Књижевне новине
КЊИЖЕВНЕ АНАЛИЗЕ
О СТРУКТУРИ _ ЗМАЈЕВИХ „ЂУЛИЋА“
ПОВРШНО ДЕФИНИСАНИ као лирски дневник песниковог срећног породичног живота, трајући у сенци трагичних тонова „Булића увелака“, Змајеви „Булићи“ су и до данашњих дава остали недовољно проучени и испитани, Змај је певао о љубави која делује као катарза ослобађају ћи живот од тмине и греха. Певајући о Љубави Змај је изграђивао један по мното чему специфичан женски идеал, који се неким својим одређењима битно разЛикује од устаљеног романтичарског идеала у поезији онога времена.
Мако су „Булићи“, у крајњој линији, ведро интонирани кроз читав циклус се повремено јављају суморне мисли, директне асоцијације на смрт или визије смрти што овим песмама даје једну нову димензију. Због тога ми се чини да је вредно вратити се Булићима и открити њихову сл жену поетску структуру. .
1
Суморне стихове другог ђулића „Мрач ни кратки дани“, у којима се лична несрећа. појачава болешћу сестре на умору, озарава присуство сестрине другарице, која својом нежношћу и добротом расветЉава те мрачне јесење дане. Она ће својом појавом изазвати још већу пометњу У ионако растрзаној души песника у коме се рађа љубав. Већ ту, на почетку циклуса, одредиће се контуре једног идеала у чијим оквирима ће се касније развијати читав циклус. Песник каже;
„То румено чедо, Мелем наших рана,
То пролеће живо
сред јесењих дана". (11)
Она се, дакле, одређује речима „румено чедо“, „мелем“ и „пролеће“ и у том одређивању има неке градације у спознавању и дефинисању идеала. „Румено чедо“ је једно чисто спољашње, објективно дефинисање лепоте. То је први ступањ у изграђивању лика жене, који може али и не мора да има неког дубљег значаја. Змај не посеже за неким новим, до тад непознатим, језичким облицима у исказивању лепоте, него прихвата већ устаљене и добро познате епитете. По традицији коју су романтичари прихватили још од. народне лирике, нешто може бити лепо само ако је још и здраво. Такав епитет је у оваквој ситуацији и неопходан јер жена добија ону животну димензију којом се издваја од болесне сестре и ојађеног песника,, Наравно да тај стих крије у себи
намеруда истакне оно телесно у жени. Мо другом“ стиху песник ће рећи да је она;
„мелем наших рана“, што је покушај да се тој већ оформљеној спољашњој лепоти да унутрашња, душевна димензија. За смисао читавог циклуса ова особина је од посебне важности. Ту се квалитет показује у својој делотворности. Постоји већ делотворна релација идеал-песник, која ће касније резултирати потпуним очишћењем. Та два квалитета, спољашња лепота и унутрашња благост, спајају се у трећем одређењу, пролећу. Пролеће у својој чисто романтичарској симболици требало би да појача утисак који су створили прва два стиха, јер оба квалитета сједињује У себи. У исто време идеал добија просторну делотворну димензију и на тај начин постаје универзалнији.
првим песмама „Булића“ доминира осећање мучнине и очаја. Осећа се песниково оптерећење неким великим грехом и јадом што се тешко превазилази и што од песника ствара једно до краја немоћно биће, које мора да се мири са свим тим. Живот се тако дефинише као:
„„-. тужна пустолина трдна, . „ моје ломне груди порушена црква“, (111)
Потпуно безнађе струји овим стихови ма и оно је нарочито потенцирано симбодичном сликом порушене цркве (која би требало да говори о срушеној светињи, изгубљеној вери или сломљеном срцу) а на тој слици се у песми посебно инсистира, јер се она понавља и у другом делу песме, што све укупно у песми ствара једну скоро трагичну атмосферу. Отуда и страх да оне демонске развалине, које су у песнику, да мрак и пустош душе не наткрили м уништи то племенито и узвишено женско биће. Но она чистота, невиност, душевна доброта и анђеоска чед ност, тито су све елементи који објашњавају идеал, биће тако делотворни да ће растерати магле, боли, немире и јаде, који притискају и угрожавају песника. Ослобођен траума и демонског у себи, под чудесним дејством те љубави, он ће осећати како из рушевина ниче нови, моћни свет. . ј
„И подигла си цркву Ко тврди неки град, Оживела си веру, Пробудила си пад". (ТУ)
Наспрам порушене цркве у ранијој песми овде имамо изграђену нову, моћнију и чвршћу, која у песнику буди успавану веру и открива наду. Љубав у многим пе смама „Булића“ добија димензију дело. творног принципа, која у свету оживљава ствари и која у том оживљавању показује тежњу ослобођења ствари од материјалне крутости. Тај пут ослобођења ствари од: вија се у три фазе, од ништавила преко
КЊИЖЕВНЕНОВИЕЕ 4
оживљене материје до чисте духовности, која тежи свом завичају — небу. Тако се и код Змаја налази она типично романти-
чарска атмосфера у којој љубав у свом“
идеалном облику може да егзистира једино с ону страну материјалног и земаљског. Но Змај се, изгледа, није до краја подавао том романтичарском хиру. Он је људско двојство (дух — материја), озарено и испуњено љубављу, сматрао најсрећнијим склопом у космосу. Отуда стихови у којима се говори о анђелима који би хтели срећу смртних људи.
„Анђели би хтели |
Срећу смртних људи, .
Они би отели ; |
љубав нам из груди". (ХТУТ) Идеална љубав могућна је не у чистој
духовности с ону страну, него у споју ду-
ха и тела на овој страни. Анђеоска, небе- |
ска љубав сведена је само на духовну димензију, док је срећа смртних људи пунија због тога зито се остварује у духом оплемењеној материји. Оно што су други сматрали слабошћу ми казном људском, Змај види као највећу вредност, То је тек идеална хармонија која је могућа само у људским релацијама. Ту је на крају присутна. и она животна и филозофска димензија Змајевог љубавног песништва којом се он уклапа у најсрећније токове српске романтике. Много година касније Лаза Ко. стић ће у својој чувеној песми „Санта Марна...“ на сличан начин говорити о идеалној љубави која задивљује не само људе него пи богове.
„Задивићемо светске колуте,, богове силне, камо ли људе.
А ти Костићеви касни стихови изгледају као коначан и савршен израз, као велелепна. синтеза не само његових немира, узлета м
хтења, него и онога што је и друге њего-
ве савременике мучило. Они делују као синтеза свега оног позитивног у свеколиком романтичарско-омладинском искуству.
Небо, то вечно романтичарско искушење, код Змаја се мање или више показује као простор у коме се људска љубав проверава и потврђује, док се у свом пуном и савршеном облику остварује у земаљским оквирима. Идеал се показује као синтеза духовног (анђеоског, небеског, чедног, итд.) и чулног. Да нисмо оптерећени знањима о Змају и његовом породичном животу, могли бисмо и наслов читавог циклуса друкчије да посматрамо. Он нам не би изгледао такав само због тога што се његова жена звала Ружа, мада би и тада било могуће изводити та из имена, него бисмо могли да га видимо као-покушај да се цветом, као метафором, искаже мисао о срећном јединству ДУховног и материјалног. Скоро да и нема
поезије у којој има више цвећа од Зма-.
јевих „Булића“. Цвет и јесте конкретизована лепота, у чулном остварена или показана духовност. На тај начин бисмо могли Змајево песништво да доведемо у везу са темељним одредбама романтичарско"идеалистичке естетике. Е .
Будући да се идеал остварује у јединству духовног и материјалног, он се неминовно конституише као једно у коме се мноштво сабире. МИ само тако сабрано у једном то мноштво добија своју пуну вредност и лепоту. Код Змаја је лепа и необична слика у 111 ђулићу, у којој се свет у својој свеукупности огледа и показује у жени.
„Ено видим раздрагану
Једну милу птицу малу, Све то видим у твом оку,
Ко у неком огледалу.
Ту је сунце, села, цркве,
Ту су врти пуни цвета, —
Ту ја гледам, ту ја гледам,
Не треба ми друга света". (111)
Она на тај начин постаје израз читавог света, једно у коме се мноштво огледа и збива. Идеал тако постаје потпун, у ње му се као у жижи преламају небески и земаљски свет чинећи на тај начин једну целину.
пП
Мако су „Булићи“ циклус љубавних песама, у њима има врло мало еротског. Има доста пољубаца, љубавних усхићења, обожавања драге, итд. али зачудо има врло мало телесног узбуђења. Но ако те лесни ужитак не доминира, повремено
ћемо ипак моћи да уочимо како тело за: вапи жељом. Већ у уводној песми, у којој песник говори о властитој потреби за
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
љубављу, он ће, поред тога што тражи биће анђеоско, тражити још и:
Пуне очи жара, Пуна уста сласти, Мирисава недра. Пуна бујне страсти.
Но, уопште узевши, у Змаја не вапи за љубављу гладно тело, које би да се засити и испуни задовољствима, него ојађена душа, која је болна, пуста и празна. Љубав је у првом реду душевно озаравање мада ћемо у неким песмама наићи на дискретну еротику. У том смислу је занимљив 11 Ђулић иза. чијег површинског мира. и чедности, иза чије се једноставности и префињености крије дамар тела, еротски ужитак који љубавнике баџа у екстазу до заборава целог света. 6
„Гаси. се жагор, тишма, Ни птица не полета; Још мало па ће за нас Нестати. цела света" (ТУ)
И у тој потпуној тишини оглашава се само својим узбућењем и чежњом тело. Све је скривено хаљом ноћи и тишином простора у чијем средишту се слути ватра тела. Оно трепери у тој ватри жељно засићења, покренуто и узбуђено неким далеким, рекао бих, космичким импулсом. „Небо гори, звезде горе, Све на земљи спи,
Само љубав нема сана.
А с њом ја и ти" (ТУЛ)
Но тих еротских места, која повреме-
но блесну, у „Булићима“ нема много и
томе има неколико разлога. Први извире из Змајевог односа према љубави која своју делотворност показује у исцељивању и ослобађању човекове душе од чаме и јада. Жена се ту показује као нешто до краја чедно, анђеоско, рајско што не треба скрнавити и узнемиравати земаљским стварима. '
„Често видим снове твоје,
Из раја су са висина, —
То се не сме порушити
Са земаљским пољупцима". (ТХТ)
Други, па можда и пресуднији разлог је тај што је Змај свом идеалу хтео да да још и национално обележје, вероватно у жељи да идеал буде потпунији и универзалнији. Неоспорно је да је Змај на тај начин плаћао дуг своме времену, необузданом и захукталом, национално пробуђеном и узбуђеном омладинском добу. Постојала је у том времену жеља код песника дасвом интимном идеалу дају и национално обележје. Поред физичке лепоте и душевне блатости, жена обавезно мора бити и Српкиња, иначе, нити би идеал био потпун, нити би уопште био могућ. Да она није српска мома, каже Змај у Булићу ХХМГ, њих би сав свет раздвајао, а оно што је највише краси, каже он опет у ХХХ1Х ђулићу, то је што је она Српкиња. Будући да се вољена жена идентификује са националним идеалом, песнику не приличи да опева њене телесне дражи и да се она посматра као објекат телесног уживања.
„да ти ниси српска мома, Притего би друге жице,
Певао бих твоје очи
Твоје груди, твоје лице." (ХХУИЛ)
Ту је, чини ми се, скривен главни разлог што телесно и еротско није присутније у „Булићима“. У таквим оквирима тедесна љубав пи није била могућна, еротика се избегавала или је на дискретан начин била присутна у песми. Пошто се Змајева поезија кретала у правцу превазилажења интимног идеала до националног симбола, читав циклус је на тај начин губио своју животну врелину и истинитост мада је поезија требало у том свом надрастању да добије једно пуније значење. Ти елементи' су читавом циклусу дали исфорсирано па и банално обележје. Све што се збива у тим стиховима заправо су плитке фразе и безличне емоције и мисли. Стереотипним стиховима као што су ови:
„љубим ти душо недра;
Ал ја сам увек Срб,
И сад сам ту нашаро
Пољупцем српски грб." (1ХХП)
— што је, дакако, и као мисао и као емошија па и као поезија потпуно депласирано, Змај није успевао да оствари ништа више од оног просека који налазимо у омладинској поезији, ништа више од извештачених стихова, који су, изгледа, лако мисани али се још лакше заборављају. Појављивање родољубивих елемената у
ј с целићима“ ствар је коју можемо да ше ТА као замисао али никако не пм као
дефини тивно остварену поезију.
Ш
Има у композицији „Булића“ нечег тсентиментално-романтичарских романа. У је на почетку несрећна, осамљена и бо лом испуњена личност песникова опере ћена неком мучном прошлошћу. Крај бо-, лесничке постеље своје сестре он ће Да Ме дати њену другарицу м ту, у том не И ном тренутку, родиће се љубав, која 1 ослободити песника свега онога што га је мучило. Ослобођен тамних наслата, песник ће у сједињавању са вољеном женом до" живети праву и истинску срећу која се остварила у породици. Врхунац те иди: личне среће јесте рођење детета, које читавој тој причи даје овоземаљско обележје. Човек, жена и дете — то је гројство које чини живот пуним и лепим. Тако гледано, „Билићи“ и нису ништа друго до пут од бола и патње до коначне и дефини, тивне људске среће. Међутим, У „Булићима ћемо се често сусретати са стиховима, па чак и са целим песмама, који не зраче срећом. и радошћу него су испуњени страхом од блаизине смрти, која често као не каква слутња присутна у овим песмама, У првим „Булићима“ очај, бол и тугу прихватамо и објашњавамо демонском прошлошћу која притиска песника. М каснијим „Булићима“, који су углавном испевани у ведријем тону, повремено ће се појављивати нека црна слутња, Помисао на смрт у романтичарској поезији често се јавља онда када из било којих разлога веза између човека и вољене жене не мо же да се оствари. Смрт се тада прижељ“ кује као једина могућност да се та веза успостави. На оној страни не постоје овоземаљске забране па се душе спајају У вечности другог света. Романтичари су У тежњи за идеалном љубављу открили да она у животу није могућна и да. се као таква тек након смрти у свом потпуном облику остварује. Змај, у „Булићима“, смрт није доживљавао као отварање небеских двери где ће љубав,' ослобођена. свих земаљских запрека, да царује, него као стравичан чин који уништава све, па. и љубав, без наде, без могућности да се икада то у било каквом виду поново доживи. Помисао на смрт изазива, страх због могућности разарања оног раја који се ту већ успоставио. При том се у „Булићима“ таква помисао не показује као оживљена прошлост него као визија будућности.
„Тамо, тамо у даљини,
У даљини, у даљини, Видиш оне тамне слике, Дивље ствари и облике2 Ено, ено, већ се губе,
Па се опет врате, Пружајући оштре зубе
На мене и на те" (ХХХУЛ)
А то отварање будућности која прети „ошљтрим зубима“ показује се као опасност за идиличан мир љубавника. Та опасност ће у неким Ђулићима бити конкретизована у појам смрти, чија присутност п ледена језа ремете створену атмосферу. а 71
„Драго моје, драго,
Нема смрти лека, Пољупци су врели,
Ал смрт ледна чека". (1111)
Изговорена је судбоносна реч, тако не обична и неуобичајена у овим песмама. Та црна слутња изгледа још стравичнија Од морбидне атмосфере у првим Булићима. Јер, на почетку циклуса мучнина се осећала као тешки траг прошлости од чега се човек могао ослободити за разлику од ове слутње, која у својој нензбежности изгледа као опасна и угрожавајућа стихија. Змај је у заносу своје љубавне среће осетио колико је све људско кратковечно и пролазно. Дискретно нам се нуди филозофија пролазности али и смисао и сврха поезије, која је ту да сачува од заборава тај крик радости. Иста таква стрепња осећа се и у ХХТХ Булићу, који је пун мучних предсказања, где се на домаку руке већ осећа „смртна мука“, па се тражи у теха у нежној и топлој руци вољене жене. Један од најлепших и понајбољих Њулића је свакако ХХХП. Тај Булић је занимљив због слике која избија из подсвести а у којој се драга налази окићена најразличитијим цвећем, у просторији која је такође сва испуњена цвећем. На први поглед у тој песми нема ничег необичног. Цвеће се често код Змаја појављује да украси простор у коме се остварује љубав или у симболичном и компаративном значењу да изрази племениту лепоту. Међутим када се драга усред цвећа појављује у сну, онда цвеће у том новом оквиру добија и друкчије значење.
„Снивао сам те, а ти пуна цвећа, Међу цвећем лековита биља, Било ститка, љубице и крина, Одољена, чубра, девесиља.
На глави ти венац од поменка Миле груди бела ружа чува, Око паса плавичаста. саса, Поврх срца стручак милодува“.
(ХХХП)
У соби је, дакле, драга и по њој најразличитије цвеће што нас нагони да тај сан Видимо као визију драге на одру. МИ сам ће се песник томе зачудити, па ће цвеће, да би та умирило, рећи“ „Не чуди се, то је само у сну. Од те визије па до слике “ последњем Булићу, која у својој симбоАмци предсказује гашење живота, гашење оне светлости која је прожимала читав пиклус, у бити својој није велика разлика.
„Уздисај се један диже, Дубок, хитар, смео,
Па угаси ону свећу —
Је л баш тако хтео (1Х ХИЛ)
Тим чудним стиховима тако пророчанским и мрачним у својој поруци, заврптавају се често дитирамбски разуздани „Булићи“, Такви какви су они већ наговештавају „Булиће увеоке“.
Раде Прелевић
ти»