Књижевне новине
ЈУБИЛЕЈИ
Историчар
југословенске мисли
Поводом 85-тодишњице живота академика
Виктора Новака
ХРВАТСКО ЗАГОРЈЕ оставило је дубоке трагове у хрватској историји. Почевши од Матије Гупца, великог борца и мученика за сеЉачка и човечанска права, преко Људевита Гаја и Илирског покрета, који се с правом сматра хрватским народним препородом, све до наше невије историје, до Тита и народноослободилачке борбе,
Загорје је остало доследно својим |
борбеним слободарским и револуционарним традицијама.
У том хрватском Загорју, у Доњој Стубици, родио се и један од најистакнутијих представника савремене југословенске · историографије Виктор Новак 4. фебруара 1889. Детињство и рану младост провео је у Загребу, као ученик Торњогралске гимназије, То је биао доба двадесетогодишњег реакционарног режима бановања гро| Куена-Хедерварија, који је си-
тематски распаљивао шовинисти-
чке страсти и вештачки копао јаз између Хрвата и Срба. Тада су тимназисти, студенти и радници приређивали масовне демонстрапије на загребачким улицама и на Свеучилишту. Ове демонстрације нису престале ни онда када је Куен-Хедервари престао бити хрватски бан и постао председник маЂарске краљевске владе у Будимпешти, Млади Виктор Новак био је један од „бунтовника“ међу загребачким гимназистима и зато је, заједно с осталим демонстрантима, искључен из свих школа у Загребу. Знатан део искључених гимназиста, заједно са Новаком, прешао је из Загреба у Вараждин, у тамошњу класичну гимназију, чији је професорски колегијум био много толерантнији од загребачког, прихватио младе „бунтовнике“ и омогућио им даље школовање. Већ као гимназиста Новак се живо заинтересовао за историју, музику и поезију, и почео да пише песме. Прва му је песма била „На Озљу граду“, са историјским. реминисценцијама великих хрватских завереника против Аустрије, Зринског и Франкопана. Иако почетНичке, ове. прве. Новакове објављене песме нису биле без књижевних _ квалитета; уредништво „Хрватске“ уврстило је једну његову песму иза чланка Ферда Шишића. Као студент историјских наука на Филозофском факултету У Загребу, Новак се видно истакао и обратио на себе пажњу својих професора. Нарочито га је запазио и ценио Фердо Шишић. Већ као студенг југословенски оријентисан, Новак је 1911. био први пут у Београлу и пропутовао велики дес Србије и не слутећи да ће десетак година лопније бити први Хрват који добија професорску кателру на Београдском универзитету. Када је дипломирао, као најбои у својој генерацији, Новак је добио стипендију но отпутовао у Рим на специјална усавршавања. У Семинару за латинску палеографију радио је код проф. Федеричија, а у високој палеографској ттколи код проф. Катербаха и проф. Мелампа. У институту проф. Лудвига Пастора, талашњет најбољег познаваоца историје римских папа, Новак је успео да продре. дубоко у сложену политику Ватикана према југословенским чаролима, птто ће му бити од дра“ гтоцене вредности за његове касније студије.
Чим је букнуо први светски рат, Новак се из Рима вратио у Загреб, али као политички сумњив није могао добити службу, зато што је његова преписка с пријатељима у Србији била строго пензурисана и тешко га компромитовала у очима тадашњег режима,
СА ИЗЛОЖБЕ. ШВАЈЦАРСКОГ ДИЗАЈНА У БЕОГРАДУ
“ МУЗЕЈУ ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ
Прве две године рата радио је на,
својој докторској дисертацији »Бан Микац Михаљевић и његово доба“. Докторирао је код Ферда Шишића у Загребу 1915,
После уједињења југословенских народа у заједничку државу, као књижнице у Загребу, Новак је (1919) изаслан у Међумурје са задатком да утврди које су културно-историјске и уметничке знаменитости у овом крају страдале или нестале у току рата. Том приликом успео је да пронађе многе значајне документе из приватне архиве породице Зрински, скривене после трагедије у Винернојштату 1671. Осим тога, Новак је спасао огроман број разних културно-историјских предмета, који су данас драгоцени експонати загребачких музеја.
