Књижевне новине
ТРИБИНА
ЗА ПУНУ ИСТИНУ. 0 ПАЈИ РАДОСАВЉЕВИЋУ
У „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА" Од |. јануара ове године објављен је чланак Првослава С. Плавшића „Паја Радосављевић — оснивач експерименталне психологије код нас". Плавшић предлаже да се поводом стогодишњице рођења П. Радосављевића објаве код нас нека његова дела, преведу неки најзначајнији радови објављени на другим језицима, оснује одтоварајућа институција с његовим именом, а можда и пренесу његои ПрОМрЕни остаци у земљу, ка-
о учинили и у случај о тих великана. а Е
Плавшић сматра да су делима Паје Радосављевина уларени темељи експерименталне психологије код Југословена и да је његова „Психологија за учитеље свију школа“ капитално дело на око 2000 страна, које није штампано, иако је од 1908. до 1910. стајало у Учитељском удружењу. Плавшић наводи и остале најзначајније м најооимније радове овог плодног писца.
Све је то врло лепо. Само је зло што је Паја Радосављевић писао крупне глупости и мрачњачке фалсификате о социјализму и социјалистима као и о јединственој радној школи.
Ево шта је у листу „Просвета" за 1904, бр. 3, стр. 39—40 писао тај „оснивач експерименталне пси хологије код нас": „Данашњи социјализам, потпириван материјаАизмом и натурализмом (а нарочито фанатистичким теоријама јед, нога Ласала, Маркса, Бебела ита, као и болесном литературом једног Толстоја, Горког, Судермана, итд.), највећа је бламажа данашњег вијека. Штавише, та се авет и у наш народ увукла, па жели да главну ријеч води на сваком кораку. Имао сам прилику да таку братију штудирам. Хватање за небо, приповиједање неког умишљеног свијета без обзпра на физичку и психичку страну човјечју и људе који нас окружују, банкротизам у схваћању историског развоја људског друштва, ти људи који на најрадикалнији начин као Ауди лете са својим илузитјама. Једина врела њихове социјалне филозофије јесу Чиве Ласал, 'а на-
· рочито Маркс. Последњи и није
ништа друго до заљубљена луда Хетелове дијалектике, а први је имао све чивутске намјере само не да човјечанство помогне. Запитајте једног таквог социјалисту што о генези људског друштва, што из социјалне филозофије и националне економије, чудићете се ограничености и борнираности иначе на језику јаког присталице Пелагићевих, Св. Марковићевих и других шљелбеника.... Као махнити вичу: „Све је фалично! Све је неправедно! Доле са капитаАизмом!" (као да без њега свијет може бити). Равноправност, бруаершафт, слобода и бог те пита шта им у“ главу не прхне, Шта више некоји чак тако далеко иду у своје заблуде да озбиљно мисле о оснивању једне платонске идејне дожаве. Еј, људи и браћо драта, бог вас просвијетио. Ту неприродну наивност главом ћете платити, и свој постанак, свој род, и народ свој збрисаћете са кугле земаљске".
Ар Паја Радосављевић писао је просто неозбиљне ствари и после првог светског рата. У „Учитељском веснику“ за 1923. годину, бр. 15 и 16, он каже да је експерименат с Блонског саграђен „више на песку него ди на чврстој основици биолошке, етнографске (народне) п експерименталне педатогије“, Овај „отац српске експерименталне педагогике“ и профе~
"сор Њујоршког универзитета сма-
тра да се сви експерименти наста> ве рада који потичу од социјалиста противе биолошкој, етнографској и експерименталној педаготици! Он у овом приказу иде и даље, па пише да су наше породаичне задруте и еснафи, који, као што знамо, припадају прошлости, „савршенији неголи и једна марксистичка чисто материјалистичка интерпретација културе и пивилизације". Е Првослав С. Плавшић пише да је Паја Радосављевић у својој двадесет петој години стекао инострана признања (то се у нас данас наводи као неки критериј без призива!) и ушао у најпознатије европске научне коугове. А ево шта је Радосављевић писао у својој књизи „Ко су Словени“ (Мћо ате ће 51ау5), штампаној на ентлеском језику, и то кад му је било четрдесет толина. У тој књи-
зи стоји да су руски бољшевици .
