Књижевне новине
ДАТУМИ
АВА. КЊИЖЕВНА
'
МОТИВА __
_ СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА
У циљу унапређења _ основне наставе у Србији, Министарство просвете је скоро сваке школске године вршило преглед рада основних школа у.целој земљи. У министрово име, ту дужност у великим градовима вршили су наставници Велике школе, а у паланкама и селима наставници средњих школа, Сваки ревизор, пре поласка на пут, добијао је пуномоћје са „министровим потписом у коме су биле означене његове дужности и права. Понекад, ревизор је добијао у Министарству им специјалан задатак; на пример, да испита не само стање у некој од основних школа већ и услове живота и рада њених наставника. Једном речју, ово је била врло деликатна дужност, те су за исту бирани само ваљани и искусни наставници.
Ова дужност била је школске 1896/ 1897. године поверена и Светолику Ран ковићу, тадашњем наставнику Богословије у Београду. Он се прихватио овог тешког посла у нади да ће му он побољшати оронуло здравље због планинског терена на коме се налазио Космајски срез. Као школски ревизор извршио је преглед основних школа у Америћу, Бељену, Великој Иванчи, Влашкој, Губеревцу, Дрлупи, Кораћици, Лисовићу, Међулужју, Младеновцу (и у варошици Младеновцу), Неменикућама, Парцанима, Поповићу, Пружатовцу, Рогачи, Ропочеву, Сибници и Стојнику. ћ
С обзиром да је овај живописни крај Србије, у оно време, био мање-више беспутан, Ранковић је ишао од школе до школе јашући на коњу. Први преглед основних школа у Космајеком срезу извршио је 30. маја у селу Поповићу, а последњи испит “одржао је у основној школи у Ропочеву 22. јуна 1897. године. Истог дана, пошто је био празник, одржао је збор учатеља у Сопоту, у варошици у којој је тада било средиште среза, коме су присуствовали скоро сви наставници основних школа. Том приликом, Ранковић је изнео своја запажања о раду у основним школама; изнео опште недос-
татке — посебно о слабој настави српског језика — и дао савете како да, со
они отклоне. Са своје стране, наставници основних школа изложили су најглавније проблеме који су им ометали рад У школи, те је Ранковић као представник министра просвете учинио потребне коракс код среског начелника. | М извештају министру просвете Од 25: јуна 1897. године Ранковић је изнео тежак живот наставника“ основних школа Под "влашћу пеписмених председника и кметова, који сматрају да могу по личном "нахођењу располатати са средствима намењеним ·осповним школама. Из даљег текста Ранковићева извештаја види се да је 9. јуна 1897. тодине одржао испит у основној школи У Дрлупи, чији је наставник за сва четири разреда био Михаило Селаковић. После речи о успеху у школи, од каже: „Овде морам да се задржим на једној споредној ствари, која не треба да остане чепозната г. министру. Пре неколико година АИ с бри и богобојажљиви чича Јован Матић поклони општини своју дивНУ кућу са огромним двориштем и лепим парком за школу. У исто време поклони ЊЕ и а друга парчета земље држави. ПА усели школу у ОВУ прекрасну зграду “ обвеже се да пристојно издржава стнра док год је жив. Али ја нађох сада МЕ Јову у једном жалосном ћумезу, нема нутом пред школским вратима. ПАРЕ не може да се макне од болести, а: 4 ко да га надгледа, да МУ претрес Па 35 и рубине и очисти их од гада. пи о ЈУ ро дође по једна сељанка са п ин Ја проје и 2-3 струка бела лука, оста ле на баџу и оде. Чича Јова чами као сужа а весели Ђачићи излазе и улазе на
ска врата и гледају чича Јову КаГр зе с промолио главу кроз рупу на дувару, Је како пролази онај, КОЈ
се дечица уче
поклони све што има — општини; и. Ар-
