Књижевне новине

БЕЗ ДУБЉЕГ. ОАНОСА ПРЕМА Животу

Наставак са 1. стране

превише распричају)...У четвртој групи, опет, нашли ба се они документарни филмови који помоћу архивских снимака и исказа преживелих учесника евоцирају ратне успомене („Песма палог партизана“, „ЗАВНОХ", „Мраковица", „Зов трубе", „Еванђеље зла"! а у њима, као по пракалу, инвенција редитеља остаје у друтом плану, повлачећи се пред снатом филмских и фото-докумена: та (но, заслужује пажњу покулпај ЛА. Зафрановића, да у филму „ЗАВНОХ" | компонује архивски материјал на неконвенционалан начин и да, тако, формулише јед“ ну своју импресију о датом материјалу, на жалост без снажније емоционалне подлоге)...Од преосталих о документараца, који не спадају ни у једну од споменутих тематских група, ваља споменути Зафрановићев „Сан" (још једну занимљиву „стилску вежбу“ из опуса овог експериментатора) и, лепо снимљен, Калачићев „Двоструки салто" (због сјајне секвенце с заковитлашим људскам телима скакача у воду), а пре свих филм Миће Милошевића „Кров над главом" (у коме се, на миран али сугестиван начин, говори о Људима без стана и о напорима друштва да им обезбеди кров над главом) — иако неџоСбачајене дужине, с доста прича у којима се варира иста тема, Милошевићев филм се гледа с пажњом и саосећањем (иако је прављен на сасвим „класичан“ начин, без икаквих егзибиција које би ма теме извлачиле атрактивност по сваку цену), доказујући нам, по ко зна који пут, да права егзистенција документарног филма почиње тамо где аутори успевају да успоставе права контакт са животом (онај контакт који већина наших документариста, бар на овој смотри, није успела да успостави)!

У жанру кратког играног филма, такође по традицији, конкуренција је била најслабија, јер је учествовало само осам филмова, па је најбоље све их и поменути: „Нож" Б. Жижића (вешто и згуснуто направљена домаћа мини-варијанта америчког игравог филма „Инцидент", у којој аутор демонстрира спретност У .„кадрирању и монтажи, али му недостаје осмишљеност целине), „Живот по узору" Ј. Бевца (још једна: из серије уобичајених гегприча о грађанину Урбану, прављена на уобичајено недуховит на чин), „Мећава" В. Хаџисмајловића (апсолутни промашај, у коме се веома расплинуто и визуелно неубедљиво препричава Кочићева приповетка, при чему аутор никако не успева да нам се наметне властатом визуелном нарацијом), „Слобода" П. Голубовића (вероватно најмање успела и дидактички највише интонирана сторија из читаве серије сличних визуелних новела истог аутора пошавши од једне скучене сцена ристачке идеје, редитељ није успео ни у простору да развије своју причу), „Басна" А. Бабаје (при: лично конфузан и неуверљив Бабајин повратак овоме жанру, У коме је пре више година имао доста успеха), „Ерај“ М. Милошевића (једна веома оригинално замишљена и одлично онамљена модерна окаска, о дечаку и јарету који, упркос логици свако. дневице, другују у једном хладном и супер-модерном бетонском солитеру, с детаљима изванредне пластичности — на жалост, недовољно селективан и без довољнс чврсте сценаристичке подлоге, редитељ је ову причу суше расплинуо и тако је, у приличној мери, пропграо њено метафоричко значење, што је заиста штета и што би се, изврсним скраћењима, можда и сада могло поправити2), „Потомак" Г. Паскаљевића (фалм прављен превасходно за телевизију, значи с драматуршким и експресивним манама које одатле нужно произлазе, али и са сензибилитетом за митске садржаје и просторе, који наговештавају талентованог и самосвесног аутора, спремног да се ухвати укоштац и са комплекснијим драмским садржајима) и, коначно, „Ником ништа" С. Заниновића (атрактивна ин аналитички доследна студија ликова и расположења у једном, пуном чамотиње, пензионерском састајалишту, испуњена тронијом, горчином и сатиричарским опсервацијама, у којој доминирају сликовити крупни планови) — то би, и буквално, било све што смо из овога. жанра виделл, при чему, очигледно, овога пута није било ни са држинских ни стилских продора, мада је већина аутора демонст“ рирала солидно познавање филмског заната и способност да се филмска прича исприча, веома _ разговетно, филмским средствима (што је, иначе, у нашем _ дугометражном играном филму постало права реткост!).

