Књижевне новине

| лић по имену Франсоа. ИЕ м џ међувремену по

ЛЕТОПИС -

ИЗАОЖБЕ ЂОРЂА ДЕ КИРИКА У ЈАПАНУ

Недавно је у Централном уметни-

чком музеју у Токију била отворена велика ретроспективна изложба Борба де Кирика, једног од највећихи живих“ сликара, који као Дали, представља живу леген-

ду модерног сликарства. На изло-

жби је било изложено сто осам десет уља, акварела, цртежа, литографија 'и скулптура из различитих епоха, од портрета уметникове мајке из 1911. године до „Белог коња“ из 1973. године, Сва. изАожена дела су из личне Кирикове колекције. Изложба је из Токија била пренета у Киото, а затим М Нагоју. ' · « | Борбо де Кирико, Сицилијанац који се случајно родио у Тесалији, имао је врло буран стваралачки живот. Творац „метафизичког“ сликарства, полемичар' који се супротставио својатању његовог дела од стране надреалиста, противник Париске школе и њеног империјализма, апологет Курбеа, чи-

| ју је смрт означио као почетак де-

кадентног сликарства, увек је изазивао живу пажњу, утолико пре што је већ више од шест деценија присутан тако рећи. у жижи модерног сликарског израза.

И данас, у својој 'осамдесет петој години, Кирико не престаје да ствара. Од 1968. године он се, пак, више посвећује скулптури, коју је, додуше, одувек стварао, али раније само спорадично. Његове скулптуре, У позлаћеној или посребреној бронзи, у висини од тридесет до сто седамдесет сантиметара,

представљају митолошке и друге

античке личности: музе, сибиле, Минотаура, Ганимеда, Хектора, Андромаху, Хиполита итд. Међутим, иако не смањује темпо рада, Кирико није више тако полемичан као раније. Штавише, одбија да даје и интервјуе и изазвао је

· велико чуђење кад је недавно дао

интервју новинару књижевног додатка париског листа „Фигаро“ Жаку де Рикомону. п

ХМ том интервјуу Кирико је одбацио мишљење да је било када негирао своје „метафизичко“ сликарство, које он дефинише као „другу страну сликарства или сликарство оностранот“. Што се тиче његовог односа према надреализму, истиче да никад није био надреалиста, већ су га надреалисти присвајали као што су то чинили и с' Пикасом или Леонардом. О свом месту у историји сликарства, међутим, никада није размишљао. Његово схватање сликарства је свакако необично:. битан је занат! Важан је поглед на свет, али је још важнији како га ликовно представити. СИМПОЗИЈУМ 0 ФРАНСОА МОРИЈАКУ

чињенице да се пре

Поводом седамдесет година на Факултет књижевности у Борасу уписао

Мо-

ијак, који је о ки познати писаџ, на универзитету Бордо Ш одржан је тродневни симпозијум о ње говом књижевном делу. Овај први међународни симпозијум 9

: ј енку организовао је ц Моријаку ор истражива-

за оџчавање и 5 а Моријака, док „је подстицај дало Друштво пријатеља Франсоа Моријака,, им поводом Гастон Дитирон, једн Од пишчевих повереника, У „М Ри“ јаковим свескама објавио је је:

дан досад необјављени рад ј ријака о Бордоу, вероватно ш сан 1931. године, а пронађен на крају манускрипта три Послелна поглавља романа „Клупко 37 и; ја", који је госпођа Моријак пр

дала библиотеци Жак-Дусе. 5 овом тексту велики писац, ка што се и могло очекивати, пока-

зује велику љубав за овај град.

На симпозијуму су _учествовали, пре свега критичари 5 МУ торичари књижевности из 5 | : цуске, Белгије и Канаде, У из многих других земаља, ки па и из Совјетског Савеза. МлоЕ много врло занимљивих 4 % чак и тако апартних као ш Њ била. теза тоспође Б Тло Јерусалима, која | је ИЕ ну вереталиу и анималну ст 4 у“ Моријаковом делу, или 55: професора Квакгебера и па верзитета у Лувену, кој у лизирао АУШУ Терезе А 145 да би, преко ње, допоо АЕ 14 душе самог писма, Профе Пе бише са Сорбоне указивао пи чак, на двоструки однос Ји лака према јансенизму и ЈЕ Роајалм, који су та М рима лао ми ољсијали. Мајавиинљивију и најнеочекиванију тезу је,

· која пропада“.

