Књижевне новине

| Србије

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

САДАШЊИ КУЛТУРНИМ ТРЕНУТАК

У тежњи да осветли садашњи културни тренутак, редакција „Књижевних новина" се обратила, руководиоцима неких од најзначајнијих културних институција у ужој Србији, с молбом да одговоре на по једно питање које се односи на један.од битних проблема њихове установе. Добили смо одговоре који указују на неке битне проблеме Српске академије наука и уметности, Културно-просветне заједнице Србије, Београдског универзитета и Републичког. секретаријата за културу СР Србије и упознају нас са начинима њиховог решавања. Одговоре проф. дра Радомира Лукића, Стевана Мајсторовића, проф. дра Јована Тлитори јевића и Гојка Милетића објављујемо оним редом којим смо их добијали. (У име редакције анкету је водио сарадник. Душан. Јагликин). Редакција се, у име својих читалаца и у своје властито име, топло захваљује

свим учесницима у анкети.

Српска академија наука и уметности

Проф. др Радомир Лукић, секретар Српске академије. наука и уметности

Питање: Који. је најактуелнији задатак Српске академије наука и уметности, ма чијем се остварењу сада ради>

КОНКРЕТИЗАЦИЈА НАЈВАЖНИЈИХ НАУЧНИХ ПРОБЛЕМА И ЊИХОВО РЕШАВАЊЕ

НАЈАКТУЕЛНИЈИ задатак САНУ у овом тренутку је конкретизација њеног дугорочног плана донетог прошле године, којим САНУ одређује главне правце свог научног рада за дуже време. Њиме су предвиђени основни задаци наше мауке које треба свршити, а који нису ушли у планове друтих научних установа. То захтева израду конкретних пројеката научног истраживања предвиђених планом, организовање радних екипа за сваки пројекат, прибављање потребних финансијских средстава итд. Овај сложен и тежак посао је у току. Намера САНУ није да сама сврши ове послове, а она то не би ни могла учинити и кад би хтела. Она жели да окупи све оне који на тим пословима могу радити и да координира и помогне њихов рад, у тежњи да обезбеди његов одговарајући високи ниво.

Културно-просветна заједница Србије

Стеван Мајсторовић, председник ултурно-просветне _ заједнице

Питање: Шта мислите оповезаности образовних и културних програма, о координацији културних и педагошких установа2

БЛИСКИ ЦИЉЕВИ ВАСПИТАЊА, ОБРАЗОВАЊА И КУЛТУРЕ

РЕЋИ БУ ОДМАХ: мало је повезаности, Тиме се изневеравају значајне могућности да се обогате како програми образовних установа, тако и културних.

Не знам зашто је то тако, вероватно објашњење пије једноставно, јер на то утиче низ фактора. Али је чињеница да тако јесте и да то мора да се мења. Ето, на пример, наша заједница је културно-просветна по називу, али је по функцији тотово искључиво културна. Има иницијатива, и то врло добрих, као што су на пример „Лига школа", „Читалачка значка', затим „Музичка омладина", али оне су изузетак. Недовољно је просветних радника укључено у наш рад а још јемање' културних који се баве педагошким проблемима. А васпитање и образовање и куатура имају блиске ако не и идентичне циљеве. Једном сам о томе писао у „Просветном прегледу“, а сада ћу нешто од тога изнети и овде, У „Књижевним новинама".

Школа је, поготову на селу и у мањим местима, традиционално била средиште културних активности. Сада запажамо да се то мења — она то више није или све више престаје да буде. Због обимности образовног програма и екстензивног развоја школства, због преоптерећености мнаставникар Вероватно, али не верујем ла'је само то у питању. Разговарао сам о том проблему сл мнотим просветним и културним радницима, они с правом указују на чињеницу да нема друштвених и материјалних подстицаја да наставници у своје педагошке и васпитне функције укључе и културне. активности. Узмите

начип финансирања и награђивања: пас-

тавнику се признају часови, редовни и "прековремени, али не п вођење хора, или драмске секције, рад у књижевној и' ликовној секцији п друго. То се не признаје ни на, било који други начин, иако се ради о изванредно значајном им послу. Просветни радник тако не добија подстицаја да се ван наставе у томе ангажује, а још мање да буде изван НЕ ле иницијатор таквих делатности. Пред алтевнативом да своје слободно време и своје снергије посвети ОВИМ, активностима или печем „кориснијем (допунском школовању, хонопашном раду, лову), многи о тоа Сбедина, међутим, нема права А ом поебацује на оваквом опоедељивањ све дотле док они нису мотивисани за ку А-