„оруђе милитаоистичке и капитааистичке немачке 2утоктатије", да је њихов „анархосотијализам дијаметрално у оппепи са сотијално економским схватањем руског живота олђаженот у лемокђатском „мтоу“, „артељу“ им „свје» тељци", ла. су примили СОПИТААТзам од Немаца, који су велики
непријатељи како Словена, тако и Латина!),
Ар Паја Радосављевић, вач експерименталне психологије и педагогије", био је ревлостан сарадник свих богословских, прквених, поповских и верских часописа православног смера како у Југославији, тако и у Америци. Тако је овај наш „велики научник" написао књигу „Библијска. педагогија" и штампао је 1912. године у Сремској Каменици. Књита има 217 страница, а прештампана је из „Богословског тласника", који је излазио у Сремској Каменици. Из пера П. Радосављевића потиче и низ чланака из области религије. Ево пописа тих чланака: „Исус као учитељ" („Нови васпатач" за. 1901. годину), „Дух и историја хришћанског васпитања" („Гласник православне пркве" за' 1902. годину). „Богословски рад у Америци, Завод за религијску педагогију" · („Богословски гласник" за 1914. годину). У Америчком Србобрану објавио је 1923. тодине чланке: „Педесетотодиињица Саборне цркве у Мостару“ и „Вечерње молитве“. У Чикагу штампао је 1925. књигу „Неке мисли о васпитању верском". Књи гу је прештампао из „Часописа српске цркве“. На Њујоршком универзитету, овај „оснивач експерименталне психологије код нас", држао је јавно поедавање из религијске филозофије.
Плавшић каже да је Паја Радосављевић имао просто невероватне жеље да помогне своме народу. Али зна се и то да је Радосављевић своју библиотеку од 30.000 књига и свезака поклонио њујоршком универзитету. иако је добро знао да је непријатељ нашу Наподну библиотеку до темеља уништио.
Најзад, Плавшић ставља Пају Радосављевића мећу наше“ великане као што су Тесла и Пупин. Ја сам много, много стар, па ми никако не иде у главу да човек који расправља о вечерњим верским молитвама може стати упо+ редо с Теслом.
Милош Б. Јанковић
ђ Др Јован Искруљев, „Др Паја Радосав. љевић. Живот и рал.' Завод за издавање уџбеника, Београд 1971, стр. 197.
ж
ПРОТИВРЕЧНА АИЧНОсСт
ПРИЛОГОМ о Паји Радосављевићу желео сам да подсетим читаоце на овог, у првој половини века, познатог научника и да укажем на најкрупнија и битна дела његова за која се сматра да су у научним — педагошким и психолошким = круговима била највитце цењена и од највећег утицаја. ЗаАржавајући се на овом поводу, нисам могао да пружим увид у свеколику делатност његову нити да се упуштам у критичку анализу осталих њетових становишта која нису сасвим непозната и која су већ недвосмислено осуђивана. На томе се није задржавало овога пута већ и из разлога што је од тренутка када је он писао неке од наведених редова поошло седамдесетак година и што су они остали без потводе не само у нас него и у мнотим другим савреме-
· ним срединама.
Остали су, међутим, неколики, са становишта научне и културне историје, заиста велики радови које не смемо заборавити, М. Б. Јанковић је испустио да наведе нека друга становишта дра Радосављевића, његову сарадњу на ортанизовању помоћи _ Совјетском Савезу, да је његове педагошке радове у Петрограду објављивао сам Филип Филиповић, а да је Радосављевић приказивао радове Филиповића у загребачком „Напретку“, да је раме уз раме баш са Николом Теслом учествовао У раду неколико веома политичних друштава у Америпи, да се доследно борио против туђег утицаја на нашу науку, да је тодинама писао пм објављивао искључиво на нашем језику мако је предавао у Њеијорку, итд.
Иначе, своје ставове о дру Радосављевићу Јанковић је обтавио јопт 1948. тод. у „Савремено! школи“, и њима је доста уч"нио за критичку анализу неких Ралосав-
љевићевих политичких погледа ко-'
јима овај, истини за вољу, није био доследан. Нема сумње, поотивпечности Ралосављевићеве лпчности _ исказивале су се и овле, Назад, непотвећно је наводити да је Ралосављевећ остотвач „етпске експетименталзе психолоттле“, јер
· тако нитде у чланку није речено.
Првослав С. Плавшић
„ОСсНИ-
А. Т. МАТОШ
ПОДСЕБАЊА
МАТОШ У БЕОГРАДУ
УЗ ПАРИЗ, два Матошева 6б6оравка у Београду представљају неоспорно двије веома значајне етапе у животу чудесно плодног, а ништа мање и успјешног хрватског пјесника, критичара н полемичара, приповједача, фељтониста, путопасца, есејиста итд. Дезертиравши из Петроварадина, из аустријске војске, Матош — како се зна — 1894. долази у Београд, гдје ће се укотвати до 1899, а у српску престоницу навраћа поново још једном 1904, и остаје до 1908. Провео је, дакле, у Беотраду све скупа осам тодина, па се може рећи да је то било. и у чисто временском смислу једно прилично импозантно раздобље у животу тог писца. Но није ствар само у то. ме...
