Књижевне новине
|
ХУМОР И САТИРА
Сједи и деверај
Све се мијења па и језик“
', .
ГЛЕДО САМ лијепо својим очима, ко што сад вас гледам: нема јој, да бог каже, више од 13 го дина, а разбашкарила ти се у парку, на једној клупи, и Боса ли ћоса. Ајде да је то ћосање ко 'но у наше вријеме — сједе, пристојно, момак и Бевојка и причају — па ни пола ми јада. Јок, пријатељу Манојло, бога ти твога, боже ми опрости, него прифатио онај дерепан (Излази дијете, пред кућу, што ти мораш сваку да чујеш) оне јој јадне сисице и гњечи, јањца ти бога задајем, таман к'о лимун. Нијесам могао да гледам, па сам од грдил“. окренуо главу на другу страну. Е
Дијете, људи, тех што је про. гледало, а сваки бетер боље зна од мене и од тебе, Салко, к'о да јој је педесет, а не тринаест, Стотину и једном сам од старих људи чуо: покоси жито незрело, пи сламе ни жита — отели се крава дрије факта, ни краве ни телета.
не може, вала, да свети Петар каже, никад ни жене ни Бетета.
Џаба је, слободно, Америханцима техника. Могу се попети и на педесет Мјесеца, могу изумит све што ни у сну не би снио, али, дође ли до рата, изгубиће га, посигурно. Окле онаква Бевица може родити војника да ваља. Нити је јеторна, нити има састава, нити је капавац да подигне напредно дијете. Кад упатно роди упатно, џаба ти га је 'ранити и тичијим млијеком, остаће нагрдно и наказно, мимо остали нормални свијет. Ноћили су код ме не, ономлани, двоје Американаца. Млади су и зелени, да је среће, а казали су се, фалан, к'о чо'јек и жена. Не знам тај црни странски језик, а свашта би' их, само да сам умио, питао. Причао је, бајаги, неког ђавола са њима онај мој мали из Београда, таман је тада био на одмору и он их је, однекле, и довео на конак, ама није причао оно што је мени био ћеф. А знате ли како изгледају а Таман, богами, к'о да никад нијесу јели ви слано ни смочано. Потамњели, к'о црна земља, оне им очи. упале, запустили косурину, а нијесу се, рекао би иксан, поштено опрали од рођења. Права страшила, па то ти је.
Донијела им жена вруће варенике, да сркну неку срдобољу, а они се зафаљују, вибело им се то до онијем јадним очима. Не уми. је жена да оде, но бленула у њих, ко у авијести. Дајем јој ја ишарет очима да се махне — види, вељу, бруке, помислиће да смо ми дивљаци, а не они. Правно сам се к'о да ми изгледају пормално, још сам од оног мушкића, а ни по чему се, ђавооднијо, не разликује од женска, узео цигар, а знате да не пушим. Дошао си ми, мислим, у кућу — не могу те одбити, да нешто ружно не сконаторти и не посумња.
И чујем ти ја како ти они мом малом објашњавају да су хому нисти. 'Ајде, помислим, причини“ ло ми се. Јок, пријатељу Манојло,
онђе бити ни
мали фино преводи да су — кому“ нисти. Насмијем се ја, фалак, би ми било
мило ми је, а драже да ми је тада неко одвалио ша марчину. Ако су онакви сви амо рички комунисти, ђаво им, брате, сву фајду однио. Није кадро ни да тамиже, ни да се охупа и отријеби од уши, а камо ли да покреће револуцију.