ћ У “= а ЈА ако 36 војска оних који воле база културни тротрес у својим срединама 220

ШЕ ђ

излетима., д њих се одлучују за ово

струко мања него што би могла да буде. Или можда и више него двоструко. У Заводу за проучавање културног развитка радили смо једну студију о кадровима у култури — човек се изненади кад види каква је сумарол слика. Колико је недовољно. културних радника и како је незадовољавајућа њихова квалификациона структура! Нема, дакле, ништа без „помоћне војске" у коју спадају пре свега просветни радници. Мислим да је један од прворазредних задатака културне политике да изнађе практична решења како би се просветни радници наџпире укључили у културне активности. И у школи — то ван ње. У селима, а она још увек чине три четвртине свих насеља у Србији, то је од посебног значаја.

Недавно сам гледао компаративне податке, по годинама, о развоју школства код нас. Делују импресивно: колико школа, колико наставника свих струка — каква потеннијална армија културних активиста! Школа је велика, без двоумљења бих рекао чак најзначајнија друштвена

вредностима. Сада тог „ваздуха“ нема и

све је пригушено програмима који, тга:о претрпани, нису оправдани. И рећи му отворено — којп замарају. Претпоставља се, међутим, да се без таквих програма

не може, и да су они израз савремених

потреба, напретка науке и технологије у шта ја дубоко сумњам. То је, по моме мишљењу, погрешно, механичко схватање савремених потреба.

Ово о чему сам товорио укључује и

„културно образовање" као значајну мотућност хуманизирања личности, откривања и подстицања њеног стваралачког смисла. Колико се наглашавањем ове компоненте у васпитно-образовном процесу може у перспективи подићи општи културни ниво! Далекорочна перспектива се, меЂутим, код нас најчешће занемарује, мако је савремена културологија већ давно закључила да се виши културни миво и више критичности у избору,могу најефикасније постићи васпитавањем младих тенерација. У пракси ми културне задатке више видимо у ефемерној дневној него далекорочној перспективи. Мени се чини да је то једна од највећих слабости наше целокупне културне политике и њене стратегије, |

Шта би се, човек се пшта, све могло учинити кад бисмо у наше културне битке више укључили школе, и то смишљено и на основу добро разрађених и дугорочних програма. Концепцију таквог програма који имам у виду заједнички би разрадили и о свим његовим детаљима дискутовали, заједнички — културни и просветни радници. Они би при том олрелчли и своје сопствене обавезе. Културним биткама које ми водимо, од описмењавања до естетског образовања, додала би се на тај начин важна компонента која би могла да продуби п осмисли нап рад. Била би то битка за будућност са јасним погледом шта хоћемо и шта је од тога реално и како да се то поступно остварује. На томе бисмо могли да уједначимо сада толико разједињене и неповезане

У МУЗЕЈУ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ ОДРЖАВА СЕ, ПОВОДОМ _ 50 ГОДИШЊИЦЕ УМЕТНИЧКОГ РАДА, РЕТРОСПЕКТИВНА ИЗЛОЖБА ЈЕДНО Г ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ХРВАТСКИХ И ЈУГОСЛОВЕНСКИХ СЛИКАРА КРСТЕ ХЕГЕДУШИЋА. НА СЛИЦИ: „САМИ“, 1956.