Од 1920. до 1924. Новак је био прво доцент, а затим професор помоћних историјских наука на Свеучилишту у Загребу, гле је предавао палеографију, дипломатику, историјску методику и филозофију историје. Од 1924. ло 1960. био је професор помоћних историјских наука на Универзитету у Београду, где је низ година предавао и хрватску историју и општу историју средњега века,
Под Новаковим позитивним утицајем формирале су се многе генерације младих југословенских историчара, некадашњих његових студената у Загребу и Београду. Међу данашњим професорима историје на факултетима и високим школама у свима нашим републикама већина су били Новакови студенти. Међу научним сарадницима наших академија, историјских института и музеја исто тако. Сви они са захвалношћу признају да за своје прве успехе на научном пољу много дугују своме учитељу, који их је са пуно разумевања упућивао у историјску науку и у савремену методику научпо-истраживачког рада.
Новаков научни рад обухвата разне области историјских наука. На првом месту треба истаћи његов аугогодишњи значајни рад на подручју палеографије и аипломатике, „научним областима које: су
пре. њета једва. додириване, који-
ма је он прокрчио пут и на којима данас успешно ради знатан број научних радника широм Југославије. Поједини Новакови радови запажени су и у страним научним круговима, резултати његових изучавања акпептирани су у светској науци и уврштени у страче палеографске уџбенике. Страна научна критика је са признањем указивала на оне његове научне резултате, који износе у новој светлости југословенске културне врелности у средњем веку.
Од посебног је значаја Новаков аугогодишњи рад на научном изучавању историје |угословенских нарола од њиховог насељавања у балканским и подунавским земљама, преко средњет и новог века, све до народноослободилачке борбе и социјалистичке револупије. Ова његова изучавања историје југословенских народа имају не само научне квалитете него и велики друштвено-политички значај. Од ране младости до Аанас Новак је улагао изузетне напоре у истраживање и испитивање оних покрета, догађаја и личности који су: доприносили зближавању југословенских народа, отклањању унутрашњих сукоба и превазилажењу националистичких "оптерећења прошлости.
У својим бројним историјским студијама Новак је систематски упозоравао на праве узроке међусобних сукоба и братоубилачких ратова међу Јужним Словенима, на разне корене из којих су извирали узроци тих сукоба и на заједничке непријатеље. С друге стране, Новак је у серији исцрп-
Му
библиотекар _ Свеучилишне,
ВИКТОР НОВАК
них и документованих студија и расправа бацио нову светлост на читав низ истакнутих идеолога и протагониста братства и јединства југословенских · народа: Гргура
инског, Максимилијана Врховца, Јосипа Јурја Штросмајера, Фрање Рачкога, Натка Нодила, Ловра Монтија, Ивана Кукуљевића, Вука Караџића, Буре ДаничићЋа, Валтазара Богишића, Јована Суботића, Михаила Полита-Десанчића, и многих других.
Сва његова дела јасно доказују да су наши народи вековима тежили да живе у заједништву, у својој слободној и независној народној држави. Акцептирајући Скерлићеву тезу да ће југословен-
ска. илеја постојати ако буде на-
предна и антиклерикална или ла је неће ни бити, Новак је написао велики број студија и расправа у којима је убедљиво доказивао да је клерикализам главни противник прогресивне југословенске мисли, што нарочито долази до „изражаја у делу »Магпшт ст теп«.
Новак је остао веран слободарским традицијама Гупчевог Загорја и у најтежим данима југословенске историје. Уочи дру-= гог светског рата, када је профатистичка пољска влада, под Бековим председништвом, зарила Чехословачкој нож у леђа због Тјетина, Новак је Бековој влади де монстративно вратио орден »Ро1ота кез ша«, с образложењем ла та враћа „због издајства словен-
ске ствари“.
За време фашистичке окупације Новак је био прогоњен. Већ 21. априла 1941 узет је као талац мебу првом двадесеторицом Београђана од стране Специјалне полиције, која је вршила хапшења на рачун Гестапоа, Исте јесени, заједно са преко 300 истакнутих београдских интелектуалаца, спроведен је на Бањицу, у концентрационин логор. Иако тешко болестан, са високом температуром, задржан је у логору све до краја марта 1942, Под сталним надзором Гестапоа · остао је до свршетка рата.
