Књижевне новине
~ нија мтицала је и
"стваралачког присуства у
КУЛТУРА И ДРУШТВО
КОНТРЕСНЕ ТЕМЕ | 0 КУЛТУРИ
Наставак са 1. стране |!
Перспективе стваралаштва имајући у виду у много чему но; во, комплексно поимање културе — добијају у самоуправној пракси шире, можда неслућене гра-
нице. Стваралачки израз, стварно, престаје да буде искључиво
привилегија професионализованог, ипак и данас недовољно широког
круга уметника. Макар и аматер
ски, и радно становништво има све очевиднију прилику да се стваралачки исказује. То несумњиво доприноси да се, с једне стране, смањује тако и сада уочљива разлика између физичког и духовног рада, а са друге стране, то доприноси и стваралаштва, којем се омогућу-
ју нови простори м ново тра јање... Једна од јасних перспектива
нашој стварности јесте и отвореност за тековине свих култура и свих времена. То подразумева развије ну и стваралачки живу публичку и међунационалну културну сарадњу, у којој ће основ“ на претпоставка бити вредност резултата. и значење уметничке поруке. Исто тако, то омогућава. да се — у својеврсној културној утакмици — унапређује сопстве ни стваралачки израз, ботатећи се новим садржајима и вредностима. Разуме се, стваралачка _ дела морају — да би имала и свестран и трајан звук — најпре делова-
ти у својој средини. Мара, дакле, ·
постојати развијен систем кому никације културних вредности. Тако схваћено, давушње прису ство стваралаштва брише често кобну разлику између метропола и такозване културне провинције, Самоуправно друштво има као један од чеоних принципа стварање услова да сваки човек џ свакој средини може да користи сва стваралачка остварења и да, и на тај начин, прошири мо" тућности и изворишта свог куд“ турног уздизања.
3.
= У данашњем свету културне комуникације имају све вије значење. Све је теже, и не могуће уосталом, бити одвојен од тековина других култура. Ни јед“ на култура не може бити сама себи довољна. У документима припремљеним за Десети конгрес Савеза комуниста Југославије ис тиче се да је „затварање културе у националне оквире супротно њеној хуманистичкој и друштвено-историјској функцији. Зато оно штети развоју сваке од њих и умањује стваралачке снаге свих наших народа и народности". Свакој култури, дакле КУАТУ
ри _ сваког _ народа, _ култури сваке народности, култури сваке _ друштвене – заједнице, 10
требне су комуникације с другим културама, које ваља да СУ свестране, редовне и засноване само на вредним _ остварењима, Самоуправном југословенском друштву, које је социјализмом опредељена и усмерена равно правна заједница више народа и народности, па тако и свакој на: ционалности понаособ, културне комуникације представљају једно од најтемељнијих обележја на предовања. Истовремено, оне 03 начавају и простор заједничког културног живота, који Се обога: ћује, непрекидно, најаутентичнидим „остварењима свих култура. Култури једног народа или на родности упознавање са култур“ ним тековинама осталих народа
и народности пружа активну мо:
гућност да се сопствени културни и стваралачки рад и потврђује, и проверава, и смислено упућује на прогресивне, револуционарне и савремене уметничко-друштвене садржине.
Последњих тодина, све до ХХЛ седнице _ Председништва _ Савеза. комуниста Југославије, био је различит обим културних кому пникација. То је често више зави сило од материјалних могућности цего од њихових стварних потреба п осећања правог значења, Такођће, развијање самоуправљања у укупним. односима у АруштВву, које је за културни преображај чинио природно олтоворним Ре публике и покрајине, као и от тшттине, пије одмах нашао склад не изразе У културној пракси. Самоуправно _ договарање није! одмах нашло прави израз и није постала редовна. пракса, Ипак, пако јотт недовољно оно је већ учинило више од многих ранијих официјелних мера и настојања. Поред тота, на прису“ ство тлифих културних хомуникаутиче _ланас
приметна недовољма информиса-
утицају самог.