Изметнуо се, болан Салко, свиет, па то ти је. Гледам Он ЛЕ Са ову: обојила косу и и ПИ анкија губице, би рекао да. је принцеза. Она Ј0Ј јадна сукњица није већа од обичног рубца боље јој је да и оно акине, кад јој се и онако сва она цркавица види. Па, 'ајде, кад штумакну У Сарајево или у Београд, нек сијевају све гологузи, бар их не видимо и не црвенимо. А сијевају, А ти ни ове наше Ђевице нијесу одвојиле ОА чаршијских. 'Ако нијесу и горе: држано на ланцу, па сад се откинуло и ма нита. Заборавило да говори, стиди се од оца и мајке, све би шћело да сакрије поријекло. Буде Ра мјесеца у Сарајезу и више неће
да каже „кућа" но а из Београда све је „бел , о ође нијесу
по", к'о да никад живјели. 1
Није то, јадан, да не џмију, но неће да причају како па0 Намјерно то, сињи кукавче, раде > — да испану господа, 8 не 4 ци, ко ми. Гледао сам лијепо | ко се натежу кад изговарају Т
ен
» Походити Херцеговину — то значи походити изворишта језика овог народа, Али се п запитати; нијесмо 17, можда, тај говор, пзворан и народни, заборави“ ли2 Обрен Цицвара није знао да та „снимаме“, док је говорио.
КРИЖЕВНЕНОВИН 41
„тосподске" ријечи и испадају смијешни. Погледај, болан Салко, само немој ником, ове наше службенике у општини, – лосебно шкоаце: половину их ја, кад дискутују на неком састанку или кад држе тај јадни товор, ништа не разумијем. Све само саме „тре-
гације"' (интеграције, примедба писца), „детреграције" _ (дезинтеграције), „силимације" (асимила-
ције), „котуисања" (конституисања), „фебилности" (флексидилности)... не умијем ни да изговорим. "Ајде национализација, па, донекле, и конфискација, али шта им значи та Бавоља „наругација" (инаугурација), слатки брате. Давао сам Јолу Дерихожи десет иљада само да изговори ту наругтацију, а овај нови правник је, сваког дана, изговори бар педесет пута. Ками мајци, џаба да сам му и кућу понудио.
Тако ти је и на телевизији, лијепо ми криво што сам тог Бавола и донио међу чељад. Има вечери кад ја свежем и скопчам тек сваку десету. Дође ми да посумњам, међу нама речено, да ни они што тако причају не разумију себе, него причају тек да би нешто рекли и да би оправдали ону прну плату. Баш јуче, наиђе код мене Јован Бурило, поћерао шиљеж на пазар, 'оће, изгледа, да сели у Мостар код зета, сина оног Умљака, што су му преклани вуци нагрдили овце на Зеленгори,
· па ми, онако уз кафу, а знате ви како Јован умије да развезе, каже: „Јадан Обрене, да су партизански комесари четерес и прве агитовали на овом данашњем језику, ништа не би било од По хрета. Бавољи један сељак не би сфатио ни шта 'оће, пи куд нас зову. Сва срећа што најприје побиједисмо, па се тек онда погосподисмо". Осмје'нем се ја, погледам чује ди ко, па му хажем: „Шути, богати, Јоване и запали. Ми смо ти нешколовани људи, можда тако и треба зборити. Све се мијења, па и језик." Јован је помислио да се шалим, а кад озбифно подумате и не шалим се. Ево узмите ципеле или капуг. Сваке пусте године, нова мода. Цркло би данас да не узме „шимике", а за два мјесеца нема те силе хоја би га наћерала да их обује. Изашле из моде. Тако ти је и са капутом, кошуљом, гаћама, свачим. Зашто би, онда, забога, Вук вазда био у моди2! Застарио је, прегазило га вријеме, па то ти је. Он се, сиромах, сем тога, залагао за народни језик, а ко ти данас држи до народне приче. Причају други, шта 'оће и како 'оће, а народ слуша. Так'а му мода дошла.
Не знам, богами, шта да вам кажем, Сједи и деверај, гледај своја посла и прави се да не ви диш што видиш и не чујеш све што чујеш. Паметније је, макар с миром спаваш, Ко сам ја, Обрен Цицвара, да исправљам криву Дрину и учим кад ће се која жена обабити, како ће се ко владати и зборити, О коју ми је то. Само да ме боли глава и данавла чим омразу на се.
Јок, него шта си оно хтијо да кажеш, пријатељу Манојлог
Вук Драшковић
КАРИКАТУРА МИЛЕТА МИАОРАДОВИЋА
Томислав Топић – Одлазак
Вријеме је да кренем, само
не знам Куда
Подстиче ме на то моја памет Луда.
