Књижевне новине
ЈЕ.
|_- НОВЕ
ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ
НА ТЕМУ: НИКАД ВИШЕ ·
Сећања на Симу Пандуро нојловића и Бранка Лазаревића
Евоцирамо неколико тренутака проведених с писцима већ несталим, и то тренутке у часу растанка, а пре тога смо с шима дуго живели, дружили се и заједно сањали. Били су то људи који су иза себе оставили мање или више значајна дела п чија ће се имена још дуго помињати, а несумњиво остати и. у историји наше књижевности. ј Ј
· ЈЕДНОГА ДАНА пре једно петнаестак година, био сам на Железничкој станици у Београду. Тамо, на перону, у гужви, у облацима дима и писци. локомотива, опазих два стара београдска књижевника — пес-
нике Симу Пандуровића и Владу. Стани
мировића. с" како журно грабе ка једној композицији, која тек што, није. кренуда. Између гомиле путника, они се прогураше ка једном вагону, из кога изађе Милан Вукасовић, познати писац басни, у нас једини који се после Доситеја Обрадовића тим занимљивим родом прозе бавио.
Познавајући добро сву тројицу, . при шао сам им. И тада дознадох за једну мало дирљиву епизоду. Пандуровић и Станимировић дошли су на железничку: станицу да се опросте са својим пет деценија другом у животу и књижевности: Вужасовић је одлазио за Француску, где су му већ одраније супруга Франпускиња и синови живели.
"Сва тројица добро су знали да се више микад неће видети. Ја сам стајао иза њих и посматрао их. Било је заиста потресно док су се та три стара друта:из младих студентских и боемских дана растајали. Подсећали су се на много штошта, па и на. оне безбројне ноћи у Скадарлији проведене у разговору о књижевном стварању, надама и амбицијама. Од ране младости били су нераздвојни другови и сада је, ето, дошао тренутак да се за свагда растану.
Последњих тренутака пред полазак воза Милан Вукасовић је био на прозору вагона. Сећам се добро његовог погледа. Био је то поглед који обухвата све и то вори много. И тада се сетих, не знам ни сам зашто, неког већ давно заборављеног тренутка када је негде у Албанији, на реци Мјећи, у кркљанцу Од војске, сточне запреге, заосталих топовских кара, баш преда мном, на неколико корака од мене тада још дечака, добровољца-обвезника, он, Вукасовић, као млад инжењерски о "фицир, командовао прелазом преко тог ваљда последњег понтонског моста који смо тада још имали. Викао је, псовао, претио и глас му је нестајао у оној-сне жној пустоши, Ех, било је то оне страшне 1915, године! И све ми је то минуло кроз главу само зачас...
"Чбрзо воз је кренуо и однео Милана. -Вукасовића, који се заиста више никад
"дво је'негде на јуту Француске. =" Када је композиција нестала на види_ку, Пандуровић и Станимировић , пошли су са перона да сврате џ најближи бифе да се окрепе. Позвали су и мене, наравно, да им правим друштво. Док смо пили кафу, дуто сам их посматрао онако остареле, п тога тренутка. због растанка са ста рим другом још и нерасположене. И како су у разговору са мном више пута поносвили речи „никад више, У сећање ми се вратише неки њихови стихови, који су-у „своје време били толико популарни КО моје генерације. 54
Ако о ет Пандуровићевих -стихова, које је он написао приликом поласка. "џ балканске ратове; | Нашој мајци јави да идемо, Вране! Нас ће тући огањ, снегови и кише, Отаџбини својој У пролећне дане Доћи ћемо с венцем победе на 2лави, Или никад више, или никад више! Вране, нашој мајии да идемо јави...
А затим, сетих
вићевих стихова, ззани У мермеру на споменику орпског војничко гробља. у Сан Матијасу на Крфу:
На: хумкама У туђини Међе српско ивеће нићи; -Поручите нашој дени
Нећемо им никад стићи.
Поздравите Отаџбину, ·Пољубите српску груду!. | Спомен борбе за слободу, Нека ове хумке буду!
