Књижевне новине

% поводи

АРАМАТИЗАЦИЈЕ КОД ХРВАТА

Поводом одломка из Маринковићева „Киклопа“ на „Сплитском љету“ ;

И ОВЕ ГОДИНЕ гостовања су заузела лавовски дио двадесетог Сплитског љета. Тако је загребачки Театар ИТД дао највише драмских представа — укупно седам. На својем репертоару имао је и два дјела из сувремене хрватске књижевности. О Виолићевој драматизацији романа Слободана Новака „Мириси, злато и тамјан већ сам писао у „Књижевним ноБинама пригодом загребачке премијере. Миро Међиморец одабрао је из романа Ранка Маринковића „Киклог“ уломак и дао га глумцима да га представе опћинству. Не улазећи у питање да ли је „КикЛоп „прикладан“ за драматизацију (Мећиморец је свој потхват назвао адаптацијом), треба казати да се адаптатор органичио на то да једну епизоду романа пренесе на позорницу и да она не обилује баш дијалозима. Чини се да је ВиоАић имао више смјелости и домишљатости јер се на сваком кораку осјећала рука човјека који познаје казалиште, његове могућности и границе.

Међиморчев потхват даје прилике да се каже која ријеч о адаптацијама и драматизацијама ' у хрватској књижевности. Тим више што се о тој теми мало писало, и ово неколико опажања нека буде падопуна Строцијеву чланку „Обрадбе и драматизације“ у зборнику „Хрватско народно казалиште, зборник о стогодишњици (1860 — 1960), Загреб.

Аугуст Шеноа је онај хрватски писац који је доживио највећи број драматизација и обрадба. На позорници су му се појавили сви романи (,„Златарово злато", „Сељачка „буна“, „дуогенес", и „Клетва") и двије приповијести „Чувај се сењске руке" и „Просјак Лука". У животопису Мате Грковића, истакнутог хрватског тлумца, стоји да је драматизирао и Шенонну „Лијепу Анку". Половица од наведепих дјела драматизирана је и по два пута, а роман „Златарово злато" најма ње пет пута. За разлику од осталих драматизација, двије драматизације „Диогенеса" од Стјепана Милетића настале су у прошлом стољећу. Након праизведбе године 1928. у Загребу „Хрватског Диогтенеса", због алузија на политичке прилике у Хрватској, драматизатор Милан Беговић _ изгубио је мјесто равнатеља драме Хрватског народног казалишта.

Није једноставно објаснити, барем се тако чини на тренутке, зашто су баш Шеномни романи и приповијетке толико пута драматизирани. Нема двојбе. да је његов углед у хрватском народу велик, можда већи него неког другог писца. Уза све недостатке који су књижевни повјеспици и критици већ утврдили и записали, Шеноина дјела редовито имају изврсне дијалоге. А тко може замислити добру драму без дијалогаг А уз то треба одмах додати да сваки разговор није и дијалог, јер је већ казано да добар дијалог није разговорљив, него кондензиран у изразу. кратак, врло избирљив у ријечима, које имају звонак одјек.

Занимљиво је да је један роман с много романтичарских црта, као што је „Златарово злато", доживио до данас толико драматизација као ни један роман “ хрватској, а можда и у југославенској књижевности. Можда није ништа мање занимљиво да је прва драматизација настала на почетку стољећа, дакле у времену кад „млади" желе прекинути, одлучио и неопозиво, с традицијом, с књижевном прошлошћу. Већина драматизација настала је послије овог рата: Грковићева, Бекова (праизведба године 1952. у Мостару), Штимчева, па и Рабаданова. 4