међуре“
уочљи- ·
нсказано,
ност о остварењима и личности: ма појединих култура, Е После. ХХГ седнице Председништва СКЈ, тако и, нарочито, · после Писма ' Председника Тита и Извршног бироа, веома је из: ражена спремност свих оредина да сарађују. Полазишта су — со" цијалистички културни програм и прогрес, дакле сарадња темељена на највреднијим им најпро“ тресивнијим остварењима у сво јој и другим културама, као и немогућност да се остане затворен и изолован. Досадашња пракса је показала да се може много, али да су мно те шансе још некоришћене и не
искоришћене, Треба зато очеки-.
вати да ће се културне комуника: ције све мање сводити.на пригод“. не или свечарске догађаје. Феставали, баш отуда, већ више нису најважнији, па ни најцење нији, Јављају се и нове иницијативе, које подстичу и остале видове сарадње. У неким _републикама и покрајинама већ делује систем материјалног стимулисања објављивања и превођења књига осталих народа и народности. Џо МЕ
Предстоји тек време сталних и широких културних комуни ција. ХМ томе републичке и покрајинске организације имаће м да ље важан, али ипак више инспи ративан, а све мање радно-оперативан удео. Нове могућности ја виће се у општинама и, нарочито, м културним установама и кул турним центрима основних организација удруженог рада матери: јалне производње,
Милош Јевтић
О
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
БАУК О „БАУКУ“
Поштовани друже уредниче,
У „Књижевним новинама" од 13. априла 1974. године, у рубри: ци „Из дневника", објављен је текст Рада Војводића који се, између осталог, бави мојим филмом „Баук", приказаном на 21. фестивалу Југословенског документарног и краткометражног филма у Београду. Знам да добри обичаји налажу ауторима да не одговара-, ју на критичку оцјену њиховог дјела. Но, пошто се овдје, очигледно, не ради ни о критици нио критичару, дужан сам, ако ни због чега другог а оно због ваших чи талаца који су дезинформисани, да дам неколико објашњења. Вој-
водић у мом филму проналази.
мрачњаштво, примитивизам, бије" ду, проклетство. Такође, он вјеру. је да „Баук“ може, „ипак“, „да ШОКИРА инострано тржиште, јер поред српског назива он се показује и на неколико страних". Војводић је веома забринут да „Баук" случајно не оде у Оберхаузен, „где су толики наши синеасти већ подобијали грдне награде баш о ваквим и сличним поступком'.“ Вјероватно, Војводић при том мисли на Душана Вукотића, Влатка Гилића, Крста Шка. нату, Рудолфа Сремеца, Крста Папића... Кад би „хипотезе“ Војводићеве биле тачне требало би, по. ред аутора, позвати на одговорност тридесетак чланова Савета „ДУ“ нав-филма", који су га, и тако мра чног, прихватили без иједне примједбе, и деветорицу чланова званичног Жирија који му је, једно. гласно, додијелио Сребрну медаљу „Београд“ с образложењем да је добија за „изузетну драматику и перфекцију израза". Примједба о страном називу (поред српског) мог филма улази у патриотску бриту Војводићеву да „Баук" којим случајем не прекорачи наше гра-
нице. Иначе, мој филм је купљен у"
источним им западним земљама, што
значи да је имало смисла ставити
наслов и на неколико страних је~ зика.
Већ из овог се види да се мора нешто знати о ономе о чему се пише, иначе ћемо сви бити стру. чњаци за све. О добронамјерности овдје, разумије“ се, не може бити ни говора. Можда ,све ово има дубоку везу са једним менталитетом који се испољио на конференцији за штампу на којој је, на примјер, ангажовани. реди; тељ Јоца Јовановић напао мој филм, Кад ми је постало јасно да се његова прича не тиче мог филма, упитао сам та да ли је он уопште видио „Баука". Јоца Јова: новић је тада мионо рекао да није, без стида, а да су му рекли да је филм такав и такав. Може би: ти да му је Војводић то рекао, или Јовановић Јоца Војводићу Раду, што је вјероватније. Јован Хапи-Костић је то духовито коментарисао, у својој рубрици „Тако рећи незванично", као „типично југословенски разговор".