За боравка. у Београду потро шио је хрватски књижевник доста тренутака у фланирању улицама тог града, посебно старим београдским амбајентима, пењао се на Калемегдан, наслађујући се прекрасним видицима, обилазио природом, мако је додуше с друте стране доста тренутака по трошио или боље „продежурао" по београдским каванама. Тако је успио добро упознати град који му је пружно гостопримство. Осјетио је дотрајавање његових традиција, посљедње трзаје турског насљеба. хватање у коштац старог с новим. И заво Лио њежном љубављу град домаћин... Треба прочитати како нпр. Матош описује први растанак с тадашњом српском пре. стоницом да се види колико је писцу тај град прирастао за срце. „На лађи ми се чинило каже у том запису хрватски писац — да је нека мила
. Међутим, није ствар то дико ни у томе... Има нешто друто што бисмо овдје посебно акцентунрали...
Хрватски се књижевник из. врсно уклопио у београдски жизот, амбијенат београдске 6ое. ме, која је — дословно речено ~“ столовала у старим добрим
/77" Крстивоје Илић
ЈЕСЕЊИ РУЖИЧЊАК
Траје ла још жудња у строгој
домаји тела; кад за јесењим богом
крену ждрали! Ах, влажно грмље мена! Обмануо нас уздужни ветар. (Висока жена.) Чујеш ли, изван непомичног: напев склада! Сад негуј отпоре уста. Време је. Лишће мада.
Крени у баште дуге где се једноставно
понаша дрво. И преморен, означи главно
здање за себе и лаку звезду. О, чудан се град
диже доле, од смрти сазидан. али хлад
његов почиње мире нас, на пољима што конне.
(Као сан. кад се живом облику прилагоди џ пропне) Напротив: само је на земљи јасан дом, и ништа
не може да нас одржи испод проломних станишта. Све што нас обузима около сивих даљина:
суша и плод, и мирис ствари, укупно: сунце џ тмина све се у нама обнавља. (И одмерава слухом.) | . Ти ипак сићи да чисту јавиш вест, али се руком привежи за нас, док празни простори не мину,
где шуми лажни свет и птица губи висину.
Понавља се опет широки обим чезнућа. Гле, вишња ужаснута» израсла из дна, гори. Мишљах,
строфе од злата. Одасвуд жега лишћа. Под свежим копном месеца ружичњак у другу ноћ бежи.
Јесен је у гајевима. На вељем рубу тише.
борави свет. Устају ветрови и јата све више
„Дарданелама", свијет који је стварао, али Ра та мање и причао, писао, али испијао чашице, заносио јетношћу, али се неријетко исто тако исцрпљивао и У без ним садржајима, шалама, накла“ пањима... У једну ријеч, дожив" љавао је своје звјездане трену. тке. Прамила
демократичан, отворен, непосредан, темпераментан, склон полеМици... тој средини провео је Матош тренутке којих ће се ауто сјећати и стекао пријатељ. ства која ће дуго памтити. МНО те је од тах умјетника а и јавних радника уопће Матош упоз нао, с многима ће од њих контактирати, залазити у њихове домове, а с некима од тих склопит ће ону њежну везу љубави и разумијевања, Један је од тих свакако Јанко Веселиновић, ко. га је волио и онда кад та ба је био пријатељ с њим. реб
се сјетити написа, или боље СРИ јеврсне пјесме у прози коју је написао у поводу смрти тог пи сца ј-« 5
у су од људи са. своје стране завољели хрватског пасра и помагали му морално у трену“ пима невоље ма потреба, многи од њих новчано и материјално, појединци пак — ријеч је о уредницима „листова и часописа тиме што ће му објављивати радове. Београд и тадашњи Хњи жевни и умјетнички свијет учи. нио је много за хрватског писца, Сјећајући се тих година, Матош је касније записао како је, до" шавши у Београд, мислио поста. ти конобар, а захваљујући подрпиши београдских друтова постао ~ хрватски писац...
Вољели су га и писала ТОПЛО о њему ве само његови добри познаница и пријатељи нето и они с којима се сук ЕН
Јер не треба никако закључити да би Матош у Београду био атшлен неутодних па и тешких тренутака потиштености, ностал= тије, биједе. Није тај његов боравак био ни без неизбјеживих неспоразума па чак и сукоба с некам људима. Јер Матош је био отворена природа и није могао штутјети кад би код неког видио коју неугодну мирту, а с друге стране био је почесто склон пром јени расположења, ћЋудљив, мушичав ... |
Жиавећи у Београду, упознао је Матош д тадашњу м дО тадашњу српску књижевност, о чему ће и писати ни тако упознавао хрватску читалачку публику 0 појавама у њима. Међу тим. радовама, уз већ споменути напис о Јанку Веселиновићу, регистрирати треба о топле написе нпр. о Јовану Млићу и Стевану Сремцу. !
Занамљиво је да реминисцен-
ције из српске књижевности Ма тош уплиће и у своје радове чак и онда кад пише о — хрватској књижевности... . Живећи у Београду, упознао је, најзад, хрватски књижевник актуални тренутак београдског и уопће српског живота, како пези тивне, тако, уосталом, н неке нетативне стране тог времена (па ће и о томе писати), а прилично и повијест српског народа, њетове прошле н тадашње невоље, његову душу. И заводио: братски српска народ...
Тако је хрватски писац градио мост братства између жрватске и српске књижевности, измећу хр-. ватског и српског народа уопће.
Здравко Мужинић
~
~
личе на гроздове од мака. Е. ; Пој нагло! Још бледа уста грома траже твој врт. И, ван редоследа, уста је дрво сиње. Пој мером даљине: у ноћи навиру гласови звезда. Ти одржаваш биће. (Мада све
ј _ _ мање! А већ је касно. И прве сенке лишћа одлазе низ пуга ње
Бадања, октобра 1973,
М по —
ПРЕПИСКА МАРИНЕ ЦВЕТА ЈЕВЕ
а. етајева је написала не па: Томе је умнотоме допринела њена дугогодишња од војеност од многих пријатеља, живот у тешким условима и по треба да се у тим околностима разговара са онима који су јој били блиски. Мако, као што је познато, понекад имају грешке у датирању, њена писма пружају захвалан материјал за биографа и аналитичара њеног књижевног дела. То се, уосталом, може ви. дети по зборнику њених писама,
који је недавно објавила Имка-Прес у Париву. У овом зборнику, који садржи 169. писа-
ма и, са коментарима проф. Тље. ба ин Никите Струвеа и неким мемоарским записима и аокументима о Цветајевој, има. 651 стра.
НА ПИСМА које је Цветајева упу. тила Олги Јелеисејевној Черно. вој, кћерки Тургењевљевог пријатеља Јелисеја Колбасина, имају карактер интимнот дневника. из времена док је песникиња живе. ла у чешком селу Вшенори, где је мучним радом стицала сред ства за живот своје породице. Ту је затруднела и родила сина Теоргија, те јој је ова радост, упркос помоћи разних _пријате. ља, донела и нове, посебно мате ријалне тешкоће. И у Паризу, где је отишла ујесен 1925. године, живела је у тешким условима, радећи за несналажљивог мужа и двоје деце. Њена чешка стипцен. дија и мали хонорари нису билп довољни за пристојан живот. у емигрантској штампи, због своје дичне и стваралачке доследно сти, није наишла на подршку, а ретки критичари писали су о ње ном стваралаштву углавном хлаза; но или чак непријатељски. Највише је погађало то што због тешког рада и сталног умора ни. је могла нормално да пише. Ипак, улагала је натчовечанске напоре да ради на књижевности, Међутим, једино јој је прашка „Воља Русије“ објављивала. пое. зију, али кад је овај часопис пре
МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА
стао да излази, мођала је да. ПИ. те прозу, јер су јој то тражили из редакције париског часописа „Савремени записи“. Често је по цео дан тражила добар епитет и помтиљада је да јој слаби инте лект и да ће једног дана, жао Шуман, изгубити разум. Чулви живот је није много занимао Ни ти су чулна задовољства 'могда да јој буду замена и надокнада за духовна задовољства,
Вративша се у Совјетски Са вез, уверена да ће тамо наћи чи: таоце, издаваче и критичаре, а и да би била заједно са својим му жем Сергејом Ефроном и хћер ком Аљом, који су већ били репа» Зртрвињ пала је у нове невоље.
Аоба стаљинских чистки уха сили су јој мужа пи кћерку и ње вом мужу се у неком логору из губио трат, а кћерка се вратила из лотора тек након Стаљинове смрти. У таквим | околностима, осећајући се као уклета.да нигде не буде схваћена и смирена, Цве тајева није могла више да се ба. ви стваралаштвом, већ је живела од превођења грузијских и јеврејских песника, чије језнке није познавала, већ је њихове стихове препевавала на основу. грубих, прозних превода. Њена људска и песничка осетљивост је довела до ивице очајања кад јој је п син погинуо на почетку Отапбинског рата, и од тог сазнања није било далеко до одлуке да изврши са моубиство, што је и учинила по следњег дана августа 1941, то апне,
„Мако у писмима Марине Џве тајеве има и мното литерарне обраде (посебно у писмима улу ћеним Пастернаку), а п дожив фаја рођених у фантазији, она ће убудуће бити неопходна лекти ра за сваког истраживача њеној стваралаштва, а и за сваког пра Вог _Љљубитеља њене _ изузетне поезије. у
ИЊИЖЕВИЕНОВИНЕ п0