У хрватској књижевности као да се драматизапијама и адаптацијама бавио највише Милан Огризовић. Заправо, и његови потхвати („Смрт Смаил-аге Чентијића", „Хасанагиница" „Бановић Страхиња") не би се могли окрстити драматизапијама, а неки су (као „Хасанагиница") получили знатан успјех. „Прве новине" с“ драматизација романа „Освит" Кс. Шандора Балскот. Од туђих писаца Достојевски је у Хрвата, ваљда као и КОД друтих народа, доживио највише драматизација, прерадба, адаптација, прилатгодба. Вратимо се Међиморчеву ралу који заслужује пажњу већ збот тога што се латио посла око романа који је критика високо оцијенила. Оном који није прочитао роман — а зар драматизатор и адалтатор не морају поћи од претпоставке да дјело које преносе на позорницу није познато опћинствог — тешко да ће му алаптација дати макар и повтину слику. Међимољеп је алаптирао онај одломак У којем Маестро прича о својим ложивљајима са женом уредника спортске, рубрике листа у којем и сам сурађује. | „Киклопу" се та епизода налази негдје на крају.текста. Уза сву духовитост и лакоћу тај одломак, који се у роману радо чита, није „спеничан“, на позопнипи тостаје монолог. Но креација Драте Мештровића учинила је да је опћинство п тај „разговор са самим собом" с пажњом саслалтало. У томе је имала удјела и сцепографија Младена Домаша, а и тон и свјетло С, Солара.

Шимуп Јуришић

КРШИЕВНЕНОВИНЕ 8

:

ФЕСТИВАЛИ

СА КОНЦЕРТА БЕОГРАДСКЕ ФИЛХАРМОНИЈЕ НА ДУБРОВАЧКИМ ДЕТЊИМ ИГРАМА

ТРИЈУМФ ШОСТАКОВИЧЕВЕ ХУМАНИСТИЧКЕ МИСЛИ

Уместо хронике о дубровачком музичком лету 1974. '

ДВА КОНЦЕРТА БЕОГРАДСКЕ филхармоније приређена овог лета у Дубровнику значила су — када се разматра програмска. концепција фестивала у целини — знатно обогаћење и, усто, — несумњиво освежење. Ако је на првом концерту, одржаном 18. МП1 под вођством Живојина Здравковића и уз суделовање Академског хора „Бранко Крсмановић" и сопрана Радмиле Бакочевић, највеће интересовање побудило. извођење кантате „Везиља слободе" Ми: хаила Вукдраговића (што бележимо са посебним задовољством, јер је управо то извођење још један доказ више да музика југословенских с стваралаца треба у још већој мери да буде заступљена у програму Љетних игара!), онда је на другом концерту, који је уследио након два дана, под палицом познатог совјетског диригента Генадија Рождественскогт, извођење Седме симфоније („лењинградске") Дмитри: ја Шостаковича, означило, надајмо се, дефинитивни продор савремене музикеу програм Игара. Јер, већ сама композиција програма овог концерта, на којем је као “солист наступила пијанисткиња“ Вик торија Постникова, одударала је од давно утврђене, класичне схеме при састав. љању програма симфонијских концерата, схеме које је досад углавном подразумевала извођења популарних и већем делу публике познатих дела, што је редовно и доприносило утиску непостојања готово никаквих разлика између дубровачких фестивалских програма и програма редовних концертних сезона у нашим музњ чким центрима. Поједини оркестри су чак (имали смо прилике да се у то уверимо како ранијих, тако и ове године у Дубровни ку) понављали неке од својих сезонских концерата, што, свакако, није доприносило атрактивности фестивалских приредаба у Дубровнику, Али, срећом, овог је лета Београдска филхармонија својим концертима врло радикално допринела измени устаљене праксе, заобишавши дела стандардног репертоара. Наиме, како смо већ истакли, програм другог концерта овог ансамбла, избегао је све стереотипне схеме и дубровачкој фестивалској публици понудио два дела која се и иначе ретко могу чути током наших (и не само наших!) редовних концертних сезона: реч је о Концерту. за клавир и оркестар бр. 4 Сергеја Рахмањинова и Седмој симфонији Дмитрија Шостаковича. „ВРОИКА" ХХ ВЕКА

Већ сама Шостаковичева Седма симфонија довољна је да. испуни програм једне симфонијске вечери: не само због дужине трајања извођења ове композиције, него и због начина како је композитор организовао читаво дело, како је конфронтирао одређене мисли и идеје у четири монументална става, од којих сваки за себе представља целину, која, посматрана изоловано, може деловати веома сугестивно, попут неке, сасвим независне симфонијске