Нешто доцније старци су пошла уз стр
му Балканску УлИШУ, а ја сам Зе 28
њих и дуго их посметрзо 5 а Ке и. Био с
погрбљени одлазили о рату
А · зо нестати, што се и 06! Пе "ба И Е је ишчезао и читав један свет београдске боемије, ј
та и били представници оне сл мр у рације из прве деценије овога века,
су у Скадарлију, долазили Бо „Дону аћ,. Милорад Митровић, Браниса у
шић и многи други. ··
а пред њетову смрт, 0 сетили смо песника и драмског пара . ЈА. дора Манојловића У његовом. р Ма и Била је јесен. Лишће је падало с + па и прохладни бонатеи пр зЕЕ почињао свој луди чараз—. тина, 2 ] 5 кошава, која св то још била она права и све Чоби и обара. Али за лако сухо км у ла је довољно јака да га носи и окре! "ковитлац. зу Стигли смо У С академик-сликар Стојан АРА писац и : ј атић. и ја. професор Ар Војин У ЧЕ смо кола на главном тргу = пошли пе
шице ка Прадској кафани. ИМ тада, још из
ПОИНЕВНЕНОВИНЕ
На годину дан
9
није ни вратио. После неколико година ум,
се и неких Станимиро. који су данас урезани У.
Дома.
томобилу нас тројица: Паркира- .
зовића, Владимира Станимировића, Тодора Ма.
далека, за једним столом на празнојтера-
си, угледали смо њега, Теодора. Седи за столом и гледа преда се као човек који задубљен у себе мисам, али очигледно не на оно што је ту, већ на нешто много, много даље. Можда је тога тренутка бно
· негде у Италији, у неком музеју слика, и
посматрао ко зна коју слику Тицијана или Рафаела. |
Кад је после завршетка рата остао без стана у Беопраду, Теодор је прешао У Зрењанин; али. у њему је само физички битисао до смрти; духовно није никад ни био у њему. ја рт
— Шта бих: овде и да сам заиста туг — говорио је сетно, кад смо га једном или двапут годишње обилазили. — Да ме за часак изневери меморија и да ми затре ба неки податак, нико то овде не би знао. Као: да сам на неком пустом острву, интедектуалном, разуме се. | · ИМ'тако је провео готово двадесет пет година, више од трећине свога живота. некад је толико путовао, по Италији, Француској, Швајцарској, Шпанији...
Поседећли смо мало са њим на трту. Повео нас је затим у Градски музеј да нам покаже неке новопронађене _ слике
старих војвођанских сликара... Дуто смо ишли по тој огромној згради, коју је стара Аустроугарска подигла за неки свој магистрат па затим згодно дошла за му 361. : . ; -
ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ (ДЕСНО) ПРИЛИКОМ. ПРИЈЕМА-НАГРАДЕ ПЕНЊКАУБА У ЗРЕЊАНИНУ
~ Овде, између ових старих слика и друтих- старина, живахнем мало! — говорио нам је Теодор док смо ишли кроз високе ходнрке. Није ни слутио да ће убрзо по својој смрти добити у овој истој згра
„ди лепу спомен-собу, у којој сад почивају
спокојно његов писаћи сто и његова стара фотеља У којој. је толико сањарио. А ту су и фотографије и неке слике које је нарочито 'вфлео. Сава Шумановић и други.
После ај одвео нас је на кафу у бифе зрењанинског позоришта. Ту смо видели неке глумце и осетили атмосферу уметничког амбијента. Најзад, око нас је било и неколико занимљивих физионо-
мија. - МА је дошло време да се растанемо и док смо улазили У аутомобил, рекао ·
нам је: : у — Ви идете, а ја... на пустом острву!
остајем овде! Као
— Хајте с нама у Београд! Одмах, ево
сад! — позвали смо га.
"Теодор је само махнуо главом:
— У Београд никад више,.. никад ви: ше! : Ми А Биле су то његове последње речи, мало горке, мало опоре, а богме и тешке. Његов осмех нама упућен одавао је да то није рекао само тек да се нешто каже,
И махнуо нам је руком у знак поздра“ ва, Ковитлац увелот А а заклонио га је као нека позоришна завеса.
И никад га више нисмо видели. Никад
"више.