Отиснут се морам, отићи Далеко
Негдје преко мора, као што сам Реко
Отишо би тамо, да се опет Вратим
Отиш!о би тамо да себе Испратим
Моје путовање биће без Свједока
Јер се желим вратит прије давног Рока
Шта ћу тамо радит одлучио Нисам '
Јер са самим собом нисам више Присан
Повео бих многе незнане и Знане
Само не знам с које да им
прићем Стране Да им приђем с оне освјетљене Сјајем Потписаћу себи скори сусрет с Рајем Да им прићем с оне везане с Дебаклом
Визираћу себи скори сусрет с Паклом Без обзира на то и на скори
Пут Одлуку
Пут а Одлазим са сјетом и са бившом
Надом . Вратићу се јучер, са минулим
Радом Чекајте на молу повратак мог
Брода. Или бившу дугу испод златног,
Свода. Нека буде сунца, и понешто
Славља. Успомени мота првога Поглавља.
ПОНОВНИ ОДЛАЗАК
Са повратком мојим и вријеме је
Стало | Сунце на изласку У воду је
Пало . И с мјесецом ко зна како ствар“
ћу донијет већ претпрошли
Стоје б Сеув пробраних звијезда ои Кроје .
Дани су све краћи али јутра
Слуте Ј Да пролази вријеме ноћи
Надахнуте
Да пролази вријеме громова и
Муња.
Ал и нада више да подне
Закуња
Ако подне заспе пробудићу
Зору
Нек освјетли плиму изгубљеном
Мору
И Космос се бори са земљином
Осом
Трећи упоредник умива се
Росом
Једна општа збрка, један луди
Хир
Јужном полутару припрема се
Пир
Не знам гдје би поч'о и одакле
Стао
Ако данас прођем, већ сутра сам
Пао
Испред мојих ногу трње вијенац
Плете
Дани од преклани за сутра се
Свете
Опет морам почет живот
Испочетка
Први партер лијево, драма без
Свршетка
Са прологом лирским, изобиљем
Рола
Пауза нек' буде, на сред оног
Мола.
Са којег сам једном коракнуо
Страсно
С објективним вјагром, смјело
Непристрасно
Пратите ме опет у бескрајном
Ходу
Вријеме је да кренем, брод пропушта
Воду.
СТРИП МИОДРАГА СТОЈАНОВИЋА
Три приче у једној
ЧВОРУГА до чворуте, глава ко мерица, али ја се не предајем. Опет се залетим, па главом у Зид. Глава да пукне — зид ни да чу. је. Досетим се па заштитим главу дебелом шубаром. Лакше глави, лакше и зиду. „Тако га никад нећу срушити", — закључим и бацим шубару у крај. Опет се задетим, па из све снаге у Зид. Глава да пукне — зид ни да чује.
А људи ко људи. Тледају, али не помажу. Неки ме чак и осу. Ђују.
Звизни ту, звизни тамо и, ботами, у зиду се појави пукотина. Мала, али пукотина. Ја да полудим од среће. Залетим — се још неколико пута. Као да ми се снага устостручила — пуца зид на све стране. М том мрак поче да се спушта, па оставим све за сутра.
А људи ко људи. Чим се смрк ло пожурили да ми честитају. и сви се изнапијали,
Сутрадан, пораним да _ завр шим посао пре него сунце гране. Обучем белу кошуљу, вежем нај бољу кравату и упутим се Зиду. А тамо већ пуно људи. Окупили се и нешто шапућу. Осетим да нешто није у реду. Приђем зиду. На њему некаква плоча, а на плочи некаква слова: „Решењем Скупштине Општине број 1234/70 овај се зид ставља ПОД заштиту Државе". Доле — место и датум.
Од туге се пробудим и одмах седнем за машину да људима от куцам свој сан. Ставим наслов „Не може се главом кроз зид, додам адресу и број жиро-рачуна, па све то пошаљем једном угледном листу.
