Књижевне новине

ДАТУМИ — ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ В. и. ЛЕЊИНА

ЛЕЊИНОВА БИБАНОТЕКА

НИШТА НЕ ОДРАЖАВА тако пластично интересовање човека, његове укусе и погдеде, као његова лична библиотека. У Кремљу се данас налази сачуван целокупан Лењинов књижни фонд, који је он прибавио и којим се служио у свом ревоАуционарном и научном раду. Наравно, многе књиге су нестале и затурене приликом честих сељакања, скривања од полиције и прогона пре револуције. Због тога, веЋину дела у библиотеци у Кремљу сачињавају књиге прикупљене после Октобарске револуције, .

Чим је стигао у Лондон, 21. априла 1902.

тодине, Влалимир Иљич је поднео молбу

директору Библиотеке Боитанског музеја да му се дозволи рад у читаоници. Он, пише, да је допутовао из Русије ради проучавања аграрних проблема (мада је стварни циљ његогог доласка био П конгрес Руске сопијал-демократске партије), Уз молбу је Лењин приложио препоруку секретара Генералне федерације синдиката И. Х. Мичела.

„Драги сер, у Имам задовољство да препоручим мистера Јакоба Рихтера (једно од конспиративних Лењинових имена), доктора: права, (из Сент-Петербурга) за читаоца Ваше читаонице. Намера мога пријатеља, који моАи за дозволу, јесте проучавање аграрног питања. Уверен сам да му можете издати дОЗВОАу. Искрено ваш И. Х. Мичел“

Лењинова жена Надежда Константинова Крупска се сећа;

„Када смо живели у Лондону 1902-1903. тодине, Владимир Иљич је половину времена проводио у Британском музеју, где постоји најбогатија библиотека у свету са изванредном техником услуга“. Он ју је до те мере заволео да је „за време друге емиграције, када су се распламсале полемике о филозофским питањима и Владимир Иљич одлучио да почне с писањем „Материјализма и емпиоиокритицизма“, от путовао је из Женеве у Лондон, где те поо-' вео више од месец дана, радећи у Британском музеји“. У истој библиотеци некада су радили Маркс и Енгелс, у њој се окупљао цвет револуционарне европске, а посебно руске интелигенције у емиграцији.

Лењин је свуда, где га је револуционарна олисеја водила, посећивао библиотеке и највећи део времена проводио у њима. Он је био проиљежни читалац франттске Нанпионалне библиотеке, библиотека у Женеви, Копепхатеп“ Ћепну, Стокхолму, Петоогралду, Берлину и у другим гралови"а Европе. Сазнавши за смрт Влалимира Иљича, директор Националне библиотеке у Паризу изјавио је: „Од времена кала је кодонас палио гостголин Уљанов, нисмо виделти човека који би тако много читао. И тетшко. да ћемо га икада вилети“. Лењин је често посећивао и користио и богате поиватпле библиотеке. На путу у сибирско село Шутпенско, где је у изгнанству провео четири голичне, он се залужао око два месета у сибипоском граду Краснојаоску, чекајући да временске птилике дозволе настазљање пота долином Јенисеја.

У Краснојарску се упознао с трговцем Г. В. Јудином, власником библиотеке која је бројала преко 100 хиљада књига. Сваког јутра Владимир Иљич одлазио је у Јудинову библиотеку, удаљену неколико километара од града, и у њој радио до позне вечери. И у Швајџарској је користио библиотеку чувеног библиофила Н. А. Руба» кина, а таквих случајева је било током целог његовог живота.

Књите су биле стални Лењинови пратиоци у Русији, у емитрапти, у возу, на бподу, У затвору, чак и на таљитама на којима је данима морао да путује кроз беспућа Сибира. |

Лична Лењинова библиотека има око осам хиљада томова и преко 1.300 примерака разних часописа. Бивша библиотекарка Владимира Иљича Шушаника Никитична пише да је Владимир Иљич пратио проспекте свих совјетских и најпознатијих светских издавачких кућа и да је сам одређивао које књите треба набавити. Лењин је одлично говорио три језика: енглески, француски и немачки, а служио се соАндно италијанским, латинским, старогрч ким, чешким, твелдским и пољским језиком. Захваљујући томе, већину страних уметничких и научних дела читао је на 1езицима оригинала. Отуда у његово! библиотепи тако много књига на страним језицима.