Њутим, заступао професор · Нес из Стразбура, који је рекао да је Моријак лично био искрени хришћанин, али да његово књижевно дело није инспирисано хришћанством. За њега, Моријак је био велики сликар Зла и снажно је приказивао драме чулности, па је стога предложио да се више не сматра хришћанским писцем. Занимљив је, у сваком случају, и податак, који је дао организатор симпозијума, да је овај - састанак само део великог интересовања које се у садашњости показује за Моријака. О томе, између осталог, сведочи и чињеница да се у овом часу пише око педесет универзитетских теза о његовом делу.

ФРАНСОА МОРИЈАК

ПАНАС МИРНН – СТУБ УКРАЈИНСКЕ ПРОЗЕ

Обележавајући 125-тодишњицу роЂења, Атанасија Јаковљевича Рудченка, који је читалачкој публици познат као Панас Мирни, московска „Литературнаја газета“ од 15. маја ове године окаракте-' рисала је епска платна и социјално-психолошке романе овог писца, уз прве пролетерске повести И-

' вана Франка, као стубове читаве

епохе у развоју украјинске уметничке прозе.

Писао је и за одрасле и за деду, писао је и преводио стихове, писао приче, али је највеће признање заслужио својим романима. Прва прича, „Кад се Ђаво умеша“ штампана му је 1872. а 1880, у Женеви, роман „Зар волови ричу.." који је написао у ког уторству са братом. Најпознатије и. најпризнатије његово дело, роман „Проститутка", као и нека ма ње значајна, штампана су тек после Октобарске револуције, када писца више није било међу живима. | А ;

– Васпитан на традицијама Тараса. Шевченка и руских револуционарних демократа, у младости повезан са илегалним кружоком у Полтави, будни посматрач укра"јинског села у коме је, на смену крепосног права, дошла још већа експлоатација сељака од стране спахија, Панас Мирни постаје на. родни писац чија дела достижу врх критичког реализма у укра

јинској прози друге половине

ХЛХ века. 5 Роман „Зар волови ричу... и

"ма још један наслов — „Снага

Тај наслов упућује на ауторову концепцију тлавне Аупчности дате на распону многих противуречности карактера и бурне судбине, личности која се можда родила за нешто више и, зна-

чајније, али која остаје са неот-

кривеним потенцијалним вредно стима. ;

Иста тема продубљена је п у следећем његовом роману „Проститутка“, трагичној причи о де војци са села Христи, о торкој судбини жене у условима буржоаског друштва где нечовечни, ме Буљудски односи достижу најгру · бље облике.

Хуманизам, саосећање са угње тенима, искрено маштање о бољим данима, блискост народу народном мишљењу, богатом емо. ционалном животу малих ЉУДИ, стил, који је у украјинску литературу унео новост — склад ритмике и интонације прозе са садржином и расположењем аутора — учинили су да Панас Мирни буде, и остане, веома омиљен и

цењен писац,

ХУМОР И САТИРА

Миле Станковић

Рехабилитација Из историје хуманизма у свету

Сизифе наш драги јављамо ти обасјана срца правда је стигла

Правда је стигла на белом коњу наших нада

Правда је стигла на. пресавијеном б табаку нашег правосуђа и

И од овог тренутка не мораш. се ; ' више осећати мртав ' ура Из твоје крви никла је трава - · Ћутљивка и чичак страха и пузавица јалове туге али се кроз коров пробила мајска ружа и убола крваве руке и замирисала чистим срцима у тихоме метежу зебње и прижељкивања у густом шареном сплету где и хуље машу зеленим гранчицама перспектива. где и хероји стоје у реду и жмиркају на капи кише што се сливају низ аркаде

Ти си Сизифе био херој им јуришао си на барикаде | и тмине И ударили су те зеленом гранчицом и пустили су белог толуба да ти помилује образе и да ти искљуца очи и срце

Ти си Сизифе био нашван и ниси мислио да и ново доба има своје усуде И кад су ти усне први пут занемеле пред речју амин

ти си издао и себе и земљу

и све људе си издао кад си пожелео да останеш човек

И добио си један убедљив метак у теме и небо је остало плаво и нова деца су учила да ходају и шипарица је рекла длачици испод младићевог носа волим те . Али теби је ипак небо донело ; стручак правде небо у које ниси веровао Административац је ишчачкао предмет твоје смрти и тпролио искрене административне сузе Доста си био мртав издржао си под земљом, стаж а сад извини и заборави

Ђи си уздигнут човек знаш много цитата. и сећаш се да смо у истим пасусима_ налазили и за и против | Зато не употребљавај сувише реч | "невин да не би навукао малотраћанске 3 комплексе

Све што је било све је морало : бити кад се саберу епопеје "и свињарије погоци и. промашаји зреле замисли и недбуздани залети нешто мало твоје иловаче кад се све то замеси премеси у и допече биће сунђерастог хлеба за оне који врве незвани и ништа друго не желе нето да нас истисну са ових јасала

и и

Зато Сизифе

мораш бити филозоф 3

и схватити да је твој случај у превазиђен

и да су поред свих клевета

ово историјски дани'

Уосталом '

толики други нису имали срећу

да као ти

буду

реха= .

