Књижевне новине
'или боље
Не памте само моје очи и моје уши
Писмо 22. јули 74. Б. (Било би тачније написати новембар, гко судим колико је хладно у
напој соби (великој): седим у зеленој, па је топлије.)
Драги Драшко,
Дао сам ти прошло писмо у суботу. Медовршено, започето у марту, и тек настављено 6. јула, тачно четири месеца после. Помало, мното хаотично. МИ још са неколико реченица на крају (3), без везе с. овим данима, ни другим, које сам нашао, ваљда после 25 година, са стране неких бележака о романтизму; тако забележене, другим рукописом, и другом олов ком; узгред, врло јасне речи, али о чему је тачно реч Јер самоћа је за мене моје месо, мој живот, моја смрт (ту други немају шта да траже), а присуство других за мене је било исто тако неопходно, као и самоћа. Ја ћу ти показати лист на коме сам написао те две реченице у којима се, у првој, обраћам неком, а, у другој, главачке се бацам у живот некога. Уплашен, шта дим, кад сам прекјуче, тачно у четвртак, вече, нашао их, одмах сам почео да измишљам: Најмлађи Јагодић Текли број 11, исписао сам изнад. А онда прецртао: Онда сам уписао те три кратке реченице на крају писма, када сам га средио. Рекао сам себи: Драшку, све како је било. Могућно је ипак да сам бележио шта мисли најмлађи Јагодић. Реченице имају укус оних реченица које он изговара; не он, него неко други, али за које је Павлс Мрак мислио да су његове, у Најмлађем Јагодићу. Питање је само да ли најмлађи Јагодић не говори једино оно у шта ја нисам баш сасвим убеђен»
Међутим, оставимо те позне године; када се опет врати јесен (треба се надати) н да се вратим на успомене, ако их има, до треће, до пуне три године. . .
Те три наше прве године, на које је обратио пажњу, мени, бар сам код њега то први пут пре толико година, прочитао, Фројд, али о тој напуњено! трећој годипи, касније, нашао сам у Бележница ма (писаним као да је био левак, и прочнтаним тек у огледалу) Леонарда да Винчија, како човек на крају треће године, има тачно пола раста од оног који ће имати као зрео човек.
Изнад векова та два велика духа не
сусрећу се само у томе да и један и друти виде да су три године довољне да се сагледа човек цео: Леонардо — њетов раст; а шта је човек, а шта живот, него раст, шикнути у висину и опстати, насупрот тој тежи која нас вуче доле; а Фројд, психу човекову већ види формирану, п не требају му преци да је разуме. . Нисам научни сарадник ни једног физиолошког института или истраживачког центра за експерименталну психологију, да бих проверавао ове две тврдње, али, ако су закони вероватноће тачни, доста приближно су веродостојни.
И чудно, између Фројда и Леонарда, те три године нису само случајне; оне их не везују само у овом твом писму, већ, као што је познато, та је књига постала славна. Фројд је, у својој психоаналитичној студији о Леонарду да Винчију, управо покушао да објасни и тајну његова. живота и његовог дела управо из једне најраније успомене, у сваком случају пре напуњене треће године. Као да се душевно и чулно све збуде у нама за те три године, кад достигнемо половину свог раста; остала половина раста долази да. томе даде сву пуноћу раста — живота. И, према томе, и слатке смрти, али смрти побеђене још само за извесно време. (Потражи ту књигу Фројдову, да ти ја овде не Калем нешто погрешно,
толико година).
Ни још једна чудна, само на први ти лед, коинциденција. између Фројда а онарда. Требало би ставити Ка : 5. нут ред: прво, Л., па онда Ф. 6 с аржим реда мог сазнавања. Дакле(м :.. Фројд сматра да је либидо, Бао АДЕ ги у нама, природна енергија, коју м морамо или да подвргнемо = је речено, Над-Ја-у; или пе Ми оно (либидо) однети као нека мутна а» рица у своје бурне, ужасне вирове и увире. Ренесансни ДУХ, Леонардов је иЕИ ведрији: „тајни уд је неко Пе И = он има своју вољу; кад ми хо о ' На. ће; кад он хоће, ми помокад не три а: ше и његове ћуди се не поклапају. у и шно је што га наума И ПИ а изложити и чак г :
тано уд“ треба у Ма 5 по. ј птица постала 3 зет Е на ми се учини да Леонардо овде оу носи неку феулалну конпептију: ЊЕ: Ана ност својине феуда, па Као што с. у лимо својим њивама и кућама које
5 тих ља. тако ваљда уобили Ол СВОјИХ ролитеља. треба ла биде и са сексом. Мосталом, чуо сам да шатровачки кажу породица за тај тела. :
Тај о полако се приближавам најра зим успоменама. . с и ем полако, а у ствари као Му 4 за шиличутама на УЛИЧНОЈ клизачко 40 3у која изгледа кратка, али се одјеХНОМ
, снегом. а ти треба да поло наставља ПОЛ — математике где мора све жсрш испит из мате! ЗА А - зешке. И'јотт имат дг бити тачно и без као што постављају решити три задатка, једном писму учитеља упућеног 1912. годи“ жалећи се на не а (Крушевац. 1815—
='Тај израз нашао сам 7
из неког села ИСПОД ДИ 1
ће, министру Стојану Прот =. морал неког свог колеге учит'
1915).