М недељном броју, на ударном месту, угледам крупним словима исписан _ наслов: „Грагедија на зиду“. Остало све исто, са" мо на крају неко дописао нову поенту. Као ја се, разочаран, попео на зид који нисам успео да срушим и са женом и децом ско. чио у амбис.
Сачекам тодину дана, па опет пошаљем свој састав истом листу. У недељном броју, на удар. ном месту, угледам црвеним и крупним словима исписан наслов: „Зид". Остало све исто, само крај друкчији. Као ја дошао да коначно срушим зид, а од њега ни цигле ни трага. Раздрагани радници објасне ми да је зид био потпуно трџо и да су га сру: шили ко од шале.
Сачекам још годину дана, па
·. опет пошаљем свој састав истом
листу. У недељном броју, на удар ном месту, угледам "познати наслов: „Не може се главом кроз зид“. И све остало, од речи до речи, исто. Почнем,. да се раду јем кад на крају угледам масним словима одштампан следећи коментар: „Уредништво се дуго колебало да ли да. објави овај непријатељски текст и најзад је већином гласова одлучило да га штампа. Дискусија коју ће он несумњиво покренути треба да одговори на три питања. Прво докле ће поједини назови-писци злоупотребљавати нашу слободу штампе, друго — може ли се радна, енергија оваквих „зи' дара", који подижу око нас не
зидове, искористити
постојеће Мен је и сврсисходније, трее... Зоран Божовић
Истина
о лажи
ПОСТОЈИ сасвим _ оправдана. сумња да је лаж настала појавом човека. Јер је мајмун сишавши са дрвета слагао другог мајмуна да ће се вратити. Животиње не знају да лажу. Зато ће то увек и остати.
Што се тиче бројчаног односа, лажи су у великој предности. Истина може бити само једна, а лажи безброј. Тако је и у животу, пошто је мала вероватноћа да ће те од једне истине и сто лажи погодити баш истину.
Борећи се против тога, људи су покушали да споје лаж са истином. И знате шта су добили2 Другу лаж, која је била ближа истини.
Затим су хтели лажи да промене име, не би ли је тако, можда, приближили истини, па би се за човека који лаже говорило да. не товори истину. То би можда. и било сасвим у реду да се не може лагати и ћутећи. А ево и примера. Ви хоћете да кренете једним путем, а пошто нисте сигурни да је добар, тражите од једног (одговорног) друга да вам каже да ли сте на правом путу. А он ћути. Ви се држите оне: „Бутање је знак одобравања", па. кренете и тек после установите да вас је слагао. Више се не држите оне изреке, а ни њега не“ мате за шта да ухватите, осим за ћутање. А ни онда му ништа не можете, јер нико не зна шта вам је олћутао.
У свету лажи најтеже је говорити истину, јер вам нико не верује. У свету истине свеједно је шта кажете, пошто он и не постоји. Да би неком веровали да говори истину мора да се закуне. Лаж је, међутим, довољна сама себи.
Ко призна да је слагао пола му се опрашта, што је за њега сасвим довољно. За другу полови ну су криви они који су га открили. Да то нису учинили, нико не би сазнао за лаж.
Не једном, десило се да човек буде опијен истином. Лажови су, међутим, увек трезвени.
Најопаснији су они који говоре истину. Никад не знаш када ће те слагати.
Лажови су веома успешно решили проблем незапослености пошто је одавно познато да ко лаже тај и краде.
У лажи су кратке ноге, али није јасно како до уха стигне увек пре истине.
Ако је некад неко и побегао од истине, успео је то само захваљујући лажи.
Можда је лаж понекад и прљава, али су зато лажови имали увек чисте рачуне,
Све те лажи ја још моту и да поднесем. Подносе људи свашта, па и ја могу да поднесем обичне лажи. Чак се и не узбуђујем. МеБутим, ипак постоји нешто што може веома да ме узбуди. А то је гола истина. Шта могу кад сам настран!
Никола Грујић
“= Ур 2
Ху 2 „У АЈ] Ј
2 У4аЈ а
ди
=> |“ Ре = 222