Књижевне новине
ЕСЕЈ
БРЕХТ И МАРКСИЗАМ (0
Ар Братко Крефт
У СВОЈОЈ ПРВОЈ ДРАМИ, »Ваај«, коју је написао пред крај првог светског рата (1918), Брехт показује песника луталицу Вала, некаквог нововремског Бодлера или Рембоа, који као анархист-боем презире и отпужује буржоаско друштво, а исто. времено настоји да као хедонист окуша такође добробити тога света, колико год се то у његовом случају може, док се на крају, испрпљен, не затекне међу пролетерским дрвосечама и тамо не испусти своју немирну, песничко-боемску душу. Карактеристично је за њега ипак да на велико чуђење пролетерских дрвосеча Вал у задњим тренуцима свога живота осаушкује шум кише. То је лирски епилошки интермецо на крају доста окрутне радње.
Брехт у драми показује апсурдност живота у владајућем људском друштву у таквој мери, да ју је могуће убројати меЊу прве значајне примере драме апсурда, с једним изузетком ипак: у њој не нала зимо само грозоту и апсураност неких данашњих твораца театра апсурда и окрутности, који, већином, апсурда показују ради самог апсурда и провокативног ефек» та, него у овом Брехтовом првом драмском делу налазимо протест песника-боема про» тив капиталистичког друштва које живи у апсурду и противречностима, иако из њега, како песник Вал горко сазнаје, нема излаза. То друштво је за Вала и њему равне неизбежна судбина, као што је не избежна била божја судбина која је ОАредила Едипову трагедију. Исто тако, сва тратика сулбине не произлази из Валовог карактера, него и из средине и прилика у којима се нашао. У томе је такође Брех. тово удаљавање од Шекспирове трагедије, у којој је јунаков карактер углавном тако-
и његова судбина (Хамлет, Макбет,
Лир ита),
У Арутом комаду, комедији „Бубњеви у ноћи" (1919 — 20), за коју је Брехту 1922. године додељена Клајстова награда, атмосфера није много другачија. У по четку јој је Брехт био дао наслов „Спар. так", јер се догађала у данима спартаковске немачке револуције, коју су водили касније убијени Карл Либкнехт и Роза Ауксембурт. Главни јунак драме је радник Краглер. Вратио се с фронта савладане немачке војске, а сад се бори за своју ве. реницу, која му је, међутим, била неверна и чак трудна са другим. Упркос томе, Краглер ће је узети, и истовремено окренути леђа револуцији, и тако рећи издати је. Опет је све доведено до апсурда, до безизлазности. која се после војничког пораза још увећава поразом социјалне револупије, Та револуција је у то време, не само за пролетере у Немачкој, него и у осталом свету, представљала велику наду, јер би, ђ случају победе, настављала у Западној =вропи Октобарску револуцију. Исту ведику наду подстицала је МађБарска револуџија. Чак се и Лењин у то. време надао да ће из разних револуција на Западу нути светска револуција, За боема Брехта, отпуштенот војника санитарца и нелоученог медицинара, који је изгубио наду у друштво, нихилизам како га је показзо У ава споменута дела, није био нешто ис кључиво литерарно или чак позерско-нихилистичко, него дубока лична заинтересованост и сазнање безизлазности, који су тада били својствени многима,
Наредна драма, „У честару "традова" (1921), још је више увећала апсурде. Зато неки тек тај Брехтов комад сматрају пр вим изразитим и типичним примером теат.ра апсурда. У комаду се води безобзирна, нељулска борба између двају конкурената, и истовремено се показује пропаст поролице која је из унутрашњости дошла у велеград, где ће утонути јер не зна да плива на узбурканим и безобзирним водама владајућег друштва, Због „талашњег званичног морала, ова драма је будила огорчење конзервативне критике још и због показаних хомосексуалних _ односа. Данас то више није никаква изузетност.