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 3
~
=
на матури. Увек ми се чинило да између памћења и математике има неке сличности: ни памћење ни математика не допуштају да се швиндлује, подваљује. Не праш тају. : Оним првим, „вајранијим“ успоменама, већ наведеним из „Анине балске хаљине" од којих је свакако прва, из ранијег периода, а друга каснија, треба додати: Првој бих могао да додам и следећу. Опет, издвојена, виси у зраку, у беспућу: чучим крај воде — касније сам увек то осећао као да сам крај неке реке, па чак У магновењу Мораве, иако је мој видокруг у тој успомени један метар, чак ни толико. Бистра, вода протиче, у лаким наборима, таласима једва приметним, и шљунак, облутке, беле, модре, сиве, црвен касте, у њој. Руком једва додирујем воду. Осећам напор да се макнем. Уз ту слику, иде увек и успомена (сигурно): испред филарета које раздвајају наше двориште од Катићевог (о томе касније), и опет чу чим и разговарам, или му дајем, неком мени сличном, шта дајемг не знам, а онда наилази он — Катић, инжењер, отац, то сам све касније сазвао, али се призора сећам, и можда најупечатљивије видим тог Катића и све: наше. две куће, два дворишта; остало је у магли. И зврјање његових чеза кад као ветар из
ДУШАН МАТИЋ
ненада стигне, То још боље, математички памтим,
(Колико сам контролисати могао касније, само деца до три године не могу да се нагну над (водом, или нечим другим), ако не чучну. Старији већ могу то да учине, стојећи, Код деце пре три године, ноге су краће, и несигурније, од горњег дела тела2)
Друга успомена, 0 „житу и сукњи“, каснија је бар годину, па и две. До моје пете треба бар доћи. Млабом постаје, кал, помислим да једнако видим „руку која придржава сукњу; мој раст вероватно тек је близу треће, није још прву половину мог „одраслог“ раста. Па. зато сматрам као доста несигурну да њом обележавам своје године. Чак и успомена с прозором обасјаним месечином, вероватно је у мојој свести сасвим случајно, много каснија, срасла са сећањем на 29.
"мај 1903.
. Пре него што побем даље да тражим „прве“ своје успомене, али не овако разбијене, већ готово повезане у низ којим иду, једна за другом, почиње тек са шестом годином, или шестим летом. Јер август се увек враћа, како каже Кло дел, или септембар за мене. ма
Хоћу да говорим о некој нарочитој врсти, или тачније рећи, о неким нарочитим, нејасним, неименованим успомена ма, о којима се мало говори, мало зна, па мало зна и о оним осећајима или но оним осетима, како их у психологијама зову, који нису тако јасни, ни „интелектуални“, ако тако могу да кажем, као што су то осети чула вида, и слуха. (А шта је са осетима додира, мириса и укуса — толико прецизним и неотклоњивим2 шта је с успоменама, сећањима, памнењем њиховим») Зар памте само наша два чула, или боље рећи, да се само памте осети чула вида и чула слухаг Па чак и ту постоји сумња. Снови су, кажу неки психолози, неми. А и с бојама није све
"у реду. Као да су снови само црно-бели
као. фотографија црно-бела. Нема у'сновима боја спектра. А онда, лако је извести, света тога нема ни у нашем памће-' њу, може се логично закључити. . Међутим, није логично да наше тело, и наша психа, или пак, треба бити ипак ја сан, пи наше тело и наша психа прозрачни су ипак, иако су мутан кристал, мутан„од прскања дамара", како би рекао Растко. Мени се чини, не памте само моје очи и моје уши. Памти моја рука, мој длан, усне, језик, памти колено, и моје слабине, и потиљак, Како ће да забораве моји прсти, моја стопала прашину и шљунак по којима су једном. прошли. Па коса, мислиш ли да она само вијори и опада, и она памти, и кад је више нема, у: мозгу то негде, олсутно, стоји записано, коса
| роз коју су прошли прсти. „Биштачица"
из Рембовљеве песме. Језе уз кичму да ли се заборављају, потиљак који је лежао у њевом крилу (успомене сигурно старе) —
· једва три године — пола дужине раста
мчовековот, да стане, да се уклопи дуж њених бутина и ногу, мрак и задах пазуха, тајанствен живот секса (ко то у нама спава, а онда бди), трепавице и сводови веђа, младежи, киша на надланици, прве капи, па друге, фијук ветра у грању, брид
у бруцама, и чудесан рад мишића, свуда,
ту ниче памћење. Чини ми се ла ту негде у тим дубинама нашег меса, нашег костура, нашет крвотока, нашег вегетативног система (нервни систем је само телеграфска жица), на које сваки час заборављамо, У том биљном мору у коме се купа наше тело, тамно невидљиво цвеће
успомена расте. Између свих овде поме-
нутих речи, најчешће се. враћам, и она ме увек тргне: реч слабина, слабине. Како тачно, дивно нађена реч! Ту је наша сва слабост, али и сав наш живот. Ту мора да трепери нека горчина, и сласт, и неко мрачно. и светло памћење, друкчије ол сувише јасне светлости и мрака чула вида, али које нас види, безпогрештно. Ако се нико не сећа, ноге се сећају да су носиле ту главу.