Највеће разочарење, свакако, фестивал нам је донео у жанру анимираног филма, коме смо, бар ранијих година бележи» Аи највеће креативне домете. Наговештавана криза „загребачке школе" већ је прерасла у једно константно стање — њени се аутори све више губе у апстрактним садржајима и геговима без ведрине (али и без садржаја ко: ји би нас интелектуално анимирали). Ако је реч о ауторима из других средина, тада (у тренутку кад Шајтинац ради за стране продуценте), пажњу једино прулвлаче аниматорски покушаји беотрадског карикатуристе Зорана Јовановића („Луди брод“, „Пра вац"), који се, са доста наивнос: ти у цртежу и анимацији, игра облицима и простором, напушта» јући гегове наслеђене из сопственог карикатуристичког искуства и настојећи да анимирани филм протумачи као предео властите слободе и игре: мада тек у зачетку, то су настојања која, без сумње, заслужују пуну пажњу и подршку, тим пре што се остварују у материјалним условима пралично неповољним по аутора и у средини за коју су овакви потхвати — пионирски. Од осталих анимираних остварења (а видели смо их свега десетак), пажњу привлаче „Путник другот разреда" Б. Довниковића и »Оџомафћз«2 Р. Борошака и В. Хрса — два филма која су успоставила и најприснији контакт с гледалиштем (док се у првоме, на већ познат и рафиниран начин, спретно развија једна духовита повест, испуњена геговима, у другоме се, сажето и луцидно, излаже теза о угрожености _ савременог света, при, чему симболична слика масе која, претећи отвара уста преплавивши земаљску куглу, делује и довољно прецизно и довољно двосмислено, тако да прераста у метафору која нас никако не оставља равнодушним). Главна мана већине наших новијих анимираних филмова, иначе, управо је у томе што нас остављају равно“ душним.

Но, без обзира на појединачне ауторске потхвате, као а на тренутке који су будили нашу пажњу и радозналост, не можемо се отети оном основном утиску, изнетом већ на почетку, 0 сивилу и монотонији читавог овогодишњег фестивала, током кога филмови готово уопште нису на спонтан начин комуницирали с гледалиштем (што је сигуран знак да нису на добар начин комуницирали ни са самим животом, у овоме часу): реч је, дакле, о једном стању које мора да нас обеспокојава, а сам фестивал је био, и прошао, и — наком ништа!

Слободан Новаковић

ЧОВЈЕК КАО КОСМИЧКО БИЋЕ

Наставак са 1. стране

Не остварује ли се са сваким новим космичким летом и она ис конска жеља човјекова за бјекством, жеља да се ослободи од искушења и несреће напаћено че. вјечанство, жеља да се човјек ослободи бола и глади, жеља да се сазнањем истине дође до среће, жеља да се укину заблуде и да се на темељима пролазности сви: јета изгради вјечностг

Никада до сада човјек није тако познавао себе, а ипак мало поштовао себе, вријеђајући свога ближњег и разарајући оно што је кроз генерације градио. Ми, људи Земље, не можемо се. поистовјетити са непознатим, можда присутним, бољим, звјезданим човјеком јер још нисмо постигли могућност да сазнамо истину о њему и да другујемо с њим, мада очекујемо да ћемо, можда већ сјутра у свему томе успјети новим подвизима.

То ишчекивање обогаћује љепоту живљења, па и саму човјекову смрт на Земљи чини безначајнијом. Човјек је, постајући космичко биће, направио први корак

"ка вјечности. Он се приближио

бесмртном, звјезданом човјечанству. Истовремено, човјек је довео себе пред искушење да Земља остане усамљена ако човјек насели космос, Човјек је увијек желио

„да насели непознато. На тој жељи

су почивале све религије свијета. То је био и остао основни неспоразум свих њихових метафора,

"свих њихових претензија ка.уни-

верзалном. Човјек је својим при: суством међу звијездама измије нио себе више него Земљу, и управо, та промјена његова бића чини га још недефинисаним космичким бићем, Њему преостаје да се потврди космичким побједама и да сунчево сазвежђе учини вилајетом свог ума и дјела своје руке. Јер, човјек је на рушевинама незнања сазнао пролазност смрти и тако створио логос који увијек жели да сазна несазнано и да на.том темељи своју човјечност. Човјек од свог постанка није могао да усвоји свијет овакав какав је и увијек је сумњао у себе и свијет да би што више био и остао човјек.

