Књижевне новине

из НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА

Па дибљем

плаче да Слободан Марковић

"Ћ + “=

Учиниш ли да овај дан безгрешно оде, уми ме светлом које с чела жлизи,

“ онда ме пусти низ очајне воде

у белој, изношеној паћеничкој ризи.

Удовице нек сађу до моје тамнице. Ту их мраком плакања угости.

Ако сам понео душе чисто лице. веруј бол прожима ојађене кости.

Ако паднем, немој да ме шкропиш вином које није вино. Мир мог лица схвати.

И једном кад прођеш поноћном долином погледај за небом куд ћу одјахати.

Уранополис, априла, 1966, жожож

Пред ким смо пали јутрос у соби која ствари нема, и помиловали призор неба у мутном · стаклу. Јесмо ли се сетили сестара у невољи, браће која не могу од бола маћи. Да нисмо ангела видели, прекопута, на аи туђем крову. Да није он погрешно слетео овог часа кад смо пали у соби жоја ствари нема.

Милости смо пуни, а сјај неказани у башти тетура и весеље нам на домаку зла цвета, и нечиста уста хвалу у дим живота тоне нечујно и без боје на коју је навикло око. О, па где би сад починули у соби која ствари нема.

Дафни, јуна 1974. кожо«

Опет, значи, приносим ти поноћну песму као ћук коме нема живота, јер, како ћу 6 заспати у грешној смрти, кад је, ено, колибара, коме се сан вечни спрема, на тугу од опоменуо. А ја који у лењости лежим после ноћног, сна, и не видим да се измећу два удаљена сунца видиш час жао сјај, а час као голуб. Јер, ено, негде, умивајући се на извору. Макарије Велики приноси поноћну песму.

Хиландар, април, 1966. пат» ј

жож «

Овог дана безгрешна предиља

на коју не мисли цивилизација

гласно са собом разговара.

О, срећне ли жене. 9. срећног ли бића.

Она себе на одру види.

Она себе замишља у општем устајању мртвих.

И тако утешена будућим вековима

и не осећа зуј вретена У горкој забити.

Александрополис, априла, 1966. ко" %

Спасила си ме док лежах у безумљу.

И сада устајем рано, питом као звери, у које иду на реку.

Моју срдачну исповест позлати устима 5 својим, па и кад ме'дух напусти, и суседи смртви забораве, јер избегао сам казну безакоња која сам ; подожавао.

И тек сада схватам да сам био лењ_ ' и грешан.

Али, учини да то никада не забопавим.

Па, и кад ме дух напусти, и суседи

смртни забораве.

Уранополис, априла, 1966. "ож

Тамничару,

одузми сан убици.

Не дај му да заспи крвавих руку. Нека још горе полуди

„међу зидовима првога гроба. Тамничару, не пуштај убицу брата свог у безгрешни дан.

Не дај му тамничару да усни!

Мраморно море, априла, 1966. ок %

Рањав и полумртав на путу за Јерихон,

лежи Он, човек

кога су разботици били.

Милошћу непознатом, обрадуј ме ти.

О, Самарићанине што лагано на магарцу путујеш

нигде

уде си сигурно стадо на падини некој.

Укажи ми на њега.

Врати ме стаду мом.

Ноћ дуга. С неба капљу очајне звезде.

У непознатом крају киши.

Кажу да неки старац умире на тврдом лежају, без речи.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1

пбећу .

У колиби некој, у савани,

окружена сувом травом која звони.

нека млада жена рађа девојчицу, слушкињу рода.

Само св. Јероним

плаче на свом дугом путу бос и сам.

Турска Јерменија, лето, 1966. кож о ж

Путујем бос, не знам да лук с Марса запиње Гамен. Залудео ме громова мук. Из језера устаје пламен. Све сам бацио лакомом псу који банчи уз мене.

Тугу сам предао сну. Спалио успомене.

С рамена ми узлеће вран. Напуштам тешке ноћи грм, свој двор, свој дрски стан.

И обарам се на пут стрм. Свитање туши облак црн: · На дивљем ивећу плаче дап.

Карс, лето '1966.

ж х«

Ја у Хрватску гледам

и моје биће слави

пролеће на Купи, Уни, Коки, Сави, и, Вараждина звон медан.

Весело се увек браћи хрватској спремам. Чека ме Зрињевац птица пун. Ттг Марка. И мој је предак Губец. Из парка Горњег, невреме прети ко неман.