билито= та,

вани

“

КАРИКАТУРА_МИЛЕТЕ МИЛОРАДОВИЋА

Косми јанин

ЧИТАМ У НОВИНАМА да су дошљаци из космоса основали колонију у Андима, и да отуд, најчешће као туристи, обилазе Земљу. Ово тврди један Мексиканац који је, како каже, боравио међу њима; штавише, куне се да су га они летећим тањиром одвезли до своје планете и показали му је.

Пошто живим у свету у коме ништа вице није немогућно, поверовао сам овом касном потомку Астека и одлучио да нађем једног од ових космијана, како бих с неким поразговао и о нечем занимљивијем од цена на тржишту, зарада, секса и фудбала.

Али, како, где да. га нађем2

Застао сам насред Теразија и у недоумици посматрао гужву: да ли се међу овим људима налази неко с тајанствене планетег

У истом тренутку неко ме лако додирнуо по рамену:

— Пардон, ви мене тражите2

Окренуо сам се и угледао човека који се ни по чему није разликовао од пролазника.

— Из космоса» — упитао сам га за сваки случај.

— Како кажете2 — осмехнуо се незнанац. _

— Откуд знате да вас тражим2

— Телепатија — одмахну руком космијанин. Него, ја малочас стигох у овај град. Да ли бисте били љубазни да ми га покажете2... Да будем искрен — настави дошљак помно разгледајући око ·себе — ја сам ономад био овде, али тада је, чини ми се, град изгледао нешто друкчије, и није се звао Бео град, већ Сингидунум, ако се добро сећам. .

слања за | КВИЕВНЕНОВИНЕ. 14

— Тачно — климнуо сам главом и повео свог саговорника у „Безистан", посадио га за сто и наручио две вотке.

— Шта раде ови људиг — упитао је космијанин, посматрајући равнодушна лица за околним столовима. — Седе, пију, гледају, пуше и причају.

— Зар их то привлачи 2

— Не, али шта би друго радили2 — Занимљиво, то су чинилиимономад, у Сингидунуму. Има ли шта ново.у овом граду.

— Како да не — рекао сам грозничаво размишљајући и, платившт, повео свог госта на улицу, То вече и неколико наредних дана С » сам с њим, показао му цео Бео град, то јест, све његове кафане, али он се само смешкао.

У недељу“увече, пролазећи поред једног диско-клуба, космијанин застаде, пажљиво ослушну и предложи да свратимо.

Кад смо ушли у салу, дошљак из космоса зину од чуда и, када је мало затим дошао к себи, одушевљено ме загрли:

— Дивно, пријатељу, изванредно!... Због овога је заиста вредело доћи на Земљу. Реците, зашто ме нисте одмах довели овамо2... Па ово је напросто величанствено!... Чујете ли: ве-ли-чан-стве-но! — драо ми се на уво. '

Био сам збуњен, Не због дечака и девојчица који — како сами кажу кад их новинари интервјуишу

- не знају шта ће са собом, већ,

због космијанина. Дођавола, шта је њему величанствено тамо где ми упорно настојимо да не видимо ништа.

— Јединствено! — кликтао је мој пријатељ посматрајући усталасану масу која се уз грмљавину бубњева'и звекет жица, разапетих на „офарбаној дасци, у једноличном ритму трзала, грчила, _вриштала, млатарала рукама и ногама, кркљала, бечила, речју: играла некакву нову игру. — Како вам је успело да сачувате овог

— Шта тог — драо сам се из свег гласа.

— Овај резерват — урлао је ко смијанин лок су му очи блистале необичним сјајем.

— Какав резерватр — цикнуо сам запањено;

— Причао ми прадеда — ври: штао је добричина из космоса да је у времс кад“је он обилазио Земљу, а било је то пре сто хиљада опхода ваше планете око Сунца, видео ове космате сподобе у слично; рупи у неком брду, где се у длаку овако понајпају.

— Није ово никакав резерват — објашњавао сам промуклим, гла-

сом кад смо изишли на улицу — ·

већ су то наша деца џ

— Онда ми није јасно — одго. ворио је космијанин замишљено — како вам успева да крећете у, Свемир, а да се истовремено одр. жавате на астом степену културе...

Федор Шешун' у