»
Најзад, да кажем неколико речи и о човеку који ми је био професор у нижим. разредима гиназије и први ме увео у тајне и лепоте француског језика, а доцније,
за време првог светокот рата, на Крфу, |
објавио неке моје књижевне првенце, Ђио је те, пре неколико година. нестади Бранко Лазаревић, један од наших најугледнијих есејиста и књижевних 'критичара, фини и зналачки дух, ро дин. Познавао ме је још од времена када је као млад суплент становао У дворишту куће мојих родитеља на, београдској Варош-Капији. Можда ми је он први дао идеју да се и ја бавим писањем, јер сам та дуто посматрао како пише и Гради за. својим столом, претрпаним. књигама, док
сам се ја под његовим отвореним прозо- |
ром У башти и дворишту играо. Али највише је утицао на мене док смо се, пред
светски рат, шетали по дивним пред грађима. Беча, по Пуркерслорфу и, нарочито, по Хајмптенштату, по, оним старин-
бени 'госпо-
ским „уаичицама, = седели пред хафанипама, испод вењака под којима је радо седео. и сам Бетовен.
Тих дивних тренутака никад се не бих сетио. да ме данашња тема није подсетила на случајни састанак са њиме у "Хрецег-Новом на годину-две пред његову смрт. Враћајући се са излета из СтвНаНа џ Аубровник, свратио сам у Херцег-Нови и срео га на некој стрмој ули чици са безброј степеница, пуној бршљана и ловора, док се у подножју те уличице мрешкало и шапутало море...
— Како живите овде, г. Лазаревићу» питао сам та после уобичајеног поздрава.
— Завршавам неке своје бескрајне рукописе. Неко ће их ваљда некад објавити... Истина, „Књижевне новине" објављују све што им пошаљем! Али неку књиту никако да удомим! Жао ми је само што су ми тамо у Беотраду изгубили, затурили један мој овећи рукопис...
— Наопако! — узвикнуо сам ја. — Али имате ваљда препис, копију тога рукописа2 — Ех, кад их ја увек преписујем само у једном примерку — одговорио је он.
— Па, остале су ваљда неке забелешке, концепт
— Бацио сам их! Мислио сам да нису потребни, а у њима се иначе нико не би ни могао снаћи! Зар ми, пре рата, нисмо
увек издавачу или штампару давали Ру
копис писан руком, па никад није било ништа. изгубљеног
— А који је то рукопис биог О чему сте писали2 Е
— Есеј о Баху! — уздахнуо је Лазаре. вић. — Био је то повећи текст, једно стотину страна, ако не и више! Алп не го-
воримо више о томе! Помисао на њега Ор РПОКОи ме! | ћутао сам. — Манимо се тих непријатних ствари _- наставио. је убрзо Лазаревић. — Ужи-
вајмо у ономе што нам живот још може бар мало да пружи... ;
Застао сам и погледао та. Био је то још увек, нако у позним годинама живота, витак и прав човек.
Поновио је, насмешивши се оним својам пријатним осмехом:
— Уживајмо у свему што је око нас.
Помислио сам у себи: „У чему ли то овај изгнаник из живота још налази задовољства2" Он као да је прозрео моју мисао, ОдТО-'
-вори ми брзо:
— Ево, погледајте... Видите ди, у овом пролетњем сутону,.оне дивне и меке об. рисе Ловћена под његовим девичански белим снегом2
· Заиста, између ниских зелених крошњи око нас, блистале су на руменом одсјају залазећег сунца снежне површине горостасног Ловћена.
— Погледајте га! Ено, сад је баш нај. лешши онај мој дивни далеки пријатељ!
И док смо ми то задивљено посматраам, убрзо је све то нестало у тами која није падала одозго са неба, већ као да
"је израстала из мора. Убрзо је остала са.
мо једна светла линија сунца на врху снежене планине, па и она најзад нестаде у мраку. ,
Тада Лазаревић рече само још ово:
— Збогом, Трајковићу! Вероватно сене ћемо никад више видети... Никад више!
- И ми смо као овај Ловћен! Сад већ суви-
те брзо тонемо у мрак!
— Не говорите тако, г. Лазаревићу! Ловћен је, истина, нестао у мраку, али оп ће сутра зором опет заблистати ...