институција. Али нисам сигуран да ли је ми увек као такву видимо. У њој се воде пресудне битке за будућност — све што ми радимо у култури није ни пола тога. Слутим шта би се све могло урадити кад би се тај разрађени институционални систем, који се заснива на чврстим организационим принципима, ставио у покрет, ако би могао да се још више него сада ангажује за остварење културних циљева: | Неко ће можда рећи да се од школа тражи много, и са свих страна, и да су њихови програми ионако претрпани. То је тачно, свакако. чини се да се понегде реформа школства.схвата уско, као пре свега стручно педагошко питање и уз пренебрегавање васпитних функција. Уверен сам, међутим, да је реформа. школства ствар читавог друштва, и да она треба да нађе решења у којима би се изразили најнепосреднији и највиталнији интереси друштва. За нас је то чак још важније и пресудније него у другим друштвима. Школа треба да да знања, али и да васпитава будућег грађанина самоуправне социјалистичке заједнице. Да му усади осећање хуманости, достојанства личности, колективне и индивидуалне одговорности, да развија у њему сопијалистичку и културну свест, да буди у њему критички дух и способност расуђивања и открива и подстиче у њему стваралачки смисао. У школи се остварује социјализација личности више него другде, на пример у породици. У условима многих наших средина не треба да имамо илузија о могућностима породице. Школа је у тим срединама не само допуна породичног васпитања, него и коректив. У руралним насељима, традиционално-конзервативним, она је та која вуче напред. Бојим се да се оваква ункција школе туби из вида и да постоји склоност да се натлашава готово искључиво образовна. Ја сам за радикалну рестрикцију садашњих програма и њихову ревизију са становишта начела које сам поменуо. И додао бих уз то са становишта наших живих потреба. То би онда доиста била реформа ове нагле најважније лоуштвене институпије. Мора да има „више ваздуха" за игру маште и вите подстицаја стваралачком осећању, више откривања могућности живота, дијалога о животу п његовим

снаге и материјална средства, да постигнемо знатно виши степен усклађености акција које су сада углавном фрагментарне. Х развоју савремених образовних и

културних институција испољавају се две.

карактеристичне тенденције; да прве постају све више и културне а друге све више и педагошке. Граница међу њима постаје све флуиднија, јер им се функције на специфичан начин интегришу, иако оне по статусу и организацији остају м

_даље самосталне. У Скандинавији се, на

пример, при пројектовању нових школских зграда предвиђају мале концертне дворане, холови у којима се могу одржавати приредбе и изложбе слика, базени и' спортска игралишта и слично. По потреби, ови школски објекти се користе не само за школе, нето и за граЂанство. Удружење ликовних уметника у Норвешкој има највећи број изложби у школама а такође и највише слика продаје школама. Недавно сам у Шведској посетио „Рлозтеајег“, модерну позоришну организацију која акционо повезује сва професионална и полупрофесионална позоришта. Од 4.300 продукција у 1973. години „Кјазгеајег" је имао 1900, тј, 45% у школама и за школе. У Хагу постоји „Педагошки музеј" који је отворен за школе и у коме се чак држе пи школски часови. На захтев школа стручњаци овог музеја одлазе са експонатима и држе предавања. У Данској библиотеке изванредно координирају свој рад са школама и омладином свих узраста. Трансформација ове класичне културне установе је отишла толико далеко да неки предлажу да се она више не зове библиотека, негб медиотека. У њој постоје одељења за децу (чак забавишта за дневни боравак), одржавају се конперти и прелавања, може се слушати музика и позајмити плоча исто као и књига, затим плоча са предавањем, лекцијом из страних језика, репиталом и слично. Оне имају библиобисе п доносе, књиту у одређено време у сва насеља, тотово. у сваку кућу. У Финској не постоје посебне школске библиотеке, нето само јавне које поручују књите и за школе, и доносе Ђацима све књиге које су им потребне. Развој саобраћаја омогућује култур. ним и уметничким установама да знатно

прошире радијус деловања као и да у не-

слућеној мери развију педагошке функције. Јављају се „музеји на точковима" —

„„Коркоран галерија“ у "Вашингтону, на

пример, која је пре десет година организовала успелу изложбу југословенског сликарства, нашла је веома интересантно решење за излагање скупоцених слика у сваком тренутку и буквално на сваком месту. На захтев галерије један инжењер је конструисао провидне пластичне касете отпорне на ватру и све временске прилике у виду конструкционих елемената. Слике су апсолутно заштићене у транспорту и при излагању од свих могућих оштећења (укључујући и крађе), а затим — конструкциони елементи дозвољавају да се за најкраће време на отвореном простору подигне галерија са већ готовом изложбом. Тако прворазредна уметничка дела, тематске и друге изложбе усклађене са школским програмима, долазе у школска дворишта, на тргове, празне плацеве. Постоје посебни музеји за децу и омладину (у Енглеској), позотишта, тгалерије. Статистике говоре да је у структури посетилаца дошло до велике промене — повећање посета уметничким инсгитуцијама од стране ·школске омладине има размере праве инвазије.