После ослобођења Новак је изабран и кооптиран з3а члана АВНОЈ-а, у чијем је раду активно учествовао све до сазивања Уставотворне скупштине, Тада се враћа своме научном раду и наставничком позиву, Поред реловних дужности на Универзитету, Новак са својим најбанжим сараднипима оснива Историјски институт Српске академије наука, постаје први управник Института и главни уредник његовог органа „Историјског часописа“. Својим организаторским способностима и богатим редакторским искуствима Новак је много допринео да „Историјски часопис“ постане један Од најбољих научних часописа у но-
вој, социјалистичкој Југославији.
За свој дугогодишњи научни рад Новак је добио не само катедре на универзитетима у Загребу и Београду, него и чланства у академијама Наука у Београду, Загребу и Прагу, а био је позиван да као гост држи циклусе предавања на универзитетима у Донону, Оксфорду, Кембриџу, Прагу, Братислави и другим европским културним центрима, као један од најистакнутијих представника савремене југословенске историјске науке.
Једно од најлепших признања доживео је. Новак пре краткога времена: Матица српска у Новом (Саду, желећи да видно обележи јубилеј свога дугогодишњег ОдЛИчног сарадника и' почасног члана, одлучила је да изда изабране историјске студије и есеје Виктора Новака, у редакцији и с предговором дра Ивана Божића, његовог некадашњег. студента и асистента, а данас професора опште историје средњега века на Београдском у“ ниверзитету Ту ће бити дат пресек кроз стваралачки научни опус од Новакове ране младости до данас, у току шест деценија неуморног рада и стварања овог еминепт-
"ног историчара југословенске ми-
СслИ.
Коста Милутиновић
ГРАФИКА КЊИГЕ (11)
Наше оекудне еловоелагачнице
О писмима којима се користе наше слагачнице
, .
НЕ ЗНАМ ПО КОЈИ ПУТ држим у рукама и прелиставам књигу познатог чешког мајстора типографије Олдржиха Хлавсе „Типо. графска писма“ и сећам се раз говора са њим у Београду, када га је Јара Рибникар пре неколико година позвала да обликује нека издања за „Југославију“, а Графички колектив да постави своју изложбу типографије. Донео је пројекте за књиге које је требало штампати код нас, па је претходно морао да упозна фондове књижног писма београдских штампарија. Тешко је описати његово чуђење и разочарање. Није му било јасно како је у нашим условима уопште могуће бавити се типографским обликовањем и искрено ме сажаљевао. Његов из бор могао је обухватити само четири антикве: Плантин, Гарамона, Трајанус и Тајмс. Прихватио је Тајмс вероватно због тога што је Београдски графички завод располагао комплетом тог писма у величинама од нонпарела до шест цицера са курзивима истих величина. Три преостала писма налазила су се у штампаријама које, или нису имале комплете, или нису располагале офсетом којим је требало да се штампа.
лавса јегу почетку претпостављао да је такво стање само у оносу на латиницу и ла ћирилица располаже бољим избором, али када је прегледао и тај фонда мо тао је да закључи само су протно.
Такво стање је и данас, непромењено. Четири латинице и три ћитилипе могле, би се сматрати неким фондом кала би сва ова писма била комплетирана као Тајмс. И уместо да се томе по свете, наши штампари и излавачи траже решења “ комбинација. ма ових и тпотреби других не књижних писама,
Писмо ПЛАНТИН резано је према старијој антикви истога назива (име познатог холандског штампара са краја ХМГ века) у енглеској словоливници Монотип 1913. године, Карактеристично је по нешто тамнијој слици и пуни јим заобљеним серифима, па би најбоље одговарало новинском и часописном слогу. Ипак, може се сматрати и добрим · књижним писмом, али наше штампарије (Привредни | преглед, – Просвета. Србија, Научно дело) имају га са курзивом само до величине ципера и у већим гралацијама као истрошени ручни слог без курзива. Плантлн је пример једне од најуспелијих адаптација класич. не антикве у ћирилицу.
ГАРАМОНДА, једно од најбоЉих књижних писама, у Београду има само, једна штампарија (Култура), али са већ доста ис трошеним матрицама. Већ сам писао о овом писму и његовом творцу. У кагалогу Монотипа може се видети покушај прилагођавања Гарамонда ћирилици, али само у полуцрном лику и у неко. лико гралација. Задатак је био претежак и за УМоногипове про јектанте и гравере па су, по све му судећи, одустали од такве адаптације овог типично романског писма.