У Лењиновој библиотеци има 88 одељака, који обухватају натразновпсније области људског знања и уметности Он је лично правио класификацију и распоред дела у библиотеци. Набогатији одељпи су: „филозофија“, _ „сопиологија“, _ „економика , „релитија", „статистика“, „револупионарни покрет" и „уметничка литература . На полипама ове велике библиотеке могу се вилетма лела: Платона, Хелвепипа, А. Лабпиоле, Т. Кампанеле, Л. Бертрана, Т. Мора, Хегела, Фојепбаха, Спенсета, Ф. Мепинта, И. Дипгена, Ф. Ласала, К. Кауцког, П. Лаврова, А. Бебела, Т. Плеханова и других.

У одељку „сопиолотија“ налази се занимљива књита „Тооблеми реалистичког поглела на свет“ На маогинама кеиге на-

лазе се мнотобројни | изволи и „белешке Влалимира Иљича, коти су касније нашли

а одртза у његовим делима.

ТбА књига посвећених радничком море ту и Комунистичкој интеонатионали у би блнотетта се. потел ОСТАЛИХ налазе ралови: К лаве Џеткин, В. Фостера, Ј. МАРИА АО Сен-Катајаме, К. Либкнехта и, наравно, А ла Маркса и Енгелса.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

Из области историје посебно је заним-

_љив књижни фонд који у око 200 томова обухвата историју Русије. Он је захтевао од научника да непристрасно оцене, са марксистичког становишта, историјски развитак Русије и њене односе са светом. Нешто преко 200 књига су из домена војне проблематике.

Занимљиво је да се и на многим књигама из одељка „економика“ (дела Луј Блана, Прудона, Туган-Барановског, А. Смита...) налазе Лењинове белешке и изводи. По књигама које се чувају у кремаљској. библиотеци не може се ни издалека стећи потпуна представа о томе, шта је све интересовало Лењина у области природних наука. Ипак, занимљиво је набројгти неке ауторе: Ломоносов, Вернадски, Тимитјазев, Берг, Феосман, Пављзвски, С“тојабин, Прјанишников, Паладин, Микљухо-Макљај, Дарвин, Казно, Рамзеј, Ајнштајн, Нансен и друга дела,

Владимир Иљич је још у детињству научио да. свира на клавиру и стекао солидно музичко обоазовање. У годинама емиграције он и Крупска су често посећивали уметничке представе, симфонијске и естрадне концерте. После револуције то су чинили ређе. Додуше, и тада су присуствовали неким јавним представама, али су због велике заузетости радије одлазиАм на приватне музичке вечери које нису захтевале никакве формалности. У Лењиновим вигринама у Кремљу чувају се мно тобројна музичка дела: Плутаохов тоактат ,О музипи", Вагнерозо „Холочаттће код Бетовена", гтеписка Скртабина, „Историја музике“ Брудоа, као и дела Глинке, Сјерова, Шопена, Мусоргског,

Прилично је богата и уметничка колекција књига у његовој библиотеци. Ту се налазе различита теоретска дела и историје сликарства, као и многобројни албуми: „Руски мужици" — цртежи Н.

Орлова, „Палета савременог уметника" Ф. Рерберга, „Каталог слика ране ренесансе у Италији“, „Трактат о уметности" И. Тена, „Третјаковска галерија“ Н. Моргунова, „Сандро Ботичели" Ј. Чарског...

