Књижевне новине
из АНЕВНИКА
АИСТАЈУЋИ КЊИТЕ, И ОСТАЛО
КАМЕН, БОЈА, СЛИКА
ОПРАШТАЈУЋИ СЕ од Петра, Лубарде, између осталога, они који се баве политиком, а и неки који се баве уметношћу, товорише, како је сликар открио у ка мену душу, како је у његовоме деду камен проговорио, како камен код њега дише! Лубарда, који је превазилазио разне школе, стилове и естетска схватања, то јест који их је својим делом померао, – преображавао, _ мењао, негирао или увеличавао, ишао је ка. неком свом монументалном облику, који је требало да буде и био је — не само колебање него и циљ. Оно што пише М, КоАарић у „Борби" 16, фебруара 1973: „Ту се сунчане боје Медитерана, светлупаве као старо вино или сокови јужног воћа, одједном згушњавају на хрбатима Румуније, и тучене муњама са Лов-
ћена, постају одједном — густе, опоре, непрозирне... Доћи ће ускоро преломна, 1950. година и
ми ћемо се уверити да је Лубарда,. у једном даљем и вишем ступњу свог развитка — развитка, "своје обојености одбацујући форму као сувишну, чинио то не преко боје већ преко саме форме, сводећи је на неку врсту веома сажете услужне арабеске". Камен и боја, слика и пут ка готово музичкој увертири, водили су доживљај ка облику, где се пламен обавијао око дела. Као знак око значења. Као мисао што блесне пре говора.
Али нисам хтео о томе, већ Аругим путем. Овим: како камен не уме да говори, како нема ду шту, како не дише! Мако је толико пута то и слично томе написано, не поводом сликарства већ у поводу поезије, као _ поезија, нарочито она из Црне Горе, из Босне, из Херцеговине, из Далмације, па сва у насушном грчу, торжествено, и у ритму ин у таласима, брани ту припадност како камен постаје живо биће, биљка, цвет, ружа на рамену.А никад није то, него оно друго, што је још Пруст бележио, У поводу места која волимо, или звоника које обожавамо, или неких мириса брестова из детињ"ства; па мириса. липа, и, других, а
-аитогје знак да волимо, -себе) из
тога времена, да нам је било лепо онда, да је тај доживљај оно што је САДА лепота у на шем сећању. О чему је у овом листу (број 457) лепо писао М. Зуровац, говорећи: Оно што је слика ствари непосредније нас интересује од саме ствари, или: да се ствари виде у целини значи да се виде из идеје коју о њима имамо, јер се ми не ангажујемо преко ствари него преко слика које о њима имамо, па тако од
ствари посеби имамо ствари за-нас. Па се ту цитира и
Сартр: слика је истинитија ОД нрироде, као што је добар пор. трет истинитији од модела.
Реч је овде, наиме, о томе како говори камен!
УМЕТНИК и КОШМАР
Ово није наслов за есеј или студију, већ за драму, нарочито телевизијску. Тренутак је „везан за „Несвојевремене мисли што их је објављивао Максим Горки 1917. и 1918. године у „Новом жи. воту“, који је издавала „трупа социјалдемократа, а, Алексеј Мак: симович одговарао је и на пита ња — одакле новац за, „Нови живот“, говорећи како је и он удожио ту хонорар за своја дела, и тако даље, што више није важно, нити ће бити. Један узбудљив час сам запамтио. Није везано за
убиства, политику, Ре је туру, идеологију, 0 4 ублине писао, већ за
блиписта Горки ТЕкну женскињу, што је ома јунакињама Достојевскога, а о је била ушла у стан аутора 5 мана „Мати" маја 1917, а на 1 зоре његовога стана, собе, џ х зило је сунце. Била је МА ј лепа, васпитана, говорила по џз осмехе, а траг сунца МИ вао је њене плаве косе. Дог бе је на пет минута, каже, 2 ј „о спасе. Из добре је куће а 2 друштву неких о Пе ила, па је 3 | Ку није откуцавала, о А ла спискове, али је причала. о што чује, па Сад Ка мо Бубрета, ти, официри, Н Ј К АНЕ поганлук, али шта она м о се била заљубила, а ШТА ево. кад њено име објаве, сада У а боже Мода Клечи ; 'Алексејем аксу р уражи да јој помогне, Јер је "хуманиста, уметник, она 5 жао и остали, његове члана, 0. може све. Па му каже, У оч Це њу, биће му љубавница. и ли, на француском: ваша и + 'за радост. Не може он НЕ ,
говори јој, по трећи пут. Трећи пут кад је дошла, па му се клечећи понудила, он више није знао шта ће. Она је брзо устала, па му просиктала: Ваше су речи о љубави, о страдању лаж! "Све! Ви сте тако писали о жена ма... Оне су код вас увек праве, то је, такође, лаж. Праштајте! Па, излазећи, најзад, казала: Ви сте мене убили! (Ово подсећа на књиге Фјодора Михаиловича, као и на детаље из његове биографије, када је у Европи, док му је прва жена, Маша, умирала у Петрограду, он са Пољом Сусловом, губио све коцкајући се, а Поља му казивала, уверено: Ви сте у мени Бога убили!)