Четврти комад овог раздобља јесте ко. медија „Човек је човек" (1922), у којој ће се на комичнији и хумористичнији начин показати да је у владајућем друштвеном систему свако само број, и ла било ко ла ко може да замени другога. Тако ће заступници гота система, три колонијална војника, добродушнот истоваривача и носача Геја претворити у несталог војника Џераја Џипа. Комад, који би се могао од; редити и као парабола, пун је различитих, понекад можда и циничних духовитости и ситуација, истовремено је у драматурие ком и позоришном смислу већ корак ближе каснијем Брехтовом „епском позориш' ту", чија је теорија у поприличној вези с његовим социолошким и идејним сазна. њима до којих је дошао изучавајући марксизам. ;
Брехт је морао стално изнова увићђати да с трајним нихилизмом више неће моћи да иступа. С њим је стигао на мртву тачку, исто као и са својим анархоилним ли берализмом. Као пажљив и проницљив анааитичар, опазио је такође и то да је живот упркос његовом нихилизму текао да ље, да чак протиче поред њега, и да је, на пример. борба немачког и међународног пролетаријата у тим годинама почела опет да се појачава. На изборима за прелсед; ника републике (1925. толине) немачка Комунистичка партија је добила око три милиона гласова.
„Просјачку оперу", којом Је пе Свој први светски успех, Брехт је ни 1928. тодине, по старој енглеској — »“1е
КЊИЖЕРЛЕНОВИНЕ >
Везраг5 Орега" Џона Геја. (из 1728. год.) сатири на италијанске сентименталне: опере, као и на социјалне прилике. У својој преради и препеву Брехт разоткрива да су пљачка, лоповлук, подвала, проституција и разне сличне „чедности" владајућег друштва — суштина његовог опстема који је окренут трговини и ћифтинству и који од њих живи. система који више није ни неморалан, него аморалан. Ни у једном дотадашњем делу он није тако убедљиво, уметнички и театарски, тако ефикасним средствима и досеткама друштво разголитио као у томе свом, у целом свету још увек најпопуларнијем комаду. Његов значај је још и у томе што се не завршава „безнадно" као „Вал“ или „У честару градова“, иако је његов хепиенд, у ствари, зроничан. Нихилизам је почео да уступа место иронији и обешењачком хумору,.а у доњем слоју се осећале како у сонговима тако и у самој радњи, да Брехт покушава да посредно, неџсиљено и не вултарно тенденциозно. него помоћу АуУХОВИТОГ хумора и сарказма у гледаоцу пробуди ра» зум на размишљање и питање, не би ли се те прилике можда ипак могле проме нити. Тај „доњи тон" се, уз то, продубио изучавањем марксизма, у коме и помоћу кота је Брект у последњим тодинама на лао чврсто тле за свој прогресивни и уметнички поглед на свет, више нето било кога је Брехт у последњим годинама насе Брехт и политички прикључио левици, мако по неким подацима изгледа да никад није био уписани члан било које политич-
355 БЕРТ БР
ЕХТ СА СВОЈОМ СУПРУГОМ ХЕЛЕНОМ ВАЈТЕЛ,
„Кад сам читао Жапитал схватио сам своје комаде. Схватићете моју жељу да се та књига што више шири међу читао-
"цима., Наравно, нисам открио да сам био
написао читаву гомилу марксистичких комала, чак то уопште и не слутећи. Па ипак тај Маркс је био једини (прави) гледалац за моја дела, једини кога сам икад ви деб. Јер човека с таквим интересовањима морали би занимати и ти комади. Не због њихове интелигенције, него због његове, Били су за њега очигледна грађа:).
У немачкој књижевности двадесетих тодина Брехтови комади су такође били отпор у погледу идеалистичко-литерарног и донекле пресентиментадног хуманизма такозване „О човече! — литературе“, чији су представници били Верфел, Толер и други. Учинило му се да та осећајно заносна, а иначе добронамерна и искрена литература, у свом проповедању идезлистичкот хуманизма нема реалне подлоге, да је сентиментална, превише апстрактна и чак лажна, јер упркос свом поетском, 'понекад још више поетизованом и версифицираном социјалном хуманизирању она на прилике није могла стварно да утиче, а камоли да их посредно још потпомаже или мења. Иза Брехтовог тадашњег анархонихилизма, пак, крије се такође песимизам разочараногт човека, песимизам који он савладава једино својим песничко-интуитивним 'џинизмом и сарказмом коме је туђа свака лепоречивост и идеалистичко чувствовање. 5
Изучавање марксизма донедо му је пре свега једно сазнање: да је прилике мо гуће мењати, јер су променљиве. Зато их као променљиве треба и приказивати. Променљиве су, међутим, само путем ре волупионарне борбе. По Брехтовом уста» љеном мишљењу, то у драмској литератури не треба наглашавати непосредно, пубаипастички или чак наметљиво дидактички, То мора да произлази из дела, само по себи, Изучавање марксизма открило му је материјално-економски основ
ГАУМИЦОМ КОЈА СЕ ПРОСЛАВИЛА
У ЊЕГОВИМ КОМАДИМА И НАКОН ЊЕГОВЕ СМРТИ НАСТАВИЛА ДА РУКОВОДИ БЕРАИНСКИМ АНСАМБЛОМ
ке организације — слично као и Мајаковски, бард Октобарске револуције, који је само у раној младости извесно време био члан Руске радничке сопцијал-демократске
странке. У складу са својим идејним раз-.
