Књижевне новине

НА ХОРИЗОНТУ (СНА

Слободан Павићевић: „СИЛИКАТИ

ПВЕТА"; „Сингидунум", Београд, 1973.

ТРЕБА књига Слободана Павићевића наилази пред читаоца као ужурбани лирски дневник магичних, заслепљујућих сусрета и судара у васиони. Њена основна инспирација, како ја видим, протиче у знаку опсесије безмерним галаксијама звезданог неба, без престанка. И као у давној Крлежинај опсервацији, када је „звјездано небо над нама, а дилувијални инстинкти у нама“, тако и у овим песмама и исповестима одзвања контрапункт интимних, топлих, еротских додира, под звезданим пу тањама којима се плови и броди у недоглед. Има чисте, инспирисане патетике у овим записима посвећеним још у највећој мери сунцу и његовом свечаном зениту: „Сунце има свој ступ на коме се одмара у подне". Али има и непосредних напора да се наново афирмише тренутак подневни, када „подне је мој врх и када „на пешчаном челу мапа света“ казује нешто немушто, али утицајно и немирно.

Нешто од симболике наше међуратне поезије наишло је у ову свеску Слободана Павићевића да би потврдило песничке резултате Растка Петровића и Тодора Манојловића, на изглед аутора тако различитих тако на даљини постављених, али у бити опседнутих тим врелим тренуцима сунца у зениту, када је све без сенке, и када тело дише у нагости медитеранских плажа. Међутим, основна инспирација Павићевићева у свим трагањима по звезданим морима и океанима иде у правцу који су, тако давно, али и тако утицајно назначили још Лаза Костић и Вељко Петровић, варирајући судбине и просторе звезданог неба и васељенских релација у живој напрегнутости човекове судбине.

Овај песник уме да сугерише атмосферу саутњи „великих народа на хоризонту сна", али и предела пустиње Гоби у рано јутро. Мосталом, Нил, Африка, Сахара и Гоби симболи су његове лирике пре свега у настојању да се долазнику, том далеком посетиоцу Земље, који Као да је наишао из књиге Сент Егзиперија, али већ друкчији, страснији, еротоман, који оплоВава оплођавајући се и сам, — дакле, да том путнику понуди најсвечанији пејзаж: пустињу без гласа и сенке. „У исто време да живим и будем мртав ван смрти", то је жесток захтев ове лирике која није умиљага и која и не рачуна са одморишним тренуцима доколице. У њој, одиста, откуцава „време безвременско“, у наш свет стално наилазе непознати, са других и друкчијих планета, не зна се само да ди као врели дах ватре која нас прождире, да ли као радозналост којој нема краја. У њој се буде гласови, и то буђење је изразито и инспирисано телесно, у знаку претраге узрока плодности, узаврелог људског меса, грча и урлика. „Мрак у свој СБојој светлини" и „светлост у свој својој мрклини", то нису само духовите лирске опаске овог хроничара једног стања, већ инверзије свакодневног хода сунца.

У модерном рукопису Слободана Павићевића, визија друма, пута, пловидбе има изузетну пажњу. „Све стоји сем друма", пише у овој књизи која се и иначе опире статици речи и предела. Све се ту гиба и угиба пред свечаностима сунца у зениту, пред налетом непознатих путника, у изненађењу које сугерише уљез, не у прашину, него у то топло и гладно људско месо. „Јер — вели Павићевић — путницима је место у властитој судбини". И још: „Смисао доласка није ништа друго но смисао одласка". Описујући и дописујући пределе нове, и све новије, како иду странице ове књиге, Павићевић је вештим потезима издвојио ту основну, подстицајну еротику до дира, смисао путовања, немир пловидбе која не престаје. Телесност није декоративна одредница ове књиге. Она је, тако често, њен озареви смисао, њен тако растковски штимунг, њена пространа визија

КЊИЖЕВНЕНОВИН | 4

КРИТИКА

ОСКАР ДАВИЧО

СЛОБОДАН ПАВИЋЕВИЋ

изгарања и нестајања, али и издвајања и настајања. Овде се погледи претварају у материјално, а сан ствара и растаче све чега се дотакне, без реда вожње, али са нередом стварања. „Ево нових предела: наше сумње у пучине", бележи се овде такође на маргини једног стања, изазовно, готово бих рекао љутито.