Отишла је она, изашла ван,а Горки осећа, како му је оставила у души прну сенку. На улици ври ослобођена народна стихија, пролеће је, и то све радује, ново доба, нови дани, живот, нове ре-
„чи, осећања, а уметник мисли о
покиженом човеку, о 'увређеном, „катораму ја не магу, не магу памоч, ничем, никагда..."
СТВАРАЛАШТВО, У ПЛАТФОРМИ, БЕЗ ОКОВА
Слобода _ стваралаштва, као смело и непрестано истраживање истине, и у садашњој фази ревоАуционарнот преображавања друштва, оно је што постаје неопхедан чинилац данашњег тренутка, развоја самоуправног социјализма, а што одговара најдубљим интересима радничке класе. То је констатовано м“ нацрту идејно“ политичке платформе о политици и задацима СК у области кКултуре п науке. Штампа је. дала наслове: Стваралаштво (6без окова, што је лепо и од штампе,
На питање П. Матвејевића („Разговори са М. Крлежом", „Напријед", 1969, Загреб) „што за Вас значи умјетнички доживљавати свијет", Крлежа је рекао: „доживљавати _ умјетнички _ свакако је мудар начин живота. Од понирања у тајне љул ског живота, човјек ипак није изумио ништа вредније, Не прецјењујем значење ових излета под окриље умјетности, али ихи не подшењујем: човјек се на тај
,
,
начин брани или крије од живот-, "не грозе, “од смионе спознаје; бесмисла: "па свећ и" зато нема
разлога да умјетност потпјењује. Као свјетиљка она смањује тмину, прија као мелем, а као опојност благотворнија је од свих наркотика. Не треба од ње тражити да се бави оним што није њезино, рецимо политиком, ако за то нема склоности“,
Стваралаштво је без окова, то јест као светиљка.
чуДНО НЕШТО што РАСТЕ ИЗНУТРА .
ИМА У МАКЕДОНСКОГ песника, не баш много помињаног код, нас, Михаила Ренџова, необично лепих стихова, и песама, које се памте, и које означавају неке новије тренутке песништва, збиље, а из ирационалних токова што су кренули, ти тренуци — као коњаници и птице, које улазе у песников сан, да нађу доми уз даниште. Усамљеништво песнико-
во тако започиње, кад у песми“
„Каде да се барам" почне и ноћ, заједно са стиховима, који су дахтање, као да истиче крв, док ветар сулудо облеће, док се привиђа бели запаљени звук, док се југ изједначује са врелим ветром, па песник не зна више — где ће са собом, како себе да заустави, шта са собом да учини, чему да се приволи» Само мелодији, која је као чист извор, док обасипа ноћ, као белим пахуљама, док обузима дух, па је та музика, што је изнутра потекла, још једном = чистилиште, Сан као чистилиште. У песми „Чудно нешто во ме не расне" („Збор и бол“, у изда. њу „Мисла") у песнику се догађа стваралачки чин, то јест песма обележава пут ка твораштву, чудно растући у унутрашњим пејзажима душе — то је оно када се узбуркана крв заошија, када се побуни, када се у цвет претвара, када почиње да расте. Није то проклетство, нити је то лудовање, што се песнику чини — већ прерастање стварности у један нов час, у обнову духа, у један Арутачији знамен, који постаје свет за себе, а свет по себи био је, у тим заносима када се сан одвајао од огњева, замишљена кула, иреална, која је сатрађена од ноћи и ветра, као дах који је ис тутњао. Само док траје оно не што чудно, што расте необјашчњиво, то је песма. Чим се заустави то рашћење, и у тишини, без звукова, без таласа, па и без ве тра, пустош је, самотништво,
Раде Војводић
оји вам.