Ту негде, знам, леже моје прве успомене, моје пове, неизбрисиве успомене, које не говоре — ко је то говооио око мене2 — које не виде — ко је то гледао око мене2 Али које ми једино дотуттају да заиста понекад видим, и да понекад тачно, непогтешиво кажем. Три пове године довољне су да цео један живот у крупним потезима нацртају. И ураме.
Ту, негле, између лета 1903. и лета 1904, вљли јесени, почиње моје „тасно памћење“, ако то значи тек успомена олако или чврсто, како кад, повезаних једна за другом, неКО живо јелинство, као тпто те телминство драме ипак сачувано, иако је прекидају
чинови, па чак и одмори, који нас полако увек расеју, развеју. Узбуђење око „двор ске драме" 1903, као све дворске драме, учинила је своје. Променили смо, сигурно, стан,. Успомена с прозором и оцем (2) и месечином, и узбудљивим шапатом, везане су за ту драму нема сумње, ако не баш директно, али свакако посредно има везе, јер се ланчано све покрене. С тим у вези и филарете и бежање куд који кад се зачује тресак чеза Катићевих, исто тако. Међутим, остало, плава сукња и рука, жито, било је У вези с новим станом (шта је било у међувремену, пи зашто; тек ћу касније сазнати), али жито и наш мимоход у вези је с близином; само нас је раздвајала једна кућа, и одмах кућа куме Лазићке, и кума Јозе Видаковића, доктора; рокинчер; кума Милева, „ма шина" за кафу, да, и одлазак фијакером до њиховог „пољског добра“, до имања, како се то говорило. -
Једна свадба и једна смрт
Сигурно, сви су већ отишли колима, њиховим фијакером, или штајервагном, покушавам да реконструишем, а мајка (2) и ја смо (због чега2) тек накнадно пошли. (Над тим временом од јесени 1903. до јесени, зиме чак 1904. лебди неки страх, нека „располовљеност, које сам најтачније, и врло рано, разумео, чим сам научио речи свадба и смрт, али то само као неки магловит контрапункт, као нека музичка тема вуче се по дну моје свести, кроз моју подсвест, па помало и свест, да се тачно данас изразим, вукла се све до Глухог доба (1938—1939), кад сам једном поглављу дао наслов Једна смрти једна свадба, баш онако виЂено, онако мутно, и сурвано, баш као онда, и све свадбе и све смрти, које сам касни је, после првих успомена, доживео међу својима, нису ми постале ни јасније, ни присније, но та удаја тетке, која је дотле била и моје детињство, присутна, још је ту, тог лета, заједно одлазимо код чика Глише (не, путовања се не сећам, то пре тпостављам. већ само како стојим на капији винограда између жуте ниске куће и нузпросторија високо зиданих, и плачем: сви, и тетка, ја је мрзим, сви одлазе: Ми-
"денија, чика Глиша, који седи под вења-
ком; Миленија ме гледа из дворишта, а ја пред капијом, плачем: они, остали, одлазе фијакером, јуре ка друму, испод Топчидерског брда, који силази са Савинца ка Бањици, која се не види, али друм, још је све тала било голо, на падини ни једне куће, ни једног дрвета до испод да. наштњег Карађорђевог парка, друм, којим лаганим касом силазе кола, фијакери, пресијавају се на залазећем сунцу, украси на амовима, ка Бањици, даље не видим; датум је лако наћи, то су дани, по-
| Уплашени од познате светлости.