У исти мах, међутим, основни, велики предео ове књиге је и бесконачност галаксија над нама, и узнемирена, силно узгибана пучина властитог меса. И тако, крстарећи по себи и по океану над собом, ослушкујући стално „велику љубав животиња"“ у свету земаљском и васељенском, песник је заправо, са дрскошћу оних који немају предрасуда, саопштио чисту али

поруку како границе нису важеће, како је све безмерно и малено у исти мах, како умиремо живећи и како живимо у усковитланом умирању сопствене крви, грчевито, болно, непрерушено. Ја сам заувек упамтио високу ватру ове Павићевићеве књиге, њен напор да изгори на свечаности у часу саопштавања, у часу спајања са тим великим симболима својим: са ватром безмерног неба, али и са инстинктом живе плазме у људском бићу.

Драшко Ређеп

ПЕСНИК ОДТОНЕТА ЈЕЗИК

Оскар Давичо: „РИТУАЛИ УМИРАЊА ЈЕЗИКА", „Нолит“, Београд, 1974.

ОД ВРЕМЕНА Платона до Мерло-Понтија и структуралиста језик је био специфично подручје интересовања филозофа, психолога, социолога, критичара и других научника. Проблем форме, структуре, функције језика, а поготову сама реч, налазили су се под сечивом многих унакрсних пита. ња. Но, ако су своја „сечива“ исукали на» учници и филозофи, зашто то не би учинили и песници, којима је реч „хлеб насушни" и за које језик у највећој мери пред: ставља „граничну ситуацију“, бедем, са ко: јим се они, хтели или не, морају сударити2 Песник је самом природом свога посла у пућен да испитује језик и одгонета његове структуре, јер у томе почива могућност ње. говог деловања и његове слободе.

Тој снази ности и чуђења садржаној у речи и језику није могао одолети ни Оскар Давичо. Поучен властитим искуством, увидео је, како каже, да између онога што се хоће саопштити и изговореног увек постоји простор довољан да се измеБу тих полова удене „нови лист беле хартије". Је ли то довољно да се посумња у вредност језика као оруђа израза2 Да ли је тај размак Порта на који пада семе неверице у говор: Шта подстиче његово бујање2

Већ на почетку своје књиге „Ритуали умирања језика" Давичо упознаје читаоца са Фелером, самозваним Дон Кихотом, са Мљета, који је у „самотињи тог некад пустог острва, тамо негде тридесетих година, био започео неке надасве значајне експе рименте". Он има једну љубав коју доводи скоро до краја љубави. Реч је о једној „урођелици" са Мљета, коју је, ваљда из милоште, звао Амеба. Амеба је глувонема, а он, Фелер, надасве разговорљив. Учи. нивши му се интересантном, одлучује се да на њој испита врсту независности емоција и, уопште, откуд њима моћ или претензија да овладају човеком и његовим понашањем. Експеримент је џочео запушених ушију и анестезијом осталих чула, сем вида. Шта се догодило Деветог дана Фелер је ослепео. Који је смисао ове причег Укратко, тај, да се у животу све више одржавамо и све више уживамо уз помоћ очију. Чула постају усамљена, самоћа се око њих све више шири. Међутим, свака од димен. зија сазнатљива је тек уз садејство још једног чула.