поеме. Па ипак, Шостаковичево дело дале. ко је од илустрације, као што се то при површном слушању може у први мах учинити, Имајући непосредну инспирацију у данима немачке. фашистичке опсаде Лењинграда и његове херојске одбране, Шостакович у свом симфонијском делу музтчки оваплоћује драматику догађаја. И то чини, понекад, рекло би се, крајње једно-

Уставним средствима, у жељи да окаракте-

рише актере драматичних ситуација. У том погледу, као типичан може се узети пример првог става, чија је мелодијска структу ра, заснована на супротстављању два расположења — мирног и готово идиличног живота људи који су нашли себе у стваралачком раду, које прекида хорда нацистичких _ злочиначких освајача. И док први, мирни раздео овог става у себи асимилује и такве теме које асоцирају на народно стваралаштво, дотле је други део става веома карактеристичан за Шостаковичев композиторски поступак: то је марш чија се главна тема перманентно понавља, механички, упорно и дословно. Истини за

"вољу, слично је поступио Равелу “свом чу- -

веном „Болеру", али у посве другом циљу

им; наравно, користећи друкчији тематски.

материјал. Други део маршевске теме у Шостаковича скоро да је идентичан са једном познатом песмом из Лехарове оперете „Весела удовица", својевремено веома популарне у Русији. То дело, међутим, веома је волео и Хитлер, без обзира на неаријевско порекло аутора либрета ове оперете. (Наиме, либрето су написали, према једном комаду А. Мејака, В. Лесн и л. Штајн). И тако, опора „нацистичка тема"

првом ставу Шостаковичеве Седме сим-

оније никако није случајна музичка илустрација, већ својеврсна звучна_ карактеризација, која задире у срж проблема и сукоба и малеровски иронично третира рушилачку хорду. Тај Шостаковичев посту. пак, како наводи Н. Слоњимски, одушевио

' је Белу Бартока, који је, лежећи у једној

њујоршкој болници, слушао преко радија Седму симфонију: зато је ту тему Лехара, одосно Шостаковича и навео у четвртом

"ставу свог чувеног Концерта за оркестар,

дела које је завршио својим _последњим снагама, — И остали ставови Шостаковичеве Седме симфоније управо демонстрирају изванредну оомишљеност и несвакидашњу инвентивност у конфронтацији тема. Ту је, најпре, други став, модерато, у суштини елегични скерцо, који садржи носталгичне реминисценције на дане сре. ћне младости. Потом болни и потресни Адабо, који евоцира успомене на све што је нестало у порушеном граду, који се није предао. И најзад, тематски богат четврти став, Алегро нон тропо, који се завршава победоносним финалом, изграђеним уз максимално коришћење свих лимених ду: вача, који свечано објављују победу.

Дело аутентичне инспирације и грандиозних размера, посвећено лењинградској борби и победи — једној од највећих епопеја другог светског рата, Шостаковичева Седма симфонија у суштини је искрени

+

зе ло а деззувквбби вена 66“ л9 224 сРР2—<

анистички израз вере у снагу човека и АВА. По тој апсолутно хуманистичкој интонацији, по својој ширини и замаху у спровођењу идејеводиље, као и због мај. сторски оствареног јединства садржаја и форме, Седма симфонија Амитрија Шостаковича може се означити — Ерочком на~

шег века.

РОЖДЕСТВЕНСКИ ЧУДЕСНИ МАЈСТОР

Мајстор диригентске палице, један ОА првих диритената данашњице, Генадиј Рождественски настојао је да са Београд ском филхармонијом оживи Шостаковичеву Седму симфонију у овеукупној њеној лепоти и обиљу контраста на којима је изграђена. Различити су узроци што му је то само делимично пошло за руком. Пре свега ту је околност да се сусрео са непознатим ансамблом, навикнутим на сасвим другачији стил рада; затим, концертирање на отвореном, акустички неподесном про. стору изискивало је посебне напоре и кош центрацију. Ипак, Рождественски је, мајсторски обликовао први став: била је то круна читавог концерта. Динамички мину. пиозно сенчен, ритмички прецизан, особито у моторичном понављању маршевске теме, али и у укупној звучној градацији, прозвучао је први став Седме симфоније

свем богатству свога тематског материјала. Штета је што тако није било до краја, али не можемо а да не будемо захвални чудесном мајстору Рождественском: умео је да нагласи, неосетно и не наметљиво, елепичност скерца, да оплемени патос болног адађа и да обликује, уз одтоварајући звуковни интензитет, монументални финале. Такође, не можемо а да не констатујемо како је оркестар Београд. ске филхармоније музицирао ангажовано, остваривили, местимице, максимум концен. трације и сигурности, што је особито до. шло до изражаја приликом извођења пр. вог. става. Извођење Шостаковичеве Седме симфоније, без обзира на делимичну не усавршеност, претворило се у малу светко. вину савремене музике на дубровачким Играма.