ВА СЛИЦИ; „ЉУБОТИЊ"
ГРАФИКА КЊИГЕ (7)
КОНСТРУКЦИЈА
КЊИКНЕ ТИПОГРАФИЈЕ
ПРЕТХОДНА моја излагања 0 типографском обликовању односила су се на избор писма и карактеристике појединих писмовних облика, што је само важан предуслов и приступ, ала још не и само обликовање.
Мобичајена размишљања о ликовно-графичкој опреми књиге најчешће се исцрпљују изгледом омота и корица, као и евентуалвим илустрацијама, док сав онај остали и у книзи најобимнији део — компоновање словних стра. на;— остаје препуштен спретности штампара и сматра се техничким и рутинским послом који не поставља довољно важне задатке обликовања. И када једну такву, спонтано и нестручно »компоновану“ књигу узмете у
ати узроке несклада ке
де очи. Већ више пут постављено ми је питање: у чему се крије за нашу кнњету недостижна складност једног просечног енглеског џепног издања2 Поред избора писма и добре штам; пе, она је пре свега у коректној типографској композицији, у доследно спроведеној архитектури књижних страна. И ма како добрим мисмом, папиром и штампом располагали, наша немарност у односу на законитости композици“ је књижне целлне имаће за последицу неартикулисани графички језик.
Књижна типографија по правилу се обликује као целина чему претходи установљавање конструкшионе шеме која ће послужити при компоновању сваког појединог елемента целине. Кон струкција се упртава тако да представља две супротне књижне стране одабраног формата са димензијама сложеног текста и ши ринама маргиналних белина, У величинама одређеним типографским мерама, Овакав метод услов љен је не само естетским и стилселм захтевима обликовања ком позиционе целине, него представ-
ла
ља и велику техничко-технолош-
ку олакшицу у производњи, пре свега у фази преламања страна и састављања штампарских форми:
БРИ
СА ИНТЕРНЕ ИЗАОЖБЕ ПЕТРА ЛУБАРДЕ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У БЕОГРАДУ.
Приказујем вам два примера. типографске конструкционе ше ме, уцртане у књижне формате чије. се основне пропорције (2:3) сматрају уобичајеним. Прва слика праказује конструкцију класичне композиције која је употребљавана код старих ренесансних _ издања. _ Односи _ белина. (2:3:4:6), смештај типографске по вршине на стране и њихов међу. собни однос — обезбеђују склад ну композицију без обзира на избор ширине слога, тако да ова шема може бити и данас успешво прамењена, нарочито код луксузнијих и. репрезентативних из дања. У савременој производњи ова шема показује један недостатак — сувише уску белину уну> трашње маргине.код повеза. Вероватно. сте приметили „да је ин„повезом ~ -КЊИЖЕИ лок „често. толнко. пресован и стетнут да ва у корену 'остају приљубљени и не могу се до краја отворити, што би у слаучају примене класичне шеме сувише приближило слог супротних страна и отежавало читање. Због тога вам износим и други пример који представља шему прилатођену индустрајском повезу. Конструкција стране је симетрична с тим што, подразумевајући увлачење унутрашње маргине у повез, делује асиметрично и визу елно се приближава класичној шеми. За овај пример карактери: стичне су и пропорционално ума њене белине листа да би се задовољила економичност слагања.
Савремена опрема књиге бога та је различитам примерима типографских конструкција које за висе од ш ција и величина књижних мата, броја словних стубаца, врсте и намене издања, као и концепција самих пројектаната, па не бих желео да ова, два прамера схватите као једино предложено правило. Њиховим приказом покушавам само да ука жем на поступак и метод компововања који је често занемарен. Усвајајући га, пројектант од почетка обезбеђује основу на којој ће се кретати његове копозицио» не игре са минималном опасношћу да наруши јединство типотрафије. Биће му омогућена размишљања о компоновању. свих 0сталих елемената књиге (илустрашаје, насловна страна, наслови, фус-ноте, импресум и др.), као и нека намерна одступања која ће одређене ликовне и садржајне детаље наглашавати,
Графика књиге као стваралачки израз условљена је многим за конитостима — производне или функционалне природе — међу које спадају и принципа типогра фске композиције књажне целине. Ако вам, на први поглед, мо: же изгледати да овакви услови ограничавају графичара на одреБен простор ликовне комбинаторике, нећете погрешити, али мо: жда је управо у томе изазов који уметника опредељује за ову графачку област. Сваки прави резултат последица је озбиљних истраживачких напора, чиме је стваралачко задовољство веће.
Богдан Кршић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ. 4
Култура – део
удруженог рада
Наставак са 1. стране
То подразумева да заједнице кул-,
туре буду уједињени, и са друштвом усаглашени, стални договор делегата културе са једне стране и делегата друштва односно удруженог рада са друге стране. То је процес који, трајно заснован, омогућава непрекидно усаглашавање потреба друштва са потребама културе, при чему све одлучнији утицај треба да имају представници радничке класе. :
Сада је време да се култура мора више сјединити са друштвом и радничком класом. То зна» чи да се суштина културе мора идентификовати са суштином друштва. То не подразумева утилитаристичку културу, али, истовремено, то није ни она култура која не води рачуна о човеку и која у њему ни види своје трајно и важно исходиште. Нема сумње оваква друштвена оријентација, донеће битне промене и у садржаје стваралаштва. Уместо празног _ егзибиционизма, _ насилног авангардизма и других сличних самима себи довољних уметничких струја, уметност социјализма је упућена човеку, раднику, радничкој класи, њиховим успесима и тешкоћама, заправо свим присуствима и садржајима живота.
Једино тада радник неће бити ван културе. Он ће бчти, истовремено и истовредно, и корисник културних добара, и учесник кКуАтурне политике и стваралац уметничких остварења. Те три димензије учешћа и присуства радника. у култури значе јасно одређивање положаја културе, која ће престати да зависи од моћи појединаца или од благонаклоности појединих органа односно група. Тада ће се тек самоуправни положај културе потпуније изразити, и то развијањем самоуправних односа “ култури, али и самоуправним утицајем на културу. У свему томе, разуме се, радник и радничка класа добијају нову улогу. Политичке организације, које, заједно са осталим. друштвеним снагама самоуправног социјализма, настоје да усмеравају и подстичу те процесе, имају посебну одговорност. Оне треба да омогуће да се примање културе прихвати као садржај живота, као услов самоуправљања и као залога свестраног хуманистичког и социјалистичког развоја сваког члана самоуправног друштва. У таквој ситуацији култура, ослобођена од претежног утицаја самих културних радника или и, још више, институција у култури, биће у истинском смисау израз интереса самоуправног друштва и радничке класе. Једино таква оријентација може да омотући да се у култури што више и што потпуније вреднује рад, културни рад, али и да се он одтоварајуће размењује на другим видовима удруженог рада. Уосталом, управо ће интензитет слободне размене рада, који ће омогућити интересне заједнице, представљати основ новог материјалног положаја културе, који ће сада бити у стварној зависности од вредности и утицаја културних програма, од њиховог продирања у ове средине и од њихових прогресивних, хуманистичких им других друштвених моћи. Тако, будући положај културе и такозвани културни динар заиста ће, искључиво, зависити од могућности културе да буде активни, саставни, равноправни и смислени део друштва. Култура, будући и сама рад, удружујући се са другим видовима рада, стиче тако дуго очекивани, равноправни простор у друштву који омогућава да, делећи судбину друштва и сама утиче на њега. Ова нова позиција културе могућа је, у ствари, само доследном применом уставних принципа, односно остваривањем класне суштине и у културним делатностима. Будућност културе у самоуправном социјалистичком друштву неће, отуда, више зависити од тренутне или персоналне опредељености појединих представника друштва или од спремности појединих представника друштва или од спремности културних радника или институција, Будући сама равноправни део друштва, култура ће се развијати онолико свестрано и онолико интензивно, колико се и само друштво, у свом самоуправном напредовању буде развијало, На тај начин, култура, налазећи се у темељу друштва везује се за радника и радничку класу, постаје њена потреба и њен дневни, стални смисао. То даје култури нове шансе, нове могућности и нове, можда у свим срединама јот ненаслућене, услове за напредовање, али и нове одговор ности, нове обавезе и нове задатке, који, такође, нису у свим културним срединама још схваћени и прихваћени.
Милош Јевтић