И кад киши туробно, и кад пљешевичко + искри,

у срцу се рађа сунце ко у Истри,

И рука благе сестре, виле наше,

ко да неком старом заставом маше.

Да л' родољуб сам, ил песник која види зелену звезду на хриди,

лађу у даљини, месец у висини,

мени се тема драгој Домовини.

И никад ме неће ко жути лист с гране отргнути олуја, нити сила било која, Јер, потледам ли ма са које стране,

и Хрватска је домовина моја.

Мој српски товор не смета никоме ко и а – пати.

И увек кад се деси да дођем на изворе |

ч ПН бе старе,

Дочекају ме дивни Хрвати, У

они који љубе српске неимаре.

Ја у Хрватску гледам

и моје биће слави

пролеће на Купи, Уни, Крки, Сави, и, Вараждина звон медан,

Београд, 17. мај 1969.

кож Сабини, кад је једном отишла на Неву

Не мора да се деси ни смрт, ни киша, ни туга. Увек се враћаш тамо где си са њом - седео. Збогом! Јавља ти брод у магли. | Збогом! Звони пруга одлазећи у ноћни предео.

Самоћа у којој свене све топло и мило

проноси касне мелодије, не жсари ...,

Као да је још ту ·-• Као да је и није било ...

Ко да још за мене мари..

Отишла је на Неву са њим, далеко, моћна. Сад је северна лепотица, Снетуљица.

На трепавици уснула јој пахуљица

а тасне светиљка ноћна...

Не мора да се деси ни смрт, ни киша, ни туга. Увек се враћаш тамо где си са њом : седео.

Збогом! Јавља ти брод у магли. Збогом! Звони пруга

одлазећи у ноћни предео.

Чубура, зими, 1969. «ок о“

За јадикдовку Јова баци прегршт утехе и не занемари порекло добра, цвећа, предела, ствари, бресквиних олтара, хлебове огромне у пољу, и тугу, кад кисну У делти лаћђари, јер, тешко осећам живот кратки, а на небесима галија руши и последње светло у души, па мислим да л' да гласно рикнем о беди и о своме јаду,

ту, у божјем винограду, | јер и с њим силним не могу више да се борим бестелесно. а безбожнички свет се ори од светла које гори вечно, па ипак, боже, ти си чудан, поступаш каткад нечовечно.

Јесу ли твоји дани дани и твој век измепен људски,

Што истражујеш грехе моје ко да сам убица друмски.

СА ИЗЛОЖБЕ „ВЛАДИМИР БЕЦИЋ — ПЕРИОД

1914 — 1918" У ВОЈНОМ МУЗЕЈУ У БЕОГРАДУ; НА слици — В. БЕЦИЋ: „ВОЈНИЦИ У БОРБИ" (1919)

Од блата си ме направио да се под сунцем трозним сушим. И у прах ћу отићи врло са тугом у црној души у Живот ко у качицу сира налио си ме да се сирим. После ми жиле сплео. Кожу дао. У којој не могу да се смирим.

Мислећи да си ми дух дао живим већ дуго изван себе, ал ти си то само реко и сакрио га. У тебе је. Безакоњу што сам склон, замерао си. Без опроштаја. Па, и кад сам прав, ја погнут морам да прођем поред твога сјаја.

Ти ниси бог, ти с лав који ме прогони, | кажњава, мучи.

Војске нагониш на ме, тако, да трајем сам у тучи.

Боље да ме је мајка слатка из утробе У « троб дала,

него што трпим терет тучни од снова и од

идеала.

„Био бих ко да нисам био. Пусти ме да се

о опоравим. Изљубим с видиком плавим,

и одем тамо без повратка где је видело

вечна тама

у земљу под растињем тешким, далеко

негде под горама.

Метохија, лето, 1964.

Василију са Црвене Стијене

Маска од картона свилом пресвучена тама је нова на њеном лицу, мада хтети је, не значи да се пије, пада. Зар ниси дотако лед њеног рамена2 Над главама. страсни полијелеј страда. Читава улица осветлити би се дала. Ухвати је за руку и изведи с бала, касно, на међу града. ;

И видећеш да лутка лудо обучена мало плаче да би била жена!

жкохж«к

Не може дан боје јода | несаницу њену да процвета. Бледа, чека те, одавде, на дан хода. Удеси здезде по ивици еполета.