Велики део библиотеке заузима уметничка литература на разним језицима. Овде су дела Пушкина, Љермонтова, Чехова, Толстоја, Тургењева, сада већ ретка издање стихова Надсона, роман Златовратског, књиге Достојевског, Фета, Грибоједова, Аристофана и Ибзена, Горког и Чернишевског, које је особито ценио и волео, дела кинеских песника од УП—ТХ века пре нове ере, па све до наше ере, Шилера, Хомера, Хофмана, М. А. Нексеа, Синклера, Золе, Игоа...

Око хиљаду књига из библиотеке Лењин је добио на поклон од аутора или пријатеља. Међу поклоњен"м делима налазе се радови Демњана Бедног, Мајаков· ског, Тимирјазева, Ферсмана, Крижижановског, Луначаоског... Мноти поклони су стигли из иностранства. Шаљући му своје дело „Назад ка. Мафусаил“" Бернард Шо је написао у посвети: „Лењину, једином европском дожавнику који поседује таленат, карактер и знање који одговарају његовом положају. Ол Бепнапда Шроа. 16. јун 1921. године", На једној доугој књизи налази се посвета Кларе Цеткин (књига „Ми оптужујемо"): „Борцима, комунистима и љулима: другу Лењину и другарици Крупској. С дубоком љубављу и поштовањем. Клара Цеткин",

И чувени филозоф Бертран Расел, који је у јулу 1920. године посетио СССР и разговарао с Лењином, послао је своје књиге „Основи сопнјалне реконструкције“ и „Пут ка слободи“ с посветама.

Лењин је волео често да цитира Марксове речи: „Књиге су моји робови, али су оне и моји најбољи пријатељи“. Али Лењин живот и разрешавање његових проблема није учио једино из књига. Он је, исто тако. волео да цитира и чувене Гетеове стихове:

„Сива је, пријатељу, свака теорија, А вечно је зелено дрво живота“...

Бранко Китановић

РАДНИ КАБИНЕТ В. И. ЛЕЊИНА У КРЕМЉУ

ПРВИ ПРЕВОДИ ЛЕЊИНА КОД НАС

ПРВИ ПРЕВОДИ неког Лењиновог дела на. српскохрватском језику и први код наших народа уопште, објављени су у београдском листу „Радничке новине" 11. и 25. децембра 1904. године. Били су то одељци „Шта значи слобода критике" и „Енгелс о заједници борбе“ (прави наслов је „Енгелс о значају теоретске борбе“) из Лењиновог дела „Шта да се ради2". У време појаве ових превода постојало је само једно издање овог дела на руском језику, које је изашало из штампе 20. марта 1902. године, Наш превод ових одељака спада у најраније у свету. Интересантно је подсетити да је Триша Кацлеровић писао да је „Лењин нама био познат још 1902. године када смо у ковертама добијали његову илегалну лондонску „Искру“, штампану на врло танкој али. чврстој хартији, тако да је у ковертама могло стати вите поимерака". Лондонска „Искра", у којој је Лењин био јелан од главних редактора, долазила је на адресу „Радничких новина" у Београду. Познато је иначе да је услел итпијунаже издавање амиста из Минхена 26. марта 1902. птенето у Лонлон. Осим ових полатака, међутим, није нам познато да је код нас истраживано које су могуће линије и облттти евентуалне политичке везе између српске и руске сопијаллемократије у то доба, али нема сумње да су ови ппеволи доказ њихове талатиње илеолошке блискости и извесне повезаности. Из „Искпе" су се српски сотијаллемокоати пови пут упознали с Лењиновим схватањима о катзактерђу и типу који мора ла има борба револупионарног пролетаријата. ,

Незнатно скраћен превод ова два одељ-

ка није најуспелији, што је и разумљиво јер су то први преводи Лењиновог дела код југословенских народа уопште. С обзиром да је то време самог почетка модерног српског радничког покрета није ни могло бити традиције у превођењу руске ре-

волуционарне литературе, која је и сама

била у процесу настајања.