Момчило Ј окић

ЛЕТОПИС

Музички прилог

Десетом

конгресу (КЈ

Десети конгрес Савеза комуниста Југославије добио је значајан и необичан прилог: Музичко одељење Савезног секретаријата за на-

родну одбрану издало је велику

музичку збирку „С песмом до слободе, с песмом слободи", коју је припремио тко Каракаш, песник и композитор. Ова збирка борбених и масовних песама представља музички и историјски документ, јер обухвата све мелодије које су се на на> шем тлу изводиле у периоду од педесет година. Поред славне химне међународног радничког покрета, Дежетерове Интернационале, ту сретамо још 200 песама насталих у предреволуцинарном периоду, у време народноослободилачке борбе и у периоду обнове и изградње, док су два посебна поглавља посвећена песмама о Маршалу Титу и Партији.

Ова до сада најшире конципирана збирка музичке лирике обухвата све оне мелодије које су пратиле наш историјски развитак и биле њен звучни и полетни израз: ту су мелодије писане на текстове Владимира Назора, Горана Ковачића, Чедомира Миндеровића, Влада Малеског, Колета Чаштула, Тоне Селишкара и читаве плејаде песника — бораца, од којих је највећи део и сам прошао револуционарне путеве који су забележени овим мелодијама. С друге стране, у овој збирци налазе се композиције рађене у Октобарској револуцији и које су врло брзо нашле пут до наших радничких и партизанских хорова, ту су и мелодије писане у дАУХУ шпанске револуционарне музике, а затим низ песама из пољског и бугарског ослободилачког покрета, чиме се потврдила интернационална особеност наше ратничке и масовне песме. Посебну драгоценост у овој збирци представљају дела Павла Марковца и Војислава Вучковића, композитора, револуционара и теоретичара музике. Неколико десетина песама дошле су у ову значајну збирку из разних крајева Југославије, од похорских партизана до македонских бораца и њихових бригада. Оне искрене, народне, полетне и ведре партизанске мелодије, заједно са композицијама Оскара. Данона, Николе Херцигоње, Панче Пешева, Марјана Козине и других аутора, песме писане за градитеље наших омладинских пруга и аутострада, за све велике и значајне објекте наше обнове и изградње, песме о Титу и Партији, њеном путу, развоју и значају за историјски развој Југославије све је то нашло места у овој збирци која делује јединственошћу музичког и текстуалног елемента у свакој мелодији. Но, њена највећа вредност је у чину да добијемо јединствену збирку свих борбених и масовних песама и то стручно обрађених према карактеру и функцији такве збирке.

Владислав Димитријевић

Изложба Гинтера Граса у Хамсурту

М галерији Уметничког друштва

У Хамбургу отворена је изложба цртежа и бакрореза познатог не

мачког писца Гинтера Граса. То није ни најмање чудно кад се зна да је Грас у Диселдорфу и Бер. лину шест година студирао лико вне уметности. (Професор у Бер.

НИЦА ОД КЕРАМИКЕ ИЗ ДРУ у ПРОВИНЦИЈИ ХУНАН

, ГИНТЕР ГРАС: ЦОКУЛА М ЗУБАТАЦ,

лину био му је 1953. године Кара Хартунг.) Штавише, то је било његово једино редовно високо школовање и он је, као ликовни уметник, професионалац а не ди: летант. Дуго времена наизмени: чно је писао и цртао, али је не колико година алтернирао поли: тику и књижевност и донекле за: поставио ликовну уметност, а тек однедавна Грас се вратио цртању. Њега као графичара, међутим, ин: тересује само мртва природа, 04: носно окупирају га само поједи: не ствари у њој: рибе, лутке, ци: педе, кукци, кључеви, посебно њи: хове супротности и непомирљиво. сти, Све ове ствари дате су су. вим, прецизним, нефлексибилним линијама, које у себи носе гру: бост и, како мисле критичари, 9. значавају ослобађање од некада. шшњег академизма и, у исти мах, осуђују бруталност.

„Нолитова“ дечја биолиотека

Ових дана је београдско издавачко предузеће „Нолит“ објавило пет књига своје дечје библиотеке „Моја књига“, коју уређује песник м романсијер Александар Ристовић.

"Ово коло садржи књиге веома по-

знатих дечјих писаца, збирке песама „Како расту ногавице“ Драгана Лукића и „Торта са пет спратова“ Добрице Ерића, прича о капетану Снипу и Упорном Џиму Зорана Станојевића, под насловом „Капетан Снип“, збирку песама „Небески амрел“ Драгише Пењина и дечји роман кинеског писца То Хоаја „ДАоживљаји зрикавца Мена“. Веома лепо технички решено, ово „Нолитово“ издање је, у и сто време, резултат заједничког ра да добрих писаца за младе и вр. сних ликовних уметника, њихових илустратора. Међу њима су Љубица Сокић, Џоја Ратковић, Борбе Милановић, Наташа Тодоровић и Живојин Ковачевић.