Иван В. Лалић
АПОКАЕЦИЈАНОВА ЈУТАРЊА ШЕТЊА
После ноћашње кште море би могло да
џ спере Сву крв са прстију џелата и опет остане чисто Ево га дише као перје на грудима Неке велике птице у гнезду од светлости; Зеленило острва пламти приближено На дохват ове руке коју време полако Претвара у мрамор; ипак, под тагодицама Осећам тош како се тлатки стуб Напио сунца, кад застанем у ходу Да мисао одмерим према дужини сенке: Скројио сам будућност, | исекао је Из хаоса претећих слика, облик 10] дао Мојг мудрости, осовљене до стаса, На празном вежбалишту: Које напустише ботови пабавих колена; Могу да је цртам, склопљених очију, Као мапу, на светлој полеђини јутра; Па ипак зашто сам ноћас опет сањао То непознато лице, прст на уснама, осмех Око очију старих као море» Питија Крезубо ћути, а нтице лете без шифре Коју бих мотао превести у језик Моје извесности; ових шеснаест кула Које на јутарњој шетњи пребројавам По не знам који пут, и тако знам да јесам.
АСТРАПА
Гледај, зидови цркве, влажни још. трепере Капцима строгих очију, тек протледалих А ти си их отворио Испирајући чистим ботама, упорно, Ништавило са жбуке;
твој рад те обављен, Време те стало власно око тебе У свечаности својој затворено као прстен; Како да се уденеш. Како да се потнишеш у ту шуштаву
светлост
Где рука твоја нема више сенке»
Узмичеш у припрату,
Повлачиш се у свод, као паук,
Дукаву мрежу од слова плетеш
Да споменеш себе, брашно, со и пиво Дажбине своје заслужене, попутбину
За ветровити друм уз Ибар;
Затим стежеш језик ћутањем,
А трбух мазге коланом. Одлазиш.
Сада о једној нити паучине
Виси твоје име, Астрапа;
И док зубате године капљу Као лед са стрехе,
На једном зиду твоји очни капци Отварају се споро,
четком септембра, по старом календару, 1904, крунисање краља Петра 1
Тако је мој додир с историјом прошао плачно и јадно.
Мени не смета кад кажу Фројд и сви његови следбеници, да се све збива, хоћу да кажем све главно мн битно, у нашем психичком животу, н вашем целом животу, и бићу, у току тих првих година, у току прве три године, као што сам већ навео Фројдове речи. Једном сам слушао чувеног биолога, физиолога Дебреа, и нисам никад заборавио, како су за људски плод У материној утроби, најпресуднији први дани, први месец од часа зачећа. Стање материног здравља, физичко, психичко, емоције, умор, расположење, дефинитивно остављају трага на новом бићу које се тек расцветава у материном месу. Док сам слушао старог пасионираног научника који прича о'зачећу као да препричава неку класичну трагедију, о трау ми рађања, сетио сам се, и увек се сетим, кад се о томе говори, или сам о томе говорим, митске приче моје мајке, коју она свакако није“ измислила, већ је од старијих чула, о томе како настају младежи на нашем телу, Али на то нека ме године које тек долазе наведу. Овде, док смо још код првих успомена, да поменем да је то сећање на прве дане септембра 1904, кад ми је било шест година, налази већ испричана, истина У Арутом, ширем контексту, успомена, у оним страницама под називом Жути зид, већ прилично давно написаним, а недавно и објављеним, кад кажем нелавно, бар пре седам-осам година. Можда би било добро, тај кратак текст, унети овде, и.,.мли та допунити, истравити неке трешке, или осветлити неке пасусе, и не ке идезтификације размрсити, и ратпчланити: код речи она, и у њеним очи ма, које треба саглелати под утлом употребе личних и других заменица према „Ружи ветрова“. |
Ето, мопам да пазлистам мој „неутеш-= ви плач" пред фијакером чика Глиттиним који „све њих" воли на сречаност, јер та“ „Ннеутештост“ и „дубина бола“ може да изгледа претепана твојим трезвеним очи-
' ма, које читају ове коивудаве редове ко-
ји озбиљно покутлавају ла изложе „јелну патњу", а једва му је тест година, (како се љули вађају о голимемаћ, и ту „торту“, ова тито Ћетнапр Ноел зове
_ се а ПИ у а а' атег еттге Тез е!тез, а она,
та товчимна, упзаво се ствара измећу бића у тим голинама, Тим „сузама“ мојим за фијакером прикључивале су се несвесно сузе проливене тог лета, због тста су одбили да ме упитпу те голинеју Т пазљед, јеђ „немам селам голина", пекли су Миленити кал ме је олвела у ону жуту зтраду која се звала „основма ткола“. А ја сам, пођел стапијет брата, био већ научио да читам, па и да пишем слова, не само слова. |
Аушан 'Матић