Пијанисткиња Викторија Постникова извела је технички веома сигурно сложену солистичку деоницу Концерта за клавир и оркестар бр. 4 Сергеја Рахмањинова и тако дала овој допринос остварива-

само привидној неатрактивности неу. обичајеног програма овог симфонијског концерта на Држићевој пољани.

ПИТАЊЕ СИМФОНИЈСКИХ КОНЦЕРАТА НА ИГРАМА ЈОШ НЕРЕШЕНО '

Оба овогодишња концерта Београдске Филхармоније, нарочито други, под вођством Рождественскога, опет оу акутно поставили питање, старо пп добро познато свим редовним посетиоцима Љетних игара — где у Дубровнику. приређивати симфонијске концерте2 — Раније, када су се симфонијски концерти приређивали на Бошковићевој пољани, најчешће их јеометао ветар; простор испред Кнежева двора, опет неподесан · је 'због своје недовољне“ звучне изолованости од градске вреве: Ме: Њутим, ни Држићева · пољана, без обзира тде сместили оркестар (испред бочног зида Кнежева двора или испред цркве), није се показала најподеснијом: звук се у оба случаја сувишно расипа, тако да је веома тешко и процењивати извођачки резултат. Осим тога, када је оркестар пред црквом, већи део аудиторијума налази се по страни, тако да се заиста добро не чује. И раније смо указивали, а сада понављамо, да је неопходно на Држићевој пољани изградити извесне додатне елементе за оркестар ски подијум у смислу стварања потребне „шкољке", која би ограђивала оркестарски простор и омогућавала амалгамисање звука и његово даље зрачење према аудиторијуму. То би се могло постићи ако је оркестароки простор испред бочног зида Кнежева двора — додавањем монтажних елемената, који, ако би били брижљиво изграђени, не би много нарушавали архитектонску целину. (Ако се ове године Држићева пољана већ „дограђивала" картонским зидовима за потребе представе „Аундо Мардје" — на супротној страни Држићеве пољане — зашто, онда, не бисмо побољшаЛи акустичке услове додавањем монтажних елемената оркестарском простору2).

РЕСИТАЛИ У АТРИЈУМУ КНЕЖЕВА ДВОРА — У ЗНАКУ МЛАДИХ ИЗВОБАЧА

За многе посетиоце Љетних игара соли- · стички концерти истакнутих уметника у атријуму Кнежева двора представљају најзначајније музичке догађаје управо због нерешеног простора за одржавање симфонијоких концерата у Дубровнику, Ове године у заиста лепом и акустичном атриЈуму Кнежева двора могли су се чути концерти многих страних и наших уметника, особито млађе генерације, Ако је отказивање пијанисте Свјатослава Рихтера изазвало извесно разочарање, онда су концерти виолончелисте Пјера Фурнијеа, ан самбла Виртуози ди Рома и, нарочито, реситали двојице младих совјетских виолиниста Гидеона Кремера и Владимира Спивакова, несумњиво допринели да се атрактивност концерата у Кнежеву двору овог лета не умањи. и

Штета је што атријум Кнежева двора није био више искоришћен за концерте наших уметника и ансамбала, а тако и за афирмацију југословенске музике. Мишљења смо да су и ове године наши уметнициизвођачи недовољно били заступљени на концертима у атријуму, који, с обзиром на стадно присутну страну публику у Дубровнику, представљају изванредну шансу. Зато би следећих година требало, систе: матским настојањима, омогућити концертирање музичких уметника из свих наших центара, наравно — строго водећи рачуна о квалитету. Тиме би музички део програма дубровачких Игара само добио у својој разноврсности и атрактивности,

Рашко В. Јовановић