Многи подстреци за оно што је до-

живљено и недоживљено, по Давичу, налазе се ван језика, а не у њему, па речи обављају У суштини један

преводилачки посао, на који је сурово свести све прегензије човекове поезије. МеБутим, поезија је ипак осуђена да се засад

једино њиме служи. Све што може, то је да, нападајући му „нормирајући живац и вијугу правила“, у име слободе и истине, помера границе, а тиме повећа и број и тананост све суптилнијих могућности до. живљаја и израза. Међутим, песник је при нуђен и да буде његов „граничар", да је зик чува и када је њим незадовољан. У то: ме се огледа двострука улога песника, чија је шанса да излаз тражи у оним речима са чије „шљиве воћности" употреба није скинула машину, у звуцима и симболима које саобраћај није лишио вишезначности, песми нужније од хлеба. -

Свест да снажна осећања траже нова изражајна средства све више изван дискурзивности људског говора, уноси немир у песникову језичку савест. Давичо се пита: „Да ли та нова средства представљају пуке ритуале смрти језика, норме закона ентропије проширених на говор, на осећање, на мисли"2 Да ли језик као најчовечније оруђе, којем толико дугујемо за све што смо еволуирали од објекта до субјекта, губећи своју адекватност, удаљујући се од своје суштине, може да човечанство доведе до једног новог вавилонског „пометенија"2 Да ли би све могуће комбинације речи што би сваку систематски спаривали са сваком која се налази у реченицама од пре пет стотина, шест стотина или хиљаду година, да ли би ти „бракови“ речи били у стању да изговоре истинит правац човековог кретања кроз постојање2 Да ли вредно. сна константа уметнине у човековом напору да свет унет у себе преобрази и претво» ри у оно што свет није2 Одакле речг

обројали смо само нека од многих питања садржаних у овој изванредној књизи, у којој писац преко језика задире не само у песничке тајне, већ и у тајне човека, његових мисли, чула, осећања, снова и историје. То нису само „Ритуали умирања језика“ већ ритуали многих смрти оних које су се догодиле у прошлости и које се догађају у садашњости и антиципација оних што ће се десити у будућности.

Ако прихватимо Марксову оцену, да је досадашња историја била под огромним теретом мртвих, онда нам Давичова најновија књига може послужити као изванред на констатација и путоказ за сагледавање тога већ мртвог, како би се збацило и омогућило да историјски ход поставе бржи и слободнији.

Рајко Бурић

ПОВЕС] 0 путовању

Твртко Куленовић: „ПУТОВАЊЕ", Свјетлост", Сарајево, 1974.

О СВОМЕ искуству са Индијом и о свом искуству Индије Твртко Куленовић говори на неколико начина. Некада пише есеје који се приближавају ученој студији, неки пут се ограничава на есејистичке записе који у себи носе елементе путописа, као и на путописна казивања пуна есејистичких елемената. Његова нова књига „Путовање" везана је за Индију, али ту путопис не прати један есејистички елеменат, него један изразито приповедачки, рекли бисмо чак, романсијерски. Куленовић је створио један троугао, он има једвог пријатеља Енглеза иједног пријатеља Индијца, они расправљају о својим доживљајима, упоређују различита искуства и свако од њих, има једну своју Индију која оној другој двојици може да објасни много штошта, али увек тако да им понешто од тога остане помало нејассним и недокучивим. Поред тог непосредног доживљаја Индије у Куленовићевој књизи срећемо се и са једним митом о Индији, митом који је настао у данима касног детињства и ране младости, када је читање било једини прозор у свет и када је преко књига могао да се гради свет по нашој мери и укусу. Те странице аџтобиографског карактера носе у себи извесну носталгију за једним временом невиности и неискуства, кала је драж првога открића могла битно да утиче на представе и да мења нашу слику света. Као што делује једно непосредно искуство, у шта нико не може да посумња, тако Кулено-

|-

вић као да хоће да нас увери да делује и једно искуство из једног непостојећег, невиног, света У којем су слике и књиге о

Индији не само ном свет, него нас на посредан начин

и штитиле од тегоба којим нас је свет % којем смо живели не тако ретко оптер ћивао. То су сећања на време окупације и рата, када је књига могла да понуди све оно што је живот на један СП и с реп начин свакоме од нас ускраћивао. ГА носталгија није, разуме се, за тим врем ном, Од којег смо хтели да се уклонимо, него за дражима открића до којих смо стицајем околности могли да СР