жави. — Чича је веома Рај НЕ има право да болује У о % ле ће бар. имати добру нету и тд Пе добре очи с миром заклопити, Уа веома молио: „да поздравим ЊЕ Ета министра, да се бар он и АНЕ БН ојађеника". Ваш претходник је аи ан „што је требало, али је у оно ЛЕ 1 НЕ драупски био сила, па није РА кити кога, Ја држим да би се МОБ На среском начелнику, да овој ј ј Ника спроведа у болницу, а ДАНЕ 21 и својој обавези, мора плаћати Њњ натне болничке трошкове , аи Ово је грађа из које 12 наст Ма ва: ковићева _ приповетка 5 мрЕННо ту РА », објављена И» 5 рој та задржао непромењено ује : Јаре. зиме сеоског добротвора, се А коме се ралња дешавала. ЈА ЈЕ Ни Ранковић је врло мало Ш пиво кратким п драматичним 556 читаоцима добар сликар, указао својим. беалан на неликодушност чика ПО А ле и нелоште озно претка. Каса. с суграђана, 0 | па кота Еау били обећали доживотну
зету и пажњу. а АИ пеМУ Да мт је министар проба пало учинио нути предлог свога заора ИВ не а сзавсрећног сеоског добро у Чеде познато. Међутим, према теља основне Љубичића, некадатињег Учи атић у овашколе у Дрлупи; чика Ј058 је све до 1908. ко тешким условима живес Пра пронашли године, када су та једно! Ју] че била, "вемртвог, Да би пронија судои! |
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ >
Поводом седамдесет пете тодишњице пишчеве смрти
ћа, млађе генерације, његови „захвални грађани општине дрлаупске" подигли СУ споменик". : у
„Што се тиче романа „Сеоска учитељица“, Ранковић је нашао мотив у селу Пружатовцу, у чијој је школи 14. јуна 1897. тодине извршио преглед рада, пишући у своме извештају министру просвете овако: „Овде је радио један наставник са сва четири разреда и 1 наставнаца са [ разредом. Управитгљ је школе Гојко Петровић, — веома миран, скроман'и повучен наставник. Против њега жалила ми се општина, али у жалби не наводи никакве кривице његове ни неуредности. Уверио сам се лично да све жалбе потичу отуд, што отштина неће баш ништа да набави за школу, а управитељ је био принуђен да се жали среској власти, која је помогла наставнику. Због тога се изродила узајамна мржња између г. Гојка и општине и због тога треба Гојка: преместити по његовој жељи. Ја сам га и сад једва спасао од затвора, који су му били спремили кметови одмах по ревизији, У истој школи ради (1 р) наставница Љуб. Трипковићева. О љеном владању постоје жалбе у Мипистарству. Треба је преместити одавде и дати јој радно место са њеним братом, који је учитељ у Баћевцу“. Ово што је Ранковић рекао довољно је за основу поменутог романа, јер самим наговештајем о Љубичином, рђавом владању говори да се са тим упознао у Министарству просвете пре поласка у ревизију основних школа, па зато тај случај и не истиче у своме извештају мини-, стру. Осим тога, и на лицу места био -је у могућности да провери истинитост, при– ча о понашању поменуте учитељице, како у школи, тако и ван ње.
Међутим, пошто је Љубица главно лице у овом роману то се о њој, бар сада, може нешто више рећи, али не све. Она је школске 1894/1895. године завршила вишу учитељску школу у „Београду и после положеног дипломског испита затражила учитељско место основне школе, и то: у Обреновцу, Великој Плани или Великој Моштаници. Том приликом није навела разлог зашто баш та места тражи, нити је помињала своје родитеље. Из непознатих разлога, она тада није била узета за наставника основних школа, те 7. јула 1896. пише другу молбу министру просвета и, између осталога, у њој каже: „У вези моје прошлогодишње _ молбе, најпонизније се усуђујем замолити Г. Министра, с да бих ме поставио за наставницу основме школе у Баћевцу или у. Вранићу, срез Посавски, округ Подунавски, с мојим братом Миланом Трипковићем учитељем. Поменута села тражим стога што бих једино у заједници с братом одржала сиромашно-остареле родитеље, — чији опстанак зависи од мене и брата ми. — Па као ранитељка својих родитеља, остајем у нади да ће Г. Министар чути глас ове скромне молбе".