Поштовани друже уредниче, молим да схватите да не одтоварам Раду Војводићу јер он то не заслужује. Коначно, он. и не товори о мом филму него о себи самом. Другарски Вас поздравља,
Живко Николић,
филмски редитељ
Београд, ' 16. април 1974. ,
1 |
уметничким _
ПОДСЕБАЊА
ЈЕ СУ ПРАНЗВОРИ ПЕСМЕ2
(О затуреним стиховима Милана Бесарабића
НЕСПОКОЈНИ и онеспокојавајући априлски ветрови одвлаче ме из трговачкобанкарско-редакцијскокклубашке гунгуле града; две велике, моћне реке, које окружу-
ју наше тескобе, маме магнетима
свог тока и непролаза, а на њиховим обалама увек. се јави ста: ра мисао: какво нас је то про. клетство (а знамо какво) одвојило од ових светих вода, нагнало У бекства и оградило тешким зидовимаг Па помислим: колико би еаше радости било у нашем трајању да смо непрекидно на оба“ лама својих ђека, као неки други народи што, суг... Пошто сам се
нагледао џтовара и истовара на.
савском пристаништу, и дивних слика с друге стране, тде Дунав Саву у наручје узима, у Музеју савремене уметности (том дивном прибежишту), следећи навлке и узбуђења првих открића, ево ме _на Старом. сајмишту, У чувеној кули звездарници-сноварници, на прамлзвору најлешшег што има о вај град — ту, у атељеима пуним влаге и мемле, тескобе и неимаштине, али у исто време дивно ос ветљеним и утопљеним светлошћу и ватром оних који у њима раде (и обитавају), иза степеништа-схомиврата, из дана у дан, из потеза у потез, ево већ годинама (вековима, хиљадама векова), рађа се велика чаролија Уметнос“ ти... Ваља ми обићи Жику и Венију, Нешу, Пеђу, Мићу, Олту, Града, Десу, Вуја, Милуна, Зорана, и све који су склони да приме редовног намерника, да та окрепе новим бојама, а богме и кафом и ракијом, јер једно без другог не иде, очито.
Страшно невреме, са запада, пожурује ме и скоро "трком угони "у мајсторску радионицу Милана Бесарабића, који није из Бесарабије, како би то неко брзоплето помислио, него из Чачка, одакле су и Надежда, и Божа, и Живан, и Рисим, и Тикало, и Жика,и Грујица, «о сви остали, вероватно.
Скулптуре-карикатуре Милана Бесарабића јединствене су и на далеко знане, али ко познаје његове лирске песме, штампане 1940. џ штампарији Милавоја Ј. Трајковића2 Дакле, право из штампарије у чељусти „аждахе рата! слг Мвенуле корице (шта из тог доба пије2), пожутели лмстови хартије,
а, гле чуда! — песме- су бистре,
свеже н неокрзнуте;
Сањам беле ланце руку жене неке.
У дубоку поноћ. пламти. ми душа ,.. Љубав, наравно, јер има ли песме изван љубави2
Устрељен сам као јелен са два црна очна лука
на извору крај бршљана, крај бршљана.
Дубока је моја рана.
За вилине се хватам косе и за паукове мреже
и за птице У висини, Очи ми се росе, „росе.
· Од настанка ових песама, до "дана данашњег, много шта се тумбало и претумбало у поезији (пи људима): од озарености патри“ отских песника, до залубености кубикашке песме, преко обновљених откровења надреализма до спасоносног муцања „херметачке" песме, од старе философије до новог романтизма, 'од „тихо, тише, најтише" до „на сав тлас" итд. све се мења, само су праизвори песме вечити, а песме са праизвора. Знали су то и Растко, и Црњан ,
ски, и Дединац, знају то сви пес> нициа. Где су праизвори песмег
Далеко преко свих брегова иду наша бела кротка стада. Далеко преко свих земаља точи се млеко наших оваца. Бело млеко јури са планина у милионе тладних уста.