Приповедачки елеменат У новој Кулено вићевој књизи путописа „Путовање иде паралелно са путописним, али, врло често над овим однесе пуну превагу.. Понеква нам се учини да је Индија само Један САучајно одабрани елемент у којем ће се неке наше идеје, мишљења, ставови и веровања лакше и једноставније проверити, а не и један свет неопходан да би се та провера извела. Али, то је једна од а коју добар приповедач, поставља своме читаоцу. Уверен у своју способност да гради један свет, он том свету „може да даје какво му драго име и тај ће свет имати уверљивост коју нам пружа добра литература. Али се при том, када тако размишљамо, превиђа једна друга окол. ност да је непосредна индијска стварност, у најширем смислу те речи, од индијског предела па до индијске философије, од догађаја на улицама великих и малих градова, до сећања на прошлост, која на различите начине живи у овој великој земљи, управо оно што је битно. Она је тај покретач који нас- доводи У прустовска расположења и мами нас на потраге по времену детињства, присиљава нас да листамо давно заборављене књите које често памтимо више по утиску ко ји су оставиле на нас, него по њиховој садржини и најмање по њиховој вредности. Оно што Куленовића и као писца и као човека који мисли, највише интересује, јесте нешто са чиме се суочавају мање-више сви који размишљају о Индији и о азијским земљама које у нама буде радозналост и истовремено нас присиљавају да се одрекнемо амбиције да било шта'у томе свету до краја схватимо и разумемо. То питање је просто. Да ли су те разлике толике да се не могу превазићи и који је степен разумевања могућно постићи из. међу тих двају, толико различитих, светова. И управо зато Куленовић и узима у овој књизи један облик који се приближава приповедачкој форми да би могао да нас увери у то да се те разлике не могу превазићи, али да те разлике нису никакав разлог да се ти светови не приближе. Споразумни у томе да се у много чему не разумеју ти светови инспиришу један другог и стварају жељу да се један друтом приближе. Дучић је једном рекао, У једној од својих најлепших песама у прози да „ствари имају онакав облик какав им даје наша душа". У овом случају светови о којима је реч значе оно што значе њиховом посматрачу, који спреман да их посматра као различите по врсти, лишен жеље да их упоређује у вредносном смислу, може много у њима да види и много из тих разлика да научи. И о све ту који посматра као и о свету из којег посматра оно што гледа. Оно што се чегто догоди јесте не да се разуме онај свет који се посматра, већ да се стекну нека нова искуства и измене представе о свету из којег посматрамо онај други. Куленовићев Индијац који посматра Европу види Индију нешто друкчијом, као што Куленовићев Енглез који посматра Азију види своју домовину различитом но што је видео пре. Та промена оптике никада не може да буде парцијална, она се увек јави значајнијом, него што нам некад то може да изгледа.

У прози Твртка Куленовића има и је дан јасно наглашен лирски елеменат. Кад ово кажем, мислим У првом реду, на оне делове који говоре о сећањима на детињство, на она места у Куленовићевој књизи у којима преовлађује аутобиографски елемент. Али то лирско не налази се само у томе, оно се налази и у описима индијског предела и у откривању ложивљаја једне нове средине. То је некад тиха, блага, нежна, сетна лирика, понекад је то поезија опоре суровости и сурове опођости, али је поетски елеменат, у прози Твртка Куленовића из књите „Путовање“, и када не нарочито наглашен, трајно присутан. Куленовићева књига може се читати на неколико начина, и резултат ће увек бити исти. МИ ако се чита као путопис са приповедачким елементима, и ако се посматра као роман са елементима путописа 5 са или као а са елементима

а идеја, она ће увек есионирати читаоца, начином на жбји је ОВЕ У оним што нам говори.

Предраг Протић

градиле представе о јед