Комисија за постављења и премештаје “ Министарству просвете прво је решавала наставниако питање средњих школа, па тек после тога питање наставника основних школа. Зато је Љубица Трипковићева чекала на министрову одлуку Од 16. октобра 1896. године, којом је постављена за сталну“ учитељицу 2. одељења Т разреда основне школе у Пружатовцу, с тодишњом платом од 800 динара. Гојко Петровић био је више година привремени учитељ, због неположеног дипломског испита. Приликом учитељских размештаја почетком школске 1896/1897. године, он је као искусан наставник постављен, по потреби службе, за управитеља основне школе у Пружатовцу. Због примо-предаје старе дужности, он је дошао у новоодређено место после своје колегинице Љубице Трипковићеве.
Рад у новој школи текао је нормално
све док се није појавио полицијски писар '
Радовић и почео чешће да ремети наставу у школи, До његове појаве било је међусобне слоге и у школи и ван ње. Од тога дана настала су честа пребацивања и вређања. Да би прекинуо ово нездраво стање, управитељ школе није имао друтог избора већ да о овоме извести министра просвете, на шта је био и законом обавезан, што он и чини својим писмом од 25. фебруара 1897. године, у коме му, поред „осталог, јавља ово: „Госп. Драго
"
=“ =7 5
Х (>
(> у
Љ ЊУ
У
АЕ
МО
ха
“> 792 Р
2“ 7 227
д
=7 ћу
27727 ГКАЈ “ Овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ МИОДРАГА НАГОРНОГ
иу
АОСАД НЕОБЈАВЉЕНА ФОТОГРАФИЈА СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА — КАО СТУДЕНТА КИЈЕВСКЕ АКАДЕМИЈЕ
мир Радовић, писар среза Космајског истог Окр, врло често долазаше у школу на часове предавања код госпођице Љубице Трипковићђеве овдашње учитељице 1 разреда 2. одељ. било пре подне било после подне сваког месеца, гле седи по | сат. — Увидевши потпуно, да је овај учестан долазак овога чиновника неумесан, ја сам чинио неколике опомене дотизној учитељици, уколико ме се тицаше, али то дотична учитељица ништа и не фермаше, поносећи се својом службом и одговарајући: да је она у том погледу независна и да је то њена лична ствар; затим сам опомињао и дотичног чиновника, али.и он то ништа не признаваше него ми 1ошт прећаше неким изненађењем од „22" ов. м. — Овакав учестан долазак споменутог чиновника на спомМ. предавања код споменуте учитеЉљице, не само што омета наставу која са губи у времену, него чак крњи и углед школе, излажући је подсмеху грађанства. Стога удаљујући се од сваке одтоворности у овом погледу, учтиво извештавам Тосподина Министра Просвете и Црквеиих послова о горњем наводу ради знања“'25 Министар просвете, по пријему овога писма, учинио је потребан корак код министра упутрашњих дела да се Радовић уклони са територије поменутог среза, због ометања рада у просветној струци, те је исти указом од 1. марта те година премештен за полицијског писара Голубачког среза." Са своје стране, министар просвете писмено је наредио начелнику Космајског среза да лично провери све наводе у Петровићеву писму, па потом да му о томе поднесе исцрпан извештај са потребним предлогом.
