шђег Роник ипа Кипзг. Е4оп 5ићтткатр, 1971, стр. 15. (Матх реке),