— Наш живот није Ловћен! Имали смо
лепе тренутке у животу, Је ~ те, да смо
их имали2 М ви и јаг Ја сам имао жену,
два сина... А сада сам сасвим сам! Ам ви сте... па застаде нагло. ј
— Оно време у Бечу било је, заиста, дивно — убрзах да бих га подсетио бар на нешто пријатно, У
Он ме прекиде нагло: )
— Било па прошло! Остајте ми здраво: А оно што је било неће бити.:. никад више! Никад више! ме Уа 3 ч _ Махнуо ми је руком и нестао. Као да је пропао у ону црну тмину. |
Никад та више нисам видео. ;
Кад сам после неколико година наишао поново у Херцег-Нови, видео сам са мо његов гроб у порти манастира Савине. под оним увек величанственим обрисима Ловћена...
Никола Трајковић
љиљани ви и
титана
Петар Гудељ» са.
КОЊ. ЧОВЈЕК. ПАС. _ ЗМИЈА. ПТИЦА
Човјек.
Пас. | Змија.
Птица.
На земљи коњ. У На коњу човјек.
За коњем пас.
За псом змија.
Над човјеком птица.
Коњски костур: људски костур. Пасји костур.
Змијски костур. Птичји костур.
Коњеске очи. људске очи. Пасје очи.
Змијске очи. Птичје очи.
Коњска крв. Људска крв. Пасја крв.
Змијска крв. Птимчја крв.
Коњско срце. Људско срце. Пасје срце.
Змијско срце. Птичје срце.
Бије срце у коњске кости. Бије срце у људске кости. Бије срце у пасје кости.
Бије срце у змијске кости. Бије срце у птичје кости.
људско срце у коњско срце. Коњско срие у пасје срце. Пасје срце у змијско срце. Змијско срце у птичје срце. Птичје срце у људско срце.
Људска крв у коњску крв. Коњска крв у пасју крв.
Пасја крв у змијску крв. Змијска крв у птичју крв. Птичја крв у људску крв.
људске очи у коњске очи. Коњске очи у пасје очи. Пасје очи у змијске очи. Змијске очи у птичје очи. Птичје очи у људске очи.
људске кости у коњске кости. Коњске кости у масје кости. Пасје кости У змијске кости. Змијске кости У итичје кости. Птичје коста у људске. кости.
На земљи коњ, | ~
На коњу човјек, пон За коњем мас,
За псом змија.
Над човеком птица.
Коњ, Човјек. Пас. Змија. Птица.
Јован ЛМаваовски
ДЕСПИНА
Као за време неке летње непогоде после које сањаш. мирно, чак задовољна, и враћаш се у леме године крај воде е охридске, крај обале, док си немољући заробљеник, блага светица добрих ствари од којих падају главе, као презрела зрна. Тако си сама што се чини део си неке туће историје, које сазрева само у сну.
остављене болести, сећање Онпеваће те у месми, име ће ти гласно понављати, твоја ће лепота остати описана у књигама, али Ње зато твоји унуци лутати по свету, проклети “ жалосни, лепрозни 360: твојих грехова и онога што си као предзнак оставила 6 људима. Толика ће бити њихова несрећа да ће проклињати. твоју лепоту, твоју вештину мабијама и ичрвеним деловима тела да намамљујеш. људе У непознате крајеве, да им откриваш њихову истину а затим да гледши како лутају просторима. усамљени и празни у души значи, толика ће бити њихова несрећа да ће се одрицати твога имена, судски ће тражити да се забрани његово | . помињање али ја ћу та, безгрешан. исписивати као наролу по зидовима града, по новинама, кроз шарене рекламе,
"да би. се стално обнављало, да га масе
Е понављају, ди га скандирају с акламацијама и крицима,
да прогања твоје наследнике, #
кад си већ ти неповредива и далеко од овота почетка и времена.
Наслаћиваћу се болешћу твојих унука,
њихове ће несреће бити моја утеха,
моје метално задовољство:
онп ће опет и опет показивати
како је тачна моја теорија коју џ понављам:
ти си означила крај, али не у нама,
већ у времену које је прошло
ц твоју усамљеност осмислило.
(Са македонског превео Саша Маркус)