Још на почетку примопреда:е дужности утврђено је да је Радовић извршио проневеру веће количине државног новца, о чему је срески мачелник по званичној дужности известио министра унутрашњих дела. Министар је образовао стручну комисију да утврди тачан износ мањка, која је одмах почела са радом. Из дана у дан положај Радовића постајао је све тежи и тежи и зато је указом од 1. априла 1897. тодине отпуштен из државне службе." Комисија за испитивање њетова рада лоднела је 16. августа те године свој извештај министру унутрашњих дела о висини проневерене суме новаца, Због величине ове кривице, министар унутрашњих дела изнео је исту пред министарски савет који је одлучио да се Драгомир Радовић, бивши полицијски писар оптужи суду због злоупотребе у званичној дужности" Министар правде уступио је 20. августа те годане ова! предмет Првостепеном суду за град Београд ради пресуђења. Овај суд, са своје стране, затражио је извесне допуне по Радовићевој кривици, а затим га је 12. октобра ставио и у притвор до доношења правоснажне пресуде. Није се дугочекало на пресуду поменутог суда, који је Радовића, бившег полицијског писара, осудио „на три тодине заточења због утаје државног новца“. На ову пресуду именовани се жалио прво Апелапионом, а потом и Касационом суду, као највишем суду у земљи, који је такође потврдио пресуду Првостепеног сила за грал Београд, о чему
"је овај суд 31. марта 1898. обавестио ми· нистра унутрашњих дела."
Радовићев случај изазвао је премештај целокупног особља Космајског среза. Нови начелник, К. Петковић, позвао је Љубицу Трипковићеву да по Петровићевој пријави да свој исказ. Добивши позив. она одлази из школе, не јављајући се своме управитељу, чиме та доводи у сумњу да је самовласно напустила дужност. Аошавши у Сопот, она 20. марта 1897. пред среским начелником даје слелећу изјаву, пасану руком: „Са г. Гојком Петровићем учитељем сам у завади, па не знајући како ла ми се освети јавио ме је за неуредност. За то што не говорим с њим кињи ме и мучи ме, фамилијазу забрањује да ме слуша не да ми никакве потребе школске товорећи нема. — Нападао ме је више пута поменути Господин у школи, у напитом стању и врло се дрско понашао товорећи јавићу вас Господину ·Министру за најмању кривицу. Јест да је поменути Господин Радовић долазио у школу код мене, али с њим заједно. Али, ,Т. Радовић никад није сам долазио код мене у школу. А и ако је Г. Радовић долазио код мене у стан дола-
сталном,
зио је као чиновник с поштене стране ни с једном рђавом намером. За то све ово што је Г. Гојко писао против мене сматрам 'за клевету док пе докаже. Поменути Г. никад ме није опоменуо, него; пошто сам ја њему рекла да ћу га јавити Г. Министру за његово дрско понашање према'мени он је рекао ја сам вама. министар ја сам вама све. Зато и ја имам жељу да се испита школски одбор за моје понашање, па тек онда да каже Г. Гојко да сам ја неуредна учитељица. — "За сва ова моја нападања ја сам се још раније жалила кмету села Пружатовца али без успеха."
Тога дана, кала је Трипковићева у Сопоту саслушавана био је четвртак, дан када основне школе не раде поподне, те је учитељ Петровић отишао својим приватним послом у варошицу. Младеновац. Ту се, поред осталих, сусрео са полицијским писаром Радовићем који се са њим почео жучно да објашњава, и умало га није физички напао захваљујући томе што није био сам, већ у друштву учитеља из села Ковачевца и села Младеновца: Аксентија Ивановића, Драгољуба ЊБурђеваћа, Владимира Милутиновића и Михаила Симића, Ове су му колеге препоручиле да се призува Радовића, јер је пред њима раније рекао како има намеру да га добро истуче што је Трипковићеву довео у незгодан положај својом пријавом министру просветг, што не искључује могућност да је ту своју претњу и извршио у самој основној школи, !=
Ради · настављања започете истраге, начелник Космајског среза дошао је 4. априла 1897. у село Пружатовац и саслушао председника општине тога села Јанка Илића: Мако неписмен, Илић је умео да да двосмислену изјаву: како лично није видео бившег полицијског писара Радовића да долази у основну школу код поменуте учитељице, нити му је познато
да је он с њом био у недозвољеним односима, али се у селу прича „да је г, Радовић чешће у стан код тђице Љубице долазио“. Што се тиче самих наставника основне школе, Илић је рекао како између њих постоји „лична зађевица“ и да је све због тога и потекло.