Писмо ТРАЈАНУС чијим матрицама у величинама до цицера (латиница и ћирилица) располаже неколико _ словослагачница београдских штампарија, резано је у Немачкој 1940. године по узору на неке облике ране венецијанске антикве ХУ века. Ова антиква карактеристична је по лета: љима задржаним из рукописних облика: наглашеном косом потезу при цртању дебљих и тањих линија слова и контрастном од: восу ових линија, што Трајанус чини доста тамним и рукописно разиграним, па тим и нешто сла бије читљивим, Четрдесетих го дина овог века у Немачкој се инсистирало на примени рукописног готског писма у типотрафији, што објашњава избор управо једне овакве антикве.
О писму ТАЈМС већ сам доста рекао. Мо процорцијама и. другим детаљима реза спада у тзв. прелазну антикву (ХМ ИЦ век) мада је настало тек 1932, године У Монотипу као пројект писма за новине „Тајмс“. нсиштивања која су се том приликом вршила донела су многе закључке везане за функционалност антикве, па су као резултат створила ово писмо које се сматра најпогоднијим за слагање новинских стубаца и на слова. "Доста тамног, уског И оштрог · цртежа, Тајмс у књизи делује строго и за антикву хлад но, што не умањује његову честу књижну примену, БИГЗ га има у свим варијантама латинице и
· ћирилице, па чак и на најнови-
јим електронским слагаћим машинама где га, из мени непозна> тих разлога, слажу нешто проширено, што му «чари првобитне пропорџшије (Џепна књига).
;
Четири наведене антикве у на: шој књижној продукцији ретко се употребљавају. Највећи део књига слаже се писмима Ексцелзиор и Астер. Разлог оваквог из бора углавном је финансијске природе јер се ова писма слажу. у редовима (Линотип) а не као поједини знаци (Монотип), што је нешто јефтиније. Овде морам напоменути да то свакако нису. једина писма која се овако слажу | и ла је већина добрих књижних писама (укључујући четири наведена) већ одавно прилагођено за оба начина слагања. Због чега су. се наше штампарије одлучиле да ' највише увозе матрице за ова два писма било би занимљиво установити. Захтеви ' естетске и стручне природе сигурно нису би= ли одлучујући при овом избору.
ћ
ЕКСПЕЛЗИОР припада групи. писама Египтион са пренаглаше- | ним серифима скоро исте вред. ности Као и главни потези СЛОБног знака. Оно што га чини нешто прихватљивијим од осталих писама ове групе је релативно светлија слика па га називају и линеарном антиквом. Наше штампарије слажу га у величинама до цицера и немају већих градација (Политика).
Нешто више желео бих да ка-. жем о поплави писма АСТЕР. Произведено је у италијанској словоливници Симонћини ни на. први поглед, у каталогу ове словоливнице, делује као сасвим прихватљива модерна варијанта старије (шире) антикве, У жељи да се при изливању постигне максимална корисност простора на словној основи (кеглу) код Астера су смањени слободни простори око лика слова, што је проузроковало претерано скраћивање словних продужетака код малих слова и потпуно онемогућило убапивање акцената на верзалима. Како је при адаптацији српскохрватске латинице било неопхоад: но израдити матрице за знакове С, С, 5 1 #, решење је „пронађе-
но“ у смањењу основног лика слова и насилном убацивању акцента.
ађеесадеве ћи К ипорга шиук, | у: АВСССРРЕВОНЈКЕМ МОРЕ55ТОУХУ 22
ађурааде КИ јтаппјоргз ће и Ћћева25 АВУСРРЕ2ЛЈК, РОСКОМОН РКО ОВНА р
Ћирилична адаптација Астера (којим су сложене Књижевне новине) показала је да ово писмо, својом наглашеном ширином пртежа потенцира квадратични и уобичајено широки лик ћирилич них знакова, што још више сма: њује економичност ћирилично слога. Осим тога, код неких зна: кова птибегавано је неалекватном поједностављењу лика и не потребном _ изостављању _ повијених линија којима ћирилима иначе оскудева (1 А, љ А, А А). Што би се рекло: да су свећом гражили нелогодније писмо за потребе нашег језика и писама, не би та нашли. |
Остаје ми да и даље прелиставам Хлавсину књигу и разне каталоге са неисирпвим избором књижних ликова писма.
Богдан Кршић
два —— де у од > РДОРИТОЕРГ и.
ћ !
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ. 41