војем Брехт је у филму „Просјачка опе ра' и роману „Опера за три гроша" рево. лдуционарну тенденцију нагласио више и јасније него у самом драмском делу.)
Већ 1926, године Брехт је писао Елизабети Хаџптман, с којом је наставио да сарађује до смрти: „Осам цокула дубоко капам над (Марксовим) „Капиталом. Сад морам све подробно да знам.“ Дотадашњи анархонихилистички драмски писац сад је хтео подробно и научно да зна зашто је друштво такво какво је. Ако је желео добро да га захвати из корена, морао је корене да разгрне, као што је морао да открије све покретаче људског друштва и његове противречности ако је желео да створи његову праву слику на књижевно-уметнички начин, Због бројних сукоба и борби драма је за њега била најподеснији облик, јер је њена суштина акција рто ег сотита. За наше разматрање није важношта је све изучавао и с ким је све тих година расправљао о тим питањима, и посебно о марксизму, него нас занима До којих је сазнања помоћу марксизма до твао, и које су то биле истине што су му изгледале потребне и корисне за његово уметничко _ стварање, а у чијем му је откривању марксизам помогао,
Међутим, историјско-материјалистичка и дијалектичка истраживања и сазнања до којих је дошао изучавањем марксизма, нису пала на потпуно неприпремљено тле. Већ и прва Брехтова драмска дела из ра нот раздобља, У свом материјалистичко-повитивистичком и антиметафизичком приказивању супротности и апсурда постојећег влалајућег друштва и његове нехуманости, била су по Брехтовој анализи ни синтези дијалектичка. Мада још није знао зашто је друштво такво какво је, он та је ипак већ приказивао драмско-дијалектички. Тада још није веровао да су прилике ипак променљиве, схватио је то кад је упознао Марксову тврању да » ти свет различито интерпретирају, али да је важно пре свега то да свет променимо.
О своме изучавању Марксовог „Капитала“ он је прел крај двадесетих тодина брехтовски самосвесно записао:
6. Вемон Вгесће (Шеђеп ипа Мек), 1614., 41.
капиталистичкот друштва, законе његовог опстанка и супротности, и истовремено његову Ахилову пету и токове кретања рго ећ сотга, јер и поред свега, друштво се креће, Такође и за њега важи оно Ериг 51 тцоуе, које је још пре рата, из истих сазнања и разлога, Мирослав Крлежа дао једној од својих ударних књига.
Али откриће чисто економских темеља
и покретача капиталистичког друштва било је за Брехта, песника и уметничког ствараоца, премало. За њега је морало бити одлучујуће Марксово генијално револуционарно откриће да начин производње материјалног живота одређује социјални и духовни процес живота, уопште, „Не ол; ређује свест људи њихово биће, већ обрну“ то, њихово друштвено биће одређује њихову свест, На извесном ступњу свога ра» витка долазе материјалне производне снаге друштва у противречност с постојећим односима производње, или, што је само правни израз за то, с односима својине у чијем су се оквиру дотле кретале. Из облика развијања производних снага ти се односи претварају у њихове окове, Та: да наступа епоха социјалне револуције. С променом економске основе врши се спорије или „брже преврат читаве огромне Н : Међутим, за Брехта писца несумњива је једнако важна била и тврдња из на: редног Марксовог пасуса већ цитираног рада, предговора „Прилогу критици политичке економије“, где се каже: „При посматрању оваквих преврата мора се увек разликовати материјални преврат у економским условима производње, који се да констатовати с тачношћу природних нау. ка, од правних, политичких, религиозних, уметничких иди филозофских, укратко, идеолошких облика у којима људи постају свесни тога сукоба и борбом га ре шавају.“»)
При изучавању Марксових дела, у коме му је другарски ментор био и код нас познати немачки марксистички теоретичар и филозоф Карл Корш, с којим је Брехт био у пријатељству све до његове смрти, нако
тув. Вљесћи 5ећтнеп хшт Тћезјег, 1, стр. 129.