Но, имајући и то у виду, може се рећи да су ови превелени Лењинови текстови имали довољно јак утицај на сппске сопијалисте и ако је у краћем наредном периоду, због сплета објективних и субјективних околности, у младом срп-

ском с социјал — демократском — покрету било недовољно интересовање за даље превођење Лењинових дела. Ови преводи су били резултат већ постојећег интересовања за Лењинову мисао, а избор управо ових текстова за превођење указује на сасвим актуелно праћење развитка те мисли и јасан револуционарни профил то»га интересовања, Револуционарна руководећа група српских социјал-демократа свакако је упознавала Лењинову теоријску мисао и преко његових радова објављених на руском језику, као што се види из наведеног сећања Тритле Кацлеровића, а тек након таквог упознавања дела „Шта да се ради>““ у целини одабрани су и извршени ови преводи и очигледно били намењени ширем партијском чланству.

Ови први наши преводи Лењиновог дела нису, дакле, случајно изабрапи, него имају своју идејну предисторију и одговарајићи _ друштвено-политички _ контекст у збивањима ондашњег ралничког покрета у Србији. Они су објављени у листу „Радничке новине“, главном органу Српске социјал-лемократске партије, зато што су били израз потребе и нужности за револуционарним усмеравањем српског ралничког покрета у коме је “у то време постојао покуглај озбиљног раснепа.

Модеран раднички покрет у Србији почео је да се организује на два колосека. С једне стране, (Главни) Ралнички савез био је руководећи, пентрални форум синдикалног покрета у Србији, У чији састав су улазили поједини централизовани ралнички синликални савези и независне месне синдикалне ортанизапије које вису имале свога савеза. Он те основан у Беогтаду 25. апоила 1903. тодине, када су израђена и његова правила,

Српска сопијал-демоктатска партија оснозана је. нешто касније, тј. 2. августа 1903. голине, са поограмом састављеним по обрасцу Ерфуртског програма Немачке сопијал-демократске партије. Зато у тај поограм нису била укључена нека основна питања радничког поктета, као питаље диктатуре пролетаријата, слтез пралника и себека и др. Прихваћена је била тмлета ла се објелине ова два облика _ организовања ралттчкот покпета.

Реполутиопарпу трупу сачињавали су: Радован Драговић, Димитрије Туцовић, Тру

ша Кацлеровић и други. То је била прва. српска генерација васпитавана на учењу научног социјализма; она је истицала потребу стварања самосталне револуционарне радничке партије.

Реформистичку групу сачињавали су Јован Скерлић, Коста Јовановић, Коста Луковић и други. Она је заступала мишљење да је радничка класа у Србији незрела за стварање самосталне радничке партије и организовање класног радничког покрета, те се не може ни изборити за своје захтеве. Зато је таква партија по њиховом митаљењу могла да буде само сарадник и прирепак опозиционих либерално-буржоаских партија. Они су били за један широк и општенародни покрет, који би обухватио: раднике, сељаке, занатлије и интелитентисамосталне радикале, који су се тала били издвојили као самостална трупа, Реформисти су у почетку водили борбу поотив стварања, партије, а након њеног оснивања радили су на њеном слабљењу и дезоотанизовању. Убтзо су се претворили у опозипију у покрету.

Арагиша Лапчевић је покутавао ла измири револуционаре са опортунистима, али је и сам по низу питања заузимао опортунистички став.

Реформистичка група марта 1904. покреће лист „Свест“, где објављује чланак Милорада Поповића „Синдикат и радничка странка“. Заступа се политика неутралности синдиката и. критикује оснивање партије као преурањено. Шепачи покрета желећли су да одвоје синдикални покрет од партије, тј. од политичке борбе и поведу покђет линијом опортунизма.