Оснажен коначним одласком

повратак немогући цвета, да полудиш. Хтео би у постељу, и да се не пробудиш, или да живиш негде друго, под маском.

ко жох

Нити што је вежу за предео врани нису такле ми пегу душе.

О како се са неба птице руше

на. сунце, са сунца, и, свуд по страни.

"И ја бих са птицама на сунце пао.

Прошао бих капије немогућег. леда. Прокажи ми тајну њеног меда , . и бол који јој у болне очи стао.

ок

Опет ћу пожалити за труњем убогог злата. Губећ се у пијанству за себе нећу знати. Над њеном главом само нек се и даље јати занетих голубица јато мога јата.

Честице мраза нису осмелиле рогове спрата. Ко да је с балкона прхнула туга. Носим јој понуде; тешке баште, мора, небо Југа... А себични око мене умиру. Иње се хвата.

Нити што је вежу за предео врани пегу моје душе такле нису. Монахиње су отишле на мису. Затворени су ресторани.

жож

Застани пред каменом без слова ако си камен чуо.

Кад будеш потонуо,

помисли на симболе крова.

Однекуд смешак полако се сведе. Прими га у недра пи собом понеси. Затим је поведи за руку, " обеси асутим конопом о врат црне греде.

Кумодрашки пут, јесен, 1973.

» | х х

Лепи се за лице ваздух пун смога.

Узалуд са стране улице шумарак плива.

На предњој платформи ЛЕЈЛАНДА убили бота

искрених жбунова, цветних фрива.

У таквој беди, нека жена у %рао рађа љубав нему очима сетним,

али код КОНЗУМА ЛЕЈЛАНД није стао и не могу више ничег да се сетим,

То се понавља да сине она

кад се пред подне градско празан вози. Али тада, нимало треху склона поправља немарно кончиће на нози,

Видео сам је с мужем Орлом. Секли се у препирци до ГАЗЕЛЕ. Носила је кончану блузу бордо и панталоне сасвим беле.

У поноћ кад се враћају кући

пијани младићи срећни од дце мама, видео сам је опет, а Орао немог

бдео је над њом као са неба храма.

Не знам ја ту жену, нити желим да она шсада сазна шта би доживела кад би после вечере, на периферији, испод лампиона заитрала са мном на мангупској свадби. |

Јер тамо су и приказе које службено тоне. Томе сам свету склон, шта: могу. | И кад полицајци потасе лампионе пе смеје се двојник мој на месечевом рогу.

Уживања пуста и руски хармоника цакли! Лепота живота нашег непадокнадива те.

Пајлуђа! Јужнија девојка и од мене, ту је! Ноћи, ипак сакри сав тај шећер за времена тужнија.

ко» х%

Стара лепа реч етатер указује ми на луди смер.

Са њега прхне космички прах у окриље црног зла.

И баш сад кад ловим гром муња јауче пределом.

Хтео, не хтео, мораћу, знам усне да спустим на њен прам.

Зато. фотографија свих осмехе с стажера скри.

Бгд. 16. 5. 1970. жож о»

Безимених сестара црн шушањ тешко се

вере

уз планину ојаћене зиме. Оставиле су | решетке и тврд лежај ћелија. Кренуле су пут неке капеле

којој се само једном У свитање долази. То нису удовице које би пошле на Север, то су девојке, птице, које не лете и коте

· гласа немају. То су кћери подмуклот мтака

џи за њих ништа не значи брижно срце моје.

У замрзнутом пољу, где травке ко од стакла звоне

газе оне у обући јелењих опута. Гавран самотан поздравља их над тополама, горког улаза у вртове који не диме и који не иветају. Оне се таврана не боје, оне му У себи шапућу све оне мисли које не казују свенима. Тад им главе потамне. а очи се подаве и никога на свету нема да им руку птужи, јер, ништа за њих не значи брижно стне моје.

Идем за њима на ноћ хода. Гони ме чежња

да наћем остатак једног дана

који се не може наћи ни на љуљашии

неба.

који је с рибама утеко, у делту и тамо се скрио.

Вписнула је она, једина међу њима.

И некакво свитање стаде да се помаља,

а затим опет мрак баснослован п омектшао,

мада ништа не значи за њих срце моје.

Безимених сестара црн шушањ тешко се вере уз планину ојаћгне зиме. А мене куртаци гоне. Манастир Св. Тројице, Шара, 1972.