Ова „Нолитова“ едиција потврБује доста распрострањено уверење да је наша савремена књиженност за децу у цветању које већ доста дуго траје. То уверење потврђују на модеран начин духовити стихови Лукића и Пењина, стихови који дејствују на сензибилитет детета али подстичу његов ум и машту, дечја проза Станојевићева, која је по садржају дечја а по начину третирања грађе и по углу из кога се на њу гледа превазилази дечји узраст. Томе уверењу у прилог иде и Ерићева, нешто традиционалније конципирана и изведена дечја поезија, али таква у и сти мах да — представљајући сво јеврсну свечаност песничке сликовитости, ритмова и лексичког бо. гатства — с пуно успеха може да држи корак с тзв. модерном де чјом литературом.

СА ИЗЛОЖБЕ КИНЕСКЕ УМЕТНОСТИ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ. НА СЛИЦИ: КАДИО. ТОГ ВЕКА ПРБ Н. Е. ИСКОПАНА 1972. ГОДИНЕ

Браннелаву Петровићу награда „Ђранко Миљковић“

После Милутина Петровића и Оскара Давича, награду „Бранко Ми љковић", коју додељује књижевни жири града Ниша, добио је београдски песник средње генерације Бранислав Петровић, за збирку пе. сама „Предосећање будућности (Српска књижевна задруга, Београд, 1973). Награђен је, тако — и ту, по свој прилици, спора не може да буде — представник оне песни. чке генерације која је током прошле године објављивала своје најбоље књиге, представник генерације која захватајући у четврту деце нију живота доживљава и своју пуну стваралачку зрелост. А сам Пет. ровић, чије су књиге „Моћ говора и „Градилиште"“ представљале датум у новијој нашој поезији, датум по томе што су јој донеле ново осећање језика и ново. виђење жи. вота, особена је песничка личност која удружује својеврсну склоност ка масовној комуникацији (испуњавајући већину услова да таква комуникација буде и остварена) са амбициозним стваралачким пројектима. || Управо то је и основна особе ност његове, четврте по реду, зби рке „Предосећање будућности“ за коју је и награђен. Привлачећи нас језичком атрактивношћу и привидно ноншалантним односом према такозваним великим крета њима, Петровић нас неосетно увла чи у мрежу значења која нам ути. скују траг знатно јачи и трајнији но што смо очекивали. Његовом књигом струје историја и полити. ка, он се бави сопственом личнош

_ ћу и смислом песничког опредеље

ња уопште; она је, углавном, у ши роким плановима иако своју прив лачну моћ, делимично, дугује ип дивидуалистичкој песниковој нео бавезности.

Бранислав Петровић је данас је дини наш довољно млад песник који сме да каже: „Ма «ако несла, вно живели од живота ништа слав није", или „Творачке силе света ора је да вас поздравим", а да та, у сопственој ексклузивности, не по чињемо тумачити партерно... Ов је, свакако, један од малобројних данашњих српских песника кога ПИВА не престајемо и ла во лимо. (Б.)

Песме Изета (арајлића на турском

Мгледна истанбулска издавачка ку ћа Сет уаутем! (Џем јајиневи) 06 јавила је у серији „Светски песни ци" под насловом „5ипц" (Посвета) књигу изабраних песама Изета Са рајлића. У истој колекцији објав љене су и песме Ф. Г. Лорке и Па бла Неруде, а од песника ранијих епоха књиге Сафо и Шандора Пе тефија. Исти издавач је аздао и пе сме Радована Павловског, а у пра преми је један избор из поезије Васка Попе. Песме Изета Сарајли ћа дате су у преводу Неџати Зеке рије. Интересантно је напоменути да се у књизи Изета Сарајлића на лазе пи неке његове песме посвећеце успомени Назима Хикмета, који је у Турској све доскора био забра њени писац. Али издавачка кућа Цем јајиневи убраја се п иначе не само међу највеће већ и најпрогрс сивније у Турској. Аутори ове изда вачке куће су и два највећа жива турска песника Мелих Џевдет Ап дај и Фазил Хусни Дагларџа.

КРРЛЕВНЕНОВИНЕ 2