(„Пастирица Гана")
|
МИЛАН БЕСАРАБИЋ: СИЛА
Где су праизвори песме2 Нико то не зна, али ја знам поуздано да су ово речи са праизвора, пронађене високо у брдима, на домаку небеса, где „иду наша бела кротка стада". Једна од најлепших песама ове „затурене" књиге, свакако је „Лапа". У страшним годинама рата, кад је велико човечанство градило клаоницу за себе и по својој мери, расте једна тиха липа у дворишту, сама У својој небеској мудрости и лепоти, љубавница пчела, равнодушна према људском безумљу, оаза на де и спокоја:
О липо мирисна, изнад света твоји листови . млади нежни као шака моје беле девојке, и ти тако мирна и поносна, не занимају те ни дотараји на људске бројке.
О липо мирисна,
лагано с листа листу
сипи жути медени прах,
о, да ми је да се одмарам на твом лишћу
у сутоне и свитања бела,
сличан лаком лептиру чисту...
За ове и још три строфе песме „Липа" требало је имати вели-
ке наде и скромне људске храб-'
рости. Већ је дубока ноћ: треба се снаћа низ степенице-сломиврате
ове велике куле звездарнице-оно- |
варнице, Старо сајмиште, знате већ где је то.
Бранислав Петровић
ЛЕТОПИС
САБРАНА ДЕЛА ФЕДЕРИКА ФЕЛИНИЈА
«
Многи познаваоци филма изненађени су вешћу да циришко издавачко предузеће „Диоген“ намерава да објави сабрана дела италијанског филмског режисера Фе дерика Фелинија у — двадесет томова. Сабрана дела ће садржати све његове филмске сценарије и чланке и белешке у вези с филмом. Већ је објављена прва књи, а у штампи су књиге „Сладак живот“, „Осам Ри ПО: „Ђулијета и духови“, „Амаркорд“ и „Чланци и белешке“. Из ових књига ће се, кажу, видети да је Фелини писац несумњиве вредности, мада нема претензије да се сматра књижевником и чак тврди да је филм ближи сликарству неголи литератури. Његови сценарији ће, међутим, разбити летенду о томе да воли да, заједно с тлумцима, импровизује пред камерама, Истовремено се сазнаје да се Фелини спрема да почне снимање свог шеснаестог филма, који ће представљати екранизаци ју мемоара познатог италијанског инсца п авантуристе ХУШ: века Казанове. 5
НЕНА Цинцар Џопоски ршлог
Товарио сам, у црни камион без дна У
мртве руке Споља ,
бојадисане непознатом бојом
На длановима видело се у користиле су рукавице
Али. посао је посао
"стида нема у прстима
За оне што рукавице после деобе скидају
ЕО 1ТР5О
Копао сам бунар без воде у очима слепих
Са дна промукло чула се невидљива суза
Молим ·вас сахраните ме поред мог времена
Смрт је смртоносна. а смех нема деце
Док штап у пролазу клипове подмеће
ЕГИДОМ
Чупао сам коров са језика заборављених лудака
Из вилица бежале су обезглављене речи
Више ни у мртвим устима за пас нема мира
Време , мења тосподаре али за увек служе зуби
Убијају се слушаоци глуви у зидовима чуче уши
САЗИЗ ВЕШ
Лечио сам старе ствари од успомена из доба употребе
Из раних одела као покварена плоча понављао се глас шешира
Оставите нас зар не чујете аплауз маса нас тражи
у
Слава је зубато сунце што удара у главу без рамена
Прастарим вађењем мазије само се још деца играју
КАРМА |
Сањао сам лутке без главе како се грохотом смеју
Малим речима што сисају руке чуване у банкарским трезорима
Црним сликама када поткрадају сунце на градским сметилиштима
Истина је навика коју изгладњују доказивањем да. је то живот
Х Буђењем
граничимо се са собом. али не заувек
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ · 10