Следећег дана начелник је узео изјаву од председника школског одбора, месног кмета Томе Матића, и његових чланова Тимотија Николића и Илије Стојановића. На заједничком записнику сва тројица су потвралли да је бивши писар Радовић много пута долазио у Пружатовац и кадтод је долазио да се увек састајао са Трипковићевом, али им није познато у коме је циљу то чинио. Осим тога, Радовић је једног дана, за време трајања наставе отишао код Трипковићевг у школу, а она је одмах распустила своје, ђаке и са њим дуго остала сама у узионици. На крају своје изјаве сва тројица су рекли како ипак не могу да тврде „да је гбица Љубица неморална женска“.
После саслушања школских одборника, срески начелник позвао је и Трипковићеву да и она по овом питању да своју завршну реч. Она је тада изјавила како у целости остаје при својој првој изјави од 20. марта, али је исту допунила тиме-што је навела како ју је Радовић посетио неколико пута у њеном стану „на учтив и частан начин без задњих намера“. У вези са његовим доласком у школске просторијг рекла је како је једног дана, за време предавања, био у школи, али не сам већ у друштву кмета села Пружатовца и учитеља Гојка, код кога је тога дана и ручао. Што се тиче распуштања ученика тврли да је то учинила по препоруци управитеља, школе учитеља Гојка.
„Начелник Петковић је са Љубичином изјавом завотио ову неуголну истрагу и 7. априла 1897. о њој полнео извештај. У писму упућеном министру просвете, између осталог, рекао је „ла није (ништа) утврђено од свега онога што је г. Гојко противу гђице Љубице поднео, — напротив, по уверењу грађана села Пружатовца, узрок је неоправланом нападању сам г. Гојко, што је лично нерасположен према гђици Љубици." !•
Ово начелниково тврђење најбоље демантују (изјаве чланова школског одбора, лица која су најпозванија да воде бригу 0 основној школи и њеном особљу. Овде треба додати и то да је Трипковићева затражила и добила, 12. марта те године, дводневно _ одсуство од своје редовне дужности, с тим да је у истој заступа Петровић. Да је он био према њој нерасположен могао је, било као управиз тељ школе, било као секретар ттколског одбора, да тај њен захтев одбије, пототову што уз молбу није поднела лекар ско уверење о врсти и тежини своје 6олести. !'
Сви су изгледи.да је срески начелник поднео овакав извештај министру просвете не рали заттите свога бившег колете, који је добио заслужену казну, већ ла једна сиромашна учитељта не остане без службе. За министра просвете овај извештај није био допољан, те је зато он п чекао на мишљење свога надзорника који је требало да све поново на лицу места извиди. Међутим, по сам Ранковић био је наклоњен Љубита предлажући и нистоу само да је премести из Пружатовца.' Наставак па 4. страни >
Милоје Р. Николић
'
1. Министарство просвете, ПБр. 7646/97.
2. Радиша Ј. Радишић, „Истина о Сеоском добротвору из истоимене приповетке Светолика Ранковића". „Књижевност и језик", ХМ/1968, 2, стр. 4.
3. Министарство просвете, ПБр. 11825/95.
4. Исто, ПБр. 13448/96.
5. Исто, ПБр. 3314/97.
6, Министарство унутрашњих дела, ПНе 4238/97.
1: Исто, ПНо 6288/97.
8 Исто, ПНУ 15405/97.
9. Исто, ПН 15448/97.
40. Исто, Пе 7953/98.
11. Министарство просвете, ПБр. 2793/97.
12, Исто, ПБр. 94186/97.
13. Исто, ПБр. 4924/97.
14. Основна школа у Ш 1897.
Пружатовиу, Бр, 17. 12,