С друге стране, школе постају све више културне -институтије и средишта културних активности. Програми се све витпе допуњују уметничким предметима а ваннаставне активности културно-аматерским ралом. У Норвешкој 12 педагог Хенрик Грос основао савез „Уметност у школе". За једну и по депенију, активности овог савеза достигле су ширину какву Грос на почетку није ни сањао. „Уметнички викена' та веома популарна Ћоома културног и естетског образовања. Наставници преко викенда воле стотине хиљада ђака у музеје и галерије, на концерте, у позоришта, обилазак културних споменика, посету п разговор са истакнутим уметницима и сл. Савез опганизује посебне куосеве за наставнике—аниматоре културних и уметничких активности у школама,, затим издаје популарне публикације за Ђаке и омладину из савремене уметности и историје уметности, уметничке репродукције за школе, приручнике и пригодна издања за наставу књижевности и уметности итд. Оваквих примера нових културних функција школа има и на Истоку и на Западу. Музичко васпитање у Мабарској у школама, на 'пример, предњачи међу европским земљама по богатству иницијатива, новим идејама и приступима.

Ово сам све навео само ради илустрације колико се мењају и образовне и културне установе и колико њихове функције постају све више комплементарне. По школама се оснивају драмска студија, музички ансамбли, позоришта, а са друге стране многи музеји имају курсеве за ђаке — аматерске археологе, препараторе и кустосе итд. У неким америчким школама прављен је интересантан експеримент чији су резултати охрабрујући. У овим школама су отворена атељеа за сликаре проФесионалце који су позвани да годину дана живе и раде у школској средини, У другим школама исте позиве су добили песници, композитори, позоришни редитељи, Идеја је била не само да се појачају уметничко-педатошке функције школе, него да се утврди и деловање на школску средину самог присуства креативне личности. Ефекти су веома интересантни, клима у шкоди се, како се наводи, променила захваљујући чињеници да је стално расла радозналост Бака за уметничко стваралаштво, да су се на овај начин отвориле могућности непосредног посматрања стваралачког чина, могућност за дијалоге и контакте Бака са уметником. Може се рећи да су у питању другачији услови, богатије средине и веће материјалне могућности школа и слично — што је тачно, али није ствар само у томе. У оквиру могућности чак и у нашим неразвијеним срединама могуће је доста урадити ако се овако гледа на савремене функције школе. Имам утисак да су застарела тледања на функцију школе више детерминирајући фактор него материјалне могућности. (Доказ за то је познати пример Међурепубличке _ културно-просветне заједнице која је у оквиру веома скромних могућности толико много постигла, укључујући у све своје иницијативе и школе.)

Има, разуме се, п код нас веома лепих сличних иницијатива. Има доста школа и предузимљивих наставника који у настави и ван наставе развијају п ове културне функције школе. У том погледу је драгоцено искуство „Музичке омладине" чија је акција срачуната на дугорочну перспективу. (Сличне иницијативе, као што су на пример „Књижевна омладина" и друге, из неких разлога нису дале ни приближне _ резултате). Али,. „Музичкој омладини" ми нисмо дали. друштвену подршку коју заслужује нити јој омогућили да прерасте у културни покрет који би повезао школе и културне институције. Тешко да би се могла замислити ефикаснија борба за више критерије, критичнију културну свест, за дезавуисање штунда и формирање развијеног укуса и културних навика од ове борбе за младе генерације. Предложио бих практичну ствар: фондове при школама, или за школе — за овакве њене функције, Дакле, школске „културне фондове". Није важно колики су, важно је да постоје. Тиражи књига, фреквенција посете уметничким установама, размах аматерског стваралаштва, проширење и продубљење интересовања за културу пи уметност — све би то могло да има другачији вид уколико би школа развила и ове културне функције. А она их данас има више по изузетку: него по правилу,

Ова изузетно актуелна проблематика, како се мени чини, заслужује најтиру дискусију културних и просветних радника наше републике.

Наставак анкете на 4. страни

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5