По овом питању тада се развила још оштрија идејна борба између партијске управе и опозиције у којој су узеле учешћа, и организације. На Другом конгресу ССАП, одржаног крајем марта 1904, опортунисти су били разобаичени као носноци буржоаске илеологије. На Другом конгресу (Глав ног) Радничког савеза Собије, одежаног такође крајем марта 1904. Димитрије Ту-. цовић је поднео реферат „О синдикалним организапијама“, у којем је, ослањајући се на трећу главу Лењиновог дела „Шта да. се ради» заузео марксистичко становиште о јединству економске и политичке борбе радничке класе, о повезаности између радничког покрета и синдиката, јер су то само два облика јединствене класне борбе,

Као резултат ове критике и бојкота. Партије, после шест бројева, цепачки лист „Свест“ је 10. априла 1904. године престао да излази. Опознционо-цепачка група тада покреће часопис „Ново време“, који је са прекидима излазио од 10. јануара до септембра 1903. и поново од 30. октобра до 27. новембра 1904. године да се само десетак дана касније појаве наши први преводи Лењина, И ова ликвидаторска група интелектуалаца, тзв. „нововремци“ истицали су првенствено економску борбу _ радничке класе, тј. заговарали узлржавање синди-

ката од политичке борбе. Они су, уз то, '

поставили задатак да „негују слободну и објективну критику покрета“, одбацивали су партијску дисциплину и покушавали да уведу у покрет некакву анархистичку пер-

манентну критику свега и свачега. Са о-, ваквим схватањима „нововремци“ су се по~.. јавили као представници српске национал- ·

не варијанте међународног опортунизма = ишалн су стопама најпознатијег представника „критичког“ односа према марксизму родоначелника _ ревизионизма _ Едуарда Бернштајна.

С обзиром на овакву идејну ситуацију у српској социјал-демократији почетком овога века најубојитије оружје против таквих реформистичко-опортунистичких тенденција могло је бити само Лењиново дело „Шта да се ради>. За такво идејно опредељење требало се и јавно декларисати. Превођење и објављивање одломака из тота дела сада је била не само потреба него и обавеза према партијској јавности као и међународном радничком покрету.

Основно питање које Лењин са разних страна разматра у своме делу „Шта да се ради>“ јесте питање односа према научном социјализму као целовитој револуционарној теорији. Историјски, али и актуелни, идејно-политички значај овог дела састоји се у томе што је у њему Лењин први у историји марксистичке мисли разоткрио идејне изворе опортунизма уопште, тиме и „нововремаца“, па и савременог, и руског опортунизма напосе у свим његовим манифестацијама: бернштајнство и ревизнонизам уопште, рефоомизам, „легални марксизам“, „економизам“, прагматизам и др. и извршио успелу свестрану одбрану револуционарног марксизма као теоријске основице практичне делатности организација радничког покрета.

После великих дискусија, које су вођене и у организапијама, несумњиво на идејној основи поменутих певих птепола, Лењиновог дела, партијско воћство је 1905, тодине донело оллуку о искључењу из покрета неколико истакнутих „нововремапа“, што је наредни контрес и потволио. Тако је, ослонцем на Маркса и Енгелса а посебно на Лењинову мисао саложану у првим нашим поеводима, сачувано илејно јединство радничког политичког и синликал= ног покпета, односно марксистичко револукионарно обележје радничког покрета у Србији.

У заштити револупиопаоних пеинтита, партије велика заслуга припала и првом секретару ССАП Раловану Дпатовићу, који је много пре оснивачког контпеса, у низу својих чланака и исттпа, разобличавао опортукизам, ослањајући се управо на радове В. И. Лењина.

Превоћење и објављивање у „Ралнтчким новинама“ натважнитих поглавља управо тога дела, као првих наттих поевода из Лењиновог опуса, имало је свакако теопијски птесулан и истопттски лдалекосежан значај у борби за илејно и отганизапуоно учветћење и даљи пазвот већ ствопепе политичке партије рамтучке класе у“ Собити, а назочито за избог — поазилне класне такттке те пазтије у теној бозби

гротив Алибемалних ботжолских полттуч-

утх сттпамчака и пепизлоцптпста као ностлата бупелеке идеологије унутар _ радничког покрета.

Драгић Качаревић