ФСезаттене Метке, Ва. 15, ЗићгКатр УМетјар 1967. Пор. такоде »Ветегкипдеп Шђег Магжатаи5 ита Сезећсће Ђе! Вгесј« у књизи Ргапсо Виопо: Хаг Ртова Вгесћез, Зићгкатр Тазећепђисћ 1973, стр. 104.
8) Кара Маркс, Прилог критици политрике ековомије, прев. Моша Пијаде и Милош Софреновић, Ђеоград, Култура, 1969, стр. 9.
9) Традега, 511. 9.
Бора Младеновић
П реокреш .
У мојој лобањи
Мисли се распадају
Труле
Срце им нанело незапамћен попо» Као! копљем |
Речима их изболо
На мегдану
Засад.
Ако се улоге не промене
Угинуле сумње не запала наду
Време не изникне из угашеног пожара Биће обиље хране
За цвеће
Биће преокрет.
У ТВОМ ОКУ УМИРУ ПЕЈЗАЖИ У твом оку умиру пејзажи И време златокрило
Рођено измећу ватре и речи У твом оку Клечи покољење бело 4
У твом оку Немири слични собној итици
Изгубљени измећу два грча. У твом оку Снове склањају бездушници
Ал одсјаја те издадоше
У твом оку Као. привићење дивно Сад падају сребрне кише
И један мирис сећању сличан И једно лице без лица свог
Пре него што паде главо
У твом заборављеном оку Ја видех сенку дубоку Како клизи све ниже и ниже.
УМ ГЛАВИ СУНЦЕ ПРОБОДЕНО
Птице селице Птице немилице
Небо се распрело на ситне љуштуре
У ружичњаку Јато полена болује
Море се уз светлост пење
Путем гегају историје И сулуде старице
Висина се руши
Надошли потмови Надошле ватре
Па све јечи
Када се више није могло слободи : Кад слобода себе више није препознавала
Дице у лице — две авети
У глави сунце прободено Златом исиурило.
је званична политичка линија Корша уда: љила још у првим годинама Брехтовог изучавања марксизма. Брехт је за себе открио Марксову материјалистичку тврању да „не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено би ће одређује ПН свест“ Томе одмах треба додати да је Брехт брзо схватио да револуција не настаје механички из самог економског основа, већ да је у тај процес нужно укључена и човекова активност,
' као и динамична делатност културне над»
градње, која је у дијалектичком односу са економском базом. Тако су оне час више час мање у међусобном садејству. То је оно на шта је упозорио још Енгелс кад је између осталог забележио: „...нова са» мостална снага мора, уосталом, у целини пратити кретање производње, а реагује помоћу у њој постојеће, што значи на њу пренесене и с временом такође уна» пређене релативне самосталности, и унатраг на условност и пут производње, То је узајамно деловање двеју неједнаких снага, деловање економског кретања на нову политичку моћ, која пак, колико. је то могуће, тежи за самосталношћу, н кад је једном покренута, обдарена је још и сво. Јим сопственим кретањем; економско кре> тање, међутим, добија важност у шелини, и тада мора да претрпи и обрнуто деј ство (реакцију) од политичког кретања, које је подстакло оно само и које је 06дарено изненадном самосталношћу...“ .
То значи да мора претрпети такође и супротни утицај културне надградње, што посредно значи и уметности.
Кад је Брехт помоћу марксизма открио тај динамични и дијалектички ОАНОС Из: међу економскот основа друштва и њего ве културне, духовне надградње, у којој је слободно активна такође уметност. он је од анархоидно-нихилистичког писца постао револуционарни писап с таквом за „несеношћу и еуфоријом, да је наредни степен његовог списатељскот уметничког и идејног воја постао разлобље такозване социјално-политичко-дилактичке револуционарне драматургије, То је такође раздобље __Брехтове повећане публицистичко-политичке активности у оквиру борбе коју су у то време водили немачка комунистичка партија против нацизма и пео напредни свет против антиреволуционарне силе наше планете уопште,
Крај у идућем броју
(Са словеначког превео Петар Вујичић)
7