Књижевне новине
СУСРЕТИ
РАДОСТ ЈЕ ЖИВЕТИ С МУЗИКОМ
Разговор са композитором и диригентом
Предрагом Милошевићем
УВЕК ПОСТОЈИ бојазан да се у часовима обележавања јубилеја неке познате и заслужне личности, та дичност представи кроз сувопарно – набрајање — његових дела, описивања радних места на којима се личност налазила, спомену стечене награде или нека Друга признања, хронолошки, чак можда и сасвим савесно и педантно, проведе читалац целим путем којим је јубиларац прошао... и да то буде све! Да се то не би десило и са нашим истакнутим музичким уметником Предрагом Милошевићем, који прославља 70 година живота и 50 година уметничког рада, желели смо да уђемо у тајне његовог живота и ства рања, утолико пре што нас он то дико задивљује својом свежином упркос осмој деценији живота коју управо започиње,
Тешко је то схватити, рекао нам је Милошевић на почетку овог разговора, али ја нисам ни“ када желео себе да анализирам и објашњавам, нити пред самим со бом нити пред другима. Једноставно, можда сам био за све ово време сувише заокупљен својим немирима, _ борбама, акцијама, својим многоструким обавезама, несведеним у један мали оквир; још увек сам чио и бодар за своје године захваљујући мојим пре цима који су живели, сваки по. наособ, по сто година! Са неким Унутарњим осмехом и ја сам им се враћао много пута током свих авих година, од када сам као шестотодишњи дечак пошао из родног Књажевца у свет, а враћао сам им се и оне вечери с краја фебруара ове тодине у слављу са Вердијевим „ТГрубадуром".
Предраг Милошевић је почео у београдској музичкој школи, пре више од 50 година, код Рајне Димитријевић и Милоја Милојевића, да стиче своја прва знања о теорији и историји му. зике и да упознаје клавир, тај инструмент којем је, као ком позитор и пијанист, посветио мно те своје године пи многе своје акорде. Коју годину касније одла зи у Минхен да би тамо студирао на Академији, од 1922. до 1924. године, код Едуарда Баха али је за његов развој, ипак, најзначајнији период студирања У Прагу, где је на Државном конзерваторијуму стекао четири дипломе, што је јединствен случај са нашим музичким уметницима. Најпре је 1926. дипломирао у кла си композиције код Ј. Кшишке, 1928. клавир код Прохаске а 1931. дириговање код Дедечека, да би своје усавршавање крунисао дипломом Мајсторске школе знаме нитог чешког композитора Јозефа Сука, код кога су студирали многи наши савремени композитори. О том периоду свога живо та Милошевић говори:
У време мојих студија у Празу, тај град је био музичка пре стоница Евроме у којој су били окупљени многи млади музички уметници из неколиких европских земаља, жељни да се обогате саз нањима о новим токовима музике и педагогије. Имали смо срећу да се. сретнемо код Јозефа Сука чији је приступ сваком студенту био присан, обазрив и деликатан. Не сувопарно дидактичан већ
· стваралачки оријентисан. ка фор“
мирању личности младог уметника, он ми је помогао да стекнем јасну слику о законима музичке уметности али да и сам поч= нем да се изграђујем као композитор и као музички педагог. Код Сука сам научио да као професор музике будем увек спреман за све оно ново што музика свакодневно нуди и открива; тако поступам и као професор Музичке академије у Београду где водим две класе, композиције и дириговања. И као што у мени постоје Сукови трагови тако, ваљда, живе и неки моји трагови у личностима _ Варткеса, · Баронијана, Драгослава Девића, Бранке Шапер, Радомира Петровића, Рајка Максимовића, Станка Шепића. или неких других мојих ученика.
Замолили смо саговорника да нас упозна и са утицајима неких других композитора из времена његовог живљења у „Златном граду" о чему нам је Предраг Милошевић казао:
— Поред Сука па мене. је, као композитора, утицала читава. трупа чешких композитора попут Леоша Јаначека, Витјеслава Новака и других. То су били композитори који су музичке идиоме свота парода обогаћивали својим особепним карактеристикама и градили свој језик у духу кретања европске музике која су за нашу србијанску средину још била непозната и: недокучива. Исто тако је на мене снажно деловао и Па-
ул Хиндемит, за чију сам. музику -
и данас много везан а у том смислу издвајам и стваралаштво Иго-
ПРЕДРАГ МИЛОШЕВИЋ
ра Стравинског, чије сам „Посвећење Пролећа" доживео пуним срцем баш у тим данима. Са музиком младог Беле Бартока затворио бих круг својих утицаја.
Неки наши савремени композитори говоре о делу Алојза Хабе признајући себе за Хабине наследнике. Да ли сте и Ви у тој групиг
Не, џако сам, привучен његовим | „четврттонским _ системом" отишао да слушам нека његова предавања. Без жеље да потцењујем његове напоре, искрено 2080рим да ме тај његов метод није привукао!
Те „златне године" живе у опусу композитора Милошевића, у оним делима која су већ сада саставни део наше музичке историје: „Гудачки квартет“, привлачан и за слушаоце и за извоЂаче, носилац награде „Колегијум музикум" за 1928, годину, циклус соло-песама „Траг“, који је добитник награде „Цвијета Зузорић", затим „Сонатина“ која, иако писана пре пола века, делује и данас својом свежином, „Симфонијета", тај оркестарски драгуљ, присутан већ 45 уметничких сезона и, најзад, читави албуми хорских и дечјих песама, сценске музике и обрада народних мелодија.
Имао сам мало, времена за композиторски рад, говори нам Милошевић, али ова дела потписујем и данас врло радо.
Као диригент Предраг Милошевић је почео у Прагу диригујући радничким хором „Унион“, створеним 1926. н на чијим је програмима „Интернационала" била доминантна тачка, да би, касније, почео да води најбољи прашки вокални ансамбл „Хлахол". У то време, 193]. године, усавршава се код Малка, тада познатог диригента, да би наредне, 1932. године, дошао у Београд и ту са веднким радним еланом и стваралачким одушевљењем почиње рад као професор музике, диритент Опере и Мешовитог хора Београдског певачког друштва, којим се мн велики Стеван Мокрањац многоструко потврдио. Наступа као пијанист, пише музичке критике и бави се књижевним преводилачким радом остајући тиме веран свом преводилачком почетку, преводу Вагнеровог дела „Ходочашће Бетовену". Априлском катастрофом 1941. прекида се његов стваралачки рад и он бива заточен у заробљеничком логору. Офлагу/13 који је био, најпре, стациониран у Вартбургу, затим у Нирнбергу и, на крају, у Хамелбургу. Предраг Милошевић и тамо организује хор, оркестар и одржава наставу музике...
До сада сам дириговао око 800 пута само на оперским сценама, поверио нам је Милошевић, на крају разговора, срео наше и стране вокалне и инструменталне солисте и ансамбле, свирао или дириговао на мнотим меридијанима. Земљине кугле, тумачио капитална дела наше и светске музике, али ако бих сада говорио о свом најбољем и најдражем хору, онда је, без сумње, баш тај заробљенички хор Офлага/13 чији ме звук, незаборевни боја, неки пригушени људски бол, у сећањима узбуђу-“ ју, узнемирују и. боле. Тога хора сам се сетио и оне вечери с храја фебруара када сам у оквиру своје радне свечаности дириговао Београдском опером у извобењу „Грубадура", уз сарадњу Љиљане Молнар-Талајић, Звонимира Крнетића, Владете Димитријевића, Ал'ксандра Бокића, идући истим оним звучним стазама вердијевске музике, као и пре 40 година, када сам стао за пулт оперског диригента.
Разговор водио Владислав Димитријевићг
"је наука Босне и
ЛЕТОПИС НОВИ МУЗЕЈ МАЈАКОВСКОГ
У Москви је 29. јануара отворен нови државни музеј Мајаковског. Уместо ранијег, много мањег музеја, садашњи музеј је отворен у реконструнсаној згради у Пролазу Сјерова, у којој је велики совјетски песник живео једанаест година. У новом музеју има седам пута више експоната него у ранијем. Изложени у пет сала, експонати заузимају око хиљаду квадратних метара. Многи од тих експоната су уникати, Међу изложеним предметима налазе се песникови рукописи, нацрти, варијанте његових остварења, црте. жи, плакати, плоче с гласом песника који рецитује своје стихове, личне ствари, намештај итд. ПриАиком отварања музеја одржан је велики митинг, на којем је говорио први секретар Московске ортанизације писаца Сергеј Наровчатов, а отварању музеја присуствовао је, међу осталима, први сек ретар управе Савеза књижевника СССР-а Георгиј Марков. У првим данима након отварања музеја посетиоци су чекали у дугим редовима да музеј посете, а многи од њих желели су да се упишу у књигу утисака, Један од првих који су се у њу уписали био је песник недавно награђен Државном наградом Михаил Лукоњин, који је записао: „Учимо се од Ма јаковског, дишемо његовом пое. зијом, живимо по његовом примеру. Срећни смо што је он за-
' почео нашу велику совјетску по
езију".
КОМПОЗИТОР
ПЈЕСНИЋА
Бројни композитори, нарочито У прошлости, посезала су за пјесничким остварењима, да би изразили свој поглед на свијет умјетности, на свијет око себе. Вре меном, као да се то напуштало, тако да савремени композитори ријетко компонују соло пјесме, још мање хорске пјесме а сареЏа. Бањалучки композитор, Владо Милошевић, члан Академи Херцеговине, један је од ријетких савремених композвтора који од својих мламих дана, све до данас, компонује на пјеоничке текстове, било старих, било савремених пјесника. Током свог композиторског рада, Владо Милошевић остварио је око двије стотине шездесет опуса, у којима истакнуто мјесто заузимају соло пјесме на стихове наших пјесника. Прије свега, ру ководећи се Мокрањчевим начелом о блискости народне ријечи, народне музике и композитора, Милошевић је обдјелао око 180 народних пјесама, било као хармонизације, обраде, стилизације, за различите хорске саставе а сареЏа, или уз пратњу. клавира, два-три инструмента, или уз мањи састав (случај са руковетима „Пјесме са Змијања").
Међу најстаријим пјесницима на чије је стихове написао музику налазе се Јефимија Мрњавчевић, Патријарх Данало, Смедеревац и Стефан Лазареваћ. Код ових пјесника испољила, се љубав Владе Милошевића према нашој старој музици, као ризници која није (изузевши Мокрањца и још неке композиторе) много коришћена, не одлазећи ни једног тре нутка у баналност и плитко подражавање. За Владу Милошевића првенствена је поетска ријеч и њој је све подређено, он не допушта никакве ,„пјевности" које би одвлачиле слушаочеву пажњу од пјесме.
ЛАипрске пјесме имају доминантно мјесто у опусу Владе Мило-
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (оперативви уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, др Иван Шоп, Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Ди митријевић,
Књижевни савет: др Димитрије Бученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Рећеп, Јара Рибникар, Душан Сковрап, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме Боглан Кршић.
Лист излази сваке друге суботе, Цена 3 дин. Годишња претплата 60, полугодишња 30 динара, а за иностранство дво. струко. Аист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и алдминистра, Тепући рачун: 60801-001-2089. Рукописи се не враћају. Штампа; „Глас“, Београд, Влајковићева 8.
“14 ки
шевића, и ту се налазе неколике које се слободно могу сврстати међу најлешше вокалне пјесме код нас. Наведимо само изузетну „Воћку послије кише" на стихове Добрише Шесарића. А изузетно остварење дао је Владо Милошевић и у пјесмама на стихове Сте вана Раичковића. Риме истакну тог српског пјесника овдје су до" биле музичко „оправдање“, нову снагу, тако да између њих и слуф шаоца, сада, више нема препрека, глас пјевача (истакнамо изванредног првака сарајевске опере Миливоја Бачановића ин хлавирску пратњу Младена Поганћа) уз суздржану пратњу клавира, који води више дијалог са пјесмом него што прати пјевача, пролази у дубину пашег бића.
Исто је и у случају „Каменог спавача" Мака Диздара, компози ције за гудачки квартет и рецитатора. Овдје музика Владе Михошевића као да сеже дубоко у прошлост Босне, у вријеме јеретака, налазећи тамо своје изворе снаге, своја чворна мјеста, која потврђују ријеч пјесника, остављајући је потпуно нетакну-“ ту, да уђе у нашу „нову“ свијест обликовану снагом музике.
Између два рата у Бањој Луци објавио је плакету стихова Славко Мандић, „Звуци и јауци", да би нестао у вихору рата и отишао у заборав. Његове пјесме са сопајалном тематиком изванред“ но је углазбио Владо Милошевић, налазећи у стиху Мандића „ми нисмо за пјесме њежне" и свој властити стваралачки став.
'
ВААДО МИЛОШЕВИЋ
„Жеље“, „Са Змијања", „Из днев пика", „Немири“, „Молитва 06лаку", „Кроз ноћи и дане", а нарочито „Крајина“ и „ДАрвари" представљају вокална дјела азузетне снаге, у којима патос ријечи налази у Милошевићевој музици свог преданог поборника и коментатора.
На крају, наведимо још нека имена пјесника са чијим је пјесмама друговао Владо Милошевић и који су у њему имали свог најпреданијег саговорника: Бура Јакштћ, Лаза Костић, Милорад Панић Суреп, Драгутин Тадија новић, Густав Крклец, Весна ПаРрун, Јуре Франичевић Плочар, Танасије Младеновић, Хамза Хумо, Момчило Настасијевић, Драто Колак, Божидар Тимотијевић, Бранко Ћопић, Десанка Максимовић, Петар Прерадовић, Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Мира Алечковаћ, Душан Ко стић, Ото Шолц, Накола | Шоп, итд. Многи од ових пјесника вјероватно никада вису ни чули извођење својих пјесама, а нама ос таје само да жалимо што наше дискографске куће немају интсресовања да потпуније прате савремене | композиторе и њихов рад. Класици нас образују, али само савременипи проживљавају са нама исти дух времена по њихова су свједочанства стога драгоцијена. Ранко Рисојевић
„СМРТ У ВЕНЕЦИЈИ“ КАО ОПЕРА
Након тога што је новела „Смрт у Венецији" Томаса Мана снимљена за филм, послужила је и као основа за стварање опере. Писац те опере је један од највећих живих _ композитора, · Британац Бенџамен Бритен. Премијера је одржана на двадесет шестом Олдборском фестивалу, а критика је запазила да је у њој композитор У мелодијском и хармонијском потледу вешто користио реминиспенције из својих ранијих композиција. Главна улога, писца Густава Ашепбаха, написана је за тепора и у праизведби ту улогу је изврсно отпевао познати тенор и Бритенов пријатељ Питер Пирс. Занимљиво је ла је, по вољи композитора, улога малог, прелепог Тадзноа — нема, и да је игра један млади балетски. играч.
СПРОВИ, ТЕСТУЛАНИ ФИЛМ
ЛУЈА МАЛА
Луј Мал, један од истакнутијих представника „новог таласа У француском филму, кретао се у свом стваралаштву у циксцак динији, Најпре је био сарадник Кустоа на _ реализацији филма „Свет ћутања", затим је у „новом таласу" снамио криминалистички филм „Лифт за губилиште", па филм о великој љубави у „Љубавницима", лудорије „Зази у метроу" и нежну страву У „Ауцкастој ватри". Доживевши с „о повом“ само полууспех, Мал је 1968. године снимао у Калкути је дан „директан филм", да би 1971. г. опет избио у прем план филмом „Шум на срцу", који је на Канском фестивалу представљао француску кинематографију. Након тога, одлучио се да у филму „Лакомб Лисјен" прикаже како је један младић од 17 година слу чајно ушао у Гестапо, радио у њему и гледао шта се ради, непрозиран и нејасан у свом правом опредељењу. У овом филму, чији је сценарио написао са Патриком Модијаном, Мал је, по сопственим речима, хтео мање да реконструише окупацију а више да прикаже случај који је одредио судбину једне ирационадане личности и тешкоћу да се д њој и њеним поступцима лако суди. Његов најновији филм носи, пак, ничеански наслов „Људско, сувише људско“, а снимио га је за петнаестак дана у једној фабрици аутомобила, као неку врсту „сировог и гестуалног филма". Чини се, међутим, да Мал још увек тражи праву формулу за свој филмски израз и да је теза о сировом м гестуалном фил му само пролазна фаза у његовм стваралаштву.
ЏЕМС БОНА_РЕДАНА ЛИЧНОСТ2
У једном од последњих бројева Тајмсовог литерарног додатка изашао је приказ књиге која ће свакако заинтересовати широку пуб: лику, јер представља биографију личности познате скоро у целом свету: реч је о атенту 007 из узбудљивих филмова рађених према серији Флемингових романа. Све до сада могли смо веровати да је лик савршеног атента само литерарна и филмована имагинација, али ново откриће поставља једно старо питање: у коликој мери се машта одваја од реалности2
Џон Пирсон, који је гећ познат као аутор биографије Тана Флеминга, успео је да уђе у траг Џемсу Бонду захваљујући помоћи Марије Кунцлер из Беча. Опа је Пирсона обавестила да је Бонд као младић боравио у Флемипговој кући у Етону. Пирсон је успео да пронађе и документа о том боравку, који је трајао више од две го дине, отприлике између 1933, и 1935. Да ли је то исти човек, да ли је Флеминг из истинитих чињеница створио драматичне сторије или је ипак све плод маште» Марија Кунцлер је умрла пре него што је успела да прибави више пнформација. У њеној заоставштини пронаЊена је фотографија из 1938. тодине на којој се види Флеминг са „крупним, згодним, — трнокосим момком старим око 18 година". Због трагања за правом 'личношћу Џемса Бонда, Пирсон је позван у Национали либерални клуб ин наређено му је да престане са дадим истраживањима. Баш тада је успео да дође до. изненађујуће вести: Џемс Бонд живи!
Џемс Бонд се управо опоравЉао на Бермудима после срчаног удара проузрокованог тешким хе: патитисом. Пристао је да исприча своје доживљаје Џону Пирсону, мада се у почетку нерадо присећао прошлости. У обавештајну службу примљен је у 16, години и већ тада је његов први задатак био да убије једну жену, власницу јавне куће, јер се сумњало да је та жена одала Немачкој зеке поверљиве британске списе, У то време је, како даље прича Џемс Бонд, покушао и самоубиство. Али остао је жив и после неколико месеци осујетио је пљачку банке у Монте Карлу. |
Многи догађаји, нарочито из по четног периода Бондове активности, слажу се са Флеминговим описима, само зато што је Пирсон имао тежак задатак да у истоветне ситуације пажљиво уклопи и оне реалне Људе и датуме о којима му је Бонд причао.
Касније се описују авантуре које је Јан Флеминг или занемарио или му их Бонд није ни открио. Занимљивост Бондових при ча није на нивоу – Флемингових. Наравно, то се није: могло ни оче кивати, али наводи на упоређење. Као биографија, књига је одлично замишљена и састављена, алп као серија Бондових доживљаја, она је, према мишљењу критичара, као репродукција: недостају боја и жар